Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
² Рођење је несумњиво биолошки догађај, али у људском друштву није само то; оно је истовремено и друштвени и религијски феномен. Рођење детета битно се разликује од доласка на свет младунчета мајмуна или било које друге животиње.
). Они имају у свом крају изузетан друштвено-религијски статус, с обзиром да „бране своју околину од свакојега видовнога и невидовнога зла“.
Прави, скривени митско-религијски разлози овог обичаја јесу да се обезбеди опстанак и повољан развој детета. То се постиже остваривањем трију посебних,
⁷⁶ НАДЕВАЊЕ ЛИЧНОГ ИМЕНА Давање личног имена детету јесте кључни магијско-религијски чин у обреду крштења, те се зато на овоме вреди задржати.
Дете је, према једном веровању нашег народа, религијски нечисто, односно припада доњем свету све док се први пут не осмехне.
⁶ Да је давање имена архаични обред иницијације, да представља увођење у нови друштвено-религијски статус, види се по томе што код неких народа (нпр.
Обредни шамар праћен плачем детета омогућава „утискивање“ културно, социјално и религијски значајног искуства сазревања: одвајање од мајке и ступање малог детета у стадијум одраслог детета.
били су дуже и темељније изложени систематском утицају савремене идеологије у којој нема места за традицијско-религијски однос према породу.
Обредима иницијације они се уводе у круг репродуктивно, социјално, психолошки и религијски одраслих, зрелих људи. У другом делу брижљиво се, на великом узорку „ситних фолклорних творевина“ (речи и изрази,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
л., има свакако за циљ да се одагнају зли демони који сметају зачећу (ЗНЖОЈС, 7, 179). Најбоље се види религијски значај б. л.
(БВ, 11, 1896, 49). За сејање лана везани су извесни религијски и магички прописи. У Ресави, кад сеју л., закопају се три јајета у земљу; после три дана изваде се из земље, поједу, а
Трешња, црешња. Реч је позајмица из латинског, позната свима словенским језицима. Т. има известан религијски значај, и у добром и у рђавом смислу. Т.
се ритуално пале уочи Ивањдана и Петровдана (ЖСС, 133; ГЗМ, 6, 386); али је могућно да је ту разлог практички, а не религијски.
Поворке лилара — какве су биле у Семберији, на пример — имале су доста јасан религијски разлог: »Уочи Петровдана (12. ВИИ) младићи су припремали лиле од трешњеве коре и са запаљеним лилама ишли кроз село