Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
патриотским приповедачима шездесетих година, као и Чедомиљу Мијатовићу када је доцније писао Иконију везирову мајку и Рајка од Расине.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице.
Гледни само — видиш тамо горе Оне беле поносите дворе, То су двори Жеравице Рајка, То су двори мојега бабајка. Дођи к нама, свак те радо чека, Јер си, видим, путник из далека, Мајка, сеја за тебе
“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали мамене коњице, Хватили се зелене горице. Језде гором они
ти си из далека, Јера мислиш, кô што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле дворе Рајка Жеравице.
Гледај само крај ове рудине Де се беле из шуме зидине: То су двори Жеравице Рајка, То су двори мојега бабајка. Дођи к нама, свак те радо чека, Јер си, видим, путник из далека; Мајка, сеја за тебе
Турчина; Он се рани и паде са коња, И та реч му беше најпотоња: „Чу ли, сине, својега бабајка, Де потражи Жеравицу Рајка, Кажи њему, све му прашта Раде.“ Ово рече, Богу душу даде. И гле, како теде благи Бог, Те ја нађо друга његовог.
Радивоју срце пожелело Да угледа Цвету, чедо бело, Па се журе кроз лисну горицу, Да пооде Рајка Жеравицу. Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба; Гора носи за коње травице, За коњике коњи брашненице.
„Моје сунце ено сјаје онде, Деде, зеко, још понеси донде!“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали те коњице младе, Вратили се дому свом назаде.
По средини пресече он Рајка, Остаде му саморана мајка, Још раздвоји на коњу Радојка, Чило момче, лепо кâ девојка, И брата му млађа Радојицу,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Ех — ману руком пешак. Затим припали цигарету. Онда повуче један дим, и гледајући жмиркаво Рајка продужи: — Ухватиш се, бато, за цевку, па идеш и спаваш. А за шта да се ухватим ја?...
Били смо готови да скочимо на њега. Он као да разумеде, погледа упитно све редом, па онда у Рајка. — Њему! — повикасмо готово углас. Он се придиже, обухвати његову главу и остатак воде сручи му у уста.
Вечерњача заблиста. Траило помоли главу, па изиђе, а за њим и ми остали. Двојица последњих изнеше лагано Рајка. Али његова глава и руке биле су млитаве, очни капци непомични, а уста широко отворена. Био је још млак.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
не ретко има утисак као да су то непотпуне, недоречене реченице, јер се испуштен део као познат подразумева (Нема за Рајка капа (у Стамболу); Испало (око) које заплакало; Зла година сатерала орла у долину (с кокошима зиму да зимује); Сјаши
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Зато ме пазе као мало воде на длану. Слушај — обрати се своме посилном. — Иди реци некоме да позове поручника Рајка. Видећеш га сада. Није далеко. — Гађају ли Бугари? — Хм!... Дотерао сам их, па су сад као девојчине.
Јер тада сигурно неће више бити ни Драгана, ни онога Косте „Турчина“, ни коњичког поручника Рајка, који замећу кавгу по цео дан, а ни лудога учитеља Стојановића... На улазу се појави војник.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
које благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева. — Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Да га не би сувише срдили, пусте у град, као у знак верности, синовца Момчилова Рајка, са пет стотина војника. И тако Момчило немајући куд, уреди војску за бој, с намером да поседне опкоп испред вароши,
Маргита ђевојка у Сријему по Сланом Камену; рано шета боса по камену, рано шета, танко попијева, а у пјесми кунијаше Рајка: „Бог т’ убио, Рајко војевода!
не слуша, ал’ то Рајко и слуша и гледа, па дозива Маргиту ђевојку: „Селе моја, Маргита ђевојко, немој клети војеводу Рајка! Шта ће коме учинити Рајко? Шта ће себе? Шта ли ће Сријему? А шта ли ће у Ср’јему Турцима?
“ Па довати Рајкове ножеве, удари се посред срца жива, — мртва, тужна, покрај Рајка паде. 59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА Књигу пише ага од Рибника, па је шаље Сенковићу Ђурђу: „О јуначе, Сенковићу