Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путовани пут, ни одужени
Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина. Један за другим сваки назва: „Ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше.
— рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу? — Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина. — Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камоли још вриђати бога прид дичицом и прид дуовником.
— Таа-а-ко! Па дај да пију! — Вала! вала! Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави. — Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не!
Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија! — узвикнуше Јерковићи. — Ко ће напити кâ он! — вели Ркалина, машући главом. — Нико кâ он! — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била!
Донбро донша! — напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу. А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан. — Е, овога још није било!
Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде. Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху њешто живо мећу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ.
— вели Рдало. — Таа-ко!... — А најглавније је да држи руке при себи и језик за зубе, он и Осињача, јер... — Ркалина зашкргута зубима. — Таа-ко!... — Анко јонпет нансрне, дан ган звинзнем по ћинвенринци, Крнкотићу, динте!
— вели Рдало. — Ма све су то празне ричи, и ја не знам шта оћете најпосли? Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра. — Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро.
Кушмељ јекну као рањени во. Осињача и Бакоња плакаху. Немилостиви Ркалина настави: — То си ти све знâ, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља. — Ја нисам знâ то!
Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу. — Натраг! — повикаше сва тројица. Ркалина погледа презирно Стипана: — А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски тавозилу, а!!?
— Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији.