Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Пригушено рзање убрзо прерасте у гласан, грохотан смијех. Самарџија Петрак лупао се по бедрима и весело ргетао: — Аха-ха-ха, убрани ме, вели, брате Раде, од џандарске руке, помози да ми се не замрсе пути.