Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ВАСИЛИЈЕ: Иди, ти си отров, ти си змија пред мојим очима. ЕВИЦА: Та чекај, кад ти кажем. Кажи ми шта је то решконта, једе ли се? Како изгледа, да видим.
ЕВИЦА: Уби ме! ВАСИЛИЈЕ: Шта? ЕВИЦА: Уби ме! ВАСИЛИЈЕ: Гди је решконта? ЕВИЦА: Изгубила сам. ВАСИЛИЈЕ: Ох! (Седне.) ЕВИЦА: Ах!... ВАСИЛИЈЕ: Шта ћу сад?...
ЕВИЦА: У бурмутици. А моја несрећа мати дала филозофу. ВАСИЛИЈЕ: Шта, филозофу? Код филозофа моја решконта? Чекај мало! (Пође.) ЕВИЦА: Васо! ВАСИЛИЈЕ: Неће се педаљ од мене макнути док ми решконту не да.
Мој је Василије добио лутрију, али је решконта у овога господина филозофа. МИТАР: Аа, филозоф је ово? Зашто ви не дате момку што је његово?
ЈОВАН: Да не буде ова? (Покаже решконту.) ВАСИЛИЈЕ: Ха (загрли га), слатки, медени Јоване! ЕВИЦА: Код Јована решконта. Ах, ах! Како си је нашао? ЈОВАН: Дао ми је овај филозоф. РУЖИЧИЋ: Бози, вскују аз не вједал тоје.