Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
На крају краћег крака олуковог, утакнут једним сиском у тај крак, смештен је један лоптаст метални реципијенат који се могао затворити и отворити малом славином на сиску.
„Оданде где је та експанзивна снага већа него овде код нас. Тим путем сам и сам увидео зашто не могу свој реципијенат никад потпуно испразнити“. „Како то?“ „Ево, претпоставите да је запремина чизме једнака запремини мог реципијента.
Али кад такав мехур не надувах потпуно, већ само толико да је остао смежуран, па га оставих у стаклени реципијенат из кога сам исцрпео ваздух, заобли се мехур тако, као да сам га надувао из све снаге“.
„Та није могућно!“ Звонце које сам ставио у свој реципијенат док је у њему било ваздуха, чуло се споља врло добро чим се заклатило, али кад сам из реципијента изцрпио ваздух, онда
„И тај ваш доказ је необорив“. „При сагоревању троши се ваздух. Свећа, смештена у затворен реципијенат, горела је дотле док није потрошила један део ваздуха садржаног у њему.
пише да му је мило што сам - из разлога које сам вам, драги господине, малочас саопштио и ја сам увидео да свој реципијенат не могу никад потпуно испразнити“. „Ето видите, господине Герике!
„Како да нисте? - Та они су доведени до лепог завршетка“. „Не, још нису. Чујте ме! Кад једног дана држах испражњени реципијенат на свом столу и пустих га да помоћу једне гвоздене цеви усисава у себе воду из лонца који је стајао на патосу собе,
Вода се попе из тог чабра и напуни мој испражњени реципијенат. Зато га однесох у трећи спрат куће, а цев продужих донде. Кад је све било готово, вода се попе и у трећи спрат.
Кад је све било готово, вода се попе и у трећи спрат. Сместих свој реципијенат у четврти спрат и понових свој опит. Овога пута вода се не попе до рецепијента, но застаде негде у цеви“.