Ћипико, Иво - Пауци
Опћински чауш, дуг, мршав, пушта ракете. Једну пусти прама доксату Ридића куће, на противној страни пристаништа, која тамо и паде. — Евала, чаушу! — примјети неки сељак из гомиле.
— Ала још једну! Чауш послуша и нанову пусти двије, једну за другом, у истом правцу. — Навлаш бацају на кућу Ридића, — сјети се Иво, јер није с начелником — опозиционалац је! — Је ли могуће? — зачуди се доктор.
” И искрено је сажали. Па се бесвјесно устави код тројице морнара, пред Ридића кућом. — Оно су ноћас изметинама избрљали, окаљали, — вели један, и посматра закаљану таблу агента Ридића.
— Оно су ноћас изметинама избрљали, окаљали, — вели један, и посматра закаљану таблу агента Ридића. — Сигурно ноћас! — помисли Иво, сјетивши се синоћне славе; и с одвратношћу премишљаше како је могуће некоме