Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Једини ови Маринко и ови Иван што беше онако људи према мени. Ја сам у овој Црној Бари био жељан људи и лијепе ријечи... Све ме је гледало попријеко... Ја рекнем ријеч, а они оборе главе... Шта сам могао ја квара учинити?... Реци, Иване!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом: — Зар ти — вели
Поп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе. Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увјек дупком пуна.
Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи. Једанпут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.
Јал' се мирите, јал' ћете одсад с богом ратовати!” Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.
Само још да видим шта ће село рећи. А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи? Нијесу се дуго препирали. Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити — мора!
бијела брада прекрила сва прса, дигао икону више главе, и кроз онај тутањ и праску, чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: „... первје бо пришел јеси, светитељу Саво”...
У соби се ништа више не виђаше од дима. Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи. Мало после разиђе се дим, и ми га угледасмо како прескочи преко греде која се пушаше на патосу, па пође вратима.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну. Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку
— Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке. На те ријечи мени се сва кожа најежи. Куку мени ако ме Жућо нађе овако у џаку!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
’ а он му одговори: ’носим врећу ријечи’. А кад се дете на прагу куће извуче из вреће, треба му рећи: ’Мучење нек стоји у врећи, а теби језик у речи’.
и узречице, које је Вук такође унео у своју књигу Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи.
Караџић, В. С., Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Просвета, Београд 1986. Караџић, В. С., Српске народне приповијетке, Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Војни заповједник пресрете их горопадно; говораше талијански, изговарајући ријечи ужасним њемачким акцентом: — Но, ви, подеста, сакррр, питајте ове под бедемом, ту вашу браћу Морлаке, у вашем језику,
Прођ’те се познијех ријечи! Ја ћу грђе учинит него конте Марко, ја ћу тужити колонела гувернадуру у Задар, и ви ћете тужбе потписати!
Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека! — Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију.
Видим да се бог стара за мене кад вас намјери у овој пустињи, у почетку страшне ноћи, која ће настати. Хвала! Ријечи је наше изговарао заносећи. — Хајд, напријед, у име божје!
Само се не могу одмах сјетити сваке ријечи! Кнез га гледаше и слушаше. Питомо лице, углађеност, умност и топла благост бјегунчева привлачаху старца, који
Те ће бити кâ и тата, ја се надам! И осветит’ тајка свога, како треба!... — Крстиња, аферим ти га на те ријечи — рече кнез — али доста, е проглушисмо кукањем овога чојка, који не зна наше обичаје, па ће помислити е смо меки кâ
Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати јабуку!
Кажи томе човјеку! Драгић их гледаше редом, па тек на бабине ријечи уприје слободно своје очице на извањца и повјери му: — Оцу се зенит! Захори се смијех. — А коју ћеш узети?
Амин. Сви домаћи шапћући понављаху његове ријечи, а сви гласно рекоше „амин“, па посједаше на под, мушки обашка, женске с дјететом обашка.
Пристав и Шуто збише се један уз другога, подаље и од трпезе и од главара. Па прионуше сви својски, без ријечи. Тада се Јанку одгонетну једна загонетка.
по ономе што бјеше разабрао од Граничарâ, замишљаше да је владика црногорски самодржац, који влада у правом смислу ријечи, који има свој двор и дворане и гарду и доглавнике, ма како то скромно било, а оно сада дознаде да је владика у
Сјети се онијех ријечи старога Мргуда, како су Црногорци у вријеме Малог Шћепана глобили владике Саву и Василија! Узели им, вели, стотину
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
и сувим каменитим понорима с времена на вријеме започне некакву своју бескрајну тужаљку, али све је узалудно — и ријечи и туговање — и глас постаје све безнаднији и тиши.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
изишао је ћирилицом. Јевта Поповић у предговору велича »безсмертног Гундулића«, хвали његов »природни говор, красне ријечи и дивно пјесмотворије« и вели да ће Осман »најјаснија (најсветлија) књига у србском књижеству остати«.
»И тако познавши се са мном, наговори ме мало по мало не само да пишем народне пјесме, него и ријечи и Граматику... Тако што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања нашијех народнијех пјесама, ријечи и правила у
Тако што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања нашијех народнијех пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина заслуга Г. Копитара.
Али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне стране било прећерано,
на Цетињу Народне српске пословице и друге различне, као оне у обичај узете ријечи. Пословице је уредио азбучним редом, и где је било потребно објаснио их анегдотама које су за њих везане.
»О Боже мој, пише он, велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије!
Милићевић, Вук - Беспуће
Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на зајам: „до сутра“ . Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац. Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно.
Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо.
Са прозора му махну руком онај с којим је проговорио неколико ријечи. Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком. Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи
Милан је то осјећао, не бунећи се никад против оштрих братовљевих ријечи које су падале чешће, и поштовао и волио у њему брата који је старији и паметнији.
— Игранке, трке, кафешантани, жене, рече Гавре Ђаковић, заустављајући се иза сваке ријечи, као да изазива њихову слику. - И зар само то сачињава твој живот? упита.
Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот.
мислима које су се гурале под перо; са пуно мрља од мастила и са много испревлачених и брижљиво замазаних редова и ријечи под којима се скривала сувишност срамоте његова положаја и свега што је требало да остане скривено.
врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га својом љубављу, осјећајући једном страшном боли његову рану, преживљавајући стотину пута његову
— Убио! — тупо и из дубине, с невјероватном тешкоћом у изговарању, каза она. Он осјети сву страхоту те, тако казане ријечи; он је у њој чуо и кратак, убилачки пуцањ са зрном које пробија чело; чуо пад, видио крв, трзање, мучење и кратку
Она прелажаше кућом као сјенка, сломљена и клонула, с ногама које клецају, с мишљу која застаје, с ријечи која се гуши. А све прелијевале и претапале сузе, јецаји пуни горчине, јауци пуни крви.
И кад он метну грубо руку на њезино раме, она одмах клону и сва му се предаде, без ријечи. Напољу је пљуштала киша и текла потоком.
он се стотину пута одлучивао, заклињао, давао себи ријеч да ће то бити првом приликом кад му дође; он је био промислио ријечи којима да јој то каже, он је знао на памет своје фразе и одговоре.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Угледа је хајдук, загледа се, Дуго прође, ријечи не нађе, Ма најзаде вако проговори: „Јао, Фато, хајде са мном, злато, Прими вјеру ту Христову дивну, Буди мени
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: „Црни су им коњи, црне потковице.
се окрену лијево-десно као да тражи какву помоћ, па кад је не нађе, он сасвим занијеми, најађено пухну и здими без ријечи уз празан сокак. Од тога дана дјед Раде некако намрзну нашу стару кобилу.
Те исте вечери, малчице шапатом, а више немушто, без ријечи, на скровиту мјесту, иза своје батаљене појате, Сава се исповиједао и повјеравао светом Ради Лоповском, своме душевном
се бријао за оним столићем, Лазо је понешто и еглендисао са својим президентом, тражећи већ упола заборављене енглеске ријечи да би га саговорник бар колико-толико разумио.
Тек тада би знао да кажем шта је за тебе твој камарат, знао би кад би имао ријечи, али ту никаква ријеч не помаже. — Камарат!
— Врагометна цура. — Е, јес ти видио ...— издуши Дане и потом спласну и заћута. Више није налазио ријечи за ово чудно разиграно створење о коме иде и расте прича као о цури хајдуку, барабар с Лазом Шкундром и Луком Лабусом,
Што да пропусти овакву згоду и да се зеричак не окористи. На те моје ријечи, сељачак сав просину и погледа ме мило, као свог природног савезника.
Тетак Аћим, напротив, зину у мене забезекнуто и без ријечи: зна он добро, као и ја, да се дјед Раде још прије двадесет година упокојио, благо, у Господу, и да сад почива на
— Ево га, и ово је Ђуро накитио — погађали су у селу већ од првих ријечи нечијег писма, и онда је, од руке до руке, од састанка до састанка, писмо кружило и читано, па је најзад и заборављено
Ошамућена старица зачуђено је гледала у свој окрвављени рукав и тек послије неколико тренутака дође до ријечи. — Јес ти видио алчака, па баш по матери. Ето какви сте ви, синови.
нечујно увуља црна бакица у новим жутим опанцима и већ истог трена јој у ушима зажубори добростив мекан глас и знане ријечи, незаборавна пратња њезиног рођеног дјетињства. — Добро јутро, пиле бакино.
На Илиндан, пред вече, враћа се Спасоје с црквеног сабора и реферише старици: — Бако, ником ни ријечи о овоме што ћеш чути: данас на збору појавио се магарац с чељадећим ногама.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
А једном, упоређујући с радом на народним песмама: ... „у писању приповиједака већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне стране било претјерано,
Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: — Сиромаше, како може родити варени боб? А он му одговори: — Честити царе, као и из
С. Караџића). 6. Вук Стеф. Караџић: Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Цетиње 1836. 7. Вук Стеф. Караџић: Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Беч 1849.
7. Вук Стеф. Караџић: Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Беч 1849. 8. Вук Стеф. Караџић: Живот и обичаји народа српскога, Беч 1867 (у наклади Ане удове В. С. Караџића). 9.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Од њега већег лукавца нема, у свакој ријечи замку ти спрема. Пуна је варки његова глава, подвале смишља и када спава; ако ли падне у сан дубоко, још увијек
“ Док бурно море около јечи, капетан чује старчеве ријечи, тужаљку друга драга, прати га шапат из ноћних сати: „Младости драга, врати се, врати, давно ме изда снага.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Још су они у ријечи били, Залеће се кобац аваница, И одведе сјеницу дјевојку, Сви сватови у трн побјегоше, Ђувегија у просену сламу,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
и Вук Мићуновић започеше с Хамзом капетаном око вјере нешто поповати; док одједном они загустише, уљегоше у крупне ријечи. Рече Хамза Мићуновић-Вуку: „Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе, боља ми је вјера него твоја!
Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци! ВЛАДИКА (чита писмо од ријечи до ријечи) „Селим везир, роб роба свечева, слуга брата сунца свијетскога, а посланик од све земље цара.
Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци! ВЛАДИКА (чита писмо од ријечи до ријечи) „Селим везир, роб роба свечева, слуга брата сунца свијетскога, а посланик од све земље цара.
Што јуначки људе не смакнете, што им такве муке ударате?“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи, не смије се овде право зборит. Твоја срећа — не разумјеше те“.
Видите ли онога кадије? Дрŷга нема у четири земље. У њега су медене ријечи, увија се кâ враг око крста, ама пунан губе и лукавства; крвника га ришћанскога нема — заклала га пушка црногорска!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима.
“ Пало је чуднијех и смијешнијех ријечи о конту Пјеру и дружини његовој. Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе.
дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше. На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз капију; остали шљедоваше њихову
Еле, у пуном смислу ријечи, лијеп момак. Пошто приложише бадњаке и друге обреде трсише, сједе сердар и домаћица му, кћи, снаха и солдат — сви
“ За њим уђе други, за овијем још двојица, један за другијем, сваки понављајући оне ријечи што их је први изрекао. Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици.
Ништа те од њега зачудило не би! Да појаше коња и тргне сабљу па предводи војску, јали крстом у руци а благом ријечи из уста да украћује ускипјеле страсти људске, јали, као шта га јутрос видјесмо, мисаона и удубљена у сама себе!
„Нека уљегну Приморци!“ рече он. Она гомила уђе. Сваки му приступи руци а Ивановић сам прозбори неколико ријечи. „Сретна и вама била нова година и свему лијепоме Приморју!“ одврати Владика. „Сједајте!
Ајте! Повељанаја творите, а ови ће предлагаје маја пити, не бој се!“ Тек је он изговорио те ријечи, Господар зазвони те му нареди таман то, бива да почасти главаре. „Па реците да ја нијесам пророк!
“ Владика је говорио наелак; свака му ријеч бијаше одмјерена и измјерена. Видјело се из тијех ријечи да је одмах хтио заподјести разговор о многобројним племенским размирицама, због којијех у оно доба распадаше се
Мишан му одговори: „Шапат у папрат! Ко ти је крив е си лакосан ка’ кокот, а можда баш као зец...“ Сваку од тијех ријечи, Мишан је раздвојио једну од друге зијехањем, те смијех спопаде ону двојицу да се грохот разлијегао по планини.
Јанко започе поново да сипље из својега издашнога срца. У некијем часовима заиста му вријаше у њему, а тад му саме ријечи летијаху из уста.
На те ријечи, у томе часу свечаноме, прионуше им душе једна уз другу. Лица им се раскрутише, очи сјевнуше, весели осмијак заигра
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Испуштену реч не стиже. — Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда. — Једна ријеч, сто ријечи. — Тко пуно говори, мало му се чује. — Не вјеруј ономе који се много куне. — Бучи већма тко мање разлога има.
— Бучи већма тко мање разлога има. — Боље се поклизнути ногом него језиком. — Да се ријечи купују, мање би их било. — Празна тиква на вјетру свира. — Лајавој секи целини ријетки. — Пас који лаје не уједа.
— Испеци, пак реци. — Језик — џелат. — Погледај низа се, а пака реци. — Цијени цијеном, а мјери мјером. — Ријечи треба мјерити, а не бројити. — Боље је омјерити, па кројити. — Сто пута мјери, а једанпут стрижи.
— Гола реч — труло семе. — Лашње је забавит’ нег’ справит’. — Ди је много ријечи, мало је створа. — Слатке (лијепе) ријечи (смока) не (чине) мјесе колача.
— Лашње је забавит’ нег’ справит’. — Ди је много ријечи, мало је створа. — Слатке (лијепе) ријечи (смока) не (чине) мјесе колача. — Од речена до створена како од листа до корена. — Од збора до твора има простора.
— Од речена до створена како од листа до корена. — Од збора до твора има простора. — Од ријечи до чина, триста аршина. — Благо добром чину и светом образу и поштењу. — Реч без дела мртво тело.
Штође, штође! — Некаквога попа, који је рђаво читао и прескакао ријечи, запитао неко гдје је учио књигу а он одговори: „Штође, штође“; онда му онај, који га је питао рекне: „Ва истину и
— Овако је из гласа викао неки Ерцеговац, кога је притисло посечено дрво. Турчин, туда пролазећи и те ријечи чујући, одговори му на то: „Ја би’ ти, брате, помогао, али ђе ћу ти наћи куке до неба?“ Митар је наш, не мари!
“ Још су они у ријечи били, Залеће се кобац аваница, И одведе сјеницу дјевојку, Сви сватови у трн побјегоше, Ђувегија у просену сламу,
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
би једноме безбрижном човеку, да скупи све наше народне пјесме, приповијетке, приповијести, загонетке, обичаје, и ријечи.
коме ништа више не треба, него га вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству Српскога језика), да не би ни с једне стране било прећерано,
би једноме безбрижном човјеку да скупи све наше народне пјесме, приповијетке, приповијести, загонетке, обичаје и ријечи.
којој ништа више не треба него је вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповиједака већ треба, мислити и ријечи намјештати (али опет не по сво- | ме вкусу него по својству Српскога језика), да не би ни с једне стране било
д.), и ријечи којијех у нашему народном језику нема (као н. п. число, безчисленый, ногочисленый, чове чество, отрицателань, очаяниє,
” Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: „Сиромаше, како може родити варени боб?” А он му одговори: „Честити царе, као и из
пса па се упути к оној гори, те кад опази ону бабу, извади сабљу и насрне с коњем, а надршка пса, не говорећи ни ријечи. Баба се препане и повиче да је не посијече. „Брата ми на двор!” повиче он.
сјајну како сунце, просутијех коса низ плећи и голу као од мајке рођену, и чувај се да те љута змија не увије, немој ријечи проговорити, јер ако проговориш затравиће те и претвориће те у рибу или у што друго пак ће те изјести; а ако рече да
студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине ријечи: „Кобо, кобилице!
онога народнога блага, које је Вук народу Српскоме скупио и оставио, свакоме је познато, а види се најбоље из самијех ријечи ВУКОВИЈЕХ, којима их је он године 1852.
огласио, а које ријечи ја овдје мјесто икакве друге препоруке ево наводим: „Ево нашијех народнијех приповиједака, за које мислим уа ће у
“ Ово изрекавши извади један прстен и ухвати снаху за руку, пак мећући јој ови пестен | на прст проњуњори неколико ријечи, а она њу у руку по закону пољуби и захвали на прстену.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише напамет те разговоре, баш као какве молитве.
Ма на кога си се увргâ, не било те!... Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући лијепо да је крив што дође на
би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито.
Пирија и Наћвар бијаху мишљења Дувалова, а остали пристајаху уз Тетку. Сваки се напрезао да се сјети каквијех ријечи из светијех књига, којима би могао потврдити своје мишљење.
А мртви Шкоранца нека се мени јави, ако је кадар. Бакоња је пио ријечи Срдарове. Бакоњу заношаше све што је мушко и соколасто, те иако се чудио учености осталијех фратара, дивио се још више
Ајде у чету Радекину, ајде се поајдучи кâ какав ркаћ, па арај цркве и манастире. Али Бакоња не хајаше за та ријечи, него узе сухе хаљине, па се склони иза врата да се преобуче.
у њекијех двјеста пријеписа, те су сви осим Вртирепа писали по цио дан, Бакоња научи наизуст сав циркулар, од ријечи до ријечи.
њекијех двјеста пријеписа, те су сви осим Вртирепа писали по цио дан, Бакоња научи наизуст сав циркулар, од ријечи до ријечи.
по листовима, по леђима и бискати по глави, што би тако дуго трајало да би Бакоња сам престао, а то не би прошло без ријечи. Затијем би вра покушао да заспи, али би, најдаље до једнога часа, устао и почео ходати по собама, хучући и бобоњећи.
Еле, види Бакоња да се вра подјетио; и забрину се веома Бакоња, али о томе што се ноћу радило не рече никоме ни ријечи.
“ Већ чим је Брне чуо прве ријечи, избуљи очи, па се лагано диже и примаче ка Бакоњи, те га тако жестоко ћуши да му се глава обрну ка рамену.
Послије вечере вра и он не проговорише једне ријечи, но је вра лежао потрбушке много дуже него обично, а Бакоња га чешкао.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! А. Шантић ЛВИ ПРОЉЕЋЕ Немој, драга,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
(Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску вриједност.
Има у мом рјечнику још доста таквих ријечи — имена растиња и птица, и којечега другога — којима никад нисам сазнао правог значења: баш као да сам се подсвијесно
(И тај мал дел мисерере је једна од ријечи које су онда у мојој нутрини одјекивале, а и данас одјекују, големим митским одјеком.
удаљености, сјећање вара, али ми се чини да читавог вијека нисам с њима, објема заједно, измијенио у све тридесет ријечи. Под старост, дуго послије мог одласка од куће, у опћем расулу породице, одселиле су из мјеста.
” За дуго времена послије тога, усред игре би ми саме наврле на уста те ријечи, па сам их бесмислено понављао, не успијевајући никако да их се отарасим.
Каткад и по читаве дане. И његове шутње биле су можда значајније од његових ријечи. XИИИ Навече пред спавање, на плавичастој ивици између сна и јаве, најјаче се разигравала машта.
него још претендирати да средство за постизање тога ефекта буде твоје истинско увјерење и сушта искреност твојих ријечи. Обмањивање средством истине несравњиво је подлије него обмањивање средством лажи.
А онда прве, без подлоге живахне ријечи при сусрету. Све то допире до мене сординирано, издалека. И, из ове моје сигурности, готово забавно.
Заредала би по свим просторијама у кући удјељујући свакоме по двије-три ријечи којима је храбрила чељад у њиховом бављењу или их потврђивала у стању у коме су се затекли. — Што радиш, Анка?
Разговор ће тећи у старим, чврсто устаљеним сељачким формама, са много ријечи које ништа не кажу, али које већ ред и обичај захтијевају.
У сваком њиховом чину, ријечи, погледу као да је присутно читаво њихово биће, читав њихов дотадашњи живот. Кад шуте, кад не чувствују, такве су
Колико ли се живог људског истрапљеног ткива за њ залијепи! Као, уосталом, и за толике друге људске ријечи и фантоме. Као не само за велике ријечи „домовина“ , „част“ , „дужност , „жртва” и томе сличне, већ и за оне друге
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Стража ће те ухватити и одвести пред цара, и твоја глава оде с рамена доље. Он једва дочека те ријечи, остави тета-лију, и зачас ето га под јабуком.
У њему задрхта срце од радости и већ се наже да ју пољуби, али се сјети тетинијех ријечи. Учас зграби и дјевојку и златан поплун с њом, па бјеж̓ натраг, док дође до своје тете.
У цијелом мјесту ништа за јело него само меса. Боже, објешено месо сваке руке, али се он сјети лијиних ријечи да не смије меса јести, а гладан.
пса, па се упути к оној гори, те кад опази ону бабу, извади сабљу и насрне с коњем, а надршка пса, не говорећи ни ријечи. Баба се препане и повиче да је не посијече. — Брата ми надвор! — повиче он.
сјајну као сунце, просутијех коса низ плећа и голу као од мајке рођену, и чувај се да те љута змија не увије, немој ријечи проговорити, јер ако проговориш, затравиће те и претвориће те у рибу или у што друго, пак ће те изјести; а ако рече да
студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине ријечи: „Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти студене водице и зелене травице“, па ни на какав други глас да не отвара
Кад угледа цара ђе иде, он стане викати: — Хај волови, помози боже да роди верени боб. Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: — Сиромаше, како може родити варени боб?
На ове се ријечи кувареве дервиш тако смете да не знадне одговорити ништа, а цар смијући се повиче: — Право, право! И потом одмах
Ћипико, Иво - Приповетке
Браћа у тамници с дана у дан све више опадају, и у страху су да ће се игда сунца нагријати. Наслућују из сучевих ријечи да би се могло догодити да их уврсте у турске поданике и предаду турским властима.
— понавља он одлучно. —И ја бих био исто учинио, јави се млађи. Судац причини се као да је пречуо ријечи млађега брата, и прослиједи писањем.
Кад му назријеше у тмици старачко лице, зачас заборављају своју невољу: гледају један у другога, а не могу да нађу ријечи да изразе своје осјећаје.
граду; може бити да јој га је било мило, или се сјети свога поочима, или своје мртве мајке, тек, не рекавши никоме ни ријечи, нагне наново натраг низбрдицом. Чељад је дозива, али се она не обрће, већ једнако трче.
Ту се у сунцу срета са Спасојем. Он је води у хлад. Пландују и разговарају, но не сјећа се ријечи. А не сјећа се ни мјеста, засве да јој се чини да је некада ту била. И осјећа слачину у животу и за дах умирене сласти.
Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода
говорио, и долазио је до самих тврђава, а за рђава времена заклањао се у војничке бараке, и нигда нико није му ружне ријечи казао.
Девојку његов мушки глас и слободно кретање разблажи и гане. Дође јој да што повјерљиво рече, но нема ријечи да се изрази. Осјећа да се нечега боји и жељела би да је он од тога одбрани.
јој господар озбиљно, а господарице пак настоје да је утјеше, мада их она у узбуђењу и не слуша, и не разабира њихових ријечи. Госпођица је пољуби, припомене јој да се ничега не плаши: све се за љубав чини. А очи јој играју и дођоше свјетлије.
Доста је било оно неколико туђих ријечи што их Цвијета бијаше у граду научила да схвати женино причање. Искрено се гледају и траже ријечи да се боље разумију.
Искрено се гледају и траже ријечи да се боље разумију. А силан брод са чељади једне читаве вароши плови даље у дубокоме мору и свијетломе простору,
Лазо, види се, жели да заметне разговор, али они као да немају ријечи; рекао би, навлаш се туђи једно од другога. Ни пиће не може да их разговори: једнако се збуњено гледају.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
године часопис Умјетност ријечи) као сразмерно самосталнога система комуникационог у оквиру културе схваћене као „система системâ“.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Чак и Антун Бранко Шимић има овакву тврдњу: „Прави умјетник у ријечи неће чинити као она два славна српска версификатора који су готово све своје пјесме испјевали у дванаестерцу и
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
“ Покорна неком! Ал’ није свугде, и није сва!... ПРВИ ТУРЧИН: А ти, што ћутиш, Ћериме?... ЋЕРИМ: Ријечи му у памети биљежим, а муком ми се груди трзају, као да сам ћезапа сркнуо... Јарамаз ољу!...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
вратимо се пред вече натраг, вечерамо и отидемо сваки у своју собу спавати не проговоривши један с другијем ни једне ријечи.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
МИЋИЋ: До тебе, господару! ШУЛОВИЋ: Распорено ти срце доносим, Заустави му крв... ти, кнеже, мо’ш Једне ријечи брзим мелемом Мо’ш ми залечит рану дубоку, Или у срцу сву крв следити...
Он један може ову бујицу, Што се кô силан вихор подиже Због прогнанога старца војводе, Своје ријечи силом чудесном Утишат часом и умирити... (Кнез Ђурђе одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Радош прогоњен.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја! Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају.
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје.
Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и
Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће
И чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући веже се са насмијаним небом прољетним.
Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у душу његову: „'Вала ти на твојој чести и
Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити.
Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего' из штуца — прас! Жива га земља не дочека... — Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô? — Није то, чоче, онај Шаћир!
руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дрхћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером
Судац: Ти си, Давиде, и будала, и ниси будала. Давид: 'Вала ти на таквој ријечи кô старијем и учевнијем! Судац: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма' на њиви убио?
Давид: Дијете, молим те кô што се Бог и старији моле, не прекидај ме у ријечи! Не прекидај ме у ријечи, тако ти царског крува!...
Давид: Дијете, молим те кô што се Бог и старији моле, не прекидај ме у ријечи! Не прекидај ме у ријечи, тако ти царског крува!... „Паметан си, вели, и бистар домаћин, али ћу ти јопе' дати један свјет.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
приповјетке (1821, са 166 загонетака; и 1853); Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, 1834.
шаљивих приповедака и предања о функцији објашњавања појединих речи, да би како и сам каже, "показао шта народ о ријечи којој мисли и приповиједа". У предговору збирци приповедака из 1821.
коме ништа више не треба него га вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству Српскога језика..").
Ћипико, Иво - Пауци
Али она не може да савлада баштињене Радине наваде и нагоне. Родио се овдје, у овоме крају земље, гдје три ријечи, у згодан час речене, исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, цуру
Надстојник уђе први у дућан, па се кроз конобу, не рекавши господару ни ријечи, извуче у двориште. Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном оклијева неко вријеме: нека Васо проговори господару
И цура дизаше се сваког јутра из кревета незасићена, заморена и зловољна. И једнога дана, не рекавши никоме ни ријечи, одбјегне га. Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом. Стигавши је у пољу, вели јој: — Врати се, Машо!
Дошавши кући, не казује женама што је урадио, и не спомиње ни о чему ни ријечи: казаће Ради кад се кући поврати. Међутим, селом се одмах о куповини пронио глас.
—Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра устрану. Петар плане: — Нећеш, момче, што си намислио!
—Зашто? Реци! —Путем мислила сам на попа Врану: може бити да би он... —и устави се на по ријечи. —Што? —...Био боље за ме. Бих, да се мајком назовем, све учинила! Раде је зачуђен погледа.
Смиљана пружи му кашику и вели: — Маши се! И већ ни ријечи не проговорише док не доручаше. Затим приступише к ватри. Мушки запалише луле, а мајка, кћи и невјеста стоје над њима.
—Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој. Цвијета се трже и задрхта, али ни ријечи не одговори. А Раде једва дочека, па одврати за сестру: — Не срамоти она тебе, већ се ти сам срамотиш...
Иза велике мисе, разилазећи се, свијет шапори о Ради, али нико ни цигле ријечи не рече попу Врани; он је господар у цркви, па може како хоће!
И не гријеши, жено, ни мишљу, ни дјелом!... — И што даље говори, његове ријечи долазе мекше и питомије...— А опрости и мени ако сам те гдјекад саблазнио, као што и теби бог, преко мене, жено,
” одмах сједе. Погледа по друштву: нико ни ријечи! Неки од фратара не познају лично газду; познају га тек по имену и гласу, али неће да му пођу у сусрет да га поздраве;
Дакако, хоће се добрих дјела, а не само ријечи. Млади калуђер испитљивим, радозналим погледом погледа на попа Врану; и фратри загледаше се, али ипак побегенаше
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
стигне, Да смрт са земље и мене дигне, У вјечно жиће блаженог свијета, Гдје сваке сласти пролеће цвјета, Најстражње ријечи теби ћу слати: „С Богом о Мати!... с Богом о Мати!...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905. ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас
Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам топле ријечи и збора. 1908. ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час. Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас.
Негдје красна бије и мотика звечи, И чује се стадо и жамор ријечи, Галебови круже, блеска перје меко; Погдјекоја лађа избија далеко.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Хоће једном бити према глави, јали мојој, јали према твојој!“ То је Марко у ријечи био, кличе вила с Урвине планине, те дозива Краљевића Марка: „Побратиме, Краљевићу Марко, знадеш, брате, што ти коњ
Ја кад виђе Црнојевић Иво, брже пита сестрића својега: „Мој сестрићу, док си у ријечи, како ђевер бјеше код ђевојке, а допаде дијете Максиме, еда виђе ђе погибе Максим? И знаде ли шта би од ђевојке?
Та љепши си од мене ђевојке!“ Тек што они у ријечи бјеху, стаде звека мермерли-калдрме, ето иде паша са Загорја! Кад опази дилбер Иконија, затвори се млада у
А Алија не рече ријечи, већ од земље на ноге скочио, па посједе дебела дората, оћера га право на Цетињу. Осман-ага оста на Удбини, па он
Мене прође моје четовање!“ Тек што Јанко у ријечи бјеше, ал’ ето ти Мандушића Вука и он води од Кладуше Муја, везао му руке наопако, приведе га од Котара Јанку, па га
Тек што стари у ријечи бјеше, ал’ ето ти Сењанина Ива, — сав му вранац у крв огрезнуо, на Ивану седамнаест рана, носи десну у лијевој
А Виде је красан пријатељу према тебе, према дома твога; сва је слика, мио побратиме! А и Виду није за те криво, без ријечи даће ти ђевојку; нит’ је проси, ни јабуке даји, већ ти купи кићене сватове, пак ти иди Виду по ђевојку“.
Чији ли су, куд ће по ђевојку?“ У ријечи коју бесједио, пред двори му свати дојездише, ђувеглија ријеч приватио: „Мили тасте, Виде Маричићу, моји свати са
Тада рече Мустај-беже Лички: „Бе аферим, Јанковић-Стојане! Баш си дошô у онога руке који ће те, море, оженити!“ У ријечи пали под Удбињу испод куле Мустај-бега Личког; гледа чету мало и велико, и Хајкуна са бијеле куле, мила сестра
У ријечи коју бесједише, ал’ ето ти од даше џелата баш на врата тавници проклетој, пак дозивље Лијеша војводу: „Ко је овђе Лијеш
“ Истом они у ријечи бише, кренуше се Турци из Лешнице: бубњи бију, а свирале свире, сва се земља испод Цера тресе, право Турци иду
Кад то виђе Ћурч’ја арамбаша, он докопа пушку по средини, обазре се, рече три ријечи: „Моја браћо, до триста другова, ко ће са мном, нека иде за мном: ја се први с Турци бити нећу!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц! — само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка. — Паприка!
као рудар, фармерски радник и каубој (чувар стоке) а кад се отуда вратио, мијешао је у наш језик много енглеских ријечи, жену Мару звао је „Мери“, оца Ђурђа „Ђан“, а сина Николу „Ник“.
Богами долазим, не варам те! — Истину ти вели, Жуја, он је човјек од ријечи! — потврђивао је и Стриц важним тоном одрасла човјека.
На те његове ријечи, дјевојчица покорно, оборене главе, крену кроза шуму. Јованче се уозбиљи. — Луњо, куда ћеш? — Шта ја знам куда ћу.
Доћи ћу ја овамо. Окренула се, одлучна и љутита, и без ријечи се упутила кроз Гај. Дјечаци су зачуђено гледали за њом. Ко би се то од Луње надао, од оне тихе ћутљиве Луње.
Тек што је то изговорио и почео да се смије, кад из дубине ходника, из неодређене даљине, као неки одговор на његове ријечи, доприје једно танко, подземно: — Еј! Два мала истраживача скаменише се у мјесту.
— Ето ти, оде нам дим пјешке по земљи! — повика Вањка. — Пази га само како се вуче. Одједном се дјечак пресијече у ријечи.
Дјечаци попадаше као да их лупи некакав невидљив џиновски талас. Нико није имао ни даха ни ријечи. — Ево га опет! — тек послије неколико тренутака прошишта Мачак.
— Добар је човјек чича Лијан — сјети се Јованче учитељичиних ријечи. Као да и нехотице потврђује те његове ријечи, старац лагано устаде, скиде шешир с главе и рече свечано и тихо: — Да
— Добар је човјек чича Лијан — сјети се Јованче учитељичиних ријечи. Као да и нехотице потврђује те његове ријечи, старац лагано устаде, скиде шешир с главе и рече свечано и тихо: — Да јој одамо почаст доброј нашој, драгој школи.