Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
обрте се он Гојку. Па ти њему лепо ту масницу пред очи: је л’ тако ти менека, Господару? рекни му, па се заплачи. Ја како, братићу!... Чуј ти само мене.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку. — Што искаш, стринке? — Поскочи, дете, до чорбаџи-Тасу и рекни: „Вика те стринка Јевда; искочила, рекни, голема работа! Ама брго, рекни, да дођеш!...
— Што искаш, стринке? — Поскочи, дете, до чорбаџи-Тасу и рекни: „Вика те стринка Јевда; искочила, рекни, голема работа! Ама брго, рекни, да дођеш!...“ Не прође много а ево чорбаџи-Тасе.
— Поскочи, дете, до чорбаџи-Тасу и рекни: „Вика те стринка Јевда; искочила, рекни, голема работа! Ама брго, рекни, да дођеш!...“ Не прође много а ево чорбаџи-Тасе.
једно ми је дете, знаш како је! Купи му штифлетне а-ла-франга... А домакица ми збори: „Море, Таче, ћути си, па рекни: Исполај на Господа кад си доживемо и тој! Кој знаје, рече, што му је писано, и што ће да искочи из њег’!...
— одазва се и притрча јој Васка. — Отиди си до онуја... де... како се вика... до онуја, ете Калину и рекни гу: Вика те Зоне Замфирско! — Туј сам! Што ти требам? — запита је Калина кад дође. — Вика’ те... ете...
А лудо је, лудо — па сто оке је, лудо! — Депо, — викну Јевда — брго по њума, викни гу да се врне, рекни гу на један реч. — Али, на несрећу, Дена није била ту.
— Иди си, дете, поскочи и рекни си по једно кафенце. Иска тета и мајка ти да попију по једно кафе, — вели Таска Зони — па ги прати, ете по измећарку.
— Хе, ’ај иди си, — вели јој — па се поздрави на мајку... Рекни гу: поздравија, ти се хаџи Замфир... Познавам гу, како да гу не познавам!... Беше добра аргатка..
Беше ватра за работу... вредна... ради и све поје. Волешем гу кад потрчи! Па да гу поздравиш, дете! Рекни: чорбаџи-Замфир... што имаше лојзе у Ћурлине...
— Е, што да рекнем? — запита Васка и портча за њим. — Рекни гу: Поздравија ви се Мане да га чекате, рекни, у прву недељу.
— Е, што да рекнем? — запита Васка и портча за њим. — Рекни гу: Поздравија ви се Мане да га чекате, рекни, у прву недељу. ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПРВА У њој је описано последње момачко весеље Манино. Мане је отишао задовољан кући.