Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А Срети мило, па му све расте кика и за свој допис, а и за ово згодно упоређење капетана с врећом. — Резилак, море — вели ћир Ђорђе — што се чини.
сам се постарао, па он, како на пример један што се каже чиновник и господин, па иде у кокошарник селски себ’ на резилак а њим ги па на терет. — Море — прекиде га Срета — ни чашу воде није дужан геџо да му да!
!! Тој ли је ред?! Тој ли приличи на чесни и паметни људи; на људи кристијански и од еснафски ред?! Срамота, море, резилак! Јоште татко ми, докле не беше умреја, збореше ми много пут.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје!
Та да те турају у новине и да те чете по махале и по чаршије?! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде!
Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње... Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!... — Што ће начиним?!
Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу. — Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?!
“ Било је, — ама у сто године једанпут ако искочи брука и резилак, — ама овог саг почесто!... — Е, бата-Таско, за тој те и позва’ да те молим, две ти очи, да ми помогнеш.
па се брише јаглуком, кад се пустила игра, дође и њој воља да поигра, па иако је чорбаџијска ћерка, па макар и отрпела резилак кад оде кући. Али ипак замоли измећарку Васку да не каже ништа код куће.
— Што, море? — вели запрепашћено Мане и остави цигару. — Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!... — Па кој ги рече за оро? Ти ли? — Јок ја!... Казаше ги ники из ма’алу.
— вели запрепашћено Мане и остави цигару. — Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!... — Па кој ги рече за оро? Ти ли? — Јок ја!... Казаше ги ники из ма’алу. Та сви скочише сас резилење...
Ћа да седнем там, насред чаршију, — тол’ко си бе’ ослабела оди зорт и резилак голем... — Па која си збори тој?... — Мори, једна ли збори?! Све си зборе, све ме питују.
ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се смеје што гу је, ете, кеф заради наш резилак и срамоту!... Господ ги судија, — куне Ташана. — Е што ги је мило да л’жу и зборе кад ништо неје било!
„Ако неје истина за данашњи сокак-лаф, па ће бидне!“ рече Дока. „Ако данас неје, ће бидне јутре. И јоште гори резилак ће дочекате!
Ће да дâ Господ“, рече, „па ће си она сама да дође и чука на Манчину порту! Мори, ваша брука и резилак ће се у новине и у књиге“, рече, „тури!