Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. „А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се.
Утоме чујем из куће где ме тетка зове. „Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. Он ми, ћутећи, притиште руку и оде...
Осећала сам сав терет моје усамљености. „Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом
Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. Она ме је опет пажљиво мерила.
То није добра коб!... — А што, Миладине? — рекох му ја. — Та ова планина, пуна је свакојаких животиња, па нам је нека морала пут прећи, а, после, свакако је боље
“ а, овамо, прима чашу, испија је наискап и пада, трештен, на земљу... — Тако је, Миладине!... — рекох му ја, одобравајући, јер сам осећао истину његових речи... — Човек, и кад је много и много преживео, није се наживео...
„Побратиме“, рече ми, „чија је оно девојка што је до мене играла?...“ „То је Стана Чукурова“, рекох му ја, „то је кћи оне жене што је покушавала да отрује свога мужа, те је због тога све доскора била на робији“.
„Дакле, и Стана има вољу с тобом да бежи?... Е, то је чудно!“ рекох му ја... „Чудно, заиста! Једва се видесте, па се већ и заволесте!... Побратиме, то неће испасти на добро...
Кад тамо, шта је?... 'Оће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“... Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„ Видим, а ко је то написао? упита лав. „Човек, а да ко ће написати?. . .” „Хе, мој брајко, видиш да си ... мал' не рекох ... рече лав. — Да лавови умеду писати као ви, ја буx теби сто икона за једну показао како лавови људе даве.
” „Бре, иди ти и учини што ја теби рекох; нек' дер се ја само подигнем, а за остало ћемо ласно. Ти си проста жена, зар ти мислиш да бог мари за коње и волове?
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ДОРУЧАК Рекох ли ја синоћ да ће да преснежи? А и шта ће друго него снег, ја одавно не чекам да одозго крило зашушти, да ме голуб
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив! — Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину... Начинили читаву епидемију!...
— Море, батали! Нећеш ти да платиш. — Што не платим, не платим; ће ти платим сос лепи пари. Што иштеш за ока? — Па рекох ти, двадесет и пет гроша. — Хм! двадсет и пет! Не се прави будала... Ти платим шеснаест. — Каки шеснаес'?
Наравно, с дућанима дошла је у села и сва помодна роба, па с њом и белило. Еле, као што рекох, нема дана кад се не уврати која снаша код Ставре у дућан да пазари, и обично, немајући новаца, донесе по две-три оке
— Би лепо стојало — одговори учитељ. — Ја баш, што се тиче на прилику, рекох Живадину, кад је пронесе: »Носи ти то учитељу нека нам је испуни; само нека лепо буде.
— Ама ја вам рекох — поче поп Стеван мало потише — видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија! — Нећемо ја! — прихвати неки Јован
А добро би било да откинеш мало чупе од црна мачка без белеге, па да га накадиш... Добро утуви што ти рекох! — Хоћу, пријо. Е, бог ти дао! — учини Смиља с пуно наде да ће му то помоћи.
— Другом га не бих дао за живу главу. — Баш ти хвала, куме! У здрављу!... Памти што ти рекох! — рече Пурко и оде наниже за оним момчићем. Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Маринко махну руком. — Махни! Кад ме стеже за гушу, ја рекох испадоше оба ока. Јаки је као црна земља!... Него, данас нам не пође за руком.
— Па зар онда не би било добро да ја око Алексе... — Не би. — Што? — Прво, као што рекох, неће ништа вајдити, а друго, свет се већ одбио од нега. Ако га ти будеш призивао, одбиће се сасвим.
— Опогани ми тучак псето турско! — рече хладно, па оде гледати друге послове... Толико рекох да бих потврдио ово што говорим, а сад да наставим моју приповетку! И Јелица је била чедо свога доба.
Чак је једном покушала да га одбрани од мајке своје. Мати се запрепасти чувши њене речи. — Шта рече, несећнице?! — Рекох: он није крив! — Откуд ти знаш? — Знам! — Зар си ти паметнија од оца свога и толиких људи? — Нисам паметнија.
„Па и нана сад ћути!... Што ме бар не запита штогод? Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна... Баш да јој кажем!...
Видјећеш како се и ја умијем шалити усред најљућег окршаја!... Ма, ово ти рекох да знаш да се овијем стварима не шали!... — Тако је!
Ја вам то рекох!... А, гле!... већ зора!... Ја идем, доћи ћу довече... Збогом... Ако што устребам, пошљи... И брзо се поздрави са
Маринко ми онда исприча све што је било, а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи к мени. Можда ти је и причао... — Јест, причао ми је.
— Ти смеш!... Ти си баш свесрдно радио на томе, али, кад они неће — шта ћеш?... — Али ко му сме на очи! Ја му баш рекох: „Остави ти, то је моја брига!...” А оно, ето сад! — јекну очајно Иван. У Маринку се јави звер.
— Не знаш ти, Милошу, како је то добар човек, ама као да се родио у Црној Бари. Милош је — као што рекох — у тим стварима пуштао сваког преда се. Он је веровао да је сваки од њега паметнији, па и Иван.
Она не одговори ништа. — Ама, чујеш ли, теби се јављају просци. Она опет ћути. — Иван те проси за Лазара, и ја им рекох да дођу. Тајац... — Али ми твоја мати рече: да ти нећеш за Лазара. — Нећу! — рече она и погледа му отворено у очи.
— Је ли? — окрете се Јелици. — Па баш те отера чича Милош, а?... — Отера ме!... Био заказао Ивану да дође, а кад ја рекох нећу, он ме отера. — А није те мучио? — Није. — Ни грдио? — Ни грдио. — Хвала му!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У светло јутро тога дана, Бацајућ семе, рекох: — Буди У мојој бразди крв титана, Идеја силе сва у груди! У простор бачен глас што стреми, Да га небеса буду
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце! Он ће дати ономе.
Он преко рамена нареди још нешто помоћнику, називљујући болеснике познатим начином: „Број тај и тај”. — А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17? Њему, брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради”.
А шта му је? — Не види ништа! — Помакни се с тог места, дијете! Како, наопако, да не види? — Не види ништа! — рекох ја, а позната јабука заседе ми у грло. — Па.. има ли му... лека?... Шта каже, твој Јоца? — Ништа!... Каже...
Али кад сам видео маму с хлебом под мишком и с боцом вина, и моја се „савест” умири, и, чим је пољубих у руку и рекох „збогом!”, ја опет заспах. Богзна докле бих ја спавао, да нечух њене речи: — Хеј ти, ленштино! дижи се!
Ја јуначки отворим широм и ступим слободно унутра. Али не умем да корачим. Рекох да сам фаталиста! И тада ми се учинило да се нешто значајно са мном збива, да се моја судбина решава.
Још као да се познаје! Он се добро загледа у прозор, а мени између обрва метну прст. — Мама ми је причала, — рекох ја, а око ми оде за срцем и закова се за девојку — мама ми је причала пуно којешта за вас, а и ја се сећам...
све то у неку руку убрзава опток материје и реституише организам... о томе нема сумње. — О томе нема сумње! — рекох и ја, тек да се нешто рекне. А девојка исто онако сеђаше, исто онако руке држаше, исти поглед, сузе — све!
— Море, шта ти је данас? — Ништа, брате, — рекох весело. — Видиш! Ја имам то, — смеј се ти колико хоћеш — али ја то имам: да кад нешто силно мислим, кад мислим да ће
сам га све до после купања, и тек кад смо и пиво попили, учини ми се да ћу успети с мојим предлогом: — Чујеш, — рекох — хајдемо, болан, код мене да вечерамо! — Дабогме, да ме још изгрди тетка Сока!
— Та који ти је ђаво, шта има да те грди? — Па тако ... сто пута ... у невреме! ... — Чујеш, — рекох ја одсудно — немој бити, брате луд! Хајде да вечерамо!
Чудно сам се осећао кад уђох у собу и видех маму у оном свечаном расположењу као кад прича: „А шта ја теби, море, рекох, а? А ко се стара за она два црва!” О Божићу, 1886.
— Тако! — кажем ја. — Да није болестан Митар? — Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Живели су, као што рекох, врло лепо. Кад поп Спира закоље свиње и направи диснотор (што ће рећи свињску даћу), а он прво пошље поп-Ћири од
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Али нека сваки да колико ја... Сви се извлаче. Зашто ја и ти вечито све само ми, једни исти. — Ја ти рекох што сам имао, то је све. И Јуришић намрштен и љут уђе у свој шатор.
Африка
да нам се изнесу столице, и дуго представљање између њега и мене настаде уз помоћ Н–а, који нам служаше као тумач. Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд.
сунца, за уста која једва говоре од жеђи и испуцалости, разумело би се зашто ми је живот одмах изгледао невероватан. Рекох да захваљујем на дочеку али да ћу и поред уживања морати напустити ледену виски–соду, пошто желим да у кампману, или
Чим смо сели, ја му насмејавши се, рекох: „Протестант?“ „Протестант! Откуд знате?“ — „Ни по чему. Сасвим случајно, тако, пало ми је на памет да можете бити
Игра ми се допаде. И као што црнци прво замисле било какав догађај, па га онда објаве слушаоцима и отпевају, рекох им да ће моје речи бити о једној девојци. Зове се Ме.
Црњански, Милош - Сеобе 2
За нас нема суда. Него ариште и два хусара! Убиће га, пази шта ти рекох, у аришту Осека!“ Ђурђе је био стао на утрини, као укопан, раскреченим ногама, упирући поглед у даљину.
Он остави. Али после застане, опет, крај детета, а брат му повика љутито: Рекох ли ти да оставиш дете, па да грабиш сено? А ти не слушаш! Па дограби пиштољ, и на месту уби рођенога брата.
Муцао је. „Не слушај га, Шокице. Проћи ће то. Младост то лаје из њега безумно. Ја сам му крив. Је л’ ти рекох, Ђурђе? Док су Рашковичи имали кнежевство све је у њих светло и честито било. А сад?
Има ли још онако лепу ногу?“ Ја му онда рекох да је Ана сретна и да има красну децу. „А она велика, онај гренадир, за жутим очима, како је она?
„Та је л’ ја вама рекох, да не треба бити злослут, молићу лепо! Та опет имам Фемку! Напустила је оног лолу. Тај јој је продао и бурму!
Кад би споменуо Трифуна, говорио би Павлу, срдачно: „Ниси ти, дугоњо, ни за шта крив! Зна то и Трифун! Рекох му, сто пута! Нико не може самртника, који се решио да иде са овога света, задржати, и на своју страну привући.
Аха! Вели, екселенцијо, то је дуга прича. Али онај наставља, те пита ли, пита. Пита и мене. Ја му рекох да сам ја писан за корнета, на Шевичевој листи, а било ми обећано, капетанство, у Осеку, а мом брату, мајорство.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Не, он граби појас за спасавање и хита обали да стане ногом на чврсто тле! Верујте, то је код вас, као што вам рекох, умор живаца, разочарење и носталгија. Слушајте, Аљоша, ослобађам вас данас рада, па и сутра; одморите се!
XИИИ НОВАКОВИЋ, ПАВЛЕ НОВАКОВИЋ (наилази врло љубазно): Добар дан, био сам на грађевини, па видим нема те. Рекох да ниси што слаб, те дођох...
ИX АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА (улази): Нема га, ето ти, нема га! РИНА (Милу): Дакле, као што вам рекох, господине, мој муж, и ако би дошао, не би вас могао примити; има извесних брига.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- спазих у полуокрету једно дечачки витко тело и два зелена ока која као да су сигналисала нешто. „Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?
Пљеснувши га по рамену, рекох да идеја није лоша, али да се не осећам спремним за то. - Није такав посао за мене, Атамане! - Ти, будало!
Таква једна четрнаестогодишња балавица није за нешто боље! - рекох себи и скупих колена под браду. Штоф панталона био је загрејан као да је неко превукао џиновску пеглу преко њега и то
- И нећемо! - рекох. - То је педесет метара, отприлике. - Он се плаши. Он се плаши, Атамане! - Рашида је пљескала длановима, а Бароница
Он има прпу. - Мислиш? Да ниси ти то она која има прпу, мачко? - рекох свлачећи ципеле и капутић. Атаман их је био већ свукао, само што је Рашида била бржа и готово не додирујући табанима
Рашида је и даље жвакала загрцавајући се и ја јој рекох да је нико не јури. Она рече да зна, али да је то из навике: у њиховој кући, ако не једеш брзо, рачунај да ниси ни јео.
Био је то шум моје сопствене крви непомирљив и очајан. - Ја сам данас избачен са часа, Рашида - рекох, а она одговори да зна. - Бацио си неку књигу, тако нешто? Ја понекад пожелим да побацам све књиге.
Ја сам наишао баш на време. Нисам изгубио ништа и немам права да се љутим. - Мислиш? - рекох, али ме она није слушала, јер је настављала да говори, како јој се та другарица смејала. „Клиндеру!” говорила јој је.
Мама је ћутала избегавајући да ме погледа. - Твој муж је изјавио да ме се стидиш! - рекох. - Тата је такође рекао да ме се стиди. - А да ли се ти самога себе стидиш?
- Мислио сам да си на часу! - рекох. - И јесам био на часу, Слободане. Само: између часова постоје одмори. Они трају петнаест минута.
- Биће ми посебно мило! - рекох, а онда га видех како иде према школи ногама од два метра и с главом црвеном као цвекла. Опет сам усамљен на клупи.
- Не верујем да сам способан да напишем такво писмо! рекох, сетих се Рашиде и слегох раменима. - У реду, написаћу га. На часовима, затим, размишљао сам како да почнем.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
а више не жели деце, она се „ухвати на вратима за горњи праг и љуљне се трипут па онда пређе преко прага и рекне: ,Ја рекох и пресекох, да више порода немам. Кад се ова два прага саставила, тад и ја имала порода.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
мора да проистекне и да се расцвета — да, баш тако сам казао — из овог тла, из овог поднебља, и штатијазнам; на крају рекох да је страшно лепо од ње што ми је купила карту за Париз, али да ја, на жалост, немам уопште пасош, а она ме је само
Хтедох да га загрлим. али момак показа крајњу европску уздржаност и процеди само једно: »Како си?« Рекох да сам добро. Како је он? И он је добро. Хвала богу, нека!
Изнемоглим дрхтавим рукама ломили су славски колач. — Платити, молим! — рекох, и једини бармен на свету кога сам познавао још од детињства сабра мој рачун, казавши оним својим отменим баритоном:
Биће ми драго... — И мени — рекох... 29. XИ 1972. Двадесет и осмог у подне, пробијајући се кроз припите чиновнике пуштене два сата раније с посла, он
Матавуљ, Симо - УСКОК
Тијем си ми, занаго, ближи срцу!... дакле, као што рекох, оно су ти све обичаји наши, али у мене је то половно, прешно, као мимогред, јер смо коротни, како ми кажемо...
— И што моја два прста остадоше — дода Ћоро, уз свој обични горопадни смијех. — А не рекох ли ја да нијесу исто што и Турци! — рече стари Мргуд.
Ако ће се он женити и ја ћу!“ Чујеш ти те работе! Већ без тебе не може ни на то помишљати! Ја му рекох: „Кад ти је већ толико у срцу, а ви се побратимите!“ А он вели, а право вели: „Бог с тобом, нано, нијесмо ли већ браћа!
Баш бих имао с тобом мало разговора.“ — Мучна ми мисао прође кроз главу. Рекох у себи: „Овај се не би оволико обезочио да је сâм! Да није засједа?
“ „Ваистину, рекох му опрхо, сâм си га себи оцрнио, а не ја! И ако је то разговор што би имао са мном, онда је боље да прекинеш одмах!
А, валај, кад би хтио и да распиташ је ли ваљаст и чојски! И онда да речеш пошљедњу ријеч!“ „Валај, рекох му, част твоме ђетићу, али ја сам рекао пошљедњу ријеч, а о тој работи већ не троши ријечи, а наше куће, ако хоћеш,
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Но, ни ту ништа није једном за свагда дато. Поједина озбиљна дела, као што рекох, с временом бивају прозирнија, док деца интелектуално напредују, па су и ту могућа неочекивана приближавања.
Може се рећи да овакве светове деца живе, а да их дечји песник пева. То, као што рекох, не значи су деца одушевљена предлогичким стањем своје свести, да у њему уживају, или да настоје да га сачувају.
Ставих жути лист у рупицу на реверу и рекох: -Ово је место за француског Перу. Зашто се овај лист зове Пјер, зашто је Француз, то ни на рационалном ни на
Сремац, Стеван - ПРОЗА
»Чим се видесмо, заволесмо се. Ја одмах рекох: »Ил’ њу, ил’ ни једну!« а она: »Ј-ал’ Јову, а ја ли црну земљу!« Толико му беше. »Сакаш ли ме, Петко?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ево их, стриче, долазе. Сељак се само лупи по врату. — Рекох ли ја, Василије, гони краву. Долазе, па да. Не бој се, то нас добро неће мимоићи.
По замрзлој кући мотала се само усукана тетка Марта и кукумавчила: — Рекох ли ја теби: буди миран и не тражи Јазбеца. Ни ноћ ни рођени кревет нису доносили смирење смућеном бирташу.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ово је чудна прошевина... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта има да је гледа? Неће дуго чекати да је види. Рекох да је свадба за недељу дана. Биће посла преко главе, треба ујутру све то одма покренути. Ја ћу прво да с испавам.
врло укусно урађен... Ал да се вратим на ствар. Да и то успут решимо. Како ти и рекох, с кадијине је стране у реду; шта сад ти каш? ХАСАНАГА: Чекај, да ја то мало пробистрим.
Јусуф разгледа ножеве, Хасанага се убрзо враћа.) ХАСАНАГА: Јес видо? Дошла маца на вратанца! Ја ти рекох да бег не сме на мене. Јес видо како се упреподобио? ЈУСУФ: Ипак треба да припазиш.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи. И, као што рекох, све је било по старом. Опет смо заједно вечеравали, матере су се разговарале, ти си штогод шила или плела, а ја читао.
То ме је убило! Као што рекох, по комшилуку почеше већ да зуцкају, причају о нама и да нас, иако бесмо још деца, износе зли језици.
Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко? — упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима. — Ја те зовем — рекох јаче и изиђох из грања. — Дођи овамо.
— Ништа — рекох — звао сам те — и онда хладно, отсечно, гледајући те строго, наставих: — Имам нешто да ти кажем, зато дођи после
Нисам знао како сам вечерао. Залогаји ми запираху, руке дрхтаху а прсти беху ознојени. После вечере одмах се дигох и рекох матери да ћу ићи у кафану, па полако, кријући се, дођох иза куће на поток. Влага потока још више ме дирну.
! Одозго, са укрштаних грана густе врбе, паде капља на твој образ. Ти се трже уплашено. — Не бој се — рекох ти шапћући и тронуто — то врба плаче, па пада на тебе... Иди! — И брзо те опустих и устадох. — Иди, време је!
— Ја тек само онако рекох, да знаш. — И то „да знаш“ нагласи. — Знам ја све, ’аџике — поче мајка ти прибирајући се и бришући очи шамијом.
Чувала је, па сад задремала. — Иди спавај, тетка! — рекох јој благо и тронуто. — А не — трже се стидљиво она — не спава ми се, него онако...
Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не издаваше баш никакав осећај. — Да — рекох мрачно. — А зар ти нећеш да је испратиш? — Не могу, Бога ми, господине — поче се правдати. — Имам работу.
Било ти је хладно, али си ти једнако дете утопљавала, пригрљивала, а оно сисаше комад црна хлеба. — Зима, Стано — рекох тек што да кажем. Ти се још више згрчи.
Ја му пружих торбицу. — Ту да скупиш — рекох, а и мени глас дрхташе. — Ако, сад! ... — поче он покорно. Па узе торбицу, саже се полако, прекрсти се, и као највећу
— И да би ме уверила, поче прстима да скупља растурене сузе по образу. — Нећу! ... Дај ми да те пољубим! — рекох одједном, и сам не знајући зашто. И почех да се тресем.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
„Па шта то читаш?” запита ме гост. Јеванђелије, рекох. „Окапи га се, додијало ми, тај курс већ слушам целу годину. па зато имам рекрацију сад до прва кукурика.” — Е гле!
И рекох вам, у позоришту смо. А позориште? Зар то није храм? У њем се служи жртва љубави. Иако се у њему не славе боговско-људс
— ал' како си била дивна у заносу жара кивна: да те видим још једноме, слатки громе, оружје ти натраг вратих, удри, рекох, слобода ти!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Слуге стану говорити: — Забога господару, штета је! А газда им одговори: — Што рекох то да учините. Па се оправи са женом кући, и пођу на коњима: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — извали она будала из огледала; недоношче једно! —У ствари — рекох —требало би да човек одапне пре него што почне са укопавањем властите личности, на часну реч! Шта има да чека?
Пушили смо као луди његове дуване. — Па, ништа ... — рекох. — Када се зец пробудио, најпре се протегнуо, утврдивши да је ружица од синоћ била чист фалсификат и да је срећни
Попех се на споменик Кнезу Михајлу Обреновићу, наклоних се и рекох мојим међународним пријатељима: „Даме и господо, другови и другарице, драги гости, имам нарочито задовољство да
—Од деда Гаврила... — процвилех кроз плач. —Па зар Карађорђеву звезду с мачевима на ланац? Где ти је кућа? Рекох му, а он ме, држећи се мог увета ко пијан плота одведе право кући, где свима присутним одржа неколико дајџестираних
— рече Мишелино зевајући. — Могао сам макар покушати да те силујем ... — У реду — рекох — хајде да не разочарамо јавно мнење! Ту смо се нешто као мало мазили, тек реда ради.
Јесам ли, дакле, фригос, или нисам, питање је сад? Јесам ли заћорена у неког или нешто? Најзад, да видимо, Анчи, рекох сама себи, где је тај списак инвентара? Најпре, у отаџбину?
Откуд ја овде? — Мислила сам — рекох — да је ово неки биоскоп, али кад сам утврдила да није, било је већ касно да убијем тутањ!
И зашто су уопште продавали ону прву кућу? — Онда? — пресече ме тип са брковима. — Колико? — Шта колико? — Лове! — рекох хладно, а да се нисам ни померила с места. Тип ме је једно време гледао бело.
израз на асфалту, ја га упитах а одакле је родом, на шта он одговори да то није важно одакле је он, а на шта ја рекох да је веома важно, јер немам ни најблажу намеру да идем било где, богу иза леђа, из овог града, у коме сам се, узгред
Мислила је, наиме да је Снежана неки пластични фазон на навијање! — Аха — рекох — оћеш ли да је опипаш? Тако она опипа Снежану и истог часа се онесвести, кад се уверила да је права!
Хоће ваљда ипак да провери да л' сања, шта ли? — Само изволите! — рекох. — Опростите што сам индискретан, али кажите ми, молим вас, је ли можда за вашим столом малочас била једна змија?
Готово ми га је било жао, онако престрављеног, на часну реч! Кад зрело размислим, рекох сама себи перући рукице-прљавице од свега, постала сам, изгледа, толико блазирана да ме чак ни туђе невоље више не
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Изиђе Жућа, на сунце шкиљи, смешка се сваком зрачку, па онда вели: „Питам се, је ли, шта ли то рекох мачку? Тако ми репа и мудре главе, бунцȏ сам нешто, шашав од страве!
(Цица је, знате, овдашња мачка. Толико о њој. Тачка!) Онда је . . . онда . . . као што рекох, та иста дивља свиња, (што је не убих и не испекох!) јездила бесно у свом капуту, (сав је од иња, од чекиња!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
скоро чврсте сузе у очима, толико сам се морао силити да не пружим руке и загрлим је уз грдно много пољубаца и речи. Рекох јој: — Мислите ли да је опасно од ваших ако дуже останете? — Можда. — Довиђења!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
заласку сунца да их спале и кости у воденици самељу, а ја сам за делања крепка: смирих њихову жар каменом у теме и рекох: доста је било крви, на спавање сад, сви у постељу.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Видим онога Агатона, зашао са Симком по кући, цуња на све стране. Рекох, ако Агатон спази овај сервис... Знаш га већ какав је, а има пик на сребрне ствари. САРКА: То је истина! (Сети се.
САРКА: Па боље, дабоме! АГАТОН: И јесте! Рекох, боље, Симка, да понесемо служавник. А ево и да ти кажем зашто је боље. Другоме не бих, али теби ћу да кажем.
ПОЈАВА ВИИИ САРКА, ПРЕЂАШЊИ САРКА (обучена): Баш, рекох, да изиђем, да се видим с ким. Осушила ми се уста у соби. АГАТОН: Па јес', окваси их мало!
(Куца на Саркина врата.) САРКА (долази): Је л' ме зовеш, пријатељ-Агатоне? АГАТОН: Не зовем те, него, рекох, имам важне ствари да саопштим фамилији, па не знам како да их сазовем на збор.
а он остао на ногама): Разговарао сам, дабоме да сам разговарао и нисам завијао онако издалека као досад, него рекох: Ти знаш, синко, законе, али их знам и ја, па 'ајде да се понесемо.
А кад судија поче да ломи печате на тестаменту, а мене као да нешто штрецну; ју, рекох у себи, ово није на добро! ГИНА: Јадно ти добро! МИЋА: Сад сви тако, а тамо, код судије, сви сте ћутали.
ВИДА: Рекох ли ја вама; ова девојка личи на покојника, а ви сви на мене: „Уа!” као да сам богзна шта казала. А ова Гина се чак и
А друго, брате, откуд ја знам да обрлаћавам девојке? МИЋА: Па не мислим ја тако, али били сте срески начелник, па рекох, вешти сте да се у свакој ситуацији снађете и да људе обрлатите.
АГАТОН: А видим и она се вама допада. АДВОКАТ: Господине, ја то вама нисам никад казао. АГАТОН: Па рекох... ал' ето, и сам увиђам да нема смисла говорити за време жалости. Симка, ни речи више о томе! СИМКА: Боже, сачувај!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Резервиста развуче уста у осмех и процеди нешто у знак одобравања. — А ти? — обрати се капетан мени. Рекох му своје име и презиме и занимање у грађанству. — Не питам те то, него какву си службу вршио у батерији, имаш ли чин?
— запитах у пролазу једнога старца. — Вучјак — и стари пође, напрежући године да ме стигне. — Одакле идете, децо? Рекох му: из далека, и затегох дизгине да се стари не замара. — Е! — и стари заврте главом. — Многа су чуда починили.
Сунце је припекло, задах да загуши... Војник ми принесе ручак. Беше неко печење. Смучи ми се. Рекох му да нисам гладан, те он једва дочека и седе на лафет, баш према оним мртвима. Слатко је јео. Војници се притајили.
И саветовао сам га, и тукао... и опет ништа... Него, имаш ли једну цигарету? Рекох му да сам последњу попушио ноћас.
Одмах за њим други пљасну у дрво поред нас. — Овај као да нас нишани — рекох унезверено Алек-сандру. — Не бој се. Докле га год чујеш, буди спокојан. Онај што ти је намењен, тај се не чује.
“ Пред штабом одреда стоји ордонанс, а командант се умива напољу. — Одакле ти, артиљерац? Рекох му да се враћам са осматрачнице.
Кажем јој да је то можда био други, али ипак молим је да не прави непријатности ни „њему“, и рекох јој да сам готов да јој купим папуче. А замисли шта ми каже: „Кратко је само папуче за ову бруку.
Наиђе Александар. — Шта ћете ви овде? Рекох му да је наш топ онеспособљен. — А ја чујем пуцњаву код овога топа... па, богати, мислим да ова двојица нису васкрсла.
Тада зачусмо пред нама брзу пешачку паљбу. Рекох командиру да то сигурно пешаци врше јуриш. Језиво одјекују пуцњи у мрачној ноћи. Кретосмо даље без предаха.
При поласку, обратих се једноме поручнику, сигурно је ађутант пука, и рекох за оне рањенике. — Ко ће да их тражи по овој ноћи... Свакога часа очекујемо контранапад. Кад се раздани...
Знаш друже... ово је већ трећа ноћ... Је ли близу командант? Рекох му да ће за пола часа наићи... — Ах, сада сам на коњу... Ово ми је доста до зоре — говорио је протежући руке.
Ја се нађох у неком послу, а он поче да нагрће земљу. Тек ће ме он запитати: – А је ли, има ли што млађе у кући? Рекох му да сем бабе нисам никога другога видео. – Нисам толико млад да и бабама чиним услуге — па отресе прашину и пође.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Нећу те појести. — Дивљачно је, госпођо, много, стаде га правдати његова мати. Није ни излазило међу људе. Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно... Љубица се окрете и разгледавши по дворишту уђе у школу.
Све у парчета!.. — Шта си радио?! Викну пренеражена Љубица. — Ха-ха... ти се плашиш?... Ама рекох ли ја теби, да нам нико ништа не може... Нико!... Разумеш!...
Стојан ми набавио неку дебелу кокошку, а ја рекох биће добра за чорбу. — Море, паметна си ти женица и красна домаћица, само те то не држи за дуго, него наиђе нека
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Била је конфинирана на Ријеци, до краја рата. Моја је мати имала, и на Ријеци, како рекох, неку рођаку, удату за трговца Вују, и они су измолили да ме из Вуковара преместе на Ријеку.
Таква је, у Аустрији, била цензура литерарних часописа. Као што рекох, кад би цензура нешто брисала, Бенешић би то давао музичару Коњовићу, своме пријатељу, да допева.
Како рекох, у ону нашу стару београдску лудницу, у којој су по три лудака трпали на два кревета. Међутим, после једног привременог
Б. Цвијановићу рукопис моје прве збирке песама, коју сам назвао Лирика Итаке. Као што рекох, Цвијановић је три пута одустајао од штампања.
Међутим, почетак тих студентских демонстрација био је у једној куриозној ситници. У шајкачи. Наиме, као што рекох, многи наши другови, Србијанци, дошли су на Универзитет, у војничкој, похабаној, униформи, и носили су на глави
Говорници су тог дана говорили ватрено, са гомиле цигаља, која је била, како рекох, у авлији. Међу њима био сам и ја.
Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: Суматра, Суматра! Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу.
Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи. Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести, пробудио ме је.
Видех да сам у туђини, и сетих се љубави. То ме обрадова, и ја им рекох да су византинске благовести, са једним анђелом, страсније и тајанственије; да су ови анђели, са танким цеваницама,
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Напред! — рекох, а и шта сам знао друго. у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано,
— Драго ми је! — рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом. — Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут.
!)... А које сте ви народности, ако смем питати? — Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!... — рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о
„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“ — помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам: — Чиме вас могу служити, поштовани господине?
Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му: Желим да изиђем пред господина министра. Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: —
Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред момком. Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову
Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! — рекох. — Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које
— Тако је, имате право! — рекох изненађен овим одговором министровим. — Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге.
— То вам је дивно! — рекох. — Али када вам још кажем да овог издања више и нема!... — Та то је величанствено! — узвикнух као одушевљено и узех
— Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! — рекох. — То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.
Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља. — Тако и треба, — рекох — то је и најважнија основа за напредак сваке земље.
” — То је повољан закон — рекох. Министар се задовољно осмехну, па продужи: — Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тако се код нас направи узбуна. Пред механом, као што рекох, седи учитељ и чита гласно, а до њега, мало улево, наслоњен на зид механски, седи господин Бурмаз, оборене главе, ћути
хм... не знам шта му рекох после, али му ту казах: »за злато се рђа не пријања!...« — Е та ти ваља; то си му истину казао, — вели Митар. — Ја.
По његову погледу рек’о бих да сумња у мој ум. То ме наљути. — Господине, рекох му, ја сам Никола Николић, професор ове гимназије.
Она ме погледа зачуђено и упита: — Ја бих вас молила, господине, за ваше часно име и за циљ ваше посете. — Госпођо, рекох јој, све што видим у овој школи тако ме изненађује, да не знам управо шта да одговорим на ваше чудно питање.
Погледаше се значајно, па ће тек госпа рећи: — Лепа антика из XИX века. — На шта се односи ваша напомена, госпо? рекох јој. — Та на ваш часовник из XИX века. Он је, као што знамо, у прошлим вековима био у великој употреби.
— Зар ти тако, чича Петре! — грмну глас иза њега. А? Зар ти заборави што ти ја пролетос рекох: да не дам никоме своје њиве? Чича Пера се усправи.
— осече се он. — Далеко је одавде, а и тешко је погодити пут. Има да се пролази и кроз шуму и кроз врлети — рекох му, и таман да му понудим школског момка да га проведе, а он ме прекиде: — Хајде, учитељу... ехе!... да ме водите.
— Добро, добро, Јуло, ја рекох; право да ти кажем надала сам се таком одговору од тебе; ја истина не гледам на то што свет којешта говори, кô бајаги
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
(Одлази десним вратима.) Данице, дедер још једну кафу. ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс. ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени!
ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја ћу скоро у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, откуд ти, бре брате, коже падоше на памет! Откад коже биле па битисале!
ЈОВИЦА: Нисам! ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком? ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда... ЈЕВРЕМ: ...Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више.
ЈЕВРЕМ: Кад ти кажем, мени да оставиш ствар, а ти да се не мешаш више. ЈОВИЦА: Е, велика ти хвала на томе, Јевреме! Рекох ја: са Јевремом треба прво да разговарам! Па овај... и то да ти кажем...
(Извадио новине и разгледа.) ПАВКА: Ама, не она, човече, него... Чу ли ти, бога ти, што ти рекох, шта ми је жена прекјуче говорила? ЈЕВРЕМ (расејано): Јест, јест, чуо сам...
Кажем: отац, а не радује се детињој срећи. ЈЕВРЕМ: Ама, ко се не радује, радујем се, него... чу ли, Павка, шта ти ја рекох: ја, у име божје, одох у посланике. ПАВКА: Боже, па две радости одједанпут!
МЛАДЕН: Хоћу ја! (Полази.) ЈЕВРЕМ: Овај... чекај, Младене. Кад је већ ту, рекох, да измакнемо овај орман. СЕКУЛИЋ: Јест, боме! Добро си се сетио. 'Ајде држи!
СПИРА: Ама, не прекидај, побогу, жено, да кажем шта сам хтео! СПИРИНИЦА: 'Ајд', баш говори! СПИРА: Рекох, боље да почекам до предвече, па ако Јеврем има доста гласова, да гласам за њега, а ако зет има више гласова, онда да
ЈЕВРЕМ: Е, а од кога си чуо? ГРАЂАНИН: Од Симе порезника. Чух, па рекох, 'ајде да свратим те да те обрадујем. Ми, у име божје, већ пијемо на твој рачун. ЈЕВРЕМ: Ко пије?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Ево на, купи јаја, а ја одох мало у ту механу на једну ракију, па ћу се одмах, к’о што рекох, вратити. Не заборави да отвориш прозоре, да уђе свеж ваздух. Тако ћеш ми сваки пут промахати собу. Дакле, тако.
— А он само ћути и дува на нос. Е баш лијепо видиш како му није мило, ама измакло му се. — А ти држи оне за које ти рекох. Чини ми се да као мало врдају. А ја на тебе сву наду полажем. — Ама не брини се ти.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Неће напред, неће ни натраг, Узјогуњена као ждребе. Можда се опире због нечистоће? У реду, рекох. Зграбих метлу, Очистих под. На сто: цвеће, воће. Отворих прозор небу, светлу.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Али ти не рекох ни ''силно те љубим'', Нити ''душо'', нити ''очи моје сјајне'', Нити празном речју и покретом грубим Збрисах дражи
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Софки што нареди, Софка би чула како гост, оставши сам са оцем јој, говори, као поново му тврди за кућу: — Ја, што рекох, не порекох! Софка их је напослетку оставила и повукла се да спава.
ока са њега, при том вечити трепет пуних му уста и оно на махове, кад с оцем остане насамо, потврђивање: „Ја, што рекох, не порекох!“ Дакле, он, још и не видевши је, пристао да је узме, а сад, кад је и видео, тим радије и срећније.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Трећи је био бркоњин брат, а оба подаљи рођаци Пејови. „Погледај, сердару, рекох, овакијех змајева педесет, браћа су твоја!
отиди с овијем благочастивим — господином — оцем — ђаконом — Алексијом, мојим прељубазним у Христу братом, отидите, рекох, у моју смирену ћелију, па дохватите ону вељу, зелену, четвртасту боцу мученице.
Истина је да ме отуда невоља поћерала а амо прихватила, али је ова, као што пријед рекох, витешка а она... нема јој другога имена. Све што подносите и трпите, накнађује вам се поносом што вам кроз очи сијева.
“ „Немој побратиме те ситнице износити!“ упаде Јанко. „Ма што! није ту никаква зла. Прича у сну, као што вам рекох, па ајде да мирно лежи но се миче и размахива...
„Ма не рече ли ти, малоприје: онај коме је намијењена?“ „Рекох!“ „Па ти знаш пословицу: није што је коме намијењено, но што је коме суђено!
Нећу, Илија, рекох му, да ти врћем жао за срамоту, него овако те молим, кани ме се! Ти лијепо знаш, Илија, да ја никоговић нијесам, нити
Ако људи нађу за право, нека ме глобе, а твоју грдњу прогутаћу — то ми је те одвише за данас и за навијек!“ „Кад то рекох кренух да поженем браве. Илија скочи као помаман за мном, грдећи и називљући ме свакојаким именима.
Он спопао понајбољег брава. Ја имах прут у руци, бацим га, па ухватим брава за стражњи труп, и рекох: века, Илија, не замећи кавге данас, тако ти великог имена божијега! — Какве кавге?
Владика га погледа, а он одмах понизно: „Ето чујеш, Господару, је ли зли удес, као што рекох...“ „Нека, Јоване, молим ти се!“ прекиде га ђакон. „Не сметај...
“ прекиде је сердар, смијући се. „Стрпи се, чоче, чућеш све... Е, дакле шт’оно рекох? Да, е,... — моја Јошице — поче ти она — имала бих нешто на само с тобом да прозборим!
— Који човјек? — Мираш Цуца, добар, пош... — Па зашто да по теби он поручује? рекох ја, па се прекрстих од чуда. — Ма ето, жено, ти се једиш, а нећеш да ме чујеш до краја! — Не иједим се ја!
Кад тамо, шћућурили се вас десетина око пламичка. Виђу нема до руковет врежине на огњишту. Та наложите! рекох ја. — Како! шта! повикасте ви, та оволиког огња нијесмо никад до сад наложили!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Слуге стану говорити: „За Бога, господару, штета је!” А газда им одговори: „Што рекох то да учините.” Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Јер кога ради журимо ово да стекнемо, ако не ради ваше врлине, браћо моја, као што рекох? Него, поручујем вам побожно и благочастиво, да не би овде код многих добила место клонулост и сва трпеза извољевала,
А сетивши се још нечега, прекинућу реч. ГЛАВА 40 О болници и о болничарима Рекох горе нешто мало о болесној браћи нашој. Игумановој вољи наложено је све што се тиче бриге о њима.
Једанаестог дана тог месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му: „О, блажени господине Симеоне! Ево већ благи твој спрема се исход у покој твој.
“ (Пс. 150, 1) А ја му рекох: „Оче, кога виде те говориш?“ А он, погледавши ме, рече ми: „Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
) ИКОНИЈА: Шта би, лудаји? ЦМИЉА: Само сам је питала ди је бразлетна, чула си! Кад рекох бразлетна, ко да сам је потпалила! Видла си како се сместа експресирала!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори. Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда.
’ А ја рекох: Благо мени, родио ми се домаћин. Нека буде као Василије’!“ А он, Аћим, увек се стидео кад је она помињала Василија.
Али, све се уздам да нећеш, па ти зато и причам ово. Као што рекох, ти ћеш бити богат, уз то ћеш се и богатом девојком оженити, јер се дукати, као оне црвене бубице у пролеће, хватају
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Размишлајућ' бајаги, ћутао сам... „Па што то читаш?“ запита ме гост. „Јеванђелије“, рекох. „Окани га се, додијало ми; Тај курс већ слушам целу годину; Па зато имам рекрацију сад До прва кукурика.“ „Е гле!
И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно испод коре ледне, Прену се, и живну, и закликта гласно! Али ти не рекох ни „силно те љубим“, Нити „душо“, нити „очи моје сјајне“, Нити празном речи и покретом грубим Збрисах чедне дражи
„Хајд'мо - ја рекох - „Тимоковом врелу! Ено окомка крај обале ове! Ту ћемо сести окружени водом, Слушати жубор и сањати снове!
Но хајд'мо горе, где је светлост сунца, Где лете орли, ветри, и лептири“ „Ал', драга“, - рекох - „пут је тамо стрмен...
„Доста! Не треба!“ - ја рекох; а срце Тада ми је било, да прса раскине! Један је славуј баш тад прижељкив'о, у томе часу вечерње тишине; А Тимок
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
„О блажени сине превјечнога, - ја му рекох умилнијем гласом - што те моја судба занимава те ти знаке божествено лице живом бригом за ме изражава?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„У стању је да чини пророчанства“. „Постао је мађионичар“. „Иако им рекох да није тако, они ми не хтедоше веровати, убеђени да лажем.
„Желите сигурно да се покрстите“, рекох му ја. „Милостиви господине“, одговори он, „мој изглед не измени крштење“. Погледах га пажљивије.
Опростих се са својим познаником и рекох му своје тобожње италијанско име. „Зовем се Мардохај“. рече ми он и зину, унезверен и ожалошћен што се тако напрасно
„Имао сам срећу да својим очима гледам свечаност тог измирења“, рекох поносито, смело се ослањајући на своје познавање историје. „Ви сте јој присуствовали? рече он изненађен.
Наше књиге одлазе у цео свет. Не знамо шта Мардохај при том зарађује, и не питамо за то, јер, као што рекох, није наш посао да правимо пазар, већ да ширимо просвету“.
“ „По чему судите?“ „Видим како те књиге држите у руци!“ „Ала има добро око!“, помислих, а њему рекох: „Варате се, али имате ипак донекле право: мој брат је астроном и професор Универзитета у Болоњи“.
Онда му рекох: „Не могу да се одлучим на куповину, јер се не разумем у ту робу“. „Па нећу вам ваљда подвалити!“ „То не кажем, али
Погледах колико је табака у књизи и израчунах колико је Мардохај за њу платио. Онда му рекох: „Не препуцавајте, драговићу, од уображеног бола, или причајте о њему коме другом а не мени!
- Куд је забраздио!“ Мардохај поче да се шета по соби млатарајући рукама, обливен знојем. „Не узрујавајте се!“ рекох му, умирујући га. „Ниједан трговац на овом свету не плаћа за робу више но што се за њу тражи“.
„Кажи нам, Герике“, рече један од већника, „шта вреде у ствари, наша старинска утврђења?“ „Она су се, као што рекох, до сада добро одржала“. „А колико још могу пркосити паљби непријатељевој?
Похитах онамо и упознах се са младим Гериком. Врло лепо васпитан младић са којим се брзо споразумех. Рекох му да путујем у Немачку и да бих желео да се распитам о приликама које онде владају сада, после дугог
Та црква сасвим је нова, једва довршена; радници раде још на њеном крову. Загледах се у њу, па рекох своме пратиоцу: „Изгледа да се овде у Бечу зидају само цркве и манастири“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.
И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле? Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.
— Потпуно сам свестан — рекох палећи свећу. — Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује
испаде тако несретно: да студенткиња, а не крезуби студент који је стварно сукоб изазвао, да ошишана студенткиња, рекох, прими на себе сву тежину бесомучног удара, да она постаде мета, објекат или центар огорченог и обесног противнапада
“ И подсећајући се тога утиска, помилован овим дахом детињства, ја се повратих. — Побратиме, — рекох одлучно — ни помислити нисам могао да си таква слаботиња.
— Знам, побратиме. Али да ми ..је само та мука! — Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох. — Зашто ми се не повериш? — Па, ево — рече он — прво: отац ми је обешен.
Ја сам велика Слободанка Николе Глишића. Мој тата је у рату, а ја станујем у Ватрогаској улици. — О, — рекох бришући очи — Боба је већ велика! — Јест, маторка... И ради ње, ето само ради ње све ћу поднети.
— Никола — рекох уклањајући мараму с очију — ти знаш и моје несреће. Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око никад није
А сад, као што ти рекох, новчана оскудица, оштро окривљавање и друго. Али ја хоћу да ме добро разумеш, побратиме. И с племенитим сећањем на
Па, остављајући слушалицу: — Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће. — Чујем — рекох — тражи ти да поновиш заповест. — Као да сам каплар!
— Па кад стиже? Зашто ми не јави? А јест, сад сам добио, малочас. Хтео сам овог момента... — Не чини ништа — рекох. — Како су ти код куће? Он ми опет пружи чашу: — Деде, нисмо сваки дан.
Нешто се у мени сломило... Али говорићемо сутра... А то што ти рекох, побратиме, чућеш. Има само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Шутио је онако као што шути јаје или столица. Звао сам га ујком Бертом. Он је, рекох, наслиједио старог господина у фабрикацији мастике.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја. Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? — Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином.
— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... — Ха-ха-ха... кâ велиш : обрнуо га Вујо зимус! ... Неће више, не бој се.
— Па и ти ћеш, ваљад’? — Ја, богме, не! Чу ли да рекох: тргујем од збиље. Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. — Кога?
Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају. Да није, рекох, што љут на мене? — Јок, брате. Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути....
— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. — Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. — А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац. Свршисте ли? — Свршисмо. Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Слуге стану говорити: — 3абога, господару, штета је! А газда им одговори: — Што рекох, то да учините. Па се оправи са женом кући, па пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила.
Али је устима не дирај, не љуби је, јер си пропао заувијек и ја ти ондар не могу више помоћи. Добро упамти што ти рекох. То је моја задња ријеч.
Тада јој ја рекох: „Ти си сита, јер си ноћас јела џигерице оног младића што је неки дан погинуо.“ Кад, мој брате, шта ћеш виђети, она
“ На ади проживих једну годину, али једног дана, кад сјеђах с њом на пенџеру, рекох: „Ех, да ми је сад у вилајет отићи, па на џамији окуисати!
Али ја помислим да више вриједи оно мало у дервиша огледало него све двадесет и четири товара пара, па рекох дервишу да ми и оно огледало поклони. Он ми одговори да ће ми га дати, само, ако га узмем, да ћу се кајати.
Кад то чује цар, прасну на своје слуге: — Што ви не учинисте што вам ја рекох? Слуге реку: — Ама смо учинили, бога нам, ама сведно ево чуда! Тури га у гигове и тукце, па све побио.
Пошто се поп одмаче од дјетета, предомисли се, па ће му довикнути: — Не било ти, дијете, оно што ти рекох! — Ни теби, попе, оно што ја теби рекох! — довикну му дијете, а поп се угризе за губицу.
— Ни теби, попе, оно што ја теби рекох! — довикну му дијете, а поп се угризе за губицу. СЛИПАЦ И ХАЏИЈА Ухвате хајдуци некаква слијепца, те му све што је
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета и снаге
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом. Рекох му: ”Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да студирам технику.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Једном, у шали, рекох Џимију да напусти своју ложионицу и постане поп. Он одговори да у Творници има довољно момака и девојака на којима
Зато и рекох Билхарцу: “Ако то мајмунисање значи уметнички укус, ја га се одричем. Мени је дража ова америчка вулгарна демократија”.
Када сам Луканићу казао како се зовем, он ме упита за име мог оца, а кад му рекох да се звао Коста и да је живео у Идвору, у Банату, његове очи засјаше од радости.
” Рекох у себи: ”стекао сам већ признање о мојој зрелости, па и ако је оно скромно, нисам више ”жутокљунац.” Нисам више ”жуток
Ћипико, Иво - Приповетке
Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета. —Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени! — ухвати се жена за главу.
— опази један времешан рибар, слажући срдјеле. — Знате, има јој преко седамдесет година... —Збиља? — рекох ја, иако сам знао за то. —Не знам право, — одговори старица — али се добро спомињем: видите ону шкралу доље у мору?
— прекидох је. —Седморо — одужи она премишљајући: — троје с покојним Марком, једно, како вам рекох, с Андријом, а троје... нећу их ни спомињати, и онако им очеве не познајете . ..
— Ни мени не пише већ дуго, — одговори ми она кад јој рекох да немам од њега гласа. — Не пише ми, — понови па се као сјети и порече се: — Лажем вам, писао ми је једном, — продужи
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
СОЈА: Ништа више ја не тражим. ЖИВКА: А ти, теча-Јакове?. ЈАКОВ: Па, рекох ти, Живка, не иде ми што год почнем. Требало је док сам био млађи да се школујем, па није ишло; био сам и чиновник, па
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Ћути, кучко! — плану првак. — Види се да си шенула од памети! — Али не и од образа, господару! Рекох ти пред људима. Моја је беса тврда а не као твоја, витеже. Збогом!.. Она пође пут села.
Или га оближњи хоџа позвао да се са целим селом потурчи, пошто другога дермана нема?... Стегох срце и рекох кавазу да пусти молиоца.
Стискох му журно јако жуљевиту руку и рекох му како умедох, да смо не само живо–здраво, но и јаки при том. Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ А рузмарин усуди се, Шапће — учи је: „У сватови ја миришем Мало друкчије. То ти не знаш, луда млада, Сад ти рекох, знај! Ако мислиш да те варам’, А ти покушај.
Мало ти, побро, рекох, ал’ задовољи с’ тим, Више ћу рећи немо, када те загрлим. »Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и
Зато терај даље, даље, обилази сваки кут, — Шетај двеста, шетај триста, само немој тисућ пут, Шта ја рекох? Сад поричем! Па већ газиш тисућ пут! То је оно што је добро, — ма не било јóван, гут.
»Стармали« 1882. 3. Кад је написао сто педесету „Шетњу“ Стани Абу-, стани Абу-, честитка се спрема! Стани, рекох, — али где је? — ето где га нема. Где је Абу-, где је Абу-? пријатељство пита.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама. Крв моја има име једног цвета; да узберем то име у слеђеној крви хоћу за њу што кроз моје ужасе мирно
мрак који нас осветљава Обасјај ох обасјај ЗЛА СВЕСТ Видех ли у насиљу прерушену срећу Ил три пута дат себи три пута рекох не О смилујте се узмите натраг Слободу коју сте ми даровали Књига која се чита при светлости муње Затим злочин у
Сањајући ја сам све празнике преспаво! И гром је припитомљен певао у стаклу. Не рекох ли: ватру врати на место право, А пољупцу је место у паклу.
Петровић, Растко - АФРИКА
да нам се изнесу столице, и дуго представљање између њега и мене настаде уз помоћ Н–а, који нам служаше као тумач. Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд.
сунца, за уста која једва говоре од жеђи и испуцалости, разумело би се зашто ми је живот одмах изгледао невероватан. Рекох да захваљујем на дочеку али да ћу и поред уживања морати напустити ледену виски–соду, пошто желим да у кампману, или
Чим смо сели, ја му насмејавши се, рекох: „Протестант?“ „Протестант! Откуд знате?“ — „Ни по чему. Сасвим случајно, тако, пало ми је на памет да можете бити
Игра ми се допаде. И као што црнци прво замисле било какав догађај, па га онда објаве слушаоцима и отпевају, рекох им да ће моје речи бити о једној девојци. Зове се Ме.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Комаров ме повуче за руку, те стадосмо обојица пред мајора Велимировића. — Отпашите сабљу, рекох му ја — (по заповести Комарова) — вас стављају под војни суд, још данас ће вас оправити у Београд.
Док се Комаров забави око сабље, ја се примакох мајору Велимировићу и рекох му полако: — У Београду нису Руси, тамо ћете изаћи пред српски суд.
— Лепо, лепо, Иване, само дед' брже нареди то што ти рекох. — Ја! Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта нас сутра чека...
Од тога доба само сам још једном виђао Рајевског. Сад му приђем и наш разговор окрете се тако да му ја рекох: — Невесели дани, г. пуковниче. — Да, могли би бити веселији. — Чудо вас нема никад у штабу!!
Ни сад не знам за што, али ја у томе тренутку рекох: »јесте« и слагах заједно с Комаровом, јер ми се до на врх нисмо пели.
— Хећy да знам, плану Черњајев, узмите ову војску и водите је куда вам рекох. Комаров мора знати шта је рекао. — Али ако ипак буде Турака и борба се отвори, шта да радим?
Јер ја, као што рекох, просто не разумем како човек може осуђивати рат уопште, а у исто време бити револуционар! За мене је то апсурд и ја
положаја, против преимућства и привилегија које он ужива у једном друштву — па по томе теже их и разумева, јер као што рекох, разумети често значи примити, усвојити.
Тада је рат праведан, јеп је неопxодан; разумем по народни бољитак. Али опет напомињем оно што рекох мало пре: такви ратови увек имају на себи карактер револуције, и ја све такве борбе (ратове) обухватам под општим
ви сте ватрени револуционар и републиканац, једном речи »опасан човек« — — О револуционарству је онако као што отоич рекох. Ваше в. прев. не треба да замери Србину кад је мало и пристрастан спрам револуције. Та ми смо чеда револуције.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Да ја видим око цвета Како трепће мај.“ Тако ми је прошаптао Један уздисај. Иди, иди, ја му рекох Слободна је ноћ, Та задржат’ не могу те, Слаба ми је моћ.
„Како дође амо?“ Запита ме Боже. А ја му рекох: Ти ми поможе! Болове оне, И јаде големе, Које си ми дао, За часак један Под ноге сам мето, На њих сам стао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тргнуо сам се. — Шта вам би? — пита ме ордонанс. Погледао сам своју ногу и почех да се пипам. Рекох ордонансу какав сам сан уснио. — Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење.
— Какав трећепозивац? — запитао сам га. — Не знате?... Нисте ли чули за причу зашто смо отерани на Крф? Рекох му да знам. Испричах му неколико појединости.
— већ да себи одузмем живот. Једва сам се сетио. — Скини бајонет! — рекох војнику. Он ми га даде гледајући ме шта ћу да радим са њим. Нисам му казао прави разлог, већ онако...
Команданта батаљона нашао сам у једној колиби. Ађутанту је диктирао заповест. — Их — рекох поднареднику кад смо изишли — заборавио сам да кажем да је погинуо каплар. — Не мари.
“ Само што рече, он скочи и у двадесетак скокова се прилепи за суседни брег. — Хајде, претрчавајте, редом! — рекох оном војнику до себе. „Одвили су ми се увијачи. Да их прво завежем“ — рече ми. „Ја ћу“ — рече Жарко, регрут.
— Они су у заклонима под земљом, јер мерзер свакога часа гађа. То може и сад да нас снађе — сетих се, али не рекох ништа командиру. — Оно, истина — говорио је командир, као да хоће мене да умири — не погађа свако.
— А, ви сте ту? — проговори Драган. — Зашто у мраку? Рекох му да не знам где се налази светиљка. Он кресну жижицу и из једног угла извуче фењер.
— Јесте ли свршили посао?... Сад сте слободни до два часа, а тада дођите к мени. Добро би било да мало прилегнете. Рекох му како не бих хтео да узнемиравам Драгана, који целе ноћи није спавао. Желео бих да одем до наше рововске батерије.
— Знате како је... могу ме ранити, па не бих желео да одем прљав у болницу. — Не треба чинити такве претпоставке — рекох, тек да нешто кажем. Онда сам легао на „кревет“.
Један од војника налете на мене: — Тражи вас командир. — Где је? — Тамо, где сте данас били. — Хајде, напред! — рекох му. На улазу у онај лагум неко ме дохвати за мишицу. — Видите ли? — говорио је Драган.
Арлета приђе једној клупи. — Хладно је — рекох јој. — Ја често долазим овамо са својом сестром. Она седе. Ја сам стајао према њој, да бих је боле видео.
Али ипак, коснуло ме је сазнање о „дечку из Париза“. Напустио сам их, и пришао Полети. — Ме воилà — рекох јој. Полета се насмејала гледајући Тому и Арлету како се нешто објашњавају.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
И тко грли и цјелује своју лепу снашу! Овако седећи, мислећи о зими, Сад се, рекох, вије цв'јећа баши Дими, Кој' у теплој Грецији шиље дим дувана Мухамеду на небо с ђаурска дивана, Ружећи веја имена
„И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!“ Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша, Или њежна Милица, ил' румена Неша?
П. Шапчанин. Ја сам случајно сам имао један, малко оштећен, примерак Славјанке, и рекох Пајевићу да ћу му га одмах донети да га пошље Змају у Беч.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Хеј, друже стари! Ти си на престо њега догнао — А он је тебе старца... прогнао... (Старац одлази.) ВУКСАН: Ја рекох, Ал’ ко с Латини ломи погачу Ил’ ће полудет ил’... ...буди бог с нама... Радоша он да прогони!... (Вуксан одлази.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава!
Него реци, ниси ни ти много наваљивала на њу? АНЂА: Па и нисам. Отежем ствар због оне његове кривице. Рекох, нек се то сврши па онда нека проси. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, каква кривица, по богу брате!
ЈЕРОТИЈЕ: А ти си, господин-Вићо. Баш сад нешто о теби говоримо. ВИЋА: Телеграм, знате, па рекох... ЈЕРОТИЈЕ: Из округа?... ВИЋА: Није, из министарства. ЈЕРОТИЈЕ (са већом (пажњом): Из министарства? Шта је?
(Узбуђено отвара писмо и чита потпис.) Бока! (Гласно.) Хвала ти, Јосо! ЈОСА: А ја онда њему рекох... МАРИЦА: Добро, чула сам. Иди сад, Јосо! ЈОСА: Па ићи ћу, дабоме!
Завија ме тако и диже ме по два-три пута на ноћ, те рекох да узмем мало старе комовице са кичицом... ЈЕРОТИЈЕ: Уха, 'ди си ти запео!
ЈЕРОТИЈЕ: Аха! ВИЋА: Аха! МИЛИСАВ: Аха! ТАСА: Аха! АЛЕКСА: Хтео сам да уђем код њега па рекох: боље да му не падне у очи! Отишао сам само до врата, прислонио уво и слушао; чујем — мрда. ЈЕРОТИЈЕ: Мрда?
Отишао сам само до врата, прислонио уво и слушао; чујем — мрда. ЈЕРОТИЈЕ: Мрда? АЛЕКСА: Јест, мрда! Па рекох, 'ајде да ја брже-боље јавим вама. ЈЕРОТИЈЕ: Господо, он је! ВИЋА: А ко би други могао и бити?
МИЛАДИН: Немам. Ал' ја највише на тебе рачунам господин-Жико. Рекох, ако те као човека замолим... ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л' тако радиш ти у твом дућану?
ЖИКА: Знам да је отишао, па шта? МИЛАДИН: Па то, знаш, господин-Жико, како ти рекох, тај Јосиф из Трбушнице, увраћао је тако као човек у мој дућан, па...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Она, мати му, свесрдно давала, не жалила ни јела, пића, готвења, али, као што рекох, поред свег њеног свесрдног плача, туге за бабом, својом наном, свекрвом, ипак код ње, и у липу и у погледу, осећала
Ћипико, Иво - Пауци
—приупита онај времешан, да друштво боље разумије. —А да, са својом маћухом, — настави Павле. — Али како рекох, веле да није он крив. Једне ноћи она га намамила, кад Војкан остаде пијан у вароши.
—И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили. — Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом. И канио се једне жене ради тебе.. —А она? —Смије се. —Биће штогођ рекла...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ћутао је неко време, дубоко дишући, отирао браду и равнао бркове. Тад упита за манстир Вратимље. Кад рекох да сам отуд, он се прво обрадова а затим збуни. Чинило се да га је срамота што га затекох у тако недоличном стању.
Глава му је клонула на јастук и ситне капљице зноја су му избиле по челу. Померио је бледе исперутане усне. Рекох некима да би ваљало звати Доротеја. Они одбише. Љутиће се, веле, Никанор кад се врати. Али игуман је на самрти, рекох.
Они одбише. Љутиће се, веле, Никанор кад се врати. Али игуман је на самрти, рекох. Ако је на самрти, нико му не може помоћи, па ни твој Доротеј, одвратише. Зашто мој, упитах.
Зашто мој, упитах. Твој, јер га зовеш, јер му прашташ. Ја му не праштам, рекох, него сам помислио да би једино он могао помоћи игуману.
било незграпно и није ни чудо што се Никанор тако разбеснео и избезумљено стао да виче да сам ја проклети безбожник. Рекох на то да ми није јасно зашто је анђео држао у десници усијани мач (ужарени, пламтећи) а у левој сирото мајушно
Нас двојица, ја и Димитрије, скупљали бисмо и сушили биље а Доротеј би лечио. Тада се ја умешах. А зашто, рекох, не бисмо бацили под ноге све наше проклете вештине које су биле извор свих наших досадашњих страдања, јер се не би
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„Пријане, - рекох му најзад, - и ја ћу с изјавом прићи: За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи, И то је најпреча дужност, од које
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Немојте мислити да је ово што рекох каква јевтина реторска фраза и злоупотребљавање имена Библијиног. Еуклидови Елементи доживели су до сада више од 1700
„Испричајте ми, драги моји листићи, ваше доживљаје, они ме врло занимају.“ То рекох, али не добих одговора. Тек кад сам своје уво прислонио уз рукопис, чух пригушен шапат и разабрах ову историју.
би врло лепо када бисмо и ми могли присуствовати овом предавању Херкулеса науке, али је његова слушаоница, као што већ рекох, дупке пуна. Задовољимо се тиме што смо га издалека упознали, па сачекајмо другу прилику да му се приближимо.
Запамтим и његову адресу. Идућег дана упутих шест дословце једнаких понуда на адресе тих предузећа, у којима рекох ко сам, шта сам и шта знам.
Из трећега документа следује, као што рекох, целокупна маса те Земљине праатмосфере. Када знамо ту масу и температуру доњега слоја атмосфере, онда можемо
Са усхићењем посматрао је мој пријатељ тај свој пројект. „Треба да га патентираш“, рекох му ја. Он ме погледа потсмешљиво.
Како се тај прстен формирао и зашто баш само код Сатурна, то је, као што рекох, још једно нерешено питање. О Уранусу и Нептуну, који су по својој природи блиски Јупитру и Сатурну, и од којих први
Станковић, Борисав - ТАШАНА
у исто време... САРОШ (отворено): Зашто грех? Рекох ли ја то коме? Ето, ти си ту, па реци: погледах ли те како не треба?
Њене слушкиње ће ме дочекати. НАЗА Ташана? САРОШ (уплашено): Ћут! Ја то не рекох, и сада то име да се не спомене! (Нази): Јест, она, Ташана.
Једном ја сам њој главу сачувала, када је неке буле још хаџи-Стевану довела. И да не рекох да сам то ја учинила, убили би је, а бегови на мене нису хтели, јер веле: »Зар и на Циганку руку да дижемо?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Збуни се, заболи га, и упаде у другу неумесност. „Прођох, видим има другова, па рекох, да уђем, и баш да се и потужим. Сад ме чисто срамота.
Јака сам, вредна сам, хтела бих да нешто велико дочепам, да се борим, да ђаволу комад из уста искинем, како већ рекох јутрос и пред Тодором... Нола поче слатко да се смеје.
Додуше, јесте лепота од човека, тај ђаволски Срба, и има нешто у њему чему нико не може да одоли... Рекох то поп-Томиници.
Ха, ха, ха!... Ја, богами, мислим да је Јова граничар прва и последња сабља у твојој фамилији, и то ти рекох ја данас и за вавијек... Капетан!...
Ту има, како рекох, свирања и читања партитуре брзо и непогрешно. Ту има ларме и буке, и има увек и једна фина мелодија која у једном
где нема самоће, нема стојања пред огледалом због савести, нема концентрације, нема свог живота, своје одговорности. Рекох ли ти то већ толико пута... И то се онда наслеђује кроз крв и кроз обичаје. — Ти видиш дечји свет, и зато видиш уско.
— Од мене, сигурно, од тебе, не знам, али у његовој култури недостаје с в е т, свет ван Аустрије!... Не рекох ли ти малочас да Мимић не уме да бежи и побегне!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
“ Ја сам, као што рекох, стрпао дванаест Христових апостола у Нојев ковчег; за Содому и Гомору рекао сам да су то два света храма у којима је
— Да, да! — тврдим ја, сав усхићен што ме се професор тако добро сећа. — Ја тада рекох теби, ако будеш био и даље тако немарљив и небрижљив, да ћу те казнити.
Ја мислим да је овај г. Твен потпуно у праву и зато рекох да је нови век почео једним историјским фалсификатом, проналаском света који је већ постојао.
А тај се век, као што рекох, свршио фалсификовањем историје. Крајем новога века родио се један чудноват писац историје. Звао се Наполеон Бонапарта.
— Свршено! И ја сам отрован! — рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба рећи. Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја размишљао
3, али не затекох више тамо оног расходованог, већ једног прекобројног капетана. — Разуме се! — рече он кад му рекох све по реду — сва је погрешка у томе што је мој претходник погрешно записао ваше објашњење. И откуд код вас чешагија?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Поред топа су стајале непомичне и тамне прилике војника. Нашао сам командира. Изложих му ситуацију и рекох да одмах одступи. — Брже, нека дођу запреге! — нареди командир нервозно.
Из земунице изиђе стари лекар, и обрати се мени: — Је ли, тобџија, гађају ли ову осматрачницу? Рекох му да досад још нису, али лако могу, ако нас само опазе аероплани.
Не гледајући ме, онако мрачан и туробан, одговори: — Као миш у расолу... — Биће боље, биће боље — рекох, тек да нешто кажем. — Ама, је л’те, молим вас — убрза пешак — докле ћемо овако?... Дотерасмо цара до дувара!
Одем у дивизион... Дођоше и остали командири и изјавише да то није њихов коњ. То исто рекох и ја. Командант се нађе у чуду. „Погледајте још једном коње по списку“ — нареди нам. Не рекосмо ништа...
Дохватим слушалицу да позовем батерију... Нема везе... Са мном је био поднаредник Жика. Рекох му да одмах потрчи низ линију и види где је прекид. Таман он пође, а ја се случајно окретох у правцу батерије...
Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори. Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан. То нисмо радили ни у својој земљи. Ако треба, платићемо.
— Здраво, брате Србине! — викну један. — Живео! и поднесе ми чашу вина под нос. Захвалим му се и рекох да тражим команданта. — Ма ја сам, збори, чоче! Ја заузех став „мирно“. — Господине...
Цео свет поче да бежи као обезглављен. И наш магационер. Остадосмо сами. Чујемо где вичу: аероплан, аероплан! Рекох војницима да вежу коње и нека беже уз онај крш. А ја потрчах у правцу куда побеже магационер.
— прошапута сеиз. И не питајући ме, откачи колан и скиде седло. — Заведи га са стране пута, да га не згазе — рекох пригушено. Дође ми да му обавијем руке око врата. Ишао сам пешке. У једној шумици поред пута лежао је војник.
— Ама само да га видим са читом на глави. — Добро, молим те, откуд се појави ађутант? — Онда када ти рекох да ме боли стомак, ја отрчим до ађутанта и замолим га да дође код Момчила и да му само каже како га зове командант.
— А шта је то? — Па то су ова кола — одговарам помало нервозним гласом. — А што? — опет ће он. Рекох му да буде миран и ћути, јер онај чика не може да тера кола. — А где су коњи? — запита полако.
Увиђала су деца да нешто није у реду, те су ћутала, бојећи се да ме не наљуте. Рекох им да се не удаљују. А ја обиђох неколико канцеларија наших, распитујући се ко је надлежан да ме пребаци на острво
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се. Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Не крв! Молим ти се, Господе! Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде! Уста ми отпала, уста што изрекоше... ДРУГИ ЧИН Собина, предграђе врањско.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
У цик-цак Ал ми побеже за длак Же за длак Ја му рекох О РАЧЕ ДОРУЧАК НАМ ИЗМАЧЕ ОСТАДЕ НАМ ПЛИВАЊЕ ЈЕДИНО УЖИВАЊЕ Једном кад је цвао мак Цвао мак Зацвилео мој стомак
мак Цвао мак Зацвилео мој стомак Мој стомак ГДЕ ЈЕ ОНАЈ РУЧАК ЛАК РУЧАК ЛАК ТУ ШТО БЕШЕ НАДОМАК НАДОМАК Ја му рекох СТОМАЧЕ РУЧАК НАМ СЕ ОМАЧЕ ПРЕМАЛО СМО РАДИЛИ ДА БИСМО СЕ СЛАДИЛИ Једном кад је пао мрак Пао мрак Ја обукох
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Приметнух му врата, а и кључе капијске дадох му. Паке му рекох довде и довде да имаш долазити, а не надање преко своје ти међе никуд више не шири се ни излази разливајући се по
А мору рекох да мучи и уташка се, те тим махом таки вам преврнух зло доби на врло лепо и тихо време и од беде спасох вас« ...
Томе се и ја после мало присетих, те нешто мрва што претече, изоставих. Рекох: »Шат ми узваља и допосле један оборак овса посејати гдегод!
« Рекох ја њему: »Би ли и мене са собом примили ако пођем тамо?« Он ми рече: Ако имаш најам и храну на пут, за то нитко ти не б
« Он ми рече: Ако имаш најам и храну на пут, за то нитко ти не брани поћи.« Ја му на то рекох: »Доиста у мене ништа нејма, ни плаће а ни хране, ама ити ћу ја тамо и улезти шњима у кораб; ваља они да ме предрже с
Сазнах их да ће ми у вољи бити, а остали већ сви људи унутра у корабу бијаху. Дођох ја смехом међу њих бесрамно. Рекох им: »Узмите и мене са собом на пут куд ви идете, а нећу вам неугодна бити.
Гледећи ми на њу та и рекох њојзи: »О, дево владичице рождшија плтију Бога слова, знам, ја знам, да није то лепо, нит је прилично мени једној
Ама што и пре рекох — нама ништо сврх мере да не буде чињење ни сношење; ни непрекретно, а ни баш равно. Ни само свега довољно, ни сасма
Ал' после с телесном раслабом е пометнух и не могох више такав бити. Тобоже рекох, ипак ћу се умудрити мало се о њој бавећи. Али ах, што једанпут из главе ми оде, оде!