Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
онда изненада: Ни сад не знам како све бејаше Ма зачас нас Турци опасаше, Баш из земље кâ да поникоше — Све бих рекô, издаде нас неко, Баш издаде, другаче никако, Ево главе ако није тако.
“ Твоје лице, као после ноћи, Кадано се зорица зажари, Ко би рекô да ће с' у немоћи У бледило скоро да поквари! Ко би рекô око твоје сјајно Да је сјање огња оног крајно, Кад с' у
Ко би рекô око твоје сјајно Да је сјање огња оног крајно, Кад с' у један пламен скупи ноћу, Па засјаје том последњом моћу;
ДВА КАМЕНА Беле роде одлетеле, Собом драго њој однеле, Ох, далеко, предалеко! Кад је пошô, драги рекô: „Кад се врне бело јато, Ето мене назад, злато!“ И назад се јато вије, Ал' међ њима драгог није.
9. И збогом остај драгој сам ја рекô, И пољубаца њени пија слад, На мој сам посô таде весô текô, И мил и лак ми беше сваки рад; Свршетак сам у души
“ 25. И мени души није било лако, А срце моје тешко мени куца, Ја гледећ у њу, сам сам с њоме плакô, Што год сам рекô, језик мени муца; А опет зато, било макар како, Мада ми срце тужно како пуца, Ја збогом њојзи морао сам рећи, На
удри се са зором, Два коња виде где јежђау гором, Ал' не, не туде, већ доста далеко, Два сата отле, тако би ја рекô. На једном коњу ту један јааше, Ма на том другом њи двоје бијаше.
сину, а сунце изађе, Ал' другојаче све нег јуче нађе: Све жубор, итња и справљање неко, Кô на бој да је, тако би ја рекô. Још неки веле да негде на страни, Баш иљада је људи оружани.
Са сви је већ страна злотвор и оптекô Два-трипут је већ: „Предајте се!“ рекô. Но нико од њи за то и не знаде, Та де ће правда кривди да с' предаде.
Да благо теби!“ побро му је рекô, Те пушку лако од ока салети; Те бије, руши, своју браћу свети. Но што за фајду, и пре беше мало, Ал' сад их само
Још амо иде, тако би ја рекô Баш један чамац управо од преко, Све ближе, ближе амо јунак вози, А то је Миле, Боже јој помози!
— ако нас ко затече!“ 43. „Кô затећи? Није него! Кад су врата затворена.“ Њој је рекô, па прилегô, Машио се под колена. Она јади: „Ох мој Боже!“ Па га малко потпоможе. 44.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' ништа зато, хвала, госте мој, навеки хвала! Рекô си ми дост'. — Алфа и омега! О мудра смрти, о самртничка, жива мудрости!
смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже вечности, боже
Дуго је тако чекала млада, кад уједаред отворе се врата, излети један коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Али постоје и нарочите формуле којима се клетва сузбија, омета, отклања (У кам упрла! Пас рекô, пас одрекô итд.). Осим овако озбиљних клетви постоје и оне шаљиве (за пса: Газда ти се репом закитио!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Видим ја да то није тек ’нако... — Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак! Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. — Ја, море.
— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! — Све, како си ми ти рекô. Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце. Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио? ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић. ЖИВКА: Је л' рекô да ће доћи? ЧЕДА: Јесте. ЖИВКА: Баш добро! ДАРА: Ко ти је то опет? ЖИВКА: Секретар министарства спољних послова.
Она је сада сасвим друго нешто него што је била кад си је ти узео за жену. ЧЕДА: Је л' те? Гле, молим вас, ко би то рекô?! ЖИВКА: И она сад може да нађе много болу прилику него што си ти! ЧЕДА: Како, молим?... Реците то још једанпут.
И после тога готово да дигнем руке, кад једног дана – ти одскочи и ускочи у министарке. Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати. Кажем ја да неко из наше фамилије мора да оде високо.
ЖИВКА: Шта ћу покварити? АНКА: Господин ми је казао да ће после разговора са вама доћи к мени у собу. ЖИВКА: Рекô је? АНКА: Да. ЖИВКА: Добро, реци му нека уђе, примићу га! АНКА (излази напоље и пропушта Чеду).
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ На то ти се песма Истом сад одзива: То ти нисам рекô, Док си била жива. »Јавор« 1892. (ХАЈНЕ) Јест, много су ме мучили На овом свету дивном, — Једни са својом
Па шта си сада почô, чуо сам, и то смеш: Стао си међу браћу да раздор жигошеш. С кима те веза веже, тима си рекô љут: Овако с’ даље не сме, то није српски пут!
»Стармали« 1885. СПРАМ МЕСЕЦА У Пешти сам. Ноћ је тиха, Доба глуво, доба немо, (Чисто б’ рекô: доба слепо) — Ја се шетам по улица’, На пијаци лепој стадох, Где ј’ завеса јуче пала Са статуе Петефија.
Да је исто видô Шапну ми још неко, Ал’ ја Дескашеву Нисам ништа рекô; Нисам рекô да га Бранко загрлио — Но чини ми с’ да је И сам осетио. »Јавор« 1888.
Да је исто видô Шапну ми још неко, Ал’ ја Дескашеву Нисам ништа рекô; Нисам рекô да га Бранко загрлио — Но чини ми с’ да је И сам осетио. »Јавор« 1888. ЗАШТО ЈЕ ДАНИЧИЋ ПРОМЕНИО ПРЕЗИМЕ?
Сад с’ не мери што си жешће рекô У очају свог поштеног смера, Ал’ ко с’ на твој гроб каменом баци Тај не тражи Срб’ма карактера.
Имао сам у животу Јадâ, незгода, Ал’ ми нико није рекô Да сам мргода; Па кад знадох смешкати се Кроз живота вај, Зашто бих се мргодио Кад је свему крај.
Па зар не знаш лека, — Хајд’ у крчму, пи!“ А човек, кâ човек, Шта је друго знао, Што му ђаво рекô То га послушао. Сад отац при вину, А мати при кецу, — Онда ђаво оде Да им чува децу.
Кад се сврши ово лето Запитаће — хај! Шта је рекô, шта је стекô Братски загрљај. Па ко буде продерао Туђих зâмкâ склоп, Продерô ил’ прескочио — Тај сме рећи: хоп!
Што сам ти рекô није натегом: Песник се ето загрејô снегом. Песнику ј’ лако, има и дрва, По мало вина и хлебних мрва.
Омладино драга, и теби сам кадшто У брк нашто рекô, никада ти ласкô; Под барјаком својим на трњу сам стајô, — А и где би старац за младима каскô!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
“ А зашто?... Ево! Осмелио се човек згазити На тежак колут ланца рђавог. „Гвожђе ме тишти!...“ То што је рекô, Заслужио је давно вешала! „Синџир ме мори! Груди прснуше!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Сад сам песма... ко би рекô Да сам уздисај!“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје
“ В Нит хоће воде, нит хоће лека. — Ипак бих рекô, да нешто чека. Понуде носе мајка и сеја, — Она с’ насмеја. Били да видиш пролетно цвеће? — Па ни то неће.
Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био. Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим људма — То је ова кита цвећа, Што ј’ на
— Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји! Ко га гледа, не би рекô Кол’ко с’ у њем мртвих снова, Кол’ко с’ у њем изгубило Жеља, нада и бродова.
ЛИX „Видиш ону звезду горе“, Астроном ми један рекô, „Мозак стане, кад помислиш, Како ј’ звезда та далеко. „Далеко је, високо је, — Сто година дугих прође, Докле
Таке слике ја бих свету Брже него песму дао, Ником никад не бих рекô, Чиме сам их моловао. ЛXИВ Ко је тужан, нек не тражи Туге нове.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ниси слепио — Нис’ је молио, клео, преклињô; Пред њоме ниси бога помињô Пољупцем уста да ти ороси; — А не би рекô: „Песма узноси!..“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП.
Чело ти је погружено, кротко, Понашање сувише понизно, Још ме ниси ни погледô добро, Ни реч рекô — па да опростим? КРАЈИШНИК: Господару!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Симеуне, зове те отац Сопронија — долетје ђаче. — Теби је, Мићане, рекô да му у 'вај ардовић улијеш ракије, ама добре...
Он 'вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарни-де, Глишо, тај угарчић! — Јунаци моји, ја би' рекô да је томе ракија највише крива. — Оно да... додуше... 'нако по прáви... — Ја не знам — завија и заплеће Мићан.
— Тако је, тако, оче Сопронија: управо кô једна, што рекô ти, историја, кô једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге — потврди Симеун, испи чашу на
Давид викну један мален човјек, готово прирастô за земљу. — Ама, јеси ли ти то, Давиде? Из даљине рекô би чојек да си прави мустапез. Ама, крсног ти имена, ђе набави мустапеску ођећу? О, људи, људи!
Ама, крсног ти имена, ђе набави мустапеску ођећу? О, људи, људи! — чуди се Белемез и облијеће око њег'. Ко би, вели, рекô и помислио да је ово Давид Штрбац! У свашто ли се овај чојек претвара, Кристе, истини Боже.
А не би, вели, згорег било кад би у малом суду и једно И Друго рекô: „Добар дан, главати и велевлажни господини!“ и додô: „Слуга сам препокорна!
О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Рекô би чојек да уздишу за осветом и правдом... Само (плаче), само сам ту њивицу куруза имô, па...
Само знам да зато свијет ту њивицу зове Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска. А ја би' рекô да свијет у једну руку има и право, јер та њивица, како сте чули, није ни моја, ни царска, ни спа'иска, већ овог
! Како ћу ја жену дјевојком оженити? Шта би то онда било? Бога ми, дијете, ја би рекô да ти нијеси саставио око лијеске... Што ћу ја жени дјевојку доводити! Судац (трже се): А, сад знам!
(окреће се писарчићу): Шта би ти рекô, дијете, је ли и њему земља Босна, или је с вами дошô уз ову пошљедњу буну? Писарчић: Из Босне је он, Давиде.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
[МИЛАНУ САВИЋУ] Честитам ти Ново лето, На које сам жељно чекô Иако је осми прошô Иако ми ниси рекô: „3богом остај!“ кад си пошô. Не знам како живиш тамо, И да л' ти се свиди место?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Дај неком другом реч, председниче! – брецну се Бора. – Ево ја бих рекô ако ћете чути! – надвиси гласом Јанко Веселиновић и погледа по свима редом, као да би тога часа рад да запева Старца
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Већ дрхтаву јару Из сухог њедра баца земља врела — Већ прислужено сунце на олтару Небеса трепти, зâри, е бих рекô Као да виси и пламти у жару Огромно; свето све кандило неко!
Код куће често, у соби тамној, Седео је м чекô, Пружао руке у чежњи пламној, А речи не би рекô, Али у нему поноћ и касну Чуо би свирку и песму страсну, И с врата куцање неко.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Оде татар цару честитоме, те казује што је рекô Марко. Кад то чула царица госпођа. она гради другу ситну књигу, те је шаље Краљевићу Марку: „Богом синко, Краљевићу
Оде татар и каза царици што је рекô Краљевићу Марко. Кад то зачу царева ђевојка, скочи млада на ноге лагане, пак довати перо и хартију, у лице је пером
своме, побратиму, бемберу Михату, па је њему била бесједила: „О Михате, мио побратиме, да нијеси мене обритвио, би ли рекô е сам женска глава?
мајци тијо беседио: „Ој старице, моја мила мајко, да ми није од људи срамоте, да ми није од бога греоте, не би рекô да си моја мајка! Зашт’ ми ниси браца породила, јали браца, јали милу сеју?
Недићи рана допадоше, — пребише им Турци обојици из пушака ноге до кољена; обја сјела један до другога, они вичу, рекô б’ вино пију, око себе Србадију рабре, пушке пуне, на Турке бацају.