Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Нико кâ он! — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била! — Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа!
— Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо! — Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. — А шта то, Јуре?
Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење. — Шта ћеш, дите? — Како се зове она тица златна репа?
! Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна. — Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ. — Доста је једну рич рећи, па да осванеш сутра у слипићу — вели Бакоња.
Ослободи ме овога пута, па јево ти се за... (ћаше да рече: „заклињем се“, али се предомисли) па јево ти давам рич да нећу више! Фратри уђоше. Срдарини бјеше ред да служи.
Опијело се брзо сврши, па фратри обнијеше гвардијана три пута око цркве и унијеше га у гробље, гдје Наћвар поче „рич“. Бакоња чу само почетак, тј.
Бакоња окрете главу. — Госпе ми, дала би се и о томе рич проговорити... — Немој више ни једне, него ајде кући! — вели Бакоња устајући.
— Ја да иштем двајест да искучим пет! Еј, еј, мој Иве, не могу те повалити за ту рич! Млого си примија од вратрина у мало вримена!
Је ли ти жâ што смо се помирили? — Нећу више тамо — рече лагано Бакоња, дишући узбуђено. — Дајем ти рич да нећу више прико воде! — Е? — учини Бујас и диже високо обрве.
Чмањак побјеже. — Бора ми, ствар је наполак готова. Не триба ништа но да ти речеш рич — поче мати. — Ти знаш да мени триба заминица, да...
Ћипико, Иво - Пауци
Док је довршио, сједе, а други погледаше у начелника. — Питам рич! — јави се иза мале станке шјор Пеко. — Липо говори шјор Тадић, ма шјор начелник јема правицу...
— Ко јема ча говорити му? — Устаде посједник Тадић и као замисли се... — Нисте питали рич! — опази господин начелник, — ...Ма свеједно можете говорити.
— Ма зашто се правдамо?! — завиче дебели месар Тртић: — Прођимо на вотацијун! ... — Питам рич! — јави се након тога рјечкања вијећник из другога одломка и нагло устаде. — Мир! — опомену начелник.
— Заборави га, и он је тебе! — Ко зна? — А кажу да ти је писао, да се у њ не уздаш. — Нека, не могу! Његова рич у' мени живе, мучи ме. Не спомињите ми! — јави се јаче, и наново заплака: Вратимо се!
Син ће врцати симо—тамо. Нећу ја друкчије. Помирили смо се, па би срамота била да прикршимо рич. Мир је бог оставио! — рече с увјерењем стари. Код крчме на путу уставише се. — Да попијемо по чашицу ракије!