Употреба речи рече у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ја сам се испрва устезао, али, кад ми он сасвим озбиљски рече да ми има нешто казати, примим понуду и први густ и плаветан дим пустим и нехотимице на започету икону.

Чујете ли ви? Ја сам упропашћен човек! Шта стојите! Ја ћу звати полицију у помоћ... Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом

— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. — Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила.

— уздахну механџија. — Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. Рече и оде... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

— Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. Рече и оде... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине! Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ! Ох, кад би то примио!

А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: — Опет ће бити — глади. Сирота!... После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну

— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било.

„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...

„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не! Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“.

„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. „Режи, мајсторе!“ рече отац... Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.

је л’ и то божја воља?... Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ „Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Она је добро знала да орао зецове и лисичиће радо једе. Ко јој рече с њим дружити се и у комшилуку стајати? Но холо славољубије! Колике је паметне обеспаметило и островидне ослепило?

А кад упази на крају дршка стреле орлова пера: „О бедни ја, — издишући рече, — моја ли ме иста убијају пера? Није ми толико ни на стрелу жао колико на моје перје!

„Које је то? Казуј, и не сумњај о мојеј благодарности”, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се његовом обложи кожом, и у мало времена, тако ми лисца

упита лав. „Човек, а да ко ће написати?. . .” „Хе, мој брајко, видиш да си ... мал' не рекох ... рече лав. — Да лавови умеду писати као ви, ја буx теби сто икона за једну показао како лавови људе даве.

„То ја и хоћу”, одговори учитељ. Плутарх, за неку велику погрешку весма разгњеват на свога слугу: „Иди ми с очију”, рече му — „да нисам овако срдит, бих те здраво избио.” А Платон моли комшију да му протуче слугу.

„Видим да си ти умно и паметно, и да се умеш добро одговарати”, рече му курјак. „Но залуду, све ти то данас преда мном неће помоћи.” Скочи на њега и прождере га.

” Наравоученије Оно шта ко не може имати, нек се чини као да неће, ако хоће да му ко не рече: „Мац!| 25 Лисица и мајмун Чешвороножна живошиња сакупи се да избере себи поглавара, и одсуде да ко се од њих покаже

„Имаш право, мудра лисицо”: одговори, пак потрчи да га узме, и ухвати се у жељезо. „Играј цад”, — рече му лисица посмејавајући му се. „Памет требује а не окретање оном ко хоће многима да влада и управља.

Мени кукавној! Како си ме осакатила!” „Ко ти је крив?“ одговори купина. „Ко ти се рече за ме хватати и од мене помоћи искати, кад ти добро знаш како ја помажем?

добро и благородно воспитаније својеј деци давати, које се састоји у науки, трудољубију и благонаравију, да им се не рече као крокодилу: „По кожи се познајеш да си благородан”.

31 Лисица и јарац Лисица и јарац жедни сиђу у један бунар пити. А кад се напију, онда јарац, обзирући се, рече: „Што ћемо цад? Како ће се ово изиђи?” „Е, о том се ти стараш?

Стани управ подупревши пређне ноге к зиду, сагни главу, и наклони рогове спред.” Јарац, на све готов, учини што му се рече: онда лисица, попевши му се на леђа и рогове, искочи напоље, и скачући око бунара почне се ругати јарцу.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад ја кажем Мијушку да хоћу да идем да видим цара, не беше му мило, него ми рече: ,Остани ти у Ваљеву, а ја ћу ићи у Фенек.

А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у Београду?’ Сад рече мој буљубаша Никола Арсенијевић из Вукићевице, који беше са мном дошао: ,А нуто г’, кнеже, Бог и душа, каке су му ноге

’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!’ — Кад рече: ,зове те цар’, прођоше ме мрави од пете до перчина.

Цар спусти обрве на очи, и пошто мало поћути, рече нешто немачки једном официру, који одма отрча напоље. Цар се разговарао са својим толмачем не знам о чему.

’ Цар нешто рече немачки — а он се поклони па оде. „Потом цар Јосиф окрете се к мени и упита: ,Кад сте истерали Турке из Палежа, Уба,

Цар примети на мени ту забуну и бригу, пак после неког кратког ћутања рече ми сасвим благим гласом: ,Мој драги кнеже, ја се од вас и од тога народа уздам и надам да ћете ви помоћи мојој војсци,

” „Тај исти дан зовне ме Михаљевић на вечеру, с којим сам се познавао и добро живио. При растанку с њиме рече ми: ,Идите одма у Ваљево и чету скупљајте и држите у скупу; ја ћу вам послати једнога фендрика с неколико фрајкора и

проучи тај ферман, и каже да је цар помиловао аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша кнезовима — „отишле су аге да купе своје, кажите раји да се не противи царској заповести.

Он им рече: „Чекајте ви ту (у Београ-. ду), одговор ће одма доћи.” Кнезови остану да чекају одговор на њина прошенија из Стамбола.

Он се при̓вати за своју камилавку и рече: „Христијани, почитујте свештенство и упамтите: ко је год на ову капу лајо, он се кајо!

врло сам се био уплашио, а особито кад су ме за врат у̓ватили и олтару повели, јер онај један ђакон што ме је водио рече ми полако од шале: ,,Реци збогом бели свете, сад ћеш да погинеш!” и мени се онда учинило да ћу свет да променим.

” — Михаљевић: „Ћути, Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити.” — „Ја” рече, „то Србину кажем, а не Немцу; а и Немцу ћу то исто казати, и сваком.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Де, ко изгуби да дâ полоканик ракије — прихвати трећи. — Ама хоће да зановета. Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић. — Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти.

Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је!

Не бој се, неће ти пропасти. — Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву. Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно. — Не могу ја то данас — одговори Стеван. — Имам ја још триста послова... Сутра ћемо!

Реци људима нек изиђу сад. — Е баш да ти не изиђу сад! Неће се до сутра свет преврнути. — Добро, добро, Стеване! — рече газда Рака као претећи. — Има суда и осем тебе! — па љутито изиђе из механе.

Кад би поред њихових вратница, а он враголасто намигну на њу и рече: — Јеси ли сустала, Маро? — О, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто.

— Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут.

« па окрете наниже, преко Илијине њиве, доле сеоској механи. Ту затече Симу, испсова се опет с њиме због оне потре и рече да ће га тужити капетану ако му данас не донесе две вреће.

— Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво!

— О, о, богами, она се не шали! — прогунђа газда Рака, па одмаче од плота. — Е, збогом, Маро, збогом! — рече брзо и, климнувши главом, учини »хм! хм!« па замаче преко једног прелаза у воћњак. — Ђаво те носио, кљусино матора!

хм!« па замаче преко једног прелаза у воћњак. — Ђаво те носио, кљусино матора! — рече она, па настави копати. Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате.

А да га тужиш, није вајде, нити он мари што, па ће после још горе... — Није, вала, вајде ни деветати га — рече Ђура. — Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа... Ваљало би њега како друкчије заварчити.

Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо... — Нека стоји, казаћу ти после — рече Спасоје прекидајући смехом. Повуче Ђуру за рукав, изиђоше оба на страну и почеше нешто шаптати.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Тако једаред доведоше му једнога из Банова Поља. Везали га, јер се збесио. Попа рече да га одреше. — Не смемо, попо! - рекоште луди.

И сам се болесник узјазбио, па дршће као прут... А он му чита, чита... Кад сврши, он поднесе крст, рече му да се прекрсти и целива. И болесник се прекрсти и целива, па онда рече: — Ал’ сам уморан! — Хоћеш прилећи мало?

Кад сврши, он поднесе крст, рече му да се прекрсти и целива. И болесник се прекрсти и целива, па онда рече: — Ал’ сам уморан! — Хоћеш прилећи мало? - пита га попа. — Хоћу - вели он.

— Хоћеш прилећи мало? - пита га попа. — Хоћу - вели он. Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне. Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече: — Хвала нека је богу па

Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече: — Хвала нека је богу па теби!... И оде с људима кyћи, миран као јагње. Него и књиге су му биле!...

— Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори? — Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети. — Да ко не подговара ови народ? — Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај?

Веле... — И то све вели поп? — И поп, и кмет, и... сви!... — Пођи са мном — рече Крушка. И врати се назад. Маринко је ишао за њим. Турчин је био врло љут. Криво му што га тако брзо прозреше.

Маринку се та одаја учини ла сјајна као царска... Нека дубока унутарња радост прожма му цело тело кад Крушка рече: — Сједи овдје, крај мене, добри човјече! — Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!...

— Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати. — Ја бих прво попу подвикнуо!... Он први треба да ме позна! — рече Маринко. — Не, не, не!... Крви нећу!... Ја хоћу човјешки! — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити!

Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њиx завадио! — рече он одсудно. — Да ми је тако нешто! — рече Крушка. — Да ми је да се њетко завади, па да ја мирим!...

— рече он одсудно. — Да ми је тако нешто! — рече Крушка. — Да ми је да се њетко завади, па да ја мирим!... Тако би видјели да сам ја човјек!... Маринку се насмеши брк.

Стаде радије гледати Станка него Лазара... Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

СУНЦЕ Кроз мој сâд река тече, Света и обасјана; Увире сва у вече, Извире сва из дана; Светла реч Бог што рече Да плоди тло Ханана. Виноград мој у страни, И трешње већ у цвету. Одозгор у час рани Зазори целом свету!

ЗВЕЗДЕ Кад небо засја прво вече, Чу се глас звезде с видокруга: — Ја сјам за срећне, једна рече. — А ја за бедне, каже друга. — Ја краљевима, збори трећа. — Ја херојима. — А ја робљу. — Ја заљубљеним!

ЗАВЕТ Рече ми мој Творац у велико јутро: Човече, дигни се и јави у плоти. И у свој таштој и пустој наготи, Иди кобном стазом

И зар стога Има среће за вас, срца? једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка —

А молбу за Царство кад Патријарх рече, Дворана заблиста као сунцем цела: На рамену Царе држи Архангела. ПАЖ У пажа Милоша очи од смарагда, Рука од

На острву је она постала његова жена, давши му своје тело и душу. Али човек рече: Жена има душу, тело и прошлост. Дај ми и прошлост!

ОГЛЕДАЛА Хтела је да види своју велику лепоту, али није било огледала на свету. Тад рече своме драгом: Отвори ми твоје велике зенице да видим своју лепоту.

Отруј га, даћу ти један град и најлепши камен из мог жезла. Али та жена није знала како се трује. Тада сатрап рече: — Лажи га.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак. Затворише врата.

На табли је стајало латинским речима, а по моме преводу: „Сушење очњег живца”. — Еда што осећаш боље? — рече Јоца гласом који је требао да показује индиферентност и поуздање, а у коме сам ја ипак чуо усиљавање за тешење.

— Боље, хвала богу! — рече болесник. — Баш осећам кад ме господин помоћник удари на ону телеграфску машину да ми вади ватру, а да ми раде нерви!

то само навлачи бело на око, и да то могу београдски лекари да скину, или, као што бабица још утешљивије и убедљивије рече, да „апелирају”. Ђорђе, или управо његова сестра, продаде све.

— Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио. Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим.

У тај пар паде ми на памет што ми мати рече у једној прилици кад сам се збунио: „Богати, дијете, та ти си светски човек!

Очи се још јаче отворише. Из њих је севала тама. — Видите ли моју руку? — рече помоћник, машући руком испред болесника, а гледајући у мене. — Видим, — рече Ђорђе — видим, плави се. Видим прсте!

— Видите ли моју руку? — рече помоћник, машући руком испред болесника, а гледајући у мене. — Видим, — рече Ђорђе — видим, плави се. Видим прсте! — Прсте!? — рече помоћник с неком болном иронијом. — Видим онако, плави се!

— Видим, — рече Ђорђе — видим, плави се. Видим прсте! — Прсте!? — рече помоћник с неком болном иронијом. — Видим онако, плави се! — Па колико има прстију?

— А? Колико? Можете ли да видите? Ах, јадни Ђорђе! Он опет искриви главу и, сасвим поред помоћника гледајући, рече: — Четири! Чини ми се четири! Не видим баш добро!... Е, а што ти сад опет плачеш?

Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му. Он не рече шта кажу Јоца и његов помоћник: али је мени било исувише јасно да је мишљење Јоцино и његовог помоћника требало да

Ја се дигох. Опростим се с Ђорђем који ми рече да ће ускоро на пут, али ће доћи да се опрости с мамом. Опростим се с девојком: — Збогом, госпођице!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку,

Ено ушли су сам у олтар, па почели да чинодејствују, да служе сами јутрење. — Вла-вла-владика! Јао наопако! — рече поп Спира и стаде забленут и скамењен.

— вели, а измакао испред попа. — Па шта сад да радимо, брат-Аркадија? Помагај, ако бога знаш, — рече јако задувано поп Спира кад стигоше у порту.

Ај’те, децо, доста је било ћеретања, оставите што и за сутра, — рече и прекиде разговор девојкама, а ове баш шапутале о Шаци хирургу како обешењачки погледа и чешља косу, »а сокак све

а стари Лéкса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога »слаткогласнога«, како сам рече. Како је оставио сто, није се више целе вечерње ни вратио у њега. Био је очаран певањем. »Сушти херувимски глас!

служећи у неком виду цркви и олтару, олакшава службу и Аркадији, и која је стрчала да је све тутњало кад им дође и рече неко да је дошао нови учитељ.

— рече путник и поклони се поп-Спири и пољуби га у руку, што се овоме јако допало, јер се до сада није баш најпохвалније израж

Жењен — но ја, још и којекако; али самац — бога ми, врло тешко! — О, молим, молим! Свугде је добро — рече Пера, а чисто се стресе кад се сети свога господства и благовања у Карловцима и танког благодејања свога.

— О молим! Каква пажња! Здраге воље! — рече г. Пера и поклони се учтиво. — Дакле, извол’те, да се кренемо! — вели поп Спира, и упутише се из порте.

— А, баш напротив, госпођице: вазда сам жудео да се наслађавам једном таком сликом — рече мало збуњени путник, па се саже да омилује једно кривоного гушче, али га матори гусак нападе и још више збуни сиктањем

— Та шта говорите?! — чуди се опет госпоја Сида. — Ко би то и помислио!... Збиља, кад споменусте ручак, — рече и окрете се попу, — а јеси ли ти, Спиро, позвао за сутра господина на ручак? Шта да се потуца којегде?

— Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити рече поп Спира и окрете се госту. — И донеси столицу једну, две столице донеси.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо. — А шта је то друго? — Ви ћете то добро поњати, — рече смешећи се Љуба. — Ви сигурно мираз подразумевате? — Канда сте погодили!

Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи. — Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња. — Хвала; ми сад одма' не можемо, ал' смо онамо намерили, и ако госпођа дозволи, ми ћемо тек онда ићи, —

— Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика Гавра. Девојче оде. Љуба и чика-Гавра се шетају и договарају како ће почети ако позвани буду. Ето опет слушкиње.

Ето опет слушкиње. — Госпођа ми заповедила да изволите одма’ доћи. — Дакле, хајдемо! — рече Гавра. Љуба још мало поправи мараму на врату, па онда оду.

ми смо се ради о неком важном послу разговарати, и то што пре, јер прво немамо часа, а друго немамо квартира, — рече чика-Гавра. — О, ништа за то! Квартира у селу нема, ал’ можете га овде имати. Само да најпре пошљем по мог тату.

— Нама је особито драго! Ми смо дошли, управо да кажем, да видимо госпођу ћерку, па ако је суђено . . . — рече чика-Гавра. — Е, ако је суђено, оно нек’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије.

— рече чика-Гавра. — Е, ако је суђено, оно нек’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије. — Тако смо и ми ради, — рече Љуба. Женске се на то уклоне.

— Пре него што почнемо разговор, молио би’ да нас на квартир упутите, јер овде у селу нема гостионице за нас, — рече чика-Гавра. — Ви сте на добром месту. Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати.

После фруштука започе се разговор. — Сад се већ можемо, мислим, мало дубље у ствар упуштати, — рече Першуновић. — Драго ће нам бити, — одговори чика-Гавра.

— Иди, Лазо, брже по Татијану. Тражи је па одма’ да дође. — Татијана је отишла у трешње, — рече Лаза. — Па ништа, одма’ прежи, па иди по њу. — Татијана неће доћи. — Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци.

Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша.

— рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Али жена љубазно отпоздрави и обрадова се. — Одавно вас нисам видела, рече она живо Каква промена! Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу.

'' — Госпођо — рече он кад су стали једно према другом до прозора — ја незнам да ли вам је муж икад говорио о мени.

Она се уозбиљи: — Ја видим, теби је до раскида? — рече она — Јест, до раскида. Па један пламен одлучности букну на њеном лицу: — Е, па нека буде кад тако хоћеш.

био окружен. — Господо, рече он, има ли кога ко би драговољно... један официр подиже руку и поздрави: — Допустите мени, господине пуковниче.

И тек кад наиђе штаб један официр, који је јахао напред; сиђе па се нагну према лешу. — Официр, рече он. — Од куд знате? — Знам, ордонанс официр, одржач везе. — Видите боље, видите боље, скините медаљон!

Неки војник приђе са свим близу, најежи се и зину, али не изговори што је почео. После се почеша по коси, прибра и рече: — Гле, ово наш водник! Командант зовну командира пете батерије. — Ваш Христић? Зацело? Видите тачно!

Онда наједанпут: — Синко, снаго моја, твоје сенке нема! — рече она. — Шта? Шта? — избуљених очију, избезумљен питао је Јуришић.

А кад је пусти јурну у своју собу и закључа се. Онда стаде на сред собе, закашља се грозно, зацерека и рече: — Ја сам срушио сву мудрост мудрих. Ја сам сума свију појава кретања.....

Он одлучно заустави оног човека: — Господине, рече он, каква је то случајност: да на земљи има исто толико људи колико на небу звезда? Ајд, одговорите ми!

Африка

да је са домаћином већ говорио о мени пре но што ћу доћи јер се одмах чим сам ушао заинтересовао за моје путовање. Рече ми: „Ја полазим сутра за Феркасандугу, одакле вас могу једним заобилазним путем оставити у Банфори, коју сте желели да

Другарице ће говорити о њој: „Она коју ће за три године узети један бели!“ После доста времена Меј ми рече са прага: — Тоа па пансе селие, мусје, ме моа англесе боку мон пети се', мусје мон флел; е кан венил тоа мусје мон

Око два сата Н. рече да треба ићи даље. Требало је прво с муком разбудити тумаче и куваре да спреме ствари, затим употребити све могуће да

— упита Н., који се пробудио. — Мислим да је нека животиња ушла за време док сам писао. — Сигурно тигрова мачка, — рече он дремљиво; — само она долази до колибе! Не бојте се.

Онда ми један од њих, Зана, иначе и ловац на хипопотаме, рече да има брата који је болестан и да би волео да га и ја видим.

Зана је био више болесника, миловао га лагано по рамену. Обрнуо је лик, и најпре гледао као да не чује; затим рече ми не кријући сузе: — Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће да умре; мој

Они се насмејаше Младић који нам се од малочас придружио и који помало зна француски, рече да би пагајери певали, али да не знају, и да не могу да се сложе о чему ће.

Црњански, Милош - Сеобе 2

да браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и не рече ни речи.

Гарсули се био сместио и сео до Енгелсхофена, и рече: „Зар то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо нас двојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет

Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.“ Енгелсхофен одмери погледом Грка и рече сухо: „Ја се не сећам тога.“ Енгелсхофен је међутим уживао, ипак, у слици која му се беше ту указала.

“ Пошто је био дигао глас сувише високо, испаде као кад кукуриче промукао петао. „Читајте, Палавичини“, рече, тихо, своме помоћнику, који је био свукао рукавице, па их је сад опет, брзо, навлачио. „Пазите, само лагано.

у павиљону, настаде, исто тако, немир и видело се како Гарсули позва к себи једног, младог, хусара, коме нешто рече на ухо. Хусар, затим, стрча са дрвених степеница, и одјури, на коњу.

Кад је угледао Грка, он застаде и задржа на њему поглед својих великих очију, неколико тренутака. Затим му рече, без икаквог знака беса, али гласом у којем је било трагова суза: „Онај Темишвар, који сам ја био створио, Ви сте,

Али неће у јобађе и неће у наполичаре. Толико је био задовољан, оним што Гарсулију рече, да је мало фалило па да, по свом обичају, поглади своје, свилене, плаве, брке.

Код баштенских врата, Павле јој рече да ће, сутрадан, доћи, код сенатора, да је проси. Поред плота, зараслог у крупне сунцокрете, она је стајала ћутке и

Кирасир се на то осврте, са изразом досаде на лицу, и рече му да је Гарсули отпутовао из Темишвара, а да не би било лепо да узнемирава Енгелсхофена.

На твоме се преселенију свршило, у ариште. Аха! Аха!“ Павле им онда, кад стаде на земљу, рече да му ништа није, да је мало изгладнео, и неиспаван, и то је све. Нека не жалосте жене!

Петар је зачуђено посматрао своју жену, али ништа не рече. Исаковичи су, после, причали да је, за све то време, Павле био онај који је међу њима био најмирнији, најразборитији,

Кад то помену, смејући се, жена Петрова опет врисну. Павле се окрете њеном мужу и рече: „Што си, Петре, доводио жене? Видиш да је анђеоско срце у твоје Шокице. Што да ме гледа оваквог?

Теодосије - ЖИТИЈА

Потом, одахнувши мало, рече старцу: — Видим, оче, да Бог, који унапред зна све и који је видео болезан срца мога, поцла твоју светост да утеши

А старац, узевши реч, рече му: — Жудна је љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило јединство с браћом и за једничко живљење.

ма Богy и Огњу божаственом који је тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне целомудрености и умиљења, и рече му: — Видим, о чедо, да ти је душа зашла у дубину Божје љубави.

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече: — Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца овога!

Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена. А отац његов, угађајући му, рече: — Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој.

Набрзо самодржац отац са пратњом заповеди да сви престану плакати, и благодаривши веома Бога, рече присутнима и матери детета: — Будите храбри, нећемо се жалостити због овога! Хеће пропасти син мој.

И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му: — Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити.

Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха светогорском проту, па рече: — Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину оцу.

А младић разумевши чврстину одлуке овога мужа, рече к њему: — Ако хоћеш, љубазни мој, ти би ме могао оставити на миру, и знам, како си моћан, да можеш стићи и умирити

Своју замисао рече игуману и замоли га да се с вечери почну јутарње песме и да се начини велики пир да игуман почасти војводу с

Затворивши га за собом, рече благодаривши Бога: „Узнећу, те Господе. јер си ме подигао!“ А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у

А војвода заустави узбуну и рече игуману и монасима: — Каква је ово неправда и бешчашће према нама од вас, о оци?! Ми, дакле, стидећи се образа који

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Улазећи рече ми да је „од наше крви“, да је мутесариф у Пећи, где је штитио „наше манастире“, као и да је чуо генералова обећања.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и њега зграбити.

— Ех, то вам знам и ја — рече чича. — Ока проса вриједи осам динара, али један мачак Тошо ваља три царевине. — Један крадљиви мачак три царевине?!

Нема мачка. — Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код три магарца“, па и себе и чича-Тришу лупи неколико пута мокром чарапом по глави да се мало

— Хајде онда да и ми нешто слично саставимо за мога доброг мачка — рече чича Тришо. — Врло радо, само сам ти ја слаб писменко — одговори крчмар, па однекле донесе огромну мастионицу, бијело

Ух, ух, како то голица, како то шкакљи, просто бих скочио до неба! — Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш. — Тако ћемо најлакше сазнати шта је унутра. Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице.

Била су то два зеца. Познао сам их по гласу. — Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо — рече један од њих. — Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке. На те ријечи мени се сва кожа најежи.

У срећки број осам стоји пророчанство: „Невоља ће здружити мачку и миша“ — рече Миш пророк и скромно се накашља. — А пише ли тамо како ће се они извући из те невоље? — забринуто упита мачак Тошо.

— забринуто упита мачак Тошо. — То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и умири се, а то је био знак да дубоко мисли, толико дубоко да би таквим размишљањем досегао до дна каквог бунара.

— У срећки број десет стоји пословица: „Јача су тројица него сам Радојица“ — мирно рече Миш пророк. — Хајде брзо да смислимо како ћемо намагарчити тога ждероњу.

ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Кад сам се оно треснуо с оне велике крушке, паде за мном и Миш пророк, угледа ону мишју рупу и рече ми: — Пријатељу Тошо, идем да видим ко има унутра, а ти погледај да ли је Шаров остао жив послије ове туче од крушака.

то ће прије бити неки мали, малени коњић с тврдим копитима. — Па хајде онда, Сланинко, пењи се уз брвна — рече Брашнов.

“ Буде ли ме хтио мишји народ, примићу се за војводу — скромно рече Миш пророк. У саму зору миш домаћин разасла своју породицу по читавој околини да објаве свима мишима нека дођу на

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Па скочи у реку, и већ томе сл, а није знао уопште да пл. Фотограф стиже, и намести бленд, Змај рече и то беше.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Истегнут као струна према клупама Новак рече да неко, коме је досадно, може изаћи, а друштво из разреда задржа дах, тако да се сада сасвим добро чуло како

- Ова, зихер, лежи на злату! - рече Ненад Чичак придружујући ми се. Затим облизну усне и настави да корача упоредо са мном на онај свој нарочити начин: ту

Изгледао је помало као свети Ђорђе на аждаји. Упитах Рашиду у шта су се опкладили. - У свашта нешто! - рече. - Више ништа није хтела да каже, али сам од Атамана, касније, сазнао да су се кладили у пољубац.

- Припази на старку и џукца! - шапнух у пролазу, али он рече да њих нико неће украсти. Шапнух му, такође, и да буде лаф, али он то није хтео да буде н тако смо сат или два гацали

- Ја разумем те ствари! - рече Атаман. Кад одговараш за оцену? - Окрете се према Рашиди и рече јој нешто што нисам успео да чујем.

- Ја разумем те ствари! - рече Атаман. Кад одговараш за оцену? - Окрете се према Рашиди и рече јој нешто што нисам успео да чујем. Претпостављао сам да намерава нешто, али нисам могао да схватим шта.

Помислих како бих, да сам девојчица, уздрхтао од главе до пете гледајући га, али Рашида само рече да је гладна и спусти се низ насип где су џокеји оставили опрему и торбе с храном.

Предложих јој да потрчимо, јер се неко може окренути. - Неће! - рече. - Држи! Мислио сам да је најбоље поћи до врбака, али је Рашида сматрала да је и скела довољно добра.

- Коте се као пацови! - рече забацивши косу. - За три године биће их пуна кућа! - додаде а очи јој засветлеше у сумраку док је нестрпљиво извијала

Рашида је и даље жвакала загрцавајући се и ја јој рекох да је нико не јури. Она рече да зна, али да је то из навике: у њиховој кући, ако не једеш брзо, рачунај да ниси ни јео.

близу мога, осећао сам његову глатку мекоту и померио се сасвим мало, очекујући да ће се она измаћи, али она само рече да причекам: кад поједе сендвич нема ништа против тога да је пољубим.

Сви су ми се зглобови растварали, а крв постајала тешка и врућа као растопљен метал. - Сада више не! - рече кад покушах да је пољубим још једном и наслони се на ограду скеле.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шушнем матери до дође у собу, имам јој нешто рећи. — Госпођа Татијана рече кћери: „Остани, Софија, у дућану, ја имам са господаром Кирићем посла“. Уђемо у собу.

Већ су ту. Клопкају на вратима. — „Херајн“. — На здравље ручак, Софро! Ето нас код тебе, — рече Кречар. — На здравље! Седите. Соко, иди мало оног бољег вина пошаљи, па и кафе.

— Дакле да вам кажем. Ту треба капитала бар дваест хиљада форинти. Јесте ли за то? — Јесмо, биће и више, — рече господар Софра.

— И то је добро, — рече Кречар. — За све то требамо троја јака кола са арњеви; у свака упрегнути по три јака коња. — И то ће бити.

— Чамчо, ми смо на злу месту, видиш оне? — шапне господар Софра Чамчи. — Видим. Погледај им само ноге. — Видим, — рече господар Софра и маше главом. Кречар сав побледи.

Но сад како је, тако је, хајд да пијемо, па онда да певамо, да им покажемо да се не бојимо, — рече господар Софра, а из великих црних очију варнице му скачу. Није већ то „Грк Софра”, то је већ нешто друго.

мислиће да смо пијани, већ пијте па ћутите, а ја ћу на дувару прислушкивати шта говоре; дувар танак, чуће се, — рече Чамча. Господар Софра и Кречар пију, а Чамча прислушкује. У биртији прави лопови.

— Сад да су видиле наше жене какви смо јунаци! Имаћемо им шта приповедати, — рече Чамча, па опет даље пева. — Пијмо сад у здравље наших жена и деце! — рече господар Софра.

Имаћемо им шта приповедати, — рече Чамча, па опет даље пева. — Пијмо сад у здравље наших жена и деце! — рече господар Софра. Кад чуше комесар и лечник, ослободе се, пак као непознати иду у собу.

Господар Софра се насмеши. — Па допусти, Софро, нек’ те намалају, то није никаква срамота, — рече Чамча. — Допустите, господару, ви сте отсада славан човек, и ваше име ћу забележити откуда сте.

Кад молер оде, путничко друштво опет заподене свој стари обичан разговор. — Шта сад раде наше жене? — рече Софра. — Плачу па још да знају што смо ту прекужили, умрле би од стрâ’ — упадне Кречар.

— Какав стра’ — кад смо победитељи? — примети Чамча, па опет отпоји „Возбраноје”. — Ти си, Софро, јунак, — рече Чамча, — ти се сад не бој путовати у овим пределима, твоје име и твоја контрафа од зла ће те сачувати; то ће се чак

Црњански, Милош - Сеобе 1

Целим путем једва прозборише речи, сем што Комесар једном рече реченицу из говора, запрепастив се да се даљег, ни сад још, не може да сети.

Тада му рече тихо, внутреним неким душе своје побуждением: „Прости мја, Секула, у моему недоумениу што чинити! Разсуждај: најдох се

Очни капци беху му сасвим помодрели. Показа им руком да уђу и рече тихо: „Појдите и не будите што увреждени слабостјом мојом. Ум ваш не потребуе от мене праздних речи.

Сажаљевајући себе, он јој у шали, несвесно, исприча, како би јој било да је његова. Рече, како би је чувао, како би је свуд са собом водио, како би је одевао.

Нису га се тицала управо ни та његова деца, коју је хтео да му натовари на врат. И он му то и рече. Што се тиче снахе, и она је Аранђелу Исаковичу била сад досадна.

Тако се онда и она начини, као да и она однекуд улази, не причајући о себи, кријући чак и очи. Рече да ће цео дан остати у постељи, јер је боли глава.

Као случајно, испаде јој тада ланчић из руку и она тихо врисну. Исакович јој услужно притрча, изгубивши дах, и она му рече да се слободно нагне над њом, не би ли приметио ланчић у трави. Ослушнула је при том да ли ко иде.

и сам под белом напудрованом периком, повезаном црним шепутом, сав у чипкама, са ратничким оклопом, Принцеза Мати рече гласно, тако да су сви могли да је чују: „Погледајте ову господу. Верни су и часни људи.

Она му, још једном, уморним осмехом, у коме беше много пакости, рече да ће му послати неколико овнова и говеда и неколико буради пива за војнике, а за официре пилетине, вина и зеља,

Кад је дакле морао да отпочне, како рече, да игра фарао са француским краљем, па да иде преко Рајне, што му се чињаше глупо, узалудно дражење Француза, Карло

Затим рече Исаковичу да му се јави по подне, и запита га знају ли људи да веслају, пролазећи при том, непрестано даље, поздравив

„Кога врага ради тај човек“ – рече тихо Беренклау, коме је било стало да прва смотра прође што величанственије, гледајући нетремице у слугу.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„Кад то двоје узме у руку, нека се окрене спрам мјесеца и рече три пута: ’о мјесече! тако ти твоје младине, ти путујеш по цијеломе свијету, па у твоме путу виђаш и мога драгога,

Ову цијев зачепи хљебом са обје стране. Увече кад леже спавати, нека се моли Богу, а најпосље нека рече: ’О ти, мало пауче! Ти плетеш мрежу по цијелом свјету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи.

У Црној Гори „када је жена бређа, ваља питати дијете шта ће родити, пак ако оно рече дјетића или дјевојку, то онако ваља и да буде.

На једном нагло истргне сису из дјетињијех уста и пруживши дјетету јаје и жлицу, рече: ’то нек ти је од селе храна и забава!

обрише и повије дете, па га онда три пута прекрсти, повуче мало за нос — да не остане шопав — опет цвркне устима и рече: „Боже ми те поклони!

“² У Херцеговини: „Кад дјете први зуб извади, треба да га баци преко каква дрвета и рече: ’дај ми виле гвозден зуб, ево теби коштан зуб. Зуб колик зуб, а ја колик дуб’.

(Шаулић, А., ЗНЖОЈС, 1971, с. 687) — Около двора дупчићи, а у кући синчићи (рече ђевојка у себи кад је сватови уводе у кућу, да би мушку ђецу рађала.) (У Грбљу) (Вук, бр.

Народна песма је у нашој култури, како рече Винавер, „имала задатак Јеванђеља, — да буде пут и вођа у слободу“.⁵⁵ Творевине народног ума — загонетке, пословице,

Због тога су се животиње много патиле, па се договорише да се жале Богу... Свака се преклони пред Господом и рече: ’Господе, или нареди да наш пород од јако иде с нама, или да га овако више не рађамо!

Кад Господ то виде, наљути се и рече: ’три године га тако носила, па ти онда на ноге стало!’ Зато, веле, и не може дете да прохода пре три године.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Ништа се ниси променила! — слагах у пролазу. Ти јеси — рече она. УСПЕЛИ МОМЦИ – Мама, али ја нећу у Америку! –Ћути и пливај!

– С ким си ме све варала летос? – Ех, ти! Ни са ким. – Реци, нисам љубоморан… – Знам да ниси — рече девојка.— Јер ме не волиш. – Жужи, Жужи! Тако сазнах да се зове Жужи.

Које лето? — То треба прославити! — рече сам себи и отпи добар гутљај лозоваче, стресавши се реда ради, баш као што је чинио и његов отац.

— одговори кад су га запитали кад је стигао. – А колико остајете? – Не знам. Можда до јесени... – Фино — рече муж. — А где сте се сместили'? Жена и не сачека одговор: – Ми смо у »Либертасу«! Целе ноћи нисмо ока склопили!

Келнер донесе нови виски с ледом. – То фирма части — рече шеф Терасе. — Данас ће бити пакао... – Врло љубазно од вас.— казао је. — Како ваша фамилија? – О, добро су, добро...

— Данас ће бити пакао... – Врло љубазно од вас.— казао је. — Како ваша фамилија? – О, добро су, добро... — рече шеф Терасе. — Старији ми је у војсци... – Ма стварно! — извукао је једно мало дивно чуђење из тајне резерве.

– Надајмо се — казао је шеф Терасе. — Али, војска је војска! – Па да — рече. — Војска је војска. »Добро је овде«, мислио је, »сасвим добро, мада ми ни ово сунце, ни ова Тераса коју сам толико

– Стигли сте — рече, устајући. А одмах затим: – Јутрос... — казао је. – Фино — рекла је. — А гдје сте се смјестили? – Ту, близу...

– Сирота! — уздахнула је калуђерица оборивши поглед. Откључала им је цркву. – Пита Господа зашто је оставио... рече човек. »Господе, Господе, зашто си мс напустио?« – На ком то језику? – На хебрејском.

– Цврчци! — рече млади човек. – То су крештала... — исправи га Стоњанин. Калуђерица подиже руку, препречивши пут стјуардеси: – Не

Ноге које умеју свашта да изведу! – Ма, дајте! — рече стјуардеса. — Нико неће знати! Као да је то толико важно? – Не можете унутра! — понови мирно калуђерица.

— допирало је сада мукло стењање кроз камене зидове манастирског конака. – Сачекаћу напољу... — рече млада жена са досадом и оде на својим дугим бакарним ногама у сенку зида ка густијерни.

Матавуљ, Симо - УСКОК

У исти мах чуше њима добро познати громки глас пуковника Кнајста, који је њекога грдио. Њеки од грађана рече: — Није побјегао принцип, јер чему би се овдје скупљали? Биће најприје да је црногорска војска под градом!

Пијеро, цептећи сав и дишући као мијех, рече Ивановићу: — Молим те, Марко, проговори им ти, у тебе је јачи глас! Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За...

— Но, доста с вашим орацијама! — рече пуковник, опет оштро. Очевидно не трпљаше старога „Сан-Маркина“ и његово безбрко лице под париком!

Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека! — Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију.

— рече Марко смјерно, оборенијех очију. Пошто два-три пута уздахну, настави: — Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један!

— А ко би те поче? — пита Марко. — А ко, нâко ђаво сâм! — рече драго. — Ко би томе краја ухватио!? Нема племена, а готово ни братства, да се не покрвише међу собом!

— Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове. Сви се замислише. Два-три пута заусти Приморац да њешто рече, али се савлада.

— Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове. Сви се замислише. Два-три пута заусти Приморац да њешто рече, али се савлада. Гломазна градска врата отворише се и одонуд јурнуше сточни трговци, пиљари, факини.

Милица познаде онај, на коме купише вино, и рече приставу: — Богами, радије бих се навезла на дебело море, да ми се нагледат’ свијета, но што бих се баницом назвала

Поп Марко рече: — Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже!

Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом. Бркоња такође то учини, па рече: — Тô јест, кнеже! Велика је ћесаровина и јака је, особито сад, кад је сломијен Наполијон!

Има у ћесаровини још: Талијана и Нијемаца, од којијех је и сâми ћесар. — А све ли знаш, јадове, ђаво те знавао! — рече Перо Пуров.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило. Онда Марић рече: да сам знао, вели, да бије за мене дали, и ја би је искао.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

наједном, свестан своје изузетности, Зајац-хвалисавац једног дана радосно поскочи И целом свету објави што не рече дотле никада: Међу зверима прво место мени припада!

Слушајући исповест, осетите узвишени занос, оданост доведену до сујеверја. Неко рече да је филм у коме је девојчица први пут видела слику лош филм, те да ни слика није много боља. Не мари...

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

« »Све је до тога како се нешто рече...« Он хоће да у своју поезију магле и сенки унесе што ређе осећаје, што суптилнија осећања, труди се да ухвати оне

Милићевић, Вук - Беспуће

Видјело се да му је било неугодно што је то све причао брату. — Игранке, трке, кафешантани, жене, рече Гавре Ђаковић, заустављајући се иза сваке ријечи, као да изазива њихову слику. - И зар само то сачињава твој живот?

- И зар само то сачињава твој живот? упита. Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања. — Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се брани. — Немој да ме кориш. Ја знам што ти хоћеш да кажеш.

Ја тражим задовољства. И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену. — Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза.

Једном руком држала је за браву и гледала га својим великим очима. Гавре Ђаковић, подиже очи и зачуди се. — Не, — рече он, немам зашто да се љутим.

Да вам није мрско што долазим? рече и окрену очи према њему. Он се мало осмјехну и разумио је. Не, није ми мрско, — рече и погледа је благо.

Да вам није мрско што долазим? рече и окрену очи према њему. Он се мало осмјехну и разумио је. Не, није ми мрско, — рече и погледа је благо. — Ја волим да ти долазиш. Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна.

— Ви немате никога да се о вама стара, рекла је. — Како да немам? - рече он и погледа је. — А ти? Она се весело насмија и побјеже. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази.

— А ти? Она се весело насмија и побјеже. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази. Он јој рече нека причека. Она се снебивала и стајала мислећи неко вријеме, па најпослије сједе на канапе.

— Мило ми је, мило ми је, - рече Гавре Ђаковић, прогунђавши своје име и питаше се: „Шта хоће овај човјек од мене?“ и гледаше његова набрекла црвена

И поче да хвали шљивовицу; са рђавим акцентом, запита, онако немарно, има ли је још много. — Нема. — Нема! — рече он више него жалосно. - Штета, штета! — мрмљаше он. И искапи нову чашицу.

Он јој лагано приђе и ухвати је благо за подлактицу. — Не плачите, — рече, и осјетивши да му глас дршће и бива слабији, трудио се да га појача и да му даде благу мирноћу, — не плачите, — рече

рече, и осјетивши да му глас дршће и бива слабији, трудио се да га појача и да му даде благу мирноћу, — не плачите, — рече поново са непогођеним тоном гласа, — није то ништа тако страшно, то је доста обична ствар. И пусти њезину руку.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Поштар је ВИ класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он сам вели, он би требао

»Само да се нађем за државним јаслима, а после ми је колај посао!« рече он. И са овог дугачког практикантског стола размишљаше сад у коју струку да тражи да пређе, и где би могао мало брже

Буде премештен у поштанску струку. »Међу слепцима ћорав краљ!« рече Јован кад га запиташе што је променио струку. Добио је и класу, постао је поштар ВИ класе, па ту остао неких петнаест

Уживај, прико. Дакле, гилта? Па, прико, нећу ти бога назовем ако ми ту љубав не учиниш и не дођеш. — Добро, стоји! — рече Павле и рукова се с Јовом. — Дакле, да кажем Каји да је то сигурно? — Сигурно! — вели Павле, и разиђоше се.

— Е, мој мачоре, мој зли комшијо, и ја би муфте! — рече у себи Јова. — Нема муфталука! Ни гуди, ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке!

Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам мога колегу ћурана! На које се колега поклони и утрапи домаћици тепсију, а ова му

— Сед’те, господин-Пајо, што стојите! — рече гласно домаћица. — ’Ајде, жено, послужи ракијом, па да се то руча, да не дангубимо — вели Јова, који се већ извукао

— Е, добро је — рече Јова. — Жено, чорбу на сто, а ето мене сад. — Затим скиде пиштољ с чивилука и огрну женину бунду (Јован је увек волео

— ’Ајде, седај већ једном! — осече се на њ домаћица. — Ево, ево! Тако! — рече Јова и седе. Отпоче ручак. Ја нећу описивати шта је све било. Ко је год био полаженик, тај ће знати све то.

»И бога ми ти кажем, прико, да се не кајем« — рече Јова. »Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на

— Ја сам ти, прико, тај, — наставља Јова —: за добро сам добар ка’ овај залогај! — рече и показа прасећу главу — да ме олижеш, прико! Ама, ако је за инат, за зло, е, хе, и ту сам ти ђида, прико.

— Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Тако рече момак туна, Па с' млађан зауја Да он види иза жбуна Тог чудног славуја. Ал' и мома из заседе Поскочила ома —

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за њом спусти Па је за врат јадну шчепа.

Сутра дан је, сутра данак прави, Први дан ми срце врело рече, Дан пролази заман, заман, вече, Срце трне у големој страви.

Збогом остај, красно Стражилово, Млоги те је у звездице ковô, Млоги рече: „Ао рајска слико!“ Ал ко ја те рад не имô нико.

“ Ово рече, земљицу остави, Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је било

“ Ово рече, лати ћерку јадну, — — — — — — — — — — — — — — — — — Па се онда секире осетим, И одозго доле у двор слетим, Онде

“ Ово рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш,

оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице.

“ На ово је јунак Радивоје Мало лице разведрио своје, Јоште рече: „Хеј мој побре мио! Какве мане — куд си замислио? Та што год је на свету дивоте, Све то Цвета за себека оте.

Ето, брате, што си знати хтео — Стога сам ти мало невесео.“ Ово рече, оде на крајину, А Змајевић кући кроз планину, Оде кући песму певајући, Певајући злато спомињући.

“ Заман мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не

“ Ово рече, ал' рече и више, — Ма се веће Срби опремише — Гојко миче коњанике своје, А уздише: „Хеј мој Радивоје!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и разочарано рече: — Па то је кобила. — Коњ, кобила, то ти је иста ствар. — Иста ствар? — понови дјед потиштено.

брадоња се прену из своје опчињености, поисправи се на сједишту, баци блок на ниску софру пред собом и сасвим трезвено рече разбијајући чаролију којом је био оклопљен: — Ево светитеља, нов новцат, као испод чекића!

Он само поиздаље гвирну у цртеж и мирно рече: — Какав брат Раде. Видите да је некакав светац. — Раде, Раде! Та имаш ли ти очи, ноћна тицо личка?

Калајџија прими гранату у руке, одвагну колико је тешка и преко срца рече: — Седам банки, више не вриједи. Рожљика брже-боље граби гранату из његових руку, као да би купац могао побјећи с

— О, мајку ти твоју, а ја све мислио да нијеси ништа урадио, па ми те било жао што те толико туку! Што не рече одмах како је било, па да се ријешиш дегенека, магарче један? — Бојо сам се да ћу бити стријељат — затрепта бркица.

Ниси ти сељак, не знаш ти шта је крава. Комесар погледа интенданта, а онда Василија,и увјерљиво, наглашавајући, рече: — Знао ја, не знао, али ово ту — то није крава!

— Па медреса, брате. Она кућа у којој се уче хоџе. — Ето ти га враже — избечи се Микан. — А гдје му је то? Како оно рече ...мандера ... — Медреса, медреса, упамти. То ти је ту, одмах на почетку алеје ...

дрвореда, она кућа с црвеним и жутим пругама. — Аха, она путаста, знам. Што ми одмах не рече. Путаста кућа, па ето. — Добро, путаста, нек ти буде. А другу групу шаљи равно на музеј, иза њега је батерија топова.

— Добро, путаста, нек ти буде. А другу групу шаљи равно на музеј, иза њега је батерија топова. — Како то рече ...му ...муз ... — Музеј, брате. Знаш, ваљда, шта је музеј? — Знам, ђаволску матер.

На другом конаку дезертира из бригаде још више бораца. Политички комесар саслуша извјештај и рече команданту: — Само да ми што прије ујашимо преко ријеке па више неће бити осипања.

Обазре се на растреперене свијетле љепотице, обасјане бљештавим јутарњим сунцем, и зачуђено рече: — Пази га, све се бијели као да смо на омладинском збору. Још само комесар говор да одржи.

И он, грешник, на овој зими, зажелио се ораха. Неки наш кукавељ, Крајишник. Делија закратко обори главу и замишљено рече: — Би ми га жао, онако мртвог. И он волио орахе, жива људска душа.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

А и ти испаде слаб пророк! Паде у воду и твоје прогнозирање! А чу ли шта рече: кадија присто од прве! Имаћемо посла са папучићем, видећеш!

СУЉО: Колко ја знам, не бих реко да долази. МУСА: Па ти лепо рече да сватови иду, и да ће стићи за мање од пô сата! СУЉО: Сватови оће, али неће младожења!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. — Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми!

Он једнако ћути. Тода му приступи ближе и упита га благо. — Кажи, Димитријо, кажи ти твојој Тоди! — ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти!

Не бој се ти... — Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати. — ’Ће иде? — промуца он. Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту.

Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља.

— Не плачи, Маријо — рече она, а у њеном гласу осећаше се неко саучешће помешано са задовољством. — Ја тек само онако рекох, да знаш.

Кости ’аџике, да одморим! Расипа се по поље... Мати се диже дотерујући шамију. — Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да... Што она луда и бесна мисли? И одоше.

шта је било и чиме су те нагнали да пристанеш, само на материном оку спазих још неосушену велику сузу, кад се врати и рече: — Свршено је!

И онда за тебе: — Марија умре. Бог да је прости — рече мати и погледа ме. — Е? — тргох се. — Мани, синко! — Одмахну она руком.

— Што, Николо, не идеш да спаваш? — рече му мати мало блаже, али то тако, као да има једино мени да захвали, што га и сад као и увек не грди, већ моли. — А?

— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете. Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш.

Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње. Једна баба ми приђе и благо рече: — Изиђи сине, да не гледаш. — А што? — Па не ваља се. Млад си. Изиђох. Она издахну.

Дође до мене, спази ме, и место: „Добро јутро“ Ти рече: — Умре тета? — А глас ти беше тако обичан, равнодушан. Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ЗВЕЗДАМА 3 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 14 ПОД ПРОЗОРОМ 15 ПОГРЕБ 18 ПОСЛЕ ПОГРЕБА 22 ОБЈЕСЕН 25 СИНОЋ 27 ЉУБАВНА ГУЈА 28 РЕЧЕ ГОСПОД 31 ГОСПОЂИЦИ Л. Д. 33 НА ПОНОСНОЈ ЛАЂИ 37 ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ 38 ВЕЧЕ 39 У СРЕМУ 40 ЕЈ, НЕСРЕЋО...

»Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!

Ал' неисказан оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. РЕЧЕ ГОСПОД Рече господ људем својим: „Хоћу, децо, да вас спојим, да вас спојим веригама, миљем, вером и надама!

Ал' неисказан оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. РЕЧЕ ГОСПОД Рече господ људем својим: „Хоћу, децо, да вас спојим, да вас спојим веригама, миљем, вером и надама!

,,Леле мени, жалосници сад је баш одја'о!” Тек што рече, на ложници шкрипну врата — јао! — Шкрипну врата на дворани шумом, шкрипетом, међ довраци јунак стоји с пушком запетом.

— Није ни знао зар да сам жива? у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу. У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу

” калуђер се јавља, „Добра ти срећа поред боља здравља! Ал' осим здравља твога и среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у

” Тако се моли калуђер седи, бројанице ниже, у земљу гледи, бројанице ниже, кô да речи броји, да л' сувише рече ко да се боји.

Па после, старче, после заповедам, нек дође була да је исповедам!” Рече Варнава, игуман млади, а старац оде тако да ради.

Журите момци, нека се сија! и мени је зима! грејô б'ж се и ја!” Намигну паша на своје луде, и што рече, тако се збуде.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на

Наје данпут неко проговори: — Отворите, царевићи, врата! На то вели најстарији син царев: — Не отворајте! Средњи рече: — Не отворајте нипошто! Али најмлађи рече: — Ја ћу да отворим врата, — па скочи и врата отвори.

На то вели најстарији син царев: — Не отворајте! Средњи рече: — Не отворајте нипошто! Али најмлађи рече: — Ја ћу да отворим врата, — па скочи и врата отвори.

— па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита! Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха; сева, грми,

Али најмлађи вели: — Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита! И она сила с ђевојком отиде.

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није

Најпослије један другоме рече: — Да идемо сестре наше потражити. и одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити

Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: — Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати. Тако они два млађа брата заспе а најстарији остане стражу

Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече: — Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати.

Он се попење, па онда рече њима: — Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми

намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град унутра; онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спустим.

— па извади уши и на сто их баци. Кад то чу онај средњи брат, и он рече: — Ја сам, кад сам чувао стражу на другом конаку, посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: То би јошт лепо било: муж да краде, а жену да срамоте. МАКСИМ: Али ти рече да си ми верна. СОФИЈА: И то би била лепа верност. МАКСИМ: Софија, тек што нису дошли из полиције да ме вуку.

ИСАЈЛО: Он не лечи никога. МАНОЈЛО: Па зашто је доктор? ИСАЈЛО: Знам ли ја? Питао сам једног писара, а он ми рече да је философија нешто велико и ко њу поред себе носи, тај је учен човек. МАНОЈЛО: Е, сад знам шта је.

Јеси ли видио како српски говори? МАНОЈЛО: Да не знам да је доктор, реко би сметен је. Но, шта оно рече да чувамо? ИСАЈЛО: Разум. МАНОЈЛО: То ми је за чудо. Зар није разум у глави?

ЉУБА (смеши се): Он је мој швалер. СТАНИЈА: Шта је то? ЉУБА: Љубовник. СТАНИЈА (разрогачи очи): Шта рече, црна кјерко? ЉУБА: Па кажем ти, љубовник. СТАНИЈА: Која поштена девојка има љубовника?

Сад си га најмила за слугу. ЉУБА: Какав слуга? СТАНИЈА: Што кријеш, те не говориш? Не л’ сам рече, кад пође: ја сам ваш слуга. О леп слуга, да се разговара сас девојку на уво, да не чује мајка.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Исти покрет. Говор душе с душом, како рече Сократ. 9 Ми смо две жиже у једној елипси Што непознатом телу је путања; Је ли то звезда?

Опело неко шапћем у подне пуно срме Истопљене над водом. Ту где на дну шкољке, како рече песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног рата.

И проћи ће многа столећа, ко пена, Како рече песник у самртном зноју, У врућици рујној; ал велика смена, Коју сањао је, још гине у строју. Стојте, галије царске!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Најпре је била љубоморна као фурија што је недељом ескивирамо, али када смо је једанпут довели на „Чамац“, она рече: >>И то је све?“ — и више се никада није појавила на њему.

— Само ти фурај, Анчи! — рече он. — И да пазиш на слагање времена (цонцорденце де темпс), кад већ не можеш на слагање нација (цонцорденце дес

„Ја сам га први видео“ (то, зеца) — рече први вук другом вуку. „Ниси, него ја!“ рече други велики вук. И тако, реч по реч, ту ти се они помакљају: падне једна

„Ја сам га први видео“ (то, зеца) — рече први вук другом вуку. „Ниси, него ја!“ рече други велики вук. И тако, реч по реч, ту ти се они помакљају: падне једна тучњава у огромним количинама, док је зец

“ Био је максималан, на часну реч! Опраштајући се од нас, рече да ипак неће написати писмо новинама, као што је намеравао, шта се све данас чини од одликовања људи који су пешачили

Матори је ћутао гледајући замишљено испред себе. После извесног времена, подиже поглед и рече: — Питам се постоји ли уопште нешто на овом свету што теби не изгледа... како оно кажеш? — Фалш ... — Јесте, фалш!

— Овде, наиме, има и дама ... . замјауках с анђеоским изразом лица. — Опрости... — рече он — Има Бога! Толико сам пута нападао по новинама министарску децу, делио лекције о моралу и размажености, а сада се

(Замислите, рођени смо сви у знаку Овна!). — Извини за тренутак! — рече матори и отфура у кухињу да се консултује са маман. После ће казати: „Ми те нећемо задржавати. Ради шта хоћеш!

Почех да се смејем као луда на брашно: — На часну реч, нисам никакав сексуални манијак! — рече он, извињавајући се. — Мислио сам само, ако ти ...

— Значи, револуција је завршена? — рече Мишелино. (Одабрала сам одмах трећу варијанту његовог имена као најприхватљивију). —Знате ли када ћу се вратити кући?

— Хоћеш ли о Самари? — упита он. — О чему? — То је једина прича коју знам напамет ... — рече Мишелино. Што јес, јес, био је веома деликатан.

Али, прича се није догодила у Самари, него у Бухари! Схваташ? — Схватам. — Било је то, дакле, у Бухари ... рече Мишелино. — Један трговац посла свог слугу на пијацу да купи воће. Слуга узме корпе и оде тамо, схваташ? — У реду.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На крају рече, погледа свијетла: „Ипак ћу једном појести пијетла.“ Убрзо ноћник отпраши снијегом, замаче репом за првим бријегом,

Мачак одједном отвори очи, угледа зору, свилено руди, па мазно рече: „Пјетлићу, скочи, запјевај гласно, другара буди!“ Прену се Пијевац, истегну врат, прогунђа гласно: „Стао ми сат!

„Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.“ „Тако ти треба! — Мачак ће строго — Чувај се Лисца, јесам ли реко.

Крећући на пут озбиљно рече: „Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора.

! Прије ћу за брк Баука вући, него ли сненог унука тући. Измлатићу га, ал други пут.“ — То рече бака и баци прут. ИИ У дворе старе, пред сами мрак, убаци Сунце последњи зрак и тихо рече: „Устај, Мјесече!

“ — То рече бака и баци прут. ИИ У дворе старе, пред сами мрак, убаци Сунце последњи зрак и тихо рече: „Устај, Мјесече!

Слушали баку и с много слоге свладали мушки невоље многе. А кад је бака на смрти била, рече им тужно: „Ех, сиротани, остасте сами, дјечице мила, ко да вас пази, ко да вас храни?!

Кроз многе патње, мање и веће, стижете најзад у земљу среће.“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели знак.

„Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући! — цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми, ево и пљуска.

„Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ — рече му Рудар и пијук диже. Ловац кроз таму иде без гласа гдје шума бујна до неба стаса.

“ — То слуша лија, па суди здраво: „Сад видим и ја, јеж има право!“ То рече, клисну једном ћувику, а оно троје дигоше вику: „Јеж нема право, на страну шала; а и ти, лијо, баш си будала!

Кад одједном, једно вече, газда рече: „Стар ми Сивко, зла му мати, сјутра ћу га уцмекати и зовнућу Једног старца, да

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Је ли вода дубока овде? — Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. — Ево села, — рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. — Добро вече. — Добро вече. — Како је?

— Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.; — ти си младић добар, исправан, а то се увек тражи. Успећеш. — Како сте ви прво успели?

Тако тек пре две године, кад ми Марија рече: Глупо је да си ти по убеђењу а да ниси уписан! ја сам тражио и да ме приме. — О, ујак је одувек био за обнову.

Доктор ми је рекао да јој је хладан ваздух вратио мало живота, да је иначе већ не би било међу живима; и још ми рече да ће је спасти. Кад сам се вратио жени, рекао сам јој: „Чим прође зима одселићемо се са острва.

Ићи ћемо у неко село где има доктора и школе. Не треба овако шта дочекати понова!“ Зидар је ћутао и ћутао, па онда рече сам: — И још смо увек на острву! Шетам стрмим косама око Ескалоне, кроз маслињаке.

— Мислио сам да је само један стари рибар овде. Заборавио сам његово име. — То би могао бити такође твој отац! — рече један од њих ономе другом. — Сигурно; он је одмах са гостима. Само није тако дебео. Је ли вас возио?

Велике плаве, болесничке очи гледале су ме болно и расејано. Брат му одмах рече са врата: — Пипо, гледај, имаш посету. Младић се диже придржавајући се за сто, и скиде капу.

Треба ми чистог ваздуха. Пустите тату, он ваљда најбоље зна шта ми треба, — рече Пипо уморно, с неком грдном љубављу према оцу. Можда га је одједном заволео због тога свежег таласа ваздуха.

— Онда ћу ја свакако одмах да пођем. — Останите још мало. Сада ће наићи мале. Послала сам их по уље, — рече жена а њене очи говораху: „Знам да је то немогуће, али, када би се могло, да кажеш моме мужу да ја нисам низашта крива

Не иди још!“ — Нећу још легати, — рече Пипо гледајући у страну. — Захваљујем вам много што сте дошли. Мале ће сада! — Треба ипак да легнете чим одемо.

— Хоће ли скоро? — Ја мислим сад. — Брава заврши њену реченицу: трам! Опет помрчина. — Ја мислим на то, — рече човек, — на то, ту глупост. — Шта мислиш?

Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне. — Ајде, ајде, — рече други. — Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Цело ово вече Сановници српски стојаху на двору; Мучио се деспот до пред саму зору, А у зору челник изађе и рече: „Господо витези! Свршене су муке, Деспод даде душу у Божије руке”.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Он је с облацима бдео у предсобљу другог света, а брат му руком показа царство и рече му да се одене у порфир. Читав је дан стављао на прсте топазе, а слуге су мозаиком облагале ваздух, но убрзо међу

Добро је, рече, ако је таква воља да поново видим земљу своју и воћке у мом крају, крећем! Ено познатог тела стене и покрета

је светли пламен свеће потом је виђен за морем у једној луци седи и пије очи му сиве питали га да л 'је убијен он рече био је убијен сад више није Синаит у Горњаку Кажем Велика је Синајска гора иако није од једне иконе већа гле стуб по

сате крај сребрног рама репови у припрати се мрзну тамо се пуши косовска рана и ту смо зачели ново племе које рече ономе одозго доста тих идеала који ван овога света воде дај нам земаљске хране путовања Ренесансу ех да ме није

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели:

САРКА: Шта кажеш? ГИНА: То што ти кажем! САРКА: Вала, неће ми га мајци отети па макар се рвали. Је л' рече да су Агатон и Симка тамо негде? ГИНА: Тамо, дабоме!

АГАТОН: Ти имаш да ћутиш! САРКА: Па ћутаћу, де, само хтедох да ти кажем, што рече ти малочас, нисмо ми дошли у ову кућу да плачкамо, него да чувамо. АГАТОН: Па да чувамо, дабоме!

На основу једне једине речи ја изведем закључак. ТАНАСИЈЕ: Па рече ли бар ту једну реч? АГАТОН: Рече, дабоме! ПРОКА (дрекне): Шта рече, побогу, човече!

На основу једне једине речи ја изведем закључак. ТАНАСИЈЕ: Па рече ли бар ту једну реч? АГАТОН: Рече, дабоме! ПРОКА (дрекне): Шта рече, побогу, човече!

ТАНАСИЈЕ: Па рече ли бар ту једну реч? АГАТОН: Рече, дабоме! ПРОКА (дрекне): Шта рече, побогу, човече! АГАТОН: Није рекао отворено него завијено, али сам ја одмах извео закључак: да тестамент оставља

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— А ако непријатељ дође и покупи вам стадо? — рече неко. Њихове очи синуше горштачком дивљином... Браниће се, браниће, до последње капи.

У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором. — Одите унутра! — рече им значајним гласом. — Слушајте, нашем поднареднику су данас украли шињел и чутурицу.

Извукох се из шатора мислећи непрестано на ову заповест Траилову. — Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене. — Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?... — Е, ће нађу, де!...

— Вала, ако они преко нас живих или мртвих дођу до вас — рече мој командир једном капетану приликом застанка — онда им слободно изиђите у сусрет и предајте рапорт.

— Окретох се и видех како војници четврте батерије извлаче топове на врх брега. Приђе нам командир и рече да је наша батерија одређена да их прати и да ћемо ускоро поћи за пешадијом.

Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника, и показа ми руком иза врзине.

Још се ни зора није појавила, а наређен је изненада покрет. Командир рече: идемо сада на Шабац. Опет истим путем, по трећи пут.

— А овај — гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар — велиш, дала би. — Ју, грдан, ко ти то рече! — и девојке се закикоташе. — Је ли, бога ти — приђе ми једна старица — знаш ли где је Дринска?... Ех, јадна децо.

Онда су војници сели на топовска места и узели последње елементе. Команданти су гледали кроз цев. — Немогуће! — рече кратко наш командант. — Најмања даљина је изнад висине човека — бранио нас је он. У нашим очима био је велики као бог.

Послужиоцима је наређено да иду са стране и умирују коње у случају да се који поплаши. — Први топ марш! — рече командир, да би привели топ уза сам мост. Запеше рудни коњи и њихове копите зарише се дубоко у песак.

Угледаше их војници и дохватише пушке. Али један официр викну трубачу, лепо сам чуо: „Свирај, коњица с бока“. Ја л рече!...

— Аух! — викну Рајко пунилац, па се пљесну по устима и разрогачи очи. — Ја, мајку му, одакле овај! — рече поднаредНик Траило. — Обрали смо бостан... види нас. Одмах затим зачуше се нове експлозије, али сада испод нас.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ, па се бојажљиво уклонише на ливаду. — Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?

— Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде? Дете се обрте к селу, пружи руку на једну од ближих зграда и рече: — Ено је, ви’ш она... с високим оџаком.

— Шко... школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију.

— Е, па добро нам дош’жо, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку. Знате ми смо председник, а ово нам је школски

— Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз.

Пређашњи је учитељ, рече му она, примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту. Гојко оде те разгледа свој нови стан, па се врати са

— Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети, зализану главу... рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати.

без целе мапе. — Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и зацену се од смеха.

— Охо, имаћете добру музику на предавању, рече она и диже се са клупе. Ух, мрачно, незгодно!... У такој соби не мили ми се никакав рад.

Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке... — Носи ти, Вуксане, за то пешкеш твом синовцу, старом кмету, рече један одборник. Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља.

— Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана. Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потписе разних ревизора и кад наиђе на по

Али ипак мораде себи признати, да је највише охлади одговор оног дечка, који рече да су лончићи за малу децу, а не за онолике ђаке. Она се опет врати женама, где беше гомилица новоуписаних малишана.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Нађеде јој худо име, Худо име, удовица, Ге би сјела, да не сједе; Ге би пошла, да не пође; Што би рекла, да не рече. Ма те моли кукавица: Ах!

“ 139. Хода, хода преко поља Младо момче и ђевојче; Стиђе момче нег’ ђевојче, Испод стида момче рече: “Дај, ђевојко, једно око.“ А ђевојка милостива И из срца жалостива, Даде њему и обадва. Љуби очи жељно момче.

“ 210. Садим јелу на планину, Не отидо за годину, Кад отидо да ју видим, Ко ме срете, свак ми рече: “Јела ти се понијела, Из врха ју злато сипље, А из грана ситан бисер, Лишће ју је жути дукат, Под њу седе три

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Чудна стока су људи! Више се плаше бруке, него смрти! ВАСИЛИЈЕ: Ви знате шта радите. ДРОБАЦ: А шта ти оно рече да си? ВАСИЛИЈЕ: Глумац. ДРОБАЦ: Возиш мотор у бурету? ВАСИЛИЈЕ: Ја сам у позоришту, а не у циркусу!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Она ме пољуби у чело, а помилова по образу. Рече ми да је и она била Вујић, као моја мати, из Панчева. Ја онда помислих да је живот можда само једна комедија,

Тај покушај асистентства завршио се, по мене, као прва моја катастрофа, како Поповић рече („код маса“), еx цатхедра.

Кад га запитах откуд долази, он ми рече: из Букхаре! Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао намештај, код куће.

Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам! А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили.“ „Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам.

На чеку је моје име било овако писало: Тсерниански. А на пасошу, овако: Црњански. Чиновник ми рече да то није исто. Револвери су, у том тренутку, почели да пуцају.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тако је говорио старац. — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо. Те је речи зуцнула мушица.

Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је. Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе људе да извуку краву.

— Е, ето — рече ђаво — јесам ли ја казао?... Опет ја крив!... А ко је терао да игра?... 3ар је то за њу?... Него, дед, да ја њу

И ђаво се одупре, па изгура краву на обалу. А кад сељак с људима дође па виде краву на суву, рече: — А, гле! извукла се — хвала Богу!...

Пекар се срдио и псовао жену. Жена се правдала и пребацивала му да нема срца. — Кајаћеш се ти за то!... — рече му напослетку, па брзо оде, те се и она помеша међу жене које су пратиле Исуса до изласка из града.

Онда му се у сну јави анђео и рече му да више не оклева него нека одмах пође онамо куда га зове глас народа. Старац се покори вољи Божјој, с тугом се

Цар се смешио од задовољства. — Ето ти рече он старцу — узми блага колико хоћеш па подигни цркву у славу моју и Божју. Старац је ћутао. — 3ашто ћутиш?

— Ја ти дајем злато, а ти ништа не говориш — рече му он с прекором. — Или те је моје силно благо тако задивило да си од чуда занемио? Говори!

— Можеш ми, царе, узети и живот, али ја тај новац не могу примити — рече старац мирно. — Ни за цркву?! — викну цар. — Ни за цркву — благо и тужно одговори старад. Цар се замисли.

— Па зашто? Кажи ми, не мучи ме више! — молио га је цар скоро кроз сузе. Онда му старац рече: — Не мучим ја тебе, царе, него ти мучиш мене; јер ја, царе, не смем примити новац у ком је сиротињска крв.

— Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?! — рече газда, загледавши се слузи у очи, мислећи да је померио памећу. — Дабогме да нема — одговори слуга и обори очи.

Једног јутра дозва к се би мудрог слугу. — Ја сам ти — рече му — обећао награду ако ми купиш магарца по вољи. — Ево ти — рече — награде што си ми с вашара донео причу о магарцу с

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња. — Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.

— упитам зачуђено. — Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже. Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам: — Какве будалаштине?

Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем

А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? — заврши питањем обратив се мени. — Нисам. — Чудновато! — рече он мало увређен, поћута, па ће рећи: — Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем,

у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства. Рече ми да по налогу господина министра долази мени важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу

Не знајући шта дале да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и оде. Сутрадан су већ све новине писале о мени.

Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао тражити државну службу у полицији.

Рад сам да говорим с министром. — Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! — рече он шапатом. — Зар се не сме то рећи? — Сме, али би мени шкодило. — Како шкодило, зашто?

Не знам, просто, чему човек пре да се диви! — Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! — рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом. — Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети.

— рече министар одушевљено. — То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као ст

— Нека важна ствар, ако смем питати! — Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије.

— Дакле, не можете да се сетите?! — рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући. — Извините, али никако не могу.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда? — Ја био до дућана, купов'о неке ситнице, знаш, зовемо мало комишања па ми рече тајо да ударим на тебе, да те зовнем; ти си му, вели, накричио, да ти се јавнемо.

— Е хе, па ти си ваљад' био код куће? — Ја, па ми рече господин појка да ударим на осоје, срешћеш га, вели, поздраво. — Е, па добро, да окренемо....

— Е, па добро, да окренемо.... — А појка рече да пошљеш Султана кући; мора сутра зором у В., звали га у Чвориће на крштење, а ти јаши мог кулаша. — Па 'ајде, де.

Па'ајде и то ништа, но та брука, што рече Анђа, брате мој, то ти је грдило над грдилима... Ама што гради друкчије, но што га је Создатељ начинио, по Богу си

Он се трже. »Та шта, — рече у себи, — обична путничка кола.... И то с друге стране«... затим поћута: »А што сам баш помислио с друге стране...

« — Ако наиђе на Орашане, убиће га, — рече неко иза њега. — Море, људи, знате ли ви да њега куршум не бије! — рече други.

« — Ако наиђе на Орашане, убиће га, — рече неко иза њега. — Море, људи, знате ли ви да њега куршум не бије! — рече други. — Нека стане пред мој гарабиљ, па алал му мајци ако мрдне, — одговори Ђокић.

поче он да муца, а видело се да му није најтоплије око срца, чим кмет помену капетана. — Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде.

поче Ђокић. Капетану се допаде одговор, па весело засија очима. — Видим да си јунак, — рече он потом, — него ти пушка није најсигурнија. Послаћу ти ја оздо магацинку. А ти, војниче!

Затим поче, за клањајући се за врљике, да му се привлачи. — Деде сад да пуцамо одовуд, док му се Љубиша приближи, — рече неко.

Врдну пушком и десно и лево, па се у пола диже. — Не види се ништа, пос му његов! — рече и узе да циља. — Удри, 'нако од прилике. Сви се издигосмо и заустависмо дах.

— Е брате, ка' и сваки мртвац! рече један из гомиле. — Ја нô болан, човек ка' и ми, одговори други. Трепери му џемадан, извезен срмом и обасјан сунцем,

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СРЕТА: Гле, молим те! А ко то теби рече? ЈЕВРЕМ: То... немој да ме питаш, то је поверљиво. СРЕТА: Ако вала, доста је и било његовог! ЈЕВРЕМ: Сасвим!

ЈЕВРЕМ: А, Није... онако посао! СРЕТА: 'Ајд' ја одох! ЈЕВРЕМ: Па дођи сутра. Закон о непосредној порези, рече? СРЕТА: Јес'! Збогом! ЈЕВРЕМ: Збогом! СРЕТА (одлази).

(Не уме даље, збунио се, очајно гледа у гомилу из које су га изгурали.) ПЕТИ ГРАЂАНИН: Да, ми сви, као што рече брат предговорник, ако се ствар озбиљно узме, ми смо они што ћемо гласати.

А ми сви што нас овде видиш, као што рече брат предговорник, ми ћемо увек за тебе да гласамо и да гинемо ако треба. У то име кличем: живео газда Јеврем Прокић!

ИВКОВИЋ: Шта је то двадесет гласова, то се часом може да измени! Па где су ти твоји људи, газда-Јовице? Ти рече, кад си давао изјаву, да стотину вучеш за собом?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

У цивилизованој Европи! Овако није ни међу Хотентотима и Зулукафрима! — рече Срета лижући грозничаво своје суве уснице и уврћући нестрпљиво своју ретку а дугу броћасту браду (јер бркова скоро

»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао

с капетаном? — Хе, хе, како да живим, господине, он власт а ја послужитељ. Онако како он рекне. — Хм! дакле се, — рече отежући — не слажете, мрзиш власт?! — Ама не мрзим је. Нит’ је волим, нит’ је мрзим. Онако, знаш како!

« — Е, то ти је, вала! За добро сам добар, а за зло сам баш такав како и рекоше за мене, — рече Срета вадећи једнако књиге и лупајући једну о другу.

Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус. — Ка, кутија, господине! рече фамулус. — Ама, да, збиља... ја те и не запита’. Како ти оно беше име? — Је л’ мени? — Теби, да.

(Срета се јако волео у вароши народски а у народу варошки и учено изражавати). — А, ја! — рече фамулус. — Па је си ли овдена одавно? — Јесам, господине, биће већ петнаест година. Све сам ту, ту окапах код чкоље.

Никако није ћео! — А је л’ било контра-кандидата? — Како рече? — Је л’ било још кога да претендује на то место? — Ама, прости ме, палио сам прангије кад је оно владика овуд

« — Пхи! Баруштина! Вандеја. И нико ни да пише, да протестује!! — Шта велиш? — Велим — рече му Срета зловољно — има ли овде кафане, мејане, јал’ тако штогод? — Има, како да нема! — Па где је мејана?

Дакле, тако. А знаш ли да зготовиш кајгану? — Ама зар ја?! Ја сам бог у кајгани! — рече поноситим гласом Максо фамулус. — Стари капетан и сад, ђе год сједне, прича да ниђе слађе није појео. — Е, добро.

внутрених дела (сада већ покојни) рекао своме начелнику, у очајању кад га салетеше неки Ужичани за право: »Одсада, рече министар, који год Ужичанин затражи механско право, одмах му подајте, господине начелниче«.

Само је набио свој калабрески шешир на очи и дунуо на нос, а руке метнуо на леђа, па га запитао: »Како, како оно рече газда-Ђорђе, не чух добро?!« и газда Ђорђе је одмах баталио све и лепо му исплатио. А добро је и урадио.

и комору, пошто му се том приликом некако омакла из руку грчка бандера за коју се хтео ухватити, и он, немајући куд, рече: »С драге воље!« Пре петнаест година дошао је амо и ту и остао.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ГРИГОРЕНКО ОТКРИВА СЛОБОДУ Петре Григоренко, мирнодопски генерал, Усамљен и висок као пристанишни ферал, Рече, 1965: „ Више од хлеба и воде, „Мени, у Русији, недостаје слободе!

— Аој зече, ој баксузе Зашто рониш толке сузе? А зец мени на то рече: — Плачем, јер се ближи вече Па ми ваља ноћ провести Сам самцат, на хладној цести.

” „Е зече, мој луди зече”, Корњача му на то рече, „За ту причу, по Езопу, Ја сам тркач неподесан! Срећан ти пут у Европу, Добро ми је и ту где сам!

„Е па сад, кад сам је сторњао”, (Рече, у себи, орао) „Поново ћу је зграбити Доле, у шумској забити!” И нагло, у ковитлац, Спусти се као хитац На

!” КУМ-ЂОКА ОСЛОБАЂА ДЕДУ „Кад би бар могао мој кум-Ђорђе Однекуд, овај час, да ми дође!” То рече, а уз друм доплови шум: Из аута изиђе Ђорђе-кум!

— Љубим те у чело, измеђ два ока, Ти ћеш исправити све што је криво. Ђока прекиде лудо маштање И рече, са смислом за праштање: „Ми сви грешимо, јер смо смртници, И сваког љубав грдно извара”, Па онда даде

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату. Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан.

''Никад!...'' Стара Госпа рече: ''Нек Морава, Која нас је отхранила, и гроб буде''. И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене

И ко Леандар, што је свако вече Мореуз тамни препливав̓о смело Да драгој Хери реч тек једну рече, И види уста, и очи, и чело, И ја бих брда прешао и реке, И попио бих многу горку чашу, Сносећи мирно удар судбе

ИИИ И данас, да мени Господ рече: ''Ево, Ја ти сада дајем силу и моћ, створи Свет нови и бољи о коме си пев̓о, И отвори широм врата новој зори.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Мићуновић започеше с Хамзом капетаном око вјере нешто поповати; док одједном они загустише, уљегоше у крупне ријечи. Рече Хамза Мићуновић-Вуку: „Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе, боља ми је вјера него твоја!

Кад послијед, све оно излиња, кâ да ништа ни зборено није. И посад му не бих вјеровао млијеко је да рече бијело. КНЕЗ РОГАН А како те рањаху, војвода? Бјеху ли им лијепа јестива?

Научи ме све како ћу радит, и рече ми, душа му проклета: „На тебе се нико ставит неће, јер ти често идеш међу њима.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

је већ она порасла и колико лепа, те дивећи јој се и загледајући је, само је потапша по образу и пољубивши је по коси, рече: — Како си ми, чедо? И уђоше унутра. А свима је било мучно и тешко. Мати, као укочена, ишла је за њим.

отишао, она, да би све те одговоре избегла, а једнако седећи онако, као утучена, и кријући од Софке очи, само што јој рече: — Доћи ће опет! И цео дан тамо, горе, преседе. Не сиђе, не појави се, као да одболова. И тек сутра сиђе.

Када је погледа, он, као да је неки стран дошао а не она, његова Софка, подиже се и само рече: — Ефенд'м! Али по њеној узбуђености и силини из очију познавши је и досетивши се зашта долази, смрачи се, а уста му

јасно пусти поглед и, на изненађење оца, који као да се још није могао прибрати и смирити од страха, она кратко, топло рече: — Хоћу! Свекру као да више ништа није требало. Приђе јој. Пољуби је у чело, осети јој мирис косе.

| Њу то још више потресе: — Ох, не могу, бре, Марко! И то рече таквим гласом, са таквим сјајем у очима, као ко зна пре колико година, ваљда целог живота један пут, ваљда још у

И када се Софка, сасвим прибрана, умирена, диже напослетку и изиђе из курне, Симка јој ништа не рече. Чинила се да ништа не зна. На Софкино: — Хајдемо, тето! — она само што одговори: — Хајде, Софке!

Брзо забаци шамију и сиђе. Гласно, као у инат некоме, чу се како она рече: — Хајде да играмо. — Млада, млада хоће да игра! — И све се склепташе око ње, особито стрине јој, тетке.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Можда тихо, плаво, разнежено вече... Има л' кога да још своје снове зида, У судбинске сате реч смелу да рече, Кад га авет вечних истина затече Пред редовима злих каријатида? Ко нам старе ране још може да вида?

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Брже, брже! Ословите их у вашем језику, питајте их рашта су дошли, шта су наумили?“ рече заповједник, дочекавши Которане на уласку. Господа, дишући као цигански мјехови, протискоше се кроз војнике.

Весели власи јурнуше у град и разметнуше трагове по њему. „Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум.

„Ко је оно?“ запита неко момче. „Оно је сердар Пејо Грубанов с Његуша.“ „А!“ рече момак; то „а“ изговори овако, како разумјети можеш и да се сјећа нечеса и да се чуди.

А кад благоваше, дохвати сердар купу, протра брке, пак ће солдату: „Како ти је име, братко?“ „Јâн.“ „Како рече?“ „Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!“ „Здрав ми био ускок Јанко!

“ „Како рече?“ „Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!“ „Здрав ми био ускок Јанко!“ рече сердар, па натегну јуначки.

„Пејо! подај човјеку чашу вина, напио си му!“ рече тихо Ивана, сердарева жена. Пејо не чу, нити оком трену. Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво,

“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка. „Ти лијепо знаш што си ти нама, наша пе

Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се утјеши за синовима што јуначки погибоше, но

“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће!

“ „Фала ти Радоје, фала ти брате!“ рече сердар тронут до суза, „знам ја да је тако. Фала ви, браћо!“ „Па и без тога, сердаре, не вријеђај Бога!

„А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци. „А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко.

“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци. „А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко. Дијете рашири руке, па се приви уза њу, да је тим увјери о противном.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Сабља ти шијекла, а пушка палила! (при напијању). Сабљо од Косова! — рече се из милости виђену јунаку или зорну момку. Са сваким се право љубио и братски грлио!

Са сваким се право љубио и братски грлио! Снаха ти се сребром ковала а медом примила! (кад ко што право рече). Свака те срећа на пут пратила! Све ти се по добру познавало! Свијетла ти као Милошева на Косово!

Свака те срећа на пут пратила! Све ти се по добру познавало! Свијетла ти као Милошева на Косово! — рече се у Црној Гори, кад ко учини какво одлично јунаштво. Срећан био и куд путем ходио и куд водом бродио.

Гвоздене опанке носио! (тј. робијашке окове). Господ га минуо, а анђели га не сусрели — кад се коме рече господин, а он то не заслужује. Грозница те тресла трн годишта код огњишта!

2) ШАЉИВЕ КЛЕТВЕ Ко те градио (да бог да) у теби прекрштеније нога видио! — рече у шали они кад ракију попије из врло мале купице. Све ти натраг, а пете напријед! Убило те јајце од кантара!

Кад се утопим у ваган воде, мора се не бојим. Кад те опанке подереш, ја ћу ти купити друге (рече се у шали босу чељадету). Кроз плот ткато, коцем сабијато.

Кроз плот ткато, коцем сабијато. Куни ми кућу ђе стоји (рече се у шали ономе, који се жали да га зуб боли). Ласно је тебе, ал’ је тешко поштеном човеку.

Ова и она кућа само што нису моје, а остале еве су туђе. Показује докле је снијег лани био (рече се у шали кад женско, идући по роси или по блату, подигне скуте повисоко).

Ржу му новци по кеси (кад се као с подсмехом хоће за кога да каже да нема новаца). Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље). Свака овца своје руно носи — (каже у шали дебео човек за себе).

Што не може болан Рајко, то ће жалосница мајка. — (Рече се кад се што приправи болеснику за понуде, па поједу здрави). Што ће богу говеда кад меса не једе.

Г) ОСТАЛЕ ВРСТЕ ГОВОРНИХ ИЗРАЗА 1) ОДГОВАРАЊА И НАДГОВАРАЊА Била ми је боља мати. — Одговори се ономе који рече: лани си боље живео. Био сам у млину. — Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети!

— Док се човек сам не осрамоти, не може га нико осрамотити. — Страх образ каља. — Што поштен човек рече, не порече. — Обећање свето дуговање. — Во се веже за рогове, а човек за језик.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

И. ЗЛА ЖЕНА. Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоропокошене, онда човек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!

Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу.

Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе | своје, онда ћосо рече: „Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у

једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па рече ћоси: „Ајде де.“ Ћосо устане, па разгрне ђетиње брашно у мучњаку, а ђетету рече, да доноси воду у прегрштима.

“ Ћосо устане, па разгрне ђетиње брашно у мучњаку, а ђетету рече, да доноси воду у прегрштима. Дијете стане доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све

Кад се погача испече и изваде је из ватре, па прислоне уза зид, онда ћосо рече ђетету: „Знаш, синко! што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога

“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече:

почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: „Е мој ћосо!

Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: „Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј.

Пошто се мало прокупају; онда рече свети Аранђел: „Де да ронимо, да гледамо који може дубље.“ А ђаво му одговори: „Ајде де.

Кад св. Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: „Што ћу, Боже, овако грдан?“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину.

Запитају једно другога, шта ће које радити, и како ће сјеме наћи. Свиња рече: „Ја ћу провалити кош, и украшћу сјеме; и ја ћу мојом сурлом узорати.“ Међед рече: „Ја ћу посијати.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Мт. 10, 38) Они који га искусе последују оном који рече: „Ходите к мени сви који се трудите и ја ћу вас умирити. Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и

Јер рече божаствени апостол: „Што око не виде и ухо не чу, нити на срце човеку дође, припреми Бог онима који га воле.“ (І Кор.

“ (І Кор. 2, 9) „Јер тамо желе и анђели завирити“, (І Кор. 1, 12) и затим рече: „Није слава света овог слична слави будућег века“. (ІІ Кор.

Одмах ћеш се утопити у клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије Велики: „Лако је души која се у смех излива и растаче да отпадне од присталог састава, да престане бринути за

епитимијом ако су лени јер и многи који годинама бораве у монаштву, лени су и проводе дремљиво, као што о овоме рече Лествичник.

Хтели бисмо се много причешћивати божаственим светињама, јер много је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: „Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему“. (Јн.

6, 17) као и: „Ко се удаљава од тебе, погинуће“, рече кротки Давид. (Пс. 72, 27) Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не

11, 27) рече божаствени и Духоречити и први међу апостолима Павле. Страшан је то глас, браћо моја, који говори да треба да стрепе

Ко год се жури да Богу лаже, примиће казну, „јер ћеш погубити“, рече псалмопевац, „све који говоре лаж“. (Пс. 5, 6) Не исповедати се лукаво, него уклањати своје мисли од сваког

И овоме је сведок божаствени Василије, који овако о овоме рече: „Треба онај ко се покорава, ако хоће да показује потребан напредак и да се навикава да живи по заповести Господњој,

“ Овако чинећи, браћо, избављамо се не само својих грехова, него ћемо и убудуће бити тврђи. Јер рече Лествичник: „Ране које се откривају, не иду на лошије“.

Бојимо се: „Мрзак је Господу сваки високосрд“, (Лк. 16, 15) рече божаствено Писмо, и „Господ се гордима противи, а смернима даје благодат“. (Јак.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Нигде ти нема ко у Београду, предвече! Натенане, испред „Губеревца”, мало црно и јагњећа цревца! ИКОНИЈА: Где рече цревца, да л би ти нешто да можда презалогајиш? АНЂЕЛКО: А шта кажеш за једна јаја, са сланином?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смеј учинио. Маленица псује и ружи Јању, говорећи, који му враг рече баш у време такога смеја пити!

” Нека сад задржи смеј ко може! А пролог: насред цркве божје, рече старац то, и учини оно, и сотвори блуд. [Х]оћемо ли се, браћо, забога, једанпут освестити?

Бог је истина! Зато, о словесни чловече, мисли, суди, расуждавај и познај. Сав свет да ти рече да си слеп, ти, имајући очи и чисто видећи, не веруј свему свету.

Сав свет да ти рекне да два и два не чини четири, немој му веровати; то је против искуства. Сав свет да ти рече да ће бог у вечну муку и у вражије руке предати оне који једу у среду и у петак рибу и месо, немој му веровати.

Чујемо у једној авлији песне и разговор множества људи. „Знаш ли што је”, рече ми Атанасије, „и тако сам жедан; уђимо у авлију за искати воде и видити шта се ту чини”. Уљеземо.

Уљеземо. Кад — али ту свадба и весеље. На наше искање воде мати женихова рече нам: „Драги путници, овде се данас не пије вода него вино; и ако [х]оћете, ’одите унутра.” Уљеземо.

А кад сватовом кажемо да смо поиздалека, „Хее, срића,” викне кум, „кад на овако весеље из далека гости долазе!” Рече нам сести, | јести, пити и веселити се. Запитају нас како је у Срему жито родило, како виногради и прочаја.

Пољубим му ја руку и зафалим на таковом обештанију. „Но, ваља да знаш, мој синко“, рече ми он, „да, ако [х]оћеш, можеш овде и неколико година све потребно содержаније имати и учити се, али ваља да будеш

” Види он да сам се ја препао и тихим рече нам речма: „Та не бојте се, људи, нећемо ми вас силом, поунијатити. Останите, барем, те ручајте с нами, пак онда идите

Останите, барем, те ручајте с нами, пак онда идите збогом куд [х]оћете.” Опростимо се ми и изиђемо из његове собе. Рече он нешто латински другим децама, ноја изиђу за нама и љубезно нас моле да останемо обедовати с њима.

А кад од мене чује шта ја ту чекам, возрадује се весма и „бог нас је овде саставио” рече. „Ја сам се“, каже ми, „старао гди ћу ђака наћи који добро уме читати и при церковном правилу и служби помагати”: Ја

пост у цркви до воскресенија, а потом почеће се време наше године”: Благодарим му и да имам чим платити - кажем. Рече ми да га пођем у том и том дому у Петрињи чекати и да ће он ту прекосутра бити.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— баш као кад Бошњак рече: „За Кулина бана“, а Херцеговац: „У доба херцега Шћепана!...“ Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо

би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито.

— Бижмо у кућу, е помете! — рече духовник, па дода с прага: — Ваљен Исус! — Вазда Исус и Марија! — прихватише Кушмељ и Осињача.

Јето, глади није, а болести није, па се животари — вели кнез Кушмељ. — Деде, невисто, метни мало сукна на столицу! — рече фра-Брне. Осињача прострије „кличано“ ракно. — Та-ко! — рече фратар. — Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге!

— Деде, невисто, метни мало сукна на столицу! — рече фра-Брне. Осињача прострије „кличано“ ракно. — Та-ко! — рече фратар. — Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге! Та-ко! Е, сад запали свићу!

Сејиз унесе бисаге, а Бакоња седло. — Не знам шта ћу! — рече Кушмељ чешкајући се по глави. — Хоћеш ли да закољем једну кокошицу? — Бог с тобом! — одговори фратар.

— Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију. — Тако! — рече фратар и настави јести. Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише.

Бакоња приђе к оцу са воштаницом, те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја. Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: — Запали је јопет, враг је однија! — Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача.

Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: — Запали је јопет, враг је однија! — Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина.

— рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина. — Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камоли још вриђати бога прид дичицом и прид

— одговори кнез Кушмељ, толико се бјеше збунио од љутине због замјерака братственика. — Како то — рече Брне — није ни старо ни ново? — па не сачека одговора, но испи чашу и остави је пред Стипана. — Јево видиш, како.

Сви поустајаше и поскидаше капе. Фратар, не дижући главе, рече: — Стипане, намири коња! То је најглавније. Затим се побрини за моју ложницу одма! Момак изађе, а за њим и Бакоња.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Потом су играли коло, знојни, уз свирку, уз гајде И легоше да хрчу с главом на мравињаку. Нека ми жена рече: што стојиш, приђи и ти, хајде!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ — „А ја купих шећер да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.

Тола сасвим тихо, шиштаво звиждуће и прутом пожурује волове. — Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних леђа. — Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките. — Газда све може.

Распорено, оно сипи снегом. — Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница. Пристајеш? — Шта ће ти син? Чиме ћеш да храниш и четврта уста?

Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан. Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече: — Рађаш газдама слуге! — Родиће се дете које ће да плаче, па после да се смеје и игра са мном.

— И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади. — А да теби није мене? — Престани! И узми пушку. — Шта ће ми?

И узми пушку. — Шта ће ми? — Тола дохвати пушку, зачуђен Ђорђевим страхом. Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се.

Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се. — Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли му се трновита врућина.

— Стигли смо на броју! — рече Тола кад волови сами стадоше пред вратницама Катића, и скочи у снег што је нападао до пола цеваница.

— И јуче сам забадава презао коње — рече Мијат. — Ако си. Прежи их опет. — Па није јавио да долази. Аћим се окрену и, презриво прелетевши погледом по

Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку. Да је Симка ту, грдио би је. — Нека чека! — рече и запали нову цигару. Коњ дешњак се пропиње, а врана грива му поседела од снежне прашине.

— каже Никола, поново промоливши главу кроз одшкринута врата. — Може депеша сад да стигне — рече не гледајући га. — Сада ни курјаци не излазе из јазбине. — Нека прошета коње до Мораве.

Сад то видим. — Чим није јавио, неће ни доћи. Нека испрегне коње — потиштено рече Милунки, Симкиној мајци. Она стоји с рукама на леђима, повијена и строга. — И ти ћеш да ме надживиш. Да сам млађи...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Време је да Златопрста пређе у моје царство — рече једнога дана Царица Источног царства, с чијом се моћи нико није могао мерити.

А када Царица одене хаљину, двораном проструја жамор одушевљења, све док неко не рече да девојка крај језера подсећа на лик Златопрсте. Царица гневно набра обрве. — То је ужасно!

Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече: — Нећу на запад! — Ти онда теци на југ, а можеш и на север!

— Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море.

Велика речна мајка уздахну. — Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: — Не ја! — Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река.

Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.

Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече: — Не тражите је више! Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река.

Али врабац се и не маче ни први ни други дан. Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече: — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време! — Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам?

— девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога. »Вероватно још сањам?« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури.

Наједном, једна од њих слете јој на раме и рече: — Ја сам твој врабац! — Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив!

— Насмеја се старац, све му се стомак тресао. Ђаволак сав претрну, а Поглавица га потапша по образу, па рече: — Ево ти чичак! Свако на кога га бациш, стећи ће, истог трена, и рогове и реп, јер то је зачаран чичак.

Једва да је у болницама било места за рањенике, а туче нису престајале. — Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу. Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

деди око заблистало, Па сузу пролива, и унуку своме рече да гусле целива. Дете гусле целивало; П' онда пита живо: „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целив'о?

Збогом остај, красно Стражилово! Млоги те је у звездице ков'о; Млоги рече: „Ао рајска слико!“ Ал' к'о ја те рад не им'о нико! .............................. .............................. .....

„Јао мене, и досада Шетах ја по горе, Али не чух још никада Да славуји зборе“. Тако рече момак туна, Па с' млађан захуја, да он види иза жбуна Тог чудног славуја!

“ „Дић' ћемо се фрушкогорском рају, Ићи ћемо све у загрљају, Пландовати по оном буквику“ Она рече: - „Ти ћеш носит' Смиљку!

момче што са лудог жара Отрже се у св'јет, да весело блуди, Раскинувши прије оштрицом невјерства Њежно срце једно? Рече л', старче с'једи, На ког мртва ћерка помишљаше онда Онај горки осмјех кад јој уста следи?

И крвав поглед к небу шиљући, Сруши се, клече: „Проклетство!“ рече... Дрма се, пуца храм Соломона Од грмљавине ускршњих звона... М.

Честит'о сам ти. И ти рече „Хвали!“... А да ли знадеш да се у том часу Гранитна зграда мојих идеала Сруши и смрви и у пеп'о расу? Ал' не!

Ено окомка крај обале ове! Ту ћемо сести окружени водом, Слушати жубор и сањати снове!“ „Не“, - рече она - „страшим се тог врела! К'о гробни задах да их њега пири!

И гле! мој чувар скиде капу с главе! Куд га то мисли далеко односе? „Шта слушаш, брате? упитах, пун страве. А он ми рече: „Звони... Сад је носе...“ Не питах више! Само сам узда'н'о, К'о да ме стрела кроз прса пробола! Лежах к'о мртав...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

„Ја сам твоја искра бесамртна, - рече мени свијетла идеја - водићу те к вјечноме огњишту од којег сам и ја излећела; већ теготни оков физически збаци с

“ То изусти, рече: „Сљедуј за мном!“ Одведе ме у царство свјетовах. Како капља росе са цвијета или зрнце леда прозрачнога при

„Сад си, мислим, сасвијем довољан и душа се ободрила твоја - рече мени красни житељ неба - када ти је творац допуштио да му престол свијетли погледаш и прелести раја свештенога!

„Ево, - рече слаткогласни ангел - сад ће време бити од одиха, што ви код вас ноћу називате.“ Напријед ми расказа јављења која

У двор сјајни уђоше војводе, а војнство се с славом хучном врати. „Ах, преблаги оче бесмртија, - рече Богу Михаил архангел - беспрестано твој ум пресвијетли творителном блиста поезијом, жертва ти се благодаренија на

“ „Изабрано моје твореније, ти си сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који стварат могу и који сам свемогућством вјенчан; једноме је све покорно

усопшијех у бездне мировах, којијема слијепо мртвило не да познат великога творца отеческо благоутробије, - рече Гаврил оцу бесмртноме - и на њине небројне ликове заждиће се жертва к твоме трону, све ће теби пламат признаношћу!

" Михаил му тихим гласом рече: "Он је теби једноме извјестан; ево како ја о њему мислим: шар небеса престолодржнога најсјајни је и највећи, зна

Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми. Чудо ми је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с вама није доша друг вам чином једнаки, Сатана, јер сте често скупа

“ „Свјетилниче, правдом окруњени! - Гаврил рече оцу превјечноме - правила су твоја освештана, њиховијем премудрим поретком план се краси неба и небесах.

“ „Отровношћу надојена душа и завишћу сл'јепом запаљена - рече творац војеначалницма - пут истине нигда виђет неће ни вкусити среће бесамртне.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Ви, најмлађи, посадите се уз мене!“ рече Питагора. Млади ученици, који су тек недавно примљени у Питагорину школу, поскочише радосно и окупише се око

„Добро сте посматрали и запазили“, рече Питагора. „Цео рој тих звезда путује од истока према западу. О томе ћемо се идућих ноћи још сигурније уверити и

Када су га њихови одговори задовољили, он им рече: „Погледајте сада на ону светлу звезду што лежи на крају руде великих небеских кола, спојите је у мислима са поларном

Из мора се уздиже још једна јасна звезда. „Погледајте онамо!“ рече Питагора. „Она звезда која се сад баш појавила над површином мора, то је Сириус, најсветлија звезда спољне небеске

Тако је и било као што Питагора рече: обасјана зориним руменилом, звезда ишчезе погледу гледаоца, а из мора уздиже се Сунце.

Она узе правац ка југоистоку; то оживе у њему давнашње успомене. „Таквом сам лађицом“, рече он полугласно, „пре тридесет година кренуо у Египат“.

Он изиђе пред учитеља и рече: „Ја сам тај! Прешао сам Грчку на њеном најширем делу, од једне обале до друге. Почео сам своје путешествије у

„Колико си дана тако пешачио?“, упита га Питагора. „Десет дана“. „Е па лепо!“, рече Питагора својим ученицима. „Замислите да је из камена, положеног у Кеопсову пирамиду, сазидан дуг зид, висок као што

„Па морао би ићи цео дан поред тог зида“, рече један од ученика. „Не, децо“, одговори Питагора, „Морао би ићи данима“. „Данима!“, викнуше сви од реда.

„Па рецимо дванаест дана“, рекоше једни, „петнаест“ рекоше други, а кад један од њих рече „двадесет дана“ почеше сви да се смеју. „Е па чујте!

„Е па чујте!“, рече Питагора, „пуних сто седамдесет дана трајало би то пешачење, јер би онај зид био седамнаест пута дужи од највеће

„Нисам у стању ни да замислим толику огромну дужину зида“, рече Глаукос. Питагора га потапша по рамену. „Мораћеш се, синко, у мојој школи привикнути и на далеко замашније дужине“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

околност: што њезин отац не пристаје на брак и што ћеш се прексутра венчати на мало незгодан начин, јер, као што ми рече, она треба да одбегне?“ „Не, шта ме се тиче њен отац?

— Тај опат Коањар — рече онај први — То је нека фамилија Сирану од Бержерака. Или боље: Сирано и опат Коањар то су два брат од којих је првог

Утолико... Има, има нешто од Сирана у опату Коањару. — Не налазим да сте у праву — рече ошишана студенткиња, сува, доста дужна и испијена жена ниских груди, колико да се умеша. — О ово овде, шта ти је то?

Пас нема за шта да га уједе. Тип ратног богаташа. Студенткиња потврди главом и скоро гласно рече: — Заиста, тип ноувеау ріцхеа.

— Да, у дискусију! — примети иронично крезуби студент, па убоде кажипрстом у ваздух. — Гле — рече жена која не скидаше очи са ошишане студенткиње и доби још упропашћенији изглед као да ће сместа пасти у амбис.

били на врхунцу, дрски студент обрати се разјареном човеку једним врло помирљивим тоном: — Немојте се љутити — рече он сав зажарен иронијом — ја сам свему крив. Ја видим торбе сасвим нове, а ви као да сте из апса или ропства.

Али, срећом и на наше изненађење, савлада се, па мерећи студента од главе до пете рече: — Сумњиви се облаче тако фино. — Торбе су наше — циктала је жена — а мој муж је старешина еснафа.

— Моја карта треће класе до Вујановца — рече он опраштајући се са друговима — довде ме је поштено возила другом. Право је сад да је одведем на њено место.

је само та мука! — Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох. — Зашто ми се не повериш? — Па, ево — рече он — прво: отац ми је обешен. — Јадни Никола — крикнух изненађен и зграбих га за руку. — Шта ми кажеш?

Али Никола је претпостављао мирније место: — Приметио сам — рече ми он — у близини пристаништа једну малу кафану с подрумом. Има и ћевапчића.

А тамо, после вечере, он ми је испричао све што је преживео у последњим операцијама пробијања фронта и наступања. Рече ми да је свратио кући на два дана, али да би боље учинио да је обишао, јер му ови први дани ослобођења не би били

Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Помучасмо мало. Па он рече: — А у ствари, сви се ми умјетношћу лијечимо од живота, свак на свој начин. Али бојим се да, у умјетности, ако човјек

— Свакако, још је прерано да се о томе мисли. То је још сасвим далеко. — Слаба утјеха!... Пошутје замишљен. Па рече одједном живље: — Ипак, чисто да човјек позавиди оном старом лудоњи...

— Ово се, синко, не пије сваки дан! — рече одчепљујући међу кољенима прву флашу. — Вјерујем да ни све здравствене комисије не кушају од тога, је ли Петре?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Зато се и попов поглед заустави на њему. — А гле Ђурице! Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш?

До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече. У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа. Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.

— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак.

Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би друго...

Знам ја чије је то масло... А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. — Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу.

Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. — Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви различни. То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!...

— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш. Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо... Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу.

— викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа. На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.

Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: — Дед', Ђурице, дохвати нам! Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан

— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. — Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу. Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед.

Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: — Даска! — Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако.

— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. »Пропао!... пропао!... робија... окови... Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда.... Гвожђе на ногама!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Помор се ширио од запада према истоку и остављао за собом читаву пустош. Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире?

Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља. Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету места где би се човек и спасти могао.

Једно му од њих рече: — Остало нам је од оца три ствари: капа, штака и папуча, па сад не можемо да се поделимо. Петар на то рече да се

Петар на то рече да се због тих ситница не вреди свађати, али му дечко одговори: — Нису то ситнице. Капу кад метнеш на главу, онда те

Кад је Петар ово чуо, мало се промисли па им онда рече: — Децо, ја ћy вам те ствари поделити. 3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад

— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.

Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само

Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи. Девојка му на то рече: — Онда можеш остати овде и живети са мном у овоме двору, па буди цар над овом земљом.

И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао. Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу моју. Петар пристане и пође с њом.

Петар запита: — А зашто? Шта ће тај цвет мени учинити? Девојка му рече: — Немој га узабрати, остави га на миру, па немој ни гледати у њега, јер ћеш за цветом и бразду прекорачити.

Петар не послуша девојку, него јој рече: — Нећу ја бразду прекорачити, — па пружи руку да узабере цвет, но у који мах да ухвати за цвет, а цвет се превије и

Петар им сад подели њихове ствари и рече: — Задржите, децо, смрт која за мном ево јури, и не пуштајте је све донде док ја мало одавде не одмакнем.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

” И то је било. Испричах све Једном чичици: очи му сиве. “Не бој се, рече, за снове зле. Када мру у сну, на дану живе.” Од људског срца да л' има слабости веће?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

“ Сада”, рече он, “Ви седите у Фарадејовој (Фарадаy) столици и уживате у вискију који је он обично пио.“ И на једној и на другој

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

После овога кондуктер мало омекша и рече ми да морам поћи назад у Гензендорф, али да морам да платим пут тамо и натраг.

А он, сећајући се нашег ранијег сусрета у Балтимору, рече: ”Познајем ја професора Пупина и велика ми је част - да се возим истим лифтом са два истакнута човека који имају много

Он ме охрабри и похвали што се бавим и таквим стварима. Једног дана ми рече да би ме узео за помоћника, ако ми не би било тешко да убацујем угаљ у ложиште и пазим да вата увек буде довољно јака.

”Нишани мало више, младићу!” - рече ми Џим и додаде да ћу ускоро исцрпсти све оно што ми пружа Њу Ингланд творница бисквита у улици Кортланд ако наставим

Једнога дана рече ми Џим: “Слушај другар, ти си запливао баш како треба; девојке те зову Михајло, баш као што и мене зову Џим.

Џим ми рече да Фред није толико стар како изгледа и да је тек претурио тридесету. Он је, како даље рече Џим, пре неких дванаест

Џим ми рече да Фред није толико стар како изгледа и да је тек претурио тридесету. Он је, како даље рече Џим, пре неких дванаест година имао исте планове и замисли као и ја и био моје памети.

осим да заради само толико новаца да може, заборављен од свих, да скромно живи све до оног часа када га, како он то рече, господ не узме себи из ове ”долине суза”.

- То је оруђе помоћу којег људи као што си ти, држе у ропству људе као што сам ја - рече ми он једном у шали циљајући на моје велико интересовање за рад у ложионици и на моје дивљење великим пионирима

- Дете моје, ти си најсрећнији међу смртницима - рече ми Билхарц. Једног дана изазваћеш завист богова, па се онда добро чувај строге Немезе.

Његов енглески изговор био је одличан и ја га једног дана запитах шта мисли о моме. Он ми веома искрено рече да мој изговор не може бити гори, али се може поправити, ако будем вежбао онако како ме је учила моја ”вила” са

”Тонеш, тонеш и сувише брзо, младићу, у вртлог америчке демократије па за собом вучеш и мене” - рече ми једне вечери, када сам побијао нека његова схватања о измирењу америчког поимања слободе са начелима немачког

Ћипико, Иво - Приповетке

Чељад покуњена, бледа и блатна жури се за послом, гледајући куд ће ногом да стане. — Ни данас нема зараде! — рече с прага тужно Цвета сину Марку и уљезе у кућу. При најжешћој ватри нису могли да се осуше.

Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући. Спремише се брзо и изиђу.

Што не рече брату да прими духан? —Не требах га већ, — одврати нехајно Осман, и хтједе га мимоићи. —Стани! А што нам не поручи,

— и осјети у тај час да је слободније одахнуо. —Убио си га! — понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио! У тренутку свом тројицом завлада једна мисао.

И кад Спасоје нагло исприча како је било, а отац се увјери да је тако, рече синовима: —Бјежимо, да спасемо глву! — и сам поможе испрегнути коње.

Оба брата упрли очима у њ и желе да чују одговор, али он затеже, размишља — не зна на први мах што да им рече. Дотле пак Митар по погледима и кретањима браће досјећа се да се о њему води ријеч, па не губећи времена, стругне

Можеш ли сам? —Слабо... стока тек што се држи... Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити.

Извади из џепа новине и стави их на сто. Затим, наоко једнако једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу.

—Ја ти се радујем, — рече јој госпођица, кад се Цвијета, постиђена, из кухиње вратила, и насмија се преко воље, као да јој завиди на толикој

У зору поочим нагло отвори врата и мало те се о њу не спотаче; дијете успрене и исправи се. „Студено је”, рече тресући се.

Али, кад су се почели пењати узбрдицом, живље им сјају очи. —Видјећеш како је код мене, — рече он смијући се. — Толико да заклоним главу... Нека, нека! — одговара она.

— Можеш свугдје, осим ондје гдје је заграђено, и показа јој руком ограду, па оде да нареди стоку. Кад се повратио рече јој: — Ти ћеш да идеш.. . елате! — и хтједе да се к стоци поврати.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Тако се, рецимо, стих „Ко ти рече, пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу Дунав тече!“ из „Путника“, познат по томе што је збуњивао савременике56,

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

КАЛЕНИЋ: Право да вам кажем, баш ја и нисам тако блиски род. ВАСА: Гле сад! Па је л' рече јуче да си најближи род? КАЛЕНИЋ: Па јесте, не кажем да нисам, али више по женској линији, а, знате, сродство по

ВАСА: Па је ли рече, пре ћеш да погинеш но што ћеш допустити да ти се оспори сродство? КАЛЕНИЋ: Да, ја сам се онако фигуративно изразио.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

отишао, она, да би све те одговоре избегла, а једнако седећи онако, као утучена, и кријући од Софке очи, само што јој рече: - Доћи ће опет!

- упитах мога пријатеља који ми ово причаше. // - Па? . . . - рече он клонуло и тужно. - Па ето! Од те наше љубави није било ништа.

Тада га притиснуше о једно стакло и почеше га ударати, а он рашири руке и рече: 'Ја сам суматраиста'. Сећам се, била је зора, небо је било тамнозелено, а беше прва априлска ноћ.

Да, али жене са сенком обично рђаво завршавају - рекла је Анина пријатељица. - Дабогда језик прегризле - изненада рече кнегиња Мјахкаја кад чу те речи”. 355 У коментарима Е. Бабајев примећује да је погрешно поменут Грим.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Трговцима клецнуше колена, кад хајдук показа на Спасу Чемерикића и рече да је пуцао. Он нареди да му се овај примакне, па се маши за јатаган и о тле му опроба виткост.

И паре и коња. Сам је дошао код мене да броји паре, а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве. — А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“...

— А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“...

Душе су нам биле пуне крепости Мојсила Златановића. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу. Рече да је најсрећнији што је каплар српске војске и тихо, тихо, сав у истинском заносу поче да рецитује своје пророчке

— Дајте, синови, по једну каву новим гостима! — рече најзад Бац Хаџић, колико да затури траг својој збуњености. — Не по једну, побратиме, но колико можемо!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Подигô се у висину Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту рече: „Ето, видиш, сад си пао!“ Тражи море, па га нађе, Тресну, смрви чврсте броде, Па уздахну урнебесно, Насмеја се

Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен.

Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у

А под кровом наше среће Беше момче, живи плам. Он потоку једном рече „Ја ћу с тобом, нећеш сам!“ Питасмо га: куд ћеш, брате? А он: „С Богом!“ — то му све; О мору је увек сневô...

“ — Слобода се стиди кад долази даром, Воли сама својим просијати жаром, Али се не стиди да на гробу рече: „Тај човек без круне био б’ веће среће!“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много!

А Христос је то видео. Онда Христос ’вако рече Фарисеј’ма баш у лице: „Сви су ваши дари мали Према дарку удовице.

“ Гага сина ћуши Па му рече: „Рâно, Кад већ у сну крадеш, Кради што ваљано!“ КО ОКО ЧЕГА „Око свеће лептир леће, Љубав њему не да мира, А

Сусрете ме једно момче младо — Са чела му тиха туга веје — Чим опази срце, познаде га, Познаде га и рече чије је.

Али добро, ја ћу послат’ по лечника, Па ако ме вараш, ташко си тебика!“ Доведоше слуге лечника Бровела, И он рече: „Овде треба брза дела. Ево кљешта; сад ћу олакшати лоли, Не фали му друго, само га зуб боли.

Ево кљешта; сад ћу олакшати лоли, Не фали му друго, само га зуб боли.“ Јесте, зуб га боли, — тако лечник рече. (То ј’ заглавље друго. Сад долази треће). ИИИ Слуге као слуге, убрзаше краке, Савезаше лава у конопе јаке.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Службеница. (САРА отиде.) ФЕМА: То је жена! Како говори француски, канда јој се језик опаризио. Како оно рече? Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

да је то још увек ватра или да то може бити ПАТЕТИКА ВАТРЕ (1956) ДВА ПРЕЛИДА И У заборав зашто рече Што непогрешном погрешком стече Кад бљутави свет с дуге стране Таче те да ти укус згране Ту птица без птице друго

ИИ То у шта се сјај и бол претвара исто Бива: љубав коју још песник не рече Јарки цвете којим вртови се лече Из пробитог нерва растеш болно и чисто.

Краков, Станислав - КРИЛА

Патроле су крстариле градом, и купиле поспале пијанце. — Да се спава, рече мајор. — Лаку ноћ. Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен.

Најзад, када зора поче да свиће, они беху опкољени. Тада мајор Милорад гологлав, рашчупане косе, сав модар у лицу рече ордонансу Бранку: — Пре него што би пали у ропство, убићеш мене и ађутанта.

Петровић, Растко - АФРИКА

да је са домаћином већ говорио о мени пре но што ћу доћи јер се одмах чим сам ушао заинтересовао за моје путовање. Рече ми: „Ја полазим сутра за Феркасандугу, одакле вас могу једним заобилазним путем оставити у Банфори, коју сте желели да

Другарице ће говорити о њој: „Она коју ће за три године узети један бели!“ После доста времена Меј ми рече са прага: — Тоа па пансе селие, мусје, ме моа англесе боку мон пети се', мусје мон флел; е кан венил тоа мусје мон

Око два сата Н. рече да треба ићи даље. Требало је прво с муком разбудити тумаче и куваре да спреме ствари, затим употребити све могуће да

— упита Н., који се пробудио. — Мислим да је нека животиња ушла за време док сам писао. — Сигурно тигрова мачка, — рече он дремљиво; — само она долази до колибе! Не бојте се.

Онда ми један од њих, Зана, иначе и ловац на хипопотаме, рече да има брата који је болестан и да би волео да га и ја видим.

Зана је био више болесника, миловао га лагано по рамену. Обрнуо је лик, и најпре гледао као да не чује; затим рече ми не кријући сузе: — Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће да умре; мој

Они се насмејаше Младић који нам се од малочас придружио и који помало зна француски, рече да би пагајери певали, али да не знају, и да не могу да се сложе о чему ће.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: А Ђенадије? ИСАК: Потурчио се, И Проданова лепа снајица То исто с њиме јуче учини! Она ми рече да не дангубим, Него што брже да их избављам, А кључеве ће сама спремити...

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Већ ако ти не хтједнеш? СТАНА: У сану псето значи злотвора. ПРВИ ТУРЧИН: ’Ма бабо, Алија не рече за псето, него за пашину керушу.

(Гласно.) Па, Колебане, шта Главаш вели? Мисли ли данас моју послушат?... КОЛЕБАН: Не рече ништ’, Нит’ сам га хтео даље питати, Да не бих какву сумњу будио.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Мени рече да спакујем најнужнији део штабне архиве, па кад се крене штаб, да идем и ја у Алексинац. Док се штаб спремао узруја

Ђенерал рече војсци неколико одушевљавајућих речи, па онда пођосмо даље. Грмљава топова и праска пушака бивала је све јаснија.

Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се,

У томе се зачу из даљине укање сове; глас се понови трипут и чудно се разлегао по ноћној тишини. Стражар рече: »На твоју се главу свршило, рђо главата!« Ја затворим прозор и прућим се на диван; спопадоше ме сетне мисли.

— Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље. — Па како ће твоја молитва помоћи војсци, кад ни мојој левчи не може да помогне.

Сабљу паши, мој попо, не боје се Черкези петрахиља. — Затим ме гурну лактом и рече ми поверљиво и полако: — Не ругам се ја вери, већ њему. Мрзим попове. Сви су ти нека пренемагала и шерети.

— Ја сам чуо да су отишли да поткивају турске паше — рече неки из гомиле. — Богме, брајко, ако си слаб на бежању, не би ти сметало да се и сам поткујеш; јер док навале Турци,

Руским официрима генерал рече на поласку: удрите их камџијом.; кажите да ћу стрељати свакога десетога из ћупријске бригаде, ако она да повод да се

То једна страна одступа, а друга је гони плотунском ватром. Ко одступа? — Сигурно Турци, рече један грађанин, који је стајао до мене те посматрао борбу.

— Богме биће да одступају наши, тутњава се приближава с турске стране нашој — рече један војник. — Војске су се биле спустиле у кукурузна поља и зашле за брдњаке, те се није могло видети ко напредује,

Пролазећи кроз мостобран на левој обали Мораве, где је било наше војске, пуковник Комаров ми рече: — Каква гробна тишина овде влада! изгледа као да сваки и несвесно слути важност данашњега догађаја.

У томе приђе Иљи једно младо Бугарче с пушком у руци и рече му: — Баја Иљо, ште ли се тепамо днеска с Турците? (Да ли ћемо се данас бити с Турцима?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

„Ево колач,“ старешина рече, „Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?“ А весело друштво не мисли се дуго: „Нек њих двоје секу, нико неће друго!

“ И тада ми исповеди, Што јој стидак досад скривô, Исповеди: „Ја осећам Испод срца нешто живо.“ Тек то рече, а исток се Зарумени, — дивна слика — Да л’ од жара моје среће, Ил’ од стида с вена лика?

“ Дић’ ћемо се фрушкогорском рају, Ићићемо све у загрљају, Пландовати по оном буквику. Она рече: „Ти ћеш носит’ Смиљку!

Подигô се у висину, Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту рече: „Ето видиш, сад си пао!“ Тражи море, па га нађе.

Тако се дигох И — до тебе стигох. А Бог ми рече: „Сад се врати доле, Па поштуј јаде, Поштуј своје боле, И носи свима Земским патницима С поруком божјом

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Каже да ћемо овде вероватно заноћити. Питао сам како се зове ово место. „Чегањ“ — рече ми он. — А, дабоме — упаде капетан Радојчић.

— Шатори се забелели као печурке. Војници су заложили ватру. Али белај!... Нигде воде, што рече друг Влајко. А језик се залепио за непце. Наиђоше неки војници, те их запитасмо за извор.

“ — питао је неко иза мене. Војници су га упућивали у правцу где је био мој заклон. „Командант одреда!“ — рече ми десетар. Ишао је усправан поред ровова војвода Вук. Ја се подигох да му изиђем у сусрет.

Ипак сам се савладао и пришао команданту. — Господине пуковниче, стање је ратно. „Видим, видим!“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?

Било је прошло одавно време откад је требало да се врати. Већ сам се био забринуо. Али десетар ми рече: — Не брините. Сад му је упалило да их мало претресе.

— обраћа се Радојчић Предрагу. — И ми смо тога дана остали у својим рововима — рече Предраг. — Било је додуше неко мало померање, колико да се изравњамо.

Около нас као да ври. Бомбе, пушке, митраљези. — Другови, зашли смо у нашу земљу! — допирао је нечији глас. Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. — Је ли ово наша земља? — Јесте!

— Да чујемо сад тебе — обрати се Предрагу. — Ево како је било — рече Предраг. Пред нама се налазио непријатељски положај, тако-звана Каменита Коса.

“ Сећам се добро... Први је излетео неки наредник Иван, вичући: „За мном, браћо!“ Али само што рече, погоди га метак из непријатељског рова и он паде. „Ура! Ура! Ура!“ — јекну сада још силније.

— Шта ти је? — викну и дохвати ме. Цела рука и лева страна шињела били су крвави. Неко ме пипну за руку и рече да ми је сломљена. Од болова и напрезања почео сам губити свест, те ме положише на земљу. Чујем нечије радосне повике.

Извиђачи су отишли журно напред. Пошли смо још мало, и онда нам је наређено да се укопамо. Мој ордонанс ми рече: — Ако нас нагази њихова артиљерија, проћи ћемо горе него Бугари.

— Учо, мањ то ако ти не помогне! — добаци му један четник, студент. — Полажем оружје... Ово је ван моје моћи — рече ти мој Андра и оде. За њим добаци онај студент: — Сад, кад си видео и осетио, помоли се, учо, Богу за све нас!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Да грозна серпском духу позоришта! О мати беде, вечеро кнежева! Уви, Лазаре, што ти рече! Подиже неверу поред себе, А благородну низврже душу, ах, На вечно Сербом жалосну пагубу! Он рече.

Подиже неверу поред себе, А благородну низврже душу, ах, На вечно Сербом жалосну пагубу! Он рече. Уста Милош, духа Храброшћу, душе красотом, дика Свег серпског рода; прси му с' волнују, У духу расте намера

1825. Сава Мркаљ ЈЕЛЕНИ ДИЈАКОВИЋ ЗА НОВУ ГОДИНУ Јутрос ми рече вила посестрима: „Жедниш ли, Сако, сам себека знати, То немој све код својих брига стати, Посматрај ход и туђим

— Воће, да, — гордим рече ми прва погледом, — да, воће. — Зар су и дивљаке воће? — упитам. Небо ми стружу, Уста ми купе при јелу, и никакву

Не разумем се у цвећу, од смрада Његовог глава боли. — Ја не намећем, — рече ми друга, — Бирај, па који се допадне; жита без кукоља нигди. — Бирај, пиљарице, кажеш?

— Ти си паметнија мало од прве. А снуждена што си, Сестрице трећа? — Наметкиња, — смирено рече ми, — нисам, Свет па ме сав пролази; ал’ зато ти нужде не трпим, Моје потхрањујем питомо воће, и тешим се трудом;

— Забленем се, одговор оста у усти. — Ево ти — прва ми рече, — мог воћа, добро је, плати. — Ако си рад да купиш, све сама је ружа код мене, — Друга ми рече учтивије.

— Ево ти — прва ми рече, — мог воћа, добро је, плати. — Ако си рад да купиш, све сама је ружа код мене, — Друга ми рече учтивије. — Хоћу од треће; јер ти ми Цвећа не бираш сама, могу, слеп, божур у име Ружице избрати.

— Лако је теби, Миленко! — смејући се Благоје гро’том, — Плугом се дичити, — рече; је од оца ти ост’о. Сам да си текао, не би ни голе палице твог за Века имао.

Ђорђе пак, стегнув од жалости срце, поче: „Мили родитељу! Шта ти рече, да од Бога нађеш? Мало ли зар нам је страдања, туге и невоље тешке? Мало л’ од векова с неслоге крви с’ српске?

” „То може бити, — али лаж кад стече Вид истине, о! која онда беда”, Цар Лазар тако Југ Богдану рече, „Јер срце кад је ладније од леда, Не чувствује што опште добро пече, Већ само своју подлу корист гледа, К’о

” То рече, па Милоша мрко гледа, Ког’ оцрни притворством Вук неверни, А Милош када смотри која беда И стид му грози, за тај

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Шта рече?... Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А отац

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти ове моје 'аљине, па се добро умотај — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го. — А ти, стриче? — Мени, дијете, не треба ништа.

— Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.

— викну промукло. — Покрадоше те, отеше ти све... Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј 'ришћанину, сунце га небеско сагорило!

врата и избацио сам и', онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључô кућу и легô спавати — рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигару. — И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио? — Јесам.

Мало прије протрка тамо у село — одговара Брадара и дрхће. — Мени је свеједно. И ти си брадат — рече Симеун, па га у'вати за браду и стаде водати око котла.

— Шта ви то причате о мени? — учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече. — Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете

— рече врло меко, готово побожно отац Сопронија и сједе на праг од подрума. — Ја најволим на прагу... — Од подрума!

— Па мореш и Симеуну једну узгред наточити. — Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако! — рече Симеун, искапи чашу, па настави: — Скупи се свијета пуна, равна равнијана авлија.

Судац: једна! Давид: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду, да рече један, рећемо каз'ти, царски службеник. Судац: Ти ћеш мене зар учити? Давид: Не дô Бог!

И најпослије доћи ће ми главе. Писарчић: Зар си удовицу оженио? Давид: Како рече? Писарчић: Зар си удовицу оженио, питам те?

Али љута је, да Бог милостиви сачува! Судац: Што се не потужиш пароху, па нек је изгрди? Давид: Коме рече да се потужим? Судац: Пароху дотичном? Давид: Шта је сад јопе' парох? Писарчић: Поп, поп, Давиде. Давид: А, поп!

Судац: Има, има. Давид: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, громовски, а један ми газда рече да се туј и царски синови уче? Судац (у себи): Шта ће ово сада да буде?... Истина је то све, Давиде, па шта онда?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

На врућој обали у раскошно вече, Кад жути одблесак крије магла нека, Трза се. Хоће ли зар да нешто рече То трзање груди последњег човека?

смрт у блуди: Дршћући те грлим руком што сва пече, Пропињу се теби испуцале усне, Душа хоће вечност пољупцем да рече, А крв у кап једну стопи се и згусне.

Из гробља се зачу Из сваког срца већа песма тече Но што је могло гудало да рече, Јер људи ћуте кад векови плачу. (1917) XXXВИ СУТОНИ Вај, сваки је сутон непријатељ за ме.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Овај план ти паре вреди. Само, не рече шта ћемо са г. Жиком. (Потражи га и види на столици како спава.) Знаш шта, нек остане овде као резерва.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Даље је, у чисто регионалном, ишао Матија Бећковић (1939). Најпре је естрадан и одвећ реторичан. Затим у поемама Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976), Леле и куку (1978) даје нове обрасце дијалекатске поезије, пуне

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

“ Тако рече пет стражара Крајишника, граничара; А пушке им огањ бљују. Ал’ и Турци наваљују, Крвожеђу х’јене љуте Сипајући

“ Тако рече смелим гласом Поучитељ нове вере, А глас му је са ужасом Испунио калуђере. Дигоше се ћелепуши, Кô да друга коса

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

(ПЕСМА АНЂЕЛА СА ХОРОМ) Рече Бог, кад сване дан, Цвет један биће расцветан. Дивни цвет из твога стабла Испуниће мирис благ, Народе све и цео

Божја ина, што ни оштровидни ум сагледати не може, љубав све превасходи — и није чудо, јер љубав је Бог, као што рече Јован Громовник. 4 Свака лажа места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: „Изиђимо у поље.

4 Свака лажа места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: „Изиђимо у поље.“ 5 Бистротечно и оштро љубави је дело, добродетељ превазиђе сваку.

Јер Апостол рече, Божјега Светог духа не растужујте, знамење што јавно њиме добисте у крштењу. 8 Заједно бејасмо, друг другу

8 Заједно бејасмо, друг другу близу, ил’ телом или духом, но да ли горе раздвојише нас, да ли реке, давид да рече: „Горе Гелвујске, дажд на вас да не сиђе, ни роса, Саула јер не сачувасте, ни Јонатана?

“ О безлобља Давидова, чујте, цареви, чујте, Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох, рече Бог, човека по срцу мојему.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Али се изненади кад старац рече како, поред њега и матере, и она, Јованка, девојка, га моли. Испочетка није пристајала, изговарала се да младожењу не

А зна да је воли, да и њему срце пуца, али за њега то ништа није што он осећа, трпи. Чак и кад она одобри, рече да ће поћи, он нити се зарадова, нити клецну од бола, већ, сасвим као да је то одавна требало тако да буде, насмеја се

И мајка, не казујући никоме, дозва њу, Јованку и, чисто пред њом оптужујући га и издајући, тужећи се на њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже му, тражи, да допусти, управо он и испроси њену заову за свога брата.

Полазећи као да ће у дућан и узимајући бројанице, навлачећи кондуре, рече јој: — Кажи свекру, мужу, у недељу долазим да је пијем. И брзо, одмах изиђе, да му се не би захваљивала.

Баба-Стану није изненађивало што је она познаје, то се већ зна. Још откопчавајући колију, као да се расхлади [она рече зашто је дошла]... — Зашто не »фираје«? — Не фираје, од памети. Разумела је, али се чинила невешта и већ љута.

Чим му је теча ушао и он видео оно његово бело, женско, расплакано, али због њега уозбиљено лице, Младен само рече: — Умре! И сиђе с њим. Видео ју је обучену, испружену, осветљену, повезане главе, повезаних вилица.

Усне му задрхташе, грло му само приону и, кад сачека да се он сав црвен, окупан сузама смири, прибере, рече му: — Немој. Срамота је толики па да плачеш.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Али ђаво буде бржи, и анђео не могадне учинити ништа. Зато Бог рече анђелу да, кад појури ђавола, отвори пред њим р. грање, па ће се ђаво заплести. Тако се и деси. Онда ђаво прокуне р.

Ћипико, Иво - Пауци

—Војкану? Хм! — опази господар, дигавши главу. —Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено

— 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу. Човјек оде и понесе бакалар.

— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече: — Не замеће се ноћашњи траг тако лако!... Већ 'ајдемо, жено моја!

Он се сада за вас брине, — вели му. —Што ће мени поп код тебе?. . —Питао си. —Ко ти рече? —Није те брига знати, питао си. —Преварио си се! —Ништа зато, болан.

Људи са Васом пођоше да приме сијено. Пошто је и Војкан своје добио, сврне са надстојником у крчму, части га да рече господару за њ добру ријеч. А кад Васо бијаше сит и вином и мрсом, повратише се ка господару.

— Питај га кому оставља, — вели Илија Ждралу, па ћеш чути. — Ради, а да коме? — Мени тако рече сто пута у болести ... Воли га, болан не био, као рођенога брата! А и јесу браћа ...

—Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања! Газда Јова се замисли.

— осијече жена. —Биће да је тако... Жедна си ... —Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа. Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. помисли, „човјек је!

—А што питаш? —Двије хиљаде талијера... и то је даровано . . —Чудо! — рече Илија и сневесели се. И паде му у исти час на памет да је газда сва три дизела купио за триста талијера, а ваљада и

А зачас закуца наглије него обично. Ево капаре! — рече Илија, одушивши од узбуђења. Извади кесу из њедара и броји новац, полажући га на сто. Наброји три стотине форинти.

— пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра устрану. Петар плане: — Нећеш, момче, што си намислио!

Што она, поред овакога момка, Радивоју воли? — Ма'ни ти то, стриче, — вели Раде мирно, већ нека она рече коме воли. И упита сестру: — Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју? Цурин поплашен поглед паде на Радивоја.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Чинило се да га је срамота што га затекох у тако недоличном стању. Рече да се упутио онамо по заповести епископа моравичког Евсавија. Упита ме и за нашег игумана Макарија.

После сам отишао и донео му вечеру: бареног боба, печене рибе, пшеничног хлеба и ракије. Није хтео да пије ракију. Рече како му ракија не прија. Не воли њен укус.

Потом се окрену и рече да му је потребна млака вода. Кирча изађе из просторије, а калуђер поче да вади из бисага осушене листове неког биља

Макарије Прохор ми јутрос рече како је наумио да изведе још један подвиг. Ископаће, каже, гроб, бацити на дно нарамак глоговог трња и затим лећи у

„Лепа је“, рекао је поново, много касније. Прохор Сви сумњају да ћу издржати. Али како Христос рече својим ученицима: „Заиста, кажем вам, ако будете имали вере колико горушичино зрно те рекнете овом брду: „Пређи одавде

Неко промоли главу кроз отворена врата напоље и одмах се врати. Рече да се напоље не сме, јер олуја носи шиндру по дворишту и скида плоче са кровова конака.

Димитрије ...Потом Никанор исприча своје виђење. Рече да се пећина осветлила изненада кристалном светлошћу. „Отворише се врата у стени и изађе бели анђео.

И ја сам горко плакао што се нико не нађе кадар нити да отвори књигу нити да је чита. Тада ми један од стараца рече: 'Немој плакати, победио је Лав из Јудина племена, Давидов изданак, тако да може отворити књигу и њезиних седам печата.

После исцрпљујућег смејања лежимо још неко време ћутећи, а онда долази на ред озбиљан разговор. Започиње Димитрије. Рече како је време да одлучимо куда ћемо кренути. Ето, дакле.

Сабориште — рече Димитрије. Сабориште?! Димитрије Кад сам поменуо Сабориште, Матија је отворио своју младу губицу која је још

Разуме се да сам два дана непрестано обилазио око те, како Доротеј рече, справе за печење ракије, покушавајући да одгонетнем како ће, куда ће, истећи из ове паклене гужве бокатих лончина

Нешто ми топло око срца. Згодно ми. Уопште не сумњам да ће лонци затајити. Уто Доротеј рече како је видео чопор дивљих свиња на дватри стреломета десно од Беле пећине.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ

“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио посô, он рече спокојно тада: „Но, сада, синовче драги, пењи се на моја леђа.

Ал' она се јави једне бајне ноћи, Кад уживах љубав у чистој слободи; „Хајде - рече сумња - ти ћеш са мном поћи Да тражимо пута, што истини води.

добра, и части, и поштења, Слепчевић, чувени песник, цело је зборио вече, И најзад, промуклим гласом, са сузним очима рече: „Истина то је јасна, кô сунце с ведрога неба, Да младом народу нашем озбиљно помоћи треба.

“ Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја, Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја. „Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова, Него зато, што је богу додијала ларма ова.“ 1888. ПРИЈАТЕЉУ 1.

1889. СРБИН У РАЈУ Умре један Србин, не зна се од чега, Али Господ прими у насеља њега, И рече му Господ: „О љубазни сине! Доспео си, ево, у рајске висине.

“ Окрете се Господ анђелима редом, И затресе тужно својом главом седом: „Подајте му, - рече - а шта друго знамо? Та то један Србин и разуме само.“ 1890.

Глас његове чудне среће До цара је стигô веће, И жељан га узе плам Да абата види сам. „Но мој драги,“ он му рече, „Ко толико блага стече, Непоштењем он је, знај, Заслужио цео сјај!

“ „Ах, чуће се!“ абат на то, „Не питај ме више за то! Јер за четир' дана тек, Па је прошô и мој век. Цар то рече, шале није, Ако, синко, не добије, На питање жеља зли' Одговора моја три.

Цар то рече, шале није, Ако, синко, не добије, На питање жеља зли' Одговора моја три. Прво рече: - Оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та?

“ „Јаш'те сунце место хата, И за дваесчетир сата Проћи ћете земљу сву, И бићете снова ту.“ „Врло добро!“ цар му рече, „Један дан и једно вече, То је, збиља, кратак лет, За широки овај свет!

Он се нагло из сна трже, Отуривши чибук свој, Па на срце руку врже, И овако рече њој: „Алах знаде шта је стварô. Његова је света моћ! Ја те љубим, ох Тамаро! Буди моја једну ноћ.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

При сваком од тих имена, засветлеше његове благе очи, а кад доврших читање писма, он ми рече: „Таква се имена не исписују на хартију већ се режу у камен.

мене очекује и како сам брзо и непромишљено примио на своја плећа одговорност за успех једне ствари у којој се, како рече и сам Министар, преплићу многе непознате тамне силе.

На њему виси слика једног грчког архипастира. То је, како ми рече митрополит, патријарх Глигорије В, кога је, пре сто две године, баш на сами Ускрс, турска руља обесила, у његову

„Архипастир александриски, окружен својом пратњом, посматраше благонаклоним погледом дело своје пастве. „Децо“, рече он, „учинили сте богоугодно једно дело што сте разорили овај пагански храм, последње уточиште јеретичке вере и учења.

Ми га чусмо често пута где рече: „Ова је страна преписана из Архимедове књиге о лопти и ваљку, ова из његовог премеравања круга, ова из његовог списа

Кад је тај мучни посао довршио, он одахну, задовољан, и рече гласно: „Архимедово дело „Ефодос“ које напомињу неки грчки и арапски списатељи, али од кога се, сем тог наслова

слушалаца зауставише се пред Галилејевом слушаоницом, старији погледа некако презриво на гомилу која је ту чекала, па рече своме другу ситним, шиштавим гласом: „У овој се продаваоници крчми јефтина роба за сиротињу, погледај само како је

Он паде пред олтаром цркве на колена, положи обе своје руке на свето еванђеље, и рече погруженим гласом: „Одричем их се!

“ - „Ти ништа не верујеш“, рече Тихо љутито, „што ја учим, а верујеш у све што други говоре. Та ти верујеш да се Земља креће.

Али када се обазре по дворани и увиде да овде није место за бесне препирке, он се савлада па рече помирљивим гласом: „Ти знаш, сине мој, колико ја ценим Коперника и поштујем његову успомену.

У ходнику се сретосмо са нашим домаћином, у разговору са грофом Шварценбергом и чусмо како му овај рече: „Учинићете ми велику част, драги маркиже, да вечерате данас код мене. И Тихо Брахе ми је обећао да ће доћи.

„Боже благи!“ рече он, „да сазнам да ми претстоје тешка времена, не морам ни да погледам у небо, довољно је да завучем руке у своје

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа. А мачка се за њим спусти Па је за врат јадну шчепа.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ништа! Могу да живим, мрем. МИРОН (плане увређен): Зар ништа више? ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам. А, ево, жива сам, дишем, говорим; а треба да сам мртва.

МИРОН (љубопитљиво): За шта, за шта си је грдила? ТАШАНА (црвенећи): Та за оно, дедо... За оно што ми ти рече да си ме некада волео и због мене отишао у свет. МИРОН Остави то, Ташана.

ЏАФЕР БЕГ Ти си наш. ЈУСУФ БЕГ (Сарошу, да би га развеселио): Сароше, ни ја несам Анадолац. Као што ти рече малочас, тако и ја кажем сада: »Пљачкавица је моја, Марково Кале је моје, река је моја, Собина је моја!...

« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?« Врну се Стана и рече ми: »Иди и кажи му нека не прави тамо по механи којешта. А може да дође кад хоће. Ето сутра, ако хоће, нека дође.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати.

Једном, кад је опет с одушевљењем говорио о живости своје деце, рече: „Шта граја, шта тутањ! кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!

Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику. Једном јој био досадио, и она рече, више у шали него с прекором: „Ма, човече, остави се туђих брига.

Или је и она чула о помрачењу, па се боји. Помилује Паулу по образу, и протресе је за витицу пуну пантљика, па рече благо: — Јесам ли добро казала? — Ја не знам, госпоја зна.

Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику.

— Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати! Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља.

Црквењаков син, дечко, Марко Поповић, који се сам прозвао Срба, необично леп и бистар, али напуштен и неваспитан, рече једном у кујни госпа Нолиној, где се врло добро осећао: — Мени је госпојица Јулица као једна циркуска играчица, што

Госпа Нола, што обично није бивало, не одговори подуже, па онда рече одлучно и искрено: — Не знам ни ја још, а камоли ви, колико га волим.

Јулица ми рече и нешто горе. Оно што за те крајцаре купи, наравно ситнице којекакве, даље продаје... Не ваља то... А мали Лука,

Разговор између Србе и Настаса ишао је с почетка с брда с дола, док не изађоше на тему. Срба рече тад живо: — Па зар ти не знаш? Влајко је на робији... како је било? ево.

Једног јутра, пошто је слатко доручковала и до последње мрвице појела прописани доручак, рече Јулици: „Е, још два, три дана, па ћемо скинути ову кошуљу с два реда шлингераја, и престаћемо јести танак доручак из

— Кад је стала пред Јулицу, видела је да су и њене очи уплакане. Сузе збуњују и јаке. Госпа Нола рече недотупавност: — Можеш радити шта хоћеш, али у Трст нећеш путовати, и нећеш се удати за оног болешљивка.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Кад сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми: — Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили.

Звали смо је Биби. Слатко смо се смејали сећајући се свих појединости из тога доба. И она ми рече да је тад веровала да сам женско.

Он ми рече да је тако исто целу моју породицу морао вући у школу. Али се главна борба развила у току самога школовања, којом су

је већ био у старијим разредима, изгледа да се провукао и није у животу имао посла са том именицом; мој млађи брат ми рече да је од именице пас пети падеж: куче.

Питао сам и бакалина, нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио да се петим падежом зове, и он ми рече: — Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц! а кад га терам, ја му кажем: шибе!

“ А он тек, место тога, рече ти: „Е сад, реци ти мени, има ли ово правило својих изузетака и који су то?“ А то му дође као кад са највећом слашћу

Ако не верујете, онда извол'те ви да извучете квадратни корен из минус четири, па ћете се згранути када вам професор рече да квадратни корен из минус четири нити је позитиван, нити је негативан, нити је уопште број.

“ изговарао је на латинском језику овако преведену: Проxимуѕ ѕум егомет міхі! А један новинар ми рече: — Све сам друго позаборављао, али две латинске фразе врло добро памтим, јер их врло често употребљавам у својим

Најзад, дошао је и дан кризе и лекар тога јутра рече: „Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!“ Тога ради он прописа и нове лекове, али се ја, упркос тих

Она боно рече: — Онда никад нећу бити твоја! — Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! — узвикнух ја ове речи

Срамота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти! — Јесте! — рече она и пођосмо.

Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече: — Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар. И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах.

Топови у бесомучном налету руше ограде, обарају дрвета, пробијају се кроз врзине, преко јендека... — Свршено је — рече потпуковник Петар. Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима.

Случај нас је и данас спасао. А сутра?... Потпуковник Петар рече да изместимо осматрачницу мало удесно. Телефон засвира. — Како!?... Сад одмах... сместа!... Разумем... разумем!

Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!... Командир се окрете, и рече шапатом: — На прстима, један за другим, уз ограду.

Нечије мамузе су звецкале, као прапорци. Командир застаде. — Чије мамузе звецкају? — Поднаредника Светомира — рече неко. — Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна! — издра се командир кроз стиснуте зубе.

Али провалија је пред нама била толика да је ни до половине не бисмо испунили телима својим. Командир рече да је за тако нешто доцкан. Ни до сутра увече не бисмо могли да насечемо дрва да попунимо речно корито. — Знате шта?

Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли. Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу.

— Летеће као птице ноћас, кад буде пало тридесет глава! — рече гласно поручник Бранко. Према светлости фењера угледасмо унезверена лица коморџија.

Сада су лихвари први који сахрањују државу, иако смо ми још живи. Пред радњом Лука сјаха. Рече ордонансу и Исајлу да чекају пред вратима, а он сам уђе. — Помаже бог!

Али командант ми рече како су из дивизије наредили да се не сме опалити ниједан метак без одобрења дивизије. — Ама рат је отпочео...

Један предњак био је претурен. За нама припуцаше. Поднаредник Жика дојаха једнога коња и рече ми да се попнем. Какво узјахивање! — Бежи што пре! — викнем му ја, јер почеше да прште куршуми око нас. Онда потрчах.

— Молим вас, господине потпуковниче... опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин. Потпуковник Петар заћута. Онда се наслони лактовима на колено, и укрсти прсте.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ћут! Али херој сам на друмовима: Од свега највише волим да се опијем, а после тога још да путујем: Ко ти рече пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу Дунав тече! Ко ти рече Шар планину, кочијашу, друмовниче мој!

Ко ти рече Шар планину, кочијашу, друмовниче мој! Знам: и ти си сам, и ја сам сам, А псовка кочијашка - поздрав ветра завичајни

Ако те љубим под врат, шапнућу Клевету: ко ти рече мор-доламу! Мор-доламу, црна хата бесна свата, ах Коштано Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано, Окупано.

То беше мој пријатељ који жуђаше да ме види; Погођен мојом патњом, седе и плакаше, Он, који негда рече да ми на срећи завиди, Тешком, студеном водом тихо ме сад умиваше: Некад смо се, ко дечаци, по истој речици гњурали, А

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже? — Наравно, кад сам већ у Горњем свету!

А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце? — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи

Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син.

— шапну малишан покорно сагибајући главу, а ветар се насмеја: — Па, порастао си! — рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе! — Маслачак? — не верујући узвикну мама сунцокрет. — Маслачак?

»Да ми за њега нађемо Цвет?« — Он га мора сам наћи! — старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче! Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле!

Ко уздише? — Ко си? — упита дечак. Затим хтеде да се ослони леђима о липу али му се стабло иза леђа измаче. — Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода? — Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво.

— Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода? — Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на

Старац ће строго: — Или ћеш рећи камо идеш, или нећеш изаћи из ове шуме! Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет. — Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу?

Белим и стрмим путем пође дечак. Нежно га испрати шума, а купинова врежа рече: — Ако ти затребамо, зови! Дечак се само насмеја: ко је још биљке звао у помоћ?

Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде. — Упаднеш ли у невољу — зови нас! — рече мрављи вођа, а дечак се осмехну и да их не ожалости обећа да ће звати.

И само што је трепнуо избистри се први извор, други, трећи, сто и трећи. Осмехну се Мајка Вода Ведрану и рече: — Верне пријатеље, момчићу, имаш! Полази својим путем, а ако помоћ затребаш — зови.

Једва је могао да поверује да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече: — Хвала ти, мали брате! Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути. ТОМА (мало топлије): Јесте, Магдо, верно си ме служила. МАГДА Служили смо, газдо.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе красну.'' ''Залуду'', рече глас јој мек, ''Та мене гроб је скрио, И доћи ћу ти ноћу тек, Јер ти си тако ми мио.

Господа беху од укуса, а госпе Од нежна чувства и мила. ''Љубав платонска мора бити!'' саветник суви Рече а важан сасвијем. Иронично се осмехну саветниковица, Но ипак уздахну с тијем.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана. Тада рече Тодоре везире: „Пријатељу, Мијаило краљу, није мене царе оправио да ја пијем по Леђану вино, већ да с тобом свадбу

Тада рече Мијаило краљу: „Пријатељу, Тодоре везире, што ме царе за сватове пита, нека купи колико му драго, по ђевојку када њему

Кад Момчило опазио војску, он потеже сабљу од бедрице, ал' се пуста не да извадити, као да је за коре прирасла. Онда рече војвода Момчило: „Чујете ли, моја браћо драга! Издаде ме куја Видосава, но дајте ми сабљу понајбољу“.

Кад су били краљеву шатору, рече таде Вукашине краље: ,,Благо мене до бога милога! Ето мене мога сина Марка: Он ће казат на мене је царство, Од оца ће

одскочи у Мироч планину, запе лука и две беле стреле: једна уд'ри у грло Милоша, друга уд'ри у срце јуначко. Рече Милош: „Јао моја мајко! Јао Марко, богом побратиме! Јао брате, вила ме устрели!

Доцкан рече Љутица Богдане: „Ходи, Марко, да се помиримо: пусти мене дванаест војвода, да ти пустим Рељу и Милоша“. То је Марко

А када се вина накитише, устадоше три Војводе српске, добријех се коња доватише; рече Марко Љутици Богдану: „Збогом остај, Љутица Богдане! Да с' у здрављу опет састанемо и црвена вина напијемо!

“ То му рече, бојно копље пушти, од прве га обранити шћаше; бог поможе Страхинићу бану, има ђога коња од мегдана: како копље на

“ „Остави ми Бошка Југовића.“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, када сјутра бијел дан осване, дан осване и огране сунце, и врата се

сестро, на бијелу кулу; а ја ти се не бих повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да ми царе поклони Крушевац; да ми рече дружина остала: гле страшивца Бошка Југовића!

Још му рече царица Милица: „Стан', почекај, кнежева војводо! Не виђе ли још два зета моја: Бранковића, Милош-Обилића?

Вели јунак Туркињи ђевојци: „Сестро моја, Туркиња ђевојко, кога имаш код бијела двора?“ Рече њему Туркиња ћевојка: „Имам једну остарјелу мајку, и имадем брата Мустаф'-агу“.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић МА ШТА МИ РЕЧЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић МА ШТА МИ РЕЧЕ Садржај СМЕШНА ПРАШУМА 3 УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О

Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић МА ШТА МИ РЕЧЕ Садржај СМЕШНА ПРАШУМА 3 УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН

ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 84 МА ШТА МИ РЕЧЕ ОВЕ ПЕСМЕ НЕ ВРЕДЕ НИ ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ ДОК ИХ НЕ ПРОЧИТАШ. МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ.

Љубивоје Ршумовић СМЕШНА ПРАШУМА Бакуљи Лудом Индијанцу УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ У Новом Саду свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече

СМЕШНА ПРАШУМА Бакуљи Лудом Индијанцу УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ У Новом Саду свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече

УТОРАК ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ У Новом Саду свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу

свануло вече Ма шта ми рече Јужна Морава узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не

узводно тече Ма шта ми рече На сваком дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља

дрвету кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече ДР Миш

шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече ДР Миш је добио грип Па је сео у џип И превалио пут дугачак Да га прегледа др Мачак Доктор пацијента штипну

ТЕЛЕФОНИЈАДА На широком царском друму Што пресеца прашуму Срели су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос.

Мачак диже поглед, озбиљно осмотри моћан зелен свод над главом и увјерљиво рече: — Прокиснуће. — Ђаволи ме одерали, ако прокисне и за највећег пљуска! — повика Стриц одозго с гране.

— Онда се мора правити нека колиба — предложи Јованче. — То сам и ја синоћ на тавану смислио — рече Мачак. — И још сам нешто смислио, али жестоко. — Шта то, шта то?! — у трку допаде Ђоко и радознало ужижи очима.

— Сијевај, Сивче! — гласније рече Стриц и размахну прутом. Звекну старудија. Сивац је и даље упорно ћутао као да у себи пријекорно мисли: —

— Ти се сад враћај кући, а ја остадох да овде спавам — рече Стриц пипајући убијено кољено. — Казаћу код куће да сам ноћио у млину.

је загледа, цокну дватри пута језиком као што то чине одрасли мајстори кад процјењују неку крнтију, а онда замишљено рече: — Хм, хм, хм! — Шта ти значи то твоје „хмкање“? —радознало ће Стриц.

Тога дана растужени Николица уз пут рече својој куји: — Жуја, готово је са школом. Кад не дају теби, нећу ни ја ићи.

— Па да се закунемо — прогунђа Стриц и престаде да штрпка своју курузу. — Хоћемо ли одмах? — Хоћемо, али не овдје — рече Јованче. — Ја сам нешто друго смислио. Заклећемо се на гробу хајдука Јованчета. Сви се дјечаци напречац уозбиљише.

Тамо се ваља заклети на вјерност чети и друговима. — Охо, па то је нешто озбиљно! — тихо рече чак и велики објешењак, Ђоко Потрк. — А шта ћемо с Николицом, он је мален за заклетву? — сјети се Стриц.

— Аха, сад је схватила да је кућица њезина, брани је! — рече Јованче. — Ол рајт! — одобри Ник Ћулибрк, а плавокоси Вањка само климну главом као да и он потврђује: — Харашо!

Жуја, вјеројатно, није видјела ни толико, можда само врх крова. — Овакве немају ни ћумураши у планини — рече Јованче који је са својим ујаком одлазио љети у гору, до угљарских колиба. — Права хајдучка! — шапутао је Стриц.

— Хајде онда да се тражи каква погодна сламчица, травка или тако нешто слично — рече Јованче и дјечаци се разиђоше по Гају чупкајући и купећи пажљиво као птице кад траже материјала за гни-јездо.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Многа твоја, богати човече, лета мислећа Учинише ти циглу једну ноћ И то не целу ни до сванућа; Него тако рече ти Бог: Ове ноћи истргнуће ти твоју душу.

се за руке; не дизах к небу до Бога мојих руку; него шњима греших и људма пакост чиних; зато се и бојим, да ми не рече ка оно леном слуги: Свежите му руке!

но воде видеше у Јордану Бога и уплашише се: море виде, те побеже; положи на море своју руку, на то тешко би мору, те рече: Од снажне твоје руке одох ја и неста ме! Он море пресушује, а преко река чини брод за преход пешачки.

Кад то смотре Јоан, Паде му пред ноге на земљу Од страха кано мртав. Метну они чудни човек на њега Своју десну руку и рече му: »Устани, не бој се, ја сам први и последњи! Мртав сам био, И ево сам жив у век вечити!

А Данил понапре узе га световати и карати за његову кривицу, пак после му рече без устручања, кано божији што је пророк: »О, ти, Валтасару, Наваходоносоров сине (а не рече му цару!

кривицу, пак после му рече без устручања, кано божији што је пророк: »О, ти, Валтасару, Наваходоносоров сине (а не рече му цару!), ево, што ти се за твоје нечовечаство од Бога пише. Мани: измерило се је твоје царство.

« — и шикну штапом у једну камениту литицу. Рече: »Еда из овога суха камена да напојим ја вас воде, је ли?« А како то удари, вода слатка, лепа ка медовина, посукта

А и сам Бог сврха горе стајаше на њима. Тим плахо се Јаков прену из сна, скочи ома на ноге пронеразен, те рече: »О, међер, Бог је на овоме месту и ово су овде врата небесна!

РИФА ПЛАТНА По прорицању Језећила, што му Бог заповеди за приповест пред Жидови учинити, за Јехонијева царства, рече му: »Ти, сине човечији, узми врло преоштрен себи мач ка бријаћу бритву, пак узми четири рифа платна, те насред града

Дође к оној глави; сви је гледају и чуде јој се. Каза цар чија је глава и рече: »Да јој учинимо поштење кано нашем првому оцу. И сви јој се поклонише.

И сви јој се поклонише. После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што

И сви јој се поклонише. После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили, ама кроштоно је он послушао своју жену и

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Зато је нашао неког адвоката буџаклију и замолио га је да се заузме, рече, за праведну ствар и да му напише за новине. — Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату.

Ја ћу да пијем, а ти памти, па наплати! Наплати, брате! — А затим се окрене клијенту, па настави: — Не бригај ти, — рече скидајући шешир, јер му се глава чисто пушила од пива. — Знаш ли, бре, како ћу да га поткупим?

“ Е зашто да ти пропада век?!... Тако је Јевда говорила сину. Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља. Обећа јој да ће урадити онако како она жели.

и незвана, и дође још једна, четврта тетка, нека тетка Дока, с рукама преко трбуха, и запита их шта су се скупиле, рече јој важним и озбиљним гласом стринка Парашкева: — Збрасмо се, стринка Доке, ’оћемо, ете, да женимо оној наше магаре!..

Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики!

! И ја му зборешем, ама ме ич не слуша!... „’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке! Тебе ти ласно, рече; ти си мислиш да се саг ласно може да ожени, да ми је мен’, рече, ласно невесту да нађем како теб’ што је ласно

„’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке! Тебе ти ласно, рече; ти си мислиш да се саг ласно може да ожени, да ми је мен’, рече, ласно невесту да нађем како теб’ што је ласно шишенце ракијке да си пијнеш!...

Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко! Не ’теде више, куче, ни да си збори с мене, а и ја га — кад видо’ што је брљив — батали!...

Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш,

Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш, а уста гу, рече, како

Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш, а уста гу, рече, како мерџан-атеш!...

Ех, рече, пуста, рече, вера што ни смиће и на нас и на вас, а кеиф ми, рече, да гу узнем, ете, за мојега Халила!...“ И истин’