Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Није лепа, али некако сва чиста. Ристана се звала. Газда Спаса кожар, велика лажиторба у разговору, али тачан кад што обећа, и милостив сиротама, повео је
И то наше домаће цвеће је увек некако слатких боја. Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно. Ристана прича живот сироте: живот пун рада и жеља, младост пуну страха од старости.
Појмови о оном тајанственом Санџаку стадоше се бркати с тренутним околностима. Ристана, то је наш свет, мученик. Газда Спаса, плав и дебео као бундева, учини се мајстор Кости мрки Турчин, и крив за нешто.
У самом себи осети као неки покрет за патриотско дело. Једном речју, мали шнајдер се залетео да се ожени. Ристана, наравно, без икакве либљивости, пристаде одмах на све.
И тако Ристана неочекивано постаде мајсторица и своја газдарица. Шор је одмах поделио улоге. С једне стране се расклиматала даска на
Срећко није далеко дотерао са свирањем, али је једне вечери збиља купио бакаруше. Брука у кући, брука пред паланком. Ристана очи не суши, а мајстор Коста црн и сув као мрав. Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас.
— „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија. Е, сад јој се сија сребро тамо где не треба!” Све је то био празан разговор.
„Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај манастира у Санџаку.
Ко би то мислио!” — говоре „другови и пријатељи”. Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику.
Пише, зове, али сам не долази. Једног дана Ристана опреми мужа на пут. Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило.
А и без новина, куд ћеш већег ужаса: син на робији. Мајстор Коста је поаветио. Ристана лежи, кажу да је удар капље. Срећко је сад сав ослонац и снага.
На кући мајстор Костиној две роде, али би прикладније било да су две вране. Ристана лежи у воденој болести и дићи се неће.