Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ајде у чету Радекину, ајде се поајдучи кâ какав ркаћ, па арај цркве и манастире. Али Бакоња не хајаше за та ријечи, него узе сухе хаљине, па се склони иза врата да се
— Ко је овај јарчић? — запита Бакоња Дундака. — То је ликар. Чини ми се да је ркаћ, јер говори као и они. Господа све „пркелајући“ уђоше у манастир. — А ова је баба — претур!
него то је могао учинити који други слуга од онијех што су прије Стипана служили, по свој прилици „какав притајени ркаћ“. А што се тиче Букара, сви су били већ увјерени да је погинуо.
— вели Бакоња у себи... — Јево овдинак три наша, па нису ни нанеси прима овима!... Па како ти се држи ркаћ, како ооло гледа, кâ да је мали цар!... А не би ни један назвâ „фаљен Исус!
Букар десна рука Радекина!!! Букар, који нас је за нос вукâ мисец дана!!! — Е, е, то је само ркаћ кадар учинити! — рече Бакоња и онда се сјети како је једном затекао Букара усамљена са друкчијим изразом на лицу...
Е, шта ти је ришћанин... Видите, ја никада не кажем „ркаћ“, него липо ришћанин, јер, најпослинак, дви су здиле, а један је бог, а они су наша браћа!
Тада му се препадоше за живот, те послаше до младога љекара из варошице. Ркаћ дође по највећем пљуску, преписа што и прије, и остави зрнца, препоручи му да се умјери у јелу, па узевши за путнину и
подржавали попови глагољаши, али сад, откад су почели латинци потискивати глагољаше, сад се и народ почео тровати, те ркаћ мисли да није грехота похарати буњевачку цркву, а Буњевац опет тако исто за ркаћку, као што свједочи похара манастира
Диже се велика граја. Ришћани викаху: „А, ко ће кô Срб.“ Католици пак, у огромној већини, а јетки што ркаћ однесе славу, навалише молити фра-Бакоњу.