Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— ,Немој, господине Мијушко’ рекнем му ја, ,него да ја идем да видим цара, јер то ми је највећа жеља, а ти си га сто пута видео.
И то кад дођу к цркви о Богојавленију, Задушницама, Благовештенију, Воскресенију, Петрову-дне, свега да рекнем 10 пута или мало нешто више на годину, а оно како клепало удари, онда грне сав народ у цркву и хоће на вратима да се
Било је разговора од сваке руке, најпосле рекнем ја осталим кнезовима: ,Не би ли добро било да предложимо везиру, и обрекнемо нашу војску у помоћ дати му?
Ја му то рекнем да би ми помогло, а не би̓ му остао да контроманцирам, да бих морао чалму везати па кроз Београд проћи, јер знам како
” — Та моја политика, да не рекнем лаж, са Дел-Аметом узрок је што ћете у млогим историјама наћи: да је султан послао ферман Кара-Ђорђу да бије јаничаре;
Затим рекнем Дел-Амету да турски казује, а ја ћу његове речи српским словима писати Хаџи-Сали-бегу у Сребрницу, да измамимо од њега
Преко свију разговора рекнем ја: „Или Пореч-Алију из Ваљева истерајте, или се надајте: ето нас на Ваљево, па што ком Бог даде; а вера је тврда: за
— „А ти дела то, кнеже!”, рекнем му ја, и он оде у своју војску у Жубер, али по мраку. Сад да видите моје памети, које ми уверило, да стари људи право
Сад да видите моје памети, које ми уверило, да стари људи право кажу: прва војска за другога. Ја саставим војнике и рекнем онима који су из оближњи̓ села: „Вечерас су, браћо, покладе: идите кућама те покладујте, па рано ујутру дођите”.
Пишите њима двојици или генерал-команди у Варадин, не би ли се за вас подузели; молите се”. — Ја рекнем: „Господине, та ја не знам ни једном попу написати писмо, а то ли ја да напишем митрополиту и принцу Карлу!
Ја онда рекнем: „Кад ме ви, господине, тако советујете и слободите, и кад није ниједно досад прешло писмо од Црнога Ђорђа, ја би̓
” (јер то је једна кућа била, нисмо ништа у кућевним стварима одвојили, и он је мене свуда, а ја њега заступао), и рекнем повелително: „Одвојте дакле моји̓ сто вепрова, хоћу да дам за џебану”.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
ласно ћемо. — Шта да видиш? Ако 'оћеш, он ће те узети, само да му ја рекнем. Бићеш као у својој кући. — Јес'! јес'! — повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда-Милуна и салетати Среју
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
” Хајдуци су слушали овај разговор између Станка и харамбаше. И, истину да рекнем, она слобода и одрешитост, а после — Станко је био и личит — све се то допаде хајдуцима. — Мо̓ш ли скочити?
„А могу доћи просиоци... Могу ме просити, па и испросити... шта онда да рекнем?...” У њеној души наста лом. Да ли да каже или не?...
— Деде, седите! — рече Иван. — Децо! Донесите мало ракије. И заседоше. Принеше им тиквицу тесна грла. Него, да рекнем коју и о томе како су пили наши дедови. Мачва није богата виноградима.
То ће ићи врло лако. Онда ћу гледати да им натурим Ивана. А Иван је мој!... Како му ја рекнем онако ће кметовати!... Лице му се разгали... Нешто мило и топло разли му се по грудима, срце му залупа брже...
Ја сам у овој Црној Бари био жељан људи и лијепе ријечи... Све ме је гледало попријеко... Ја рекнем ријеч, а они оборе главе... Шта сам могао ја квара учинити?... Реци, Иване!... Реци, Маринко! Хајдуци су ћутали.
!... И кад му Станко приђе руци, он се збуни; чисто би је тргао од некога страха и, тако да рекнем, стида што му такав јунак руци прилази!... Тако и сад. Станко је седео уза њ, а он осећа како му срце стрепи...
Стотину пута разбијени, потурчењаци заклињу се и сто први пут. Тај, тако да рекнем, иђитлук — то је карактеристика борбе тога доба!... Страшна је сила ударила па Лозницу.
Треба ваљда да се расплачемо, шта ли?... Па се диже на ноге, видећи да Зека хоће да га ућутка. — Чекај да рекнем, па онда говори!... Ево Станка, нека сам пресуди говорим ли истину!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Не знам откуд ми дође у памет, а још мање откуд да му заједљиво рекнем: — Да се ниси, море, заљубио? Он позелене и — исплази ми језик.
весела, узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих: — Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја. Зачудише се људи: — Кажи-де!
Би ми криво. Да бих угасио у њој и најмању сумњу да се ја само спрдам, рекнем јој: Ако дозволите, ја ћу вам свирати што. Скочим као да идем, и очепим двапут јако ногом Туманова.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— хвали се Аркадија. — Па кога мислиш да узмеш? А? — пита поп Спира. — Та... сад... право да рекнем, — није баш, знате, ни лако. Јесење је то доба... путеви покварени, а блато велико... — Да, да, то је невоља једна!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Чега ради питаш? Ваљда због трговине? — Не, због женидбе. Рад је моју Соку узети. — Па добро, што хоћеш да рекнем о њему? — Има ли што? — Има нешто. — Ал' он каже да има две куће и гвожђарницу?
Дођу до врата; Љуба заустави фрајлу. — Ал’, молим, станите само мало. Већ има сат један како хоћу нешто да вам рекнем, па опет нисам могао, канда ми неко језик завезао. Сад сам се мало раскуражио.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори.
— Волим тај дућан више него све. Нек’ ми све пропадне, док ми је тог дућана, пропасти не могу. Но да ти нешто рекнем, мало а језгровито. На Перу самог дућан не могу ослонити. Тојест кажем дућан, али ту подразумевам и биртију.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Окренем 684-798. Знам да је, већ од пет сати изјутра, тамо. „Јеси ли кренуо?“, питам га. „Мучим се, а ти?” Понекад му рекнем добројутро, пре него што он сличан поздрав упути Београђанима. Волео их је, и волео је Београд.
Подсетићу вас, у неколико речи, премда је ПРИЛИЧНО узалудно препричавати овакав роман. XВИИ или XX век Рекнем ли да се ствар дешава у XВИИ веку, рекао сам неважну полуистину: прво, то није битно, и друго, дух и тон у коме је
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Злоудно је то певање... где оно није потреба срца, где се у њему не излива, и тако да рекнем, не ослобађа срце од чуства и осећаја.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда му опет рече коњ: — Грбо, узми четку и чешагију јер ће ти требоват, и кад ти рекнем: „гони“ ти онда гони што мореш брже, а кад ти рекнем: „полагано“ ти онда полагано.
коњ: — Грбо, узми четку и чешагију јер ће ти требоват, и кад ти рекнем: „гони“ ти онда гони што мореш брже, а кад ти рекнем: „полагано“ ти онда полагано. Грбо јами све што му је рекао коњ, па онда узјаха и поћера.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Сам барон Јолић јуче се истим речма послужио. Молим, вели, доміне аміце. Немојте се солицитирати, рекнем ја — знате како се обично с баронима говори.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Гди станем, ту се морам једити. Не госпођа, него канда сам последња у вароши, тако ми се реч слуша. Што год рекнем, све им је неправо; што урадим, то код њи не ваља.
Куд си се заузела, куда ћеш? ПЕРСИДА: Та забога... СУЛТАНА: Их! Докле ћеш ме јести, Луциферу, тако да ти рекнем! Три стотине врага из тебе се витлају, кад помолиш тај твој језични језик. — Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу?
СТЕВАН: Милостива госпођа, молим за опроштење, ја нисам знао. СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем? ПЕРСИДА: А ја? СУЛТАНА: Сви сте ви невини.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја. Изнуђено рекнем детелина, а коленом већ процвета она и оспе се, игром тајног чина, пурпур-стидом са насловног трона.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Имате право! — рекох колико тек да нешто рекнем, иако нисам могао имати појма шта би се то рђаво могло десити. — Да, господине мој, тако је.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
” Дође ми на памет Маленичин разговор, пак рекнем, смијући се, „да и та три грошића нејма, у калуђере идемо, мора нас вилајет [х]ранити.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Сви присутни ударише у смех, а ја искористих то весело расположење да се обратим Лагранжу и рекнем: „Вама, господине Лагранжу, је, као што видим, излишан сваки учитељ.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
се важно устурио, и без питања, стављајући руку на срце, поновио исто оно што је напред рекао: „Све знам и све ћу да рекнем, јер Бог види, славни суде, што је право и што је поштено.
„Не терам комендију, славни суде, гром да ме погоди, гроб да ми се не зна, ама све по реду ’оћу да рекнем што сам видео и како је право било.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
У таквим ми је случајевима ујутро долазио порив да другу са спавања рекнем: „Човјече, буди миран: нисам ти видио лица док си спавао.” И да затражим, заузврат: „А ни ти мени, је ли?
Такве часове готово увијек осјетим. И сам себи рекнем: Пази! по свему се чини да ће ово однекуд бити значајно! ово ћеш дуго носити у себи!
— Поново бих јој пограбио и изљубио до лаката руке, свесрдно, из дна душе. И нисам знао шта бих друго да рекнем, што бих више да учиним. Она се трудила да се насмијеши.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда му опет рече коњ: — Грбо, узми четку и чешагију, јер ће ти требоват, и кад ти рекнем „гони“, ти онда гони што мореш брже, а кад ти рекнем „полагано“, ти онда полагано.
коњ: — Грбо, узми четку и чешагију, јер ће ти требоват, и кад ти рекнем „гони“, ти онда гони што мореш брже, а кад ти рекнем „полагано“, ти онда полагано. Грбо јами све што му је рекао коњ, па онда узјаха и поћера.
Приближи се подне, те одем на ручак кући. Рекнем и жени да и она сједне за софру и руча, али она не шћеде, него ми одговори да није достојна са мном јести.
Бијаше ми га жао па плаках; а кад огледам око себе, угледам мојих дванаест другова ће и они плачу, па рекнем: „Забога, море ли се овај плач с чиме утјешити?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
последњи поздрав покојнику, па се нагло окрене својем мужу: — О, Каримане Кошутане, допусти ми да прекршим обичај и рекнем ти неколико речи; родила сам ти пет синова и мислим да имам право!.. О, Каримане!
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЈОВАН: Шта сте ме дакле звали, ма... мајс... госпођа, оћу да рекнем. ФЕМА: Тако сваки магарац ради да га виче милостива госпоја по три сата.
ЈОВАН: Шта, да ме правите пајацем? Мајсторице!... ФЕМА: Опет он! ЈОВАН: Све заборавим, госпођа, оћу да рекнем, ја нисам рад да се прави од мене комендија. ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе.
Моја успаљеница, тако да јој кажем, мати истерала те је као најгорег бећара, и ја нисам смела да јој ништа рекнем. ВАСИЛИЈЕ: Ништа је то, Евице, само кад ти мене милујеш, доћи ће време те ћемо бити заједно. ЕВИЦА: Ах, мој Васо!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ту беше ђенерал Черњајев, пуковник Комаров, мајор Владан Ђорђевић итд. Говорио сам о положају шуматовачког виса; да рекнем сад коју о самом шанцу. Шуматовачки шанац — то је обичан доста мали редут који као да још не беше сасвим ни довршен.
Ја себе не рачунам баш у најстрашљивије људе, али кад рекнем да ме је тада обузео неизмеран ужас, онда тиме још нисам све рекао, нити сам исказао сву дубину цтпаxоте која ме
— Да да, да, опили га они проклети сеизи, рекнем му ја, зацењујући се од смеја. Услужни руски официри убрзо »ресторирају« доктора, ордени се опет прикаче на надлежно
Рат уништава човека и по томе је логични апсурд. — Кратко и нејасно! — Како да вам рекнем јасније!... Рат у мојим очима није ништа друго до огроман злочин. — А! како сад опет то?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ја ћу да седнем ту и чекам докле не дође Амо по мене која, па ма и омрк’о ту. Рекнем, седнем. Оне несташно прхну куд која. Боже! Да л’ ће се сад неука издати груд?
Неће усна моја са лица т’ росу сатрести, Сам у себи рекнем. Мајке је вера света! — Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави Блистао. Никад она тако не бјаше мила.
Ћипико, Иво - Пауци
— Ја идем — говори јој озбиљно. Чекаћу те доље, код твоје куће! Ионако си брзо проста, а имам нешто да ти рекнем! — Немојте ме чекати! — одговори дјевојка и гледа га у очи, а глас јој јеца. — Немојте, сриће вам! — Зашто?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Можда ће Вас, драга пријатељице, интересовати то наше стабло, па ћу и Вама да рекнем неколико речи о њему. Прадед мог прадеде, Миланко, по којем је наша породица добила своје презиме, доселио се у Даљ у
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Ето ти господства, рекнем сам себи, ајде, буди бољи од други, упињи се да се разумнији покажеш, и немој се издавати да си магарац, него да си
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Него скоро право ми се искажи беза зла, што се то од тебе стало? Девојка О, поштени старче Јосифе, што да ти рекнем за то?
Кажите ми прилика ли је и ваљао ли то посао? Не би ли се ти, поштени господару, да не рекнем твога ти слугу, него и рођена ти сина, тако дворећи те, заглушио и неуљудан стајао, омразио га, расрдио се на њега и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— запита је Таса. — Што ти требам? — Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете... Манча де...
та те, рече, максуз потражи’, чорбаџи-Петраки, да ти рекнем. А, рече, твој ’леб једо’, ти ме изведе на селамет, — па адет је да ти кажем; зашто, рече, може ласно гуја да те
Кретала се у кругу своје родбине, својих тетака, стрина и ујни, и по чорбаџијским кућама. У — тако да рекнем — „плебеје“ ретко је излазила, или, боље рећи, силазила. А и кад је долазила, владала се потпуно чорбаџијски.
— пита тетка Таска, а не може још никако да се издува. — Етее, — отеже Ташана — како да ти рекнем?... — Ама дома ли је? Није искачала никуд?
— У кога си тражија, да ти не дава? Имаше ли га у наш варош так’в човек?... — Како да ти рекнем, хаџијо?... Искочи лош реч за мен’: та ловџија сам, мераклија сам, џимпир, коцкарин...
Мане ћути и ништа не одговара. — Чу ли, мори, пратила ме Зоне да те махсуз нађем и да ти рекнем да гу много мило за теб’... Без теб’, рече, живот си нема... — Кол’ко ће пут па тија исти речи да ми кажеш и збориш?..
Пољубила га кад ми предаде за теб’, — поцелуј га и ти саг! Рече ми јоште да ти рекнем: да прочетиш из њег’... „Како је, рече, овој цвеће бледо и вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“.
Слушај што ти зборим... Несам јоште свршила работу... Има, јоште коца ми ти много да ти рекнем... Поздравила ти се Зоне и рекла да ти рекнем: Ако ти је јоште криво на њојни стареји, — ласно за тој...
Несам јоште свршила работу... Има, јоште коца ми ти много да ти рекнем... Поздравила ти се Зоне и рекла да ти рекнем: Ако ти је јоште криво на њојни стареји, — ласно за тој... Има си она чàре и за тој!
— Е, што да рекнем? — запита Васка и портча за њим. — Рекни гу: Поздравија ви се Мане да га чекате, рекни, у прву недељу.