Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Зар је бог као човек? Он боље види и познаје што је у срцу моме него ја исти. П[релат]: „А није ли ти жао да те рибе изеду?” Ја: „Шта га сам и ја риба изео, које чудо да и оне мене једанпут изеду!
” Ја: „Шта га сам и ја риба изео, које чудо да и оне мене једанпут изеду!” П[релат]: „Али су рибе за човека створене, а човек није за рибе.
Душа моја знам да није за њи[х], то ми је доста знати; а за тело, та га црви изели, та рибе, мени је то свеједно.” П[релат]: „Какав си човек! Дакле, ти све ово за шалу држиш?
Није ли паметније и поштеније онде не страшити се гди страх ни најмање мрве нити ползује нити помаже?” П[релат]; „Зар ти за смерт нимало не мариш?” Ја: „Марим, те веома! А да зашто сам из Цариграда побегао?