Африка
Растерује метлицом мушице са своје рањаве руке. Он је изгубио већ једно уво, и сад му отпадају прсти са руке. Има губу која ће му ко зна кад згњечити срце.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Иако су војници поступали по његовом наређењу, ипак, после неколико дана марша, примећено је како су груди неких коња рањаве. Било је немогуће упућивати коње у болницу, а тешко их је лечити на маршу. И командир се наљутио.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
и опет мили колона по један и гази по меком и ситном песку; ноге упадају, мали камичци жуље и вређају рањаве табане, и све је теже вући костуре.
Ми их кидамо рукама, које се рањаве и не обазиремо се на крв што нам тече из дубоких огреботина. Идући ослушкујемо. Свиће, и ми бацамо поглед на лица
Краков, Станислав - КРИЛА
Знали су да ће једног дана кроз зрак и жице струјати вести о њима... те су вести биле црвене, рањаве... њини кораци су били тешки и нису звоници као претња иако је далеко напред музика трештала налетне, победне маршеве.
Петровић, Растко - АФРИКА
Растерује метлицом мушице са своје рањаве руке. Он је изгубио већ једно уво, и сад му отпадају прсти са руке. Има губу која ће му ко зна кад згњечити срце.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Ја сад слушам ветре са Нилових страна И сунцем печене појмим пирамиде. Животе, животе, на ме пада слана! Рањаве ми ноге од трчања бриде: Јурила сам као да сам с ума сишла И тражила жене које још се стиде.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Још два пута се преврну и у подножју се једва придиже. Тако, претурајући их, преведосмо наше коње. Ноге су им биле рањаве. Услед превртања пукло је седло на коњу поручника Протића. Протић се подбочио рукама и посматра тужно.
Они сада први пут виде маслину, која их подсећа на врбу... Сунце нас још више замара. Тело омлитавело, ноге су рањаве. Војници се вуку између италијанских стражара као да су осуђеници.
Онда се с напором дижу и тешком муком ослањају на рањаве ноге. Окружени овако плаветнилом мора и гледајући румене и снажне морнаре у чистим оделима, наши су се готово стидљиво
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У муклој тад дивљини, мржњи, провођах грозне дане, Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна; И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване, А душу да л глође бес или нежност неуморна?