Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: Ах, како можеш добити када си поштен? ВАСИЛИЈЕ: Зато што сам поштен, даће бог те ћу бити срећан. (Извади решконту.) Видиш овде дванаест иљада форинти. ЕВИЦА: То је само артија. ВАСИЛИЈЕ: То је знак да сам метно у лутрији.
ЈОВАН: То је лепо. (Узме бурмутицу.) Ала би ово било за мене. (Отвори је и нађе решконту.) Шта је ово? РУЖИЧИЋ: Содержи то, то је облигација за ону форинту. ЈОВАН: Ајде не браним.
(Грли је). ЕВИЦА: Ја не знам ништа, гди су ти новци, и откуда су ВАСИЛИЈЕ: Гди су ми, откуда су ми? Дај само решконту, пак ћеш видети. До по сата пуне три кесе дуката донећу ти. ЕВИЦА: Ал’ ћеду бити жути! Благо Нама!
До по сата пуне три кесе дуката донећу ти. ЕВИЦА: Ал’ ћеду бити жути! Благо Нама! ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам. ЕВИЦА: Какву решконту? ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио.
ЕВИЦА: Ал’ ћеду бити жути! Благо Нама! ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам. ЕВИЦА: Какву решконту? ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио. ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао.
Благо Нама! ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам. ЕВИЦА: Какву решконту? ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио. ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао.
ЕВИЦА: Какву решконту? ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио. ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао. ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? дај овамо, немој ме толико мучити.
дај овамо, немој ме толико мучити. ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какову решконту. ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо? Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити!
ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо? Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити! ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио. ВАСИЛИЈЕ: Полудио. (Плаче.
То је лепо да убијеш сиромâ момка... Евице, ја знам да се ти шалиш, само оћеш да ме намучиш; дај решконту, да примим новце, па онда узми колико оћеш. ЕВИЦА: Убио ме бог ако знам о каквој решконти!
Код филозофа моја решконта? Чекај мало! (Пође.) ЕВИЦА: Васо! ВАСИЛИЈЕ: Неће се педаљ од мене макнути док ми решконту не да. Није он снио нумере него ја. ЕВИЦА: Стани мало, Васо, мени нешто на памет паде.
МИТАР: Бре говори људски, зашто ако те окупим, нећеш се знати ни ти, ни твој језик. Решконту дај овамо! РУЖИЧИЋ: Да претворитсја в камен моје тјело, ашче знам за какову решконту.