Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
из неке несвијесне тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства био ташт на своје бољке, на своје рањавости. Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!
Нешто добро знано, а опет непрепознато. Ми тражимо и тражимо, лутамо с краја на крај по скали наше рањавости, пребирамо по распону наших жудња и наших обмана, опипавамо редом ствари око нас очекујући да ће се на наш додир сама