Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Убграбио би га одмах. Не би му тај дао да се жени, него би с њим у манастир; а био би, та мал’ те не би био други Рајић или Мушицки!... А, сасвим, сасвим сам с њим задовољан!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК КОД СРПСКИХ ПИСАЦА 37 ХРИСТИФОР ЖЕФАРОВИЋ 39 ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ 40 ПАВЛЕ ЂУЛИНАЦ 42 ЈОВАН РАЈИЋ 44 ЗАХАРИЈА СТЕФАНОВИЋ ОРФЕЛИН 50 ЈОЗЕФИНИЗАМ 54 ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ 58 ЈОВАН МУШКАТИРОВИЋ 76 АЛЕКСИЈЕ
ЛУКОВИЋ 357 СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ 358 МИЛАН ЋУРЧИН 359 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 360 ДАНИЦА МАРКОВИЋ 361 ВЕЛИМИР РАЈИЋ 362 СИМА ПАНДУРОВИЋ 363 2) ПРИПОВЕДАЧИ 364 БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 365 ИВО ЋИПИКО 367 ПЕТАР КОЧИЋ 369 МИЛУТИН
Када се Јован Рајић 1758. бавио у Хилендару, наишао је на »наших древности рукописе«, из неких од њих начинио је изводе и послужио се њима
Српски историчари XВИИИ века, и Ђорђе Бранковић, и Павле Ђулинац, и Јован Мушкатировић, па и Јован Рајић, врло мало знају о историјским споменицима старе српске књижевности, и своје историје српскога народа раде по страним
1793. године, у Бечу, Стефан Рајић, учитељ »долно-осјечке јуности«, прештампао је црквеним ћириловским словима Сатіра, али покваривши чисти и лепи језик
У XВИИИ веку било је неколико преписа; доцнији историчари српски, Павле Ђулинац, Јован Рајић, обилно су се њоме служили, нарочито Рајић, који је по читаве стране из ње исписивао.
било је неколико преписа; доцнији историчари српски, Павле Ђулинац, Јован Рајић, обилно су се њоме служили, нарочито Рајић, који је по читаве стране из ње исписивао. За више од сто година она је била главни извор српске историографије.
О успеху те школе писао је доцније Јован Рајић, који се у њој учио: »Са дивним успехом почеше предавати изредно настављење латинске граматике.
Јован Рајић окривљује за то српске калуђере: »Ови завистници били су придворни патријаршки духовнога чина, савршени годинама људи,
« и тако, завршује Рајић о ђацима: »с плачем одлазаше кућама својим, а добро устројени српски Парнас расу се, и красно цветајући врт би
књига просто је, са малим изменама, прештампаван за Србе; неколико важнијих писаца у другој половини XВИИИ века, Јован Рајић и Глигорије Трлајић, писали су готово чистим руским језиком; 1793.
* ЈОВАН РАЈИЋ Јован Рајић је најплоднији и најважнији писац рускословенске школе. ЖИВОТ. — Рођен у Карловцима, 11. новембра 1726.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Он значајно климну главом и пућну једним крајем усана. Лука упаде: — Велики малер нам је направио Танаско Рајић... — Вала, заиста, због неке традиције сви ћемо изгинути.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Док сам диктирао студентима, један мој литерарни и политички противник, уредник часописа Љубе Давидовића (Рајић), почео је да виче да не изговарам добро самогласник „р“, па да он, белешке, не може да добро хвата.
У том одбору, ако ме сећање не вара, били су, тога дана, следећи: Вукићевић, старији, у црној кошуљи анархиста. Рајић, демократ, уредник листа, часописа, Љубе Давидовића. Гец, и његова жена, обоје комунисти.
Ту, где је сад тишина и где су остали само запуштени гробови, рецитовао је машински бравар Алекса Рајић, терао шегу комичар Добривоје Цветковић, молер, а играо, обучен у банаћанске гаће, Мирко Миличевић, у улози гајдаша
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
В. Рајић ЦXЛВИИ ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА (1-12) 1 У први сумрак летње ноћи једне Ја сам Вас првом у животу срео; Кроз сребрнасто
Ал' кад сам крај Вас био, ја сам дуго, И врло дуго, казив'о све друго, Само не оно што сам рећи хтео... В. Рајић ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред
О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В. Рајић ЦЛ ЗАВЕТ Кад умрем - смрт ће скоро доћи, Још трен који, па ће закуцати И на мога живота тамницу, Те расточит'
В. Рајић ЦЛИ НОЋНА СВИРКА Кад лепа „Госпа“, у поноћно доба, Са пуно чежње завесу отшкрине, До ње тад допру заношљиви звуци С
В. Рајић ЦЛXВИИИ ОТАЏБИНИ Крв рођена ме свег сажиже врела; У сузама се покајничким купам; Са светим страхом, погружена чела, П
“ В. Рајић ЗАВРШНА ПЕСМА ЦЛXИX ПЕСНИК И ПЕСМА Не копкај силом пером по срцу! Нема ли цвета, није му време Храни заметак
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
песник и „један друг“ из објашњења „Суматре“, у роману Дневник о Чарнојевићу паралелно су развијена као приповедач Рајић и његова сенка Чарнојевић.
Хајппе је то његово порекло: он је Далматинац. Отац му ради као писар на фару. Рајић чак с њим у епистоларној форми расправља о могућим односима између Срба и Хрвата по завршетку рата.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Али се не зове Чарнојевић, него - као што нам је једном то и изричито речено - Петар Рајић. 214 Потврду да је он заиста тај Петар налазимо још двапут.
218 Занимљиво је да Рајић те наговештаје везује за своје колебање између сна и јаве: он себе препознаје у Чарнојевићу баш у тренутку када треба
како стоји преда мном са свећом у руци и шапуће ми, светлећи ми у лице: 'Небо, небо' ”220 Само што ова јава у коју се Рајић из сна буди, и пред собом види Чарнојевића, заправо није јава, него је део једнога обухватнијег сна.
Ево како то описује наратор Рајић: „Све је мрмљао нешто неразговетно о небу. Ја сам мислио да је он пијан, јер сви су остали били пијани.
Тако није случајно, рецимо, ни то што дневник који Петар Рајић пише о себи није насловљен Дневник Петра Рајића, него Дневник о Чарнојевићу: одговор на питање ко је тај Чарнојевић
И смешио се мирно”. 231 Једино се тако и може објаснити зашто Рајић прво каже да му је „живот без смисла”, а одмах затим - у наредном пасусу - изјављује да „мало људи тако слатко и мирно
Дневник о Чарнојевићу могао би се у том погледу узети и као извесна супротност Сеобама. Петар Рајић - војник који се из рата вратио „уморан од живота” - непосредно приповеда о себи самом, без неког видљивог реда, што и
311 Причу Чарнојевићу о тајним везама у свету (суматраизам) приповедач Рајић дао је, разуме се, у прози, али је зато тип реченице рашчлањен као и у стиховима: „ Све што су чинили, / тврдио је да
Његов рани, можда и најранији314, образац налазимо у Дневнику о Чарнојевићу; још ближе, у начину на који приповедач Рајић језички обликује исказе свог двојника.
И Вук Исакович, наиме, као Петар Рајић уместо грозних битака у сећању задржава боју небеса, обале река, падине брегова и багремове: „Место рата у коме је
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ЛЕСКОВЦА 1 ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН 22 ПЛАЧ СЕРБИЈИ 23 ТРЕНОДИЈА 29 МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ 34 ЈОВАН РАЈИЋ 43 КАНТ 44 СЕРБЛИЈА 47 ЈОВАН АВАКУМОВИЋ 50 ПАШХАЛИЈА НОВАЈА 51 НЕПОЗНАТИ ПЕСНИЦИ 55 ТИСА СЕ МУТИ... 56 О САВКА, САВКА..
Захарија Орфелин ЈОВАН РАЈИЋ КАНТ о воспоминанији смерти Кољ жестока, неумитна смерт, грознаја, неумилна, всјех равно влечет, косоју
Јован Рајић СЕРБЛИЈА исходјашчи в Кесарију појет пјесн сију: Прискорбна горлице! Камо намјерајеш, камо л' одлетајеш?
Јован Рајић ЈОВАН АВАКУМОВИЋ ПАШХАЛИЈА НОВАЈА Хиљада седам сто седамдесет пето Христова рождества зачињајет лето, Које вама,
Дим. Руварац, Архимандрит Јован Рајић, Срем. Карловци 1901—2, 114—5). Између текста из год. 1790. и овога који се овде објављује има извесних ситних
штампе стихови су отиснути тако рђаво да се заправо и не види да су стихови, још мање какав им је типографски облик Рајић — на то иначе осетљив, као што барок и тражи — желео лати.
Стојан Новаковић је једно време, зачудо, мислио да се овде ради о неком Кантовом спису о смрти коју би Рајић превео био (в.
СЕРБЛИЈА ИСХОДЈАШЧИ В КЕСАРИЈУ ПОЈЕТ ПЈЕСН СИЈУ (стр. 52). Рајић је ову песму штампао год. 1798, на стр. 61—3. своје познате прераде Козачинскога трагедије о Урошу.
1798, на стр. 61—3. своје познате прераде Козачинскога трагедије о Урошу. Прерађујући трагедију Козачинскога Рајић је, како је у Предувједомленију нагласио, посебном ознаком обележио првобитни а и у преради задржани текст
год. игране Козачинскога трагедије. (Рајић тврди да је драма играна 1733, па су по њему тако писали и многи други; тако сам писао и ја, у првом издању своје
у својој књизи Српске школе од 1718—1739, Прилог културној историји српскога народа, Бгд 1908, 152—3, пише ово: „Рајић је погрешно — по сећању — навео да је Козачински ову драму још 1733. г.
Руварац је уосталом у својој књизи Архимандрит Јован Рајић, Срем. Карловци 1901—2, 94, писао: „Рукопис исте Рајићеве трагедије...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
На тим темељима у наредним деценијама израстају два свестрана ствараоца, Јован Рајић (1726-1801) и Захарије Орфелин (1726-1785), први теолог, историчар и песник, други даровити сликар, научник и песник.
Као и Рајић, Орфелин је пошао од руских барокних модела 17. в., да би се касније приближио идеалима руског и западног просветитељст
Ћипико, Иво - Пауци
— Да није овога црвенога, не би се ускопало! — вели Цирило. — Ово не грије срце! — опази стари Анте Рајић, испивши; и махну чашом, да излије остатак по поду. — Ко би тебе угрија! — руга се Цирило.
* У понедјељак, дан судбених расправа, ходио је ујутро стари Анте Рајић у варош. С њим иду син му Јосо, Цирило и два момчета, оба сина чобана Стипе, да се сви, на позив, прикажу суду.
— Чисто ми је жао овога раднога дана, и срам ме је сама себе! — рече стари Рајић, кад су од тежака одмакли. — Ово нам је добродошло да опочинемо! — окрене Цирило на шалу. — Бар мучи!
Иво поздрави и изиђе. У ходнику поздрави га стари Анте Рајић. — Ти опет овдје! — рече му у хитњи. — Омилио ти суд ... — За невољу, шјор! — А што је опет? — упита Иво.
Иво, идући кроз ходник, премишљаше о ономе што му бијеше казао стари Анте Рајић. „И биће тако!” мисли улазећи у своју собу. — Јеси ли га ухватио у шуми, у вашем одломку?
— говори му. — Он о Ускрсу никада не пропусти помирити се с богом! По подне у дућан дошао је Анте Рајић, да се с њиме посавјетује. Отац му се јави. — Дошао' сам к вама да ми поможете, ако можете — а можете!
— Липи закон! Истукли му сина, а њега у затвор, опази стари шјор Лука. Анте Рајић чека да му Иво што утјешљива рече; сваки му крет прати очима. — Да сте одмах узели адвоката, било би сигурно боље!
Рого, брат лугарев, пјева на вас глас; до њега је стари Анте Рајић, а иза балдахина једва сена штапу вуче отац му. Он, кад угледа сина да стоји на ногама, кретом руке и пријекорним
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Стефан Рајић: Наравоучителна књижица за дечицу Господином Јоакимом Хајнриком Кампе Нјемецким језиком сочињена, а с њемецкога на
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
У неке, буде уступљена општини, а општина одмах нађе купца. Јавио се Сави, као будући комшија, чиновник Пантелија Рајић — тако се казао.
Заправо, није га испратио, јер чиновник Пантелија Рајић, по наређењу ћерке, није улазио пођонару у кућу, позвао га пред кућу.
— Није требало његов инат дочекати с нашим инатом, али јесу ли се две жене успркосиле, ни топ не помаже... Пантелија Рајић и јесте и није био чиновник. Био је у суду, у архивском одељењу писар.
” — „Ђаци то у Савин кромпир.” — „Престао човек да плаћа аренду” — говори више зубима него језиком госпојица Наталија Рајић пробајући пред огледалом нов шешир којије сама начинила.
Госпојицу ћу ја послушати, ако нешто устреба кад дође ваш ред да чистите... Ната Рајић га пресече потпуно ван тона, нечовечно, лажно: — Госпојицу сасвим изоставите!
и Горњој Вароши да је попа испитао другобрачног Мирка Бајића, и близу десет година старију првобрачну Наталију Рајић. Ната је продала кућу аласу, и заплакала само због ораха.