Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Добро! Ајте сад! — А мој добри, мој липи вра-Брне! — настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је право! — рече и пољуби га у руку.
— рече и пољуби га у руку. Сви остали редом приступише му руци, преклињући се сваки да му није „изгубио ришпет“ и молећи да опрости. Њеки још повикаше: — Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части!
ја... ја...!? — осијече се дујо. — Светога ми Фране, великога ми светога Фране, фалиш ли мало што... изгубиш ли ришпет мени или коме од редовника, или се побијеш с млађима, онда ћу ти најприје одаламити педесет тојага, па ћу чинити да с
де?... Раздвојише их одмах. — О, о, о! — поче тихо фра-Блитвар. — Ти, Стипане, канда губиш ришпет редовницима, о! о! — Ја, вире ми, дујо, мало марим, кад ко оће да табачи, па да је и бискуп, разумиш ли?