Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Гоните угнетача њена!... Идите, помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшега за вас и за род човечји!... На Велики петак освануло је пет стотина косача, мрка погледа, чврсте деснице.
“ „Лепо, џанум... А да нисте род?...“ Питао га је архимандрит, једнако својим жмиркавим оком мерећи мога побратима.
Баш му се из погледа видело да се премишља како и на који начин да га боље оглоби. „Оче Калиниче, ми нисмо род; она је чак с оне стране Честобродице, баш испод Ртња, а ја, као што знаш, из Мутнице“. „А писмено, џанум?...
Ако теби не бих, да коме бих?... Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... — Јест, добри учитељу, тако је! Онај који нема брата, са целим се светом братими...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Хидра се приуподобљава мучитељу који смири људе, али им сам зло твори. Учи нас ова басна, дакле, да род человечески не може благополучан бити нити у безначалству и пустом самовољству, нити пак под владјетељем ленивим, који
Заисто, крајњега, не велим посмејанија но сожаљенија достојан је человечески род! Колика зла страда од којих би сасвим свободан могао бити да је довољно паметан и праведан?
Историју знати, то значи знати с чим се је род человечески ползовао и благополучан био, с чим ли се је покварио, повредио и у несрећу падао и пропадао.
О овоме смо на више места напомињали; ништа мање ова је материја толико важна и нужна за человечески род, да се о њој никада одвећ много не може говорити, ибо сваки дан зли и лукави добре и чистосрдечне на сваки начин раде
Благословено и свето остаће име његово довека! Колико се више человечески род буде уразумљавати, од мрачнога сујеверија освобождавати и чистим разума светом озарјавати и осијавати, толико ће се
освобождавати и чистим разума светом озарјавати и осијавати, толико ће се више његова человекољубна душа од рода в род ублажавати и памет и име његово помињати и славити, и све оне хиљаде хиљада људи који се не би родили а за његов узрок
је установио да се за велике заслуге к отечеству не само заслужени отечества синови но и породи њихови „от рода в род” благородством обдаривају и прослављају, за возбудити чрез то витешку и саму времену смерт за бесмертије себи
и чиста од сваке мане и блазни, како чиста и цела голубица, достојна бога творца свога, од кога она почетак и род свој признаје и има.
Ко год није ходио по варварским и злоуправљајемим земљама и није видио љута страданија која род человечески за скудост добра поретка и добрих закона подноси и трпи, никада не може себи вообразити каково је
А кад би хотео и да га прокуне, шта би му рекао? „Не растио се ни плодио, но нек ти пропадне род и колено, и нек те нестане на земљи!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Заречемо се: баш да пођемо, па макар не дошли више; ако где и погинемо, доста је браће и на Врачару погинуло за свој род. Сад тога дана дотера Стева Живковић џебану, и сви се састанемо код Црног Ђорђа, и опет о путу и трошку поменемо.
И ако нас превариш те с њима не одеш, више ниси наш род; а бићеш проклет од свију Срба и од све сиротиње, аки нас не послушаш као што си рекао, кад смо те послали...
Истина, да мени не пристоји овако мислити и говорити, али и Христос Спаситељ себе је дао на смрт, да спасе сав род человјечески. Тако је и Карађорђе радио.
4. маја Недоба каже, да је говорио много графу за нас. — Ја одем Булгакову и кажем: да Серби, наш бедни род страждушчи у последњим отчајани свакија милости лишен: нам пишут, что отечество нас потребује в себе имет, зато ми за
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Која Мирјана? — упита Пурко. — Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род. — Јест — одговори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати...
Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Овај претрну и колена му клецнуше. — Иване Миражџићу! До јуче сам те звао чичом, али од јуче ниси ми род!... Ко има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!...
До јуче сам те звао чичом, али од јуче ниси ми род!... Ко има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!... Поздрави твога сина Лазара и кажи му: Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!...
очију као да је читао: мислиш на ме, на моју, љубав, а заборављаш толике уцвељене мајке и сеје, заборављаш љубе у род опремљене!... Нема нама милоште и миловања док све не запева једним грлом!...
заволети без — врста платна белај — несрећа, зло, беда белокорац — нож са ручицом од беле кости берићет — издашан род, обиље бимбаша — командир веће војне јединице бињеџија — ваљан коњаник борија — труба бугија — прашина, облак
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена!
као она на сокаку, него родна, која су сваке године доносила род и стократно наградила негдашњи труд поп-Спирин око њих.
— Немојте, немојте — прекиде га Меланија — знам ја мушки неверни род. — Ал уверавам вас... — Вероваћу, али дајте ми прилике, доказа и времена. — Па...
Та биће тебикана, макар ни Арси не дотегло, јербо си ми ти ближе род!« А Нићи мило, боже, кад је гледа како меси, како се брине за њега, и како се наднела над наћве па меси хлеб, па се
И доиста, Јула се исповедила мáми. Казала јој је све. Није заборавила ни богат род Шацин, ни његову намеру да иде у Беч да тамо сврши хирургију.
сестре Српкиње, сузу жалости над несретним удесом нашега Љубинка; покажите тиме да цените и уважавате пожртвовање за род, а српска вила уписаће му име у читуљу српских мученика, и сачуваће му спомен и за потоњи свет.
— Ћиро, узми се на ум! Ћиро! Одма’ идем у род; идем у бели свет ако тај грубијан не повуче што је заслужио! Идем, Ћиро, куд ме очи воде а ноге носе, и ти гледај шта
Е, па ја ћу вам, молим лепо, моћи то јешплицирати. Јербо ја сам и неки род овом бирташу што је сада, то јест, у Темишвару. — Он ће, знате, да се жени; па у недељу ће да ту бидну сватови.
— рече бојтар, па устаде и брзо суну себи ракије у фићок. — Ја сам овде знате, к’о неки род, па зато се и не циврам, него се и сам послужујем. То ми је балсум, и, касти, једна слâдост.
им к’о својима, јербо има људи па ’оћеду да пиједу, а нећеду да платиду, а ја им не дам то, и пазим на њи’ к’о њихов род, и, на прилику, браним ово имаће к’о и моје да је. — Е, то је лепо од тебе, лепо!
Ваљда има у њој педесет грáди, па да изгорем! Ја нећу само прид туђином да кудим еспап, јербо смо род; а зар је То честита ракија?! Да је то честита ракија, ја би’ се бар стрес’о кад је пијем. Блага к’о божја росица...
За то време пронађе се из разговора да су Пера Тоцилов и црквењак и неки род, или боље рећи: биће род док се само неки њихови, који невенчано живе, венчају. Сто се постави и јело се донесе.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
и уквартира се код трговкиње госпође Цифрићке која је Персине заове мужа некакав род, а сестра од тетке госпође Јелке Сириџићке, којој је сестру Савку Љуба оставио.
Љуба чује да и неки млад нотарош проси фрајлаАнку. Начује да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки. Сад је већ знао колико је сати.
Ми немамо деце. Немојте мислити да ви узимате какво сироче које никог нема. Она је наше дете, ми се само за наш род трудимо, па опет ћемо се, чим се може, помагати. — То је већ што друго. Молим вас, дакле, ви немате деце? — Немамо.
тако радити као пештански фишкал; друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се сунцу надаш, лед те туче.
Јефта му пружи акције. Бабоња чита, маше главом. — Као што видим, ви сте, госпођо, Рогозићима род, сестра Рогозића? — На служби. — Па брат и сестра за такву багателу, једну питу, да се заваде!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Ја имам довољно узрока грчки род не иначе него с почитанијем предсретати, а видовит ће читатељ лако, и без мога изјасненија, примјетити зашто је ово
Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде! ЈАЊА: Срамота на тебе и на твоју род, како почитуиш свога господар. ЈУЦА: Ја сам чинила што је год било могуће, али видим да је то све бадава.
да кажу људи: „Пострадо кир Јања, ајде да го помогнимо!“ душо Јуцо, ти имаш грчко памет у глава, ти ниси од сербско род. ЈУЦА: Мислим да се моја баба од грчког колена води. ЈАЊА: Их, их, их! Што ми не кажиш, да ти пишам у новину?
Ех, славно Греција! Једно зрно како си нађи од твога дух, тећи ето памет. Душо Јуцо, оћи да си сви Грку радуи за твој род. ЈУЦА (у поласку, за себе): да вас ђаво носи! (Ошиде). ПОЗОРИЈЕ 8. ЈАЊА (сам) ЈАЊА (сам): Проклето Ева!
ПОЗОРИЈЕ З. ЈАЊА (вуче ПЕТРА за уво), ЈУЦА ЈАЊА: Овамо, какадемоне, овамо, нечисто дух, род сос фуриа! Ко-ј диро сирћету? ПЕТАР: Та шта ме вучете за уво, нисам скот! ЈАЊА: Ко-ј истеко сирћету, проклету пас?
МИШИЋ: Што један поклања, други, кој прима, не отима. ЈАЊА: Знајте што, господин нотариус? Та ми смо род; ајде да делимо. МИШИЋ: Боже сохрани! Ви сте и мени једанпут поклонили, ја моје право не дам.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А Павле је причао да је код њих одседео само мало. Жалио је, каже, то двоје старих људи, иако му нису били ни род, ни помозбог.
Окренувши се Ани и Варвари, ваљда у нади да ће их дирнути, поче да тврди да им је Ђинђа Зековича род, па да рођаку треба бранити.
А кад га Ана упита, какав им је то род, Ђурђе јој довикну, пре него што је Трифун, сиромах, могао, да одговори: „Еј Анко моја! Та како да не знаш!
“ Међутим, Трифун погледа, озбиљно, брата, и рече да не ваља спрдати се са сиротињом и да је ту жену у род довео, да рођаку од ареста спасе. Ана га онда нападе да је под старост довео швалерку у кућу, крај матере своје деце.
Костјурин, оберкомандант Кијева, имао је много главобоље око тога. Несретни род сербски желео је помоћ Росије, и о том тамо трудити се отишао је, али само људи могу одселитсја, отечество се
А што се коња тиче, каже, Исаковичи су, здје, в Кијев, пришли, јер, каже, хоштемо име и род свој прославити, а не да национ срамотимо, као некакије Шевичи, профијантофицери! Та увреда била је тешка.
да им каже, ни једне скарадне речи, нити да се према њима понаша ружно, имао је обичај да свакој шапне – да му није род, да би свашта било. „Анице, Смиљана, Савко, Алко, да ми ниси род, свашта би било.
„Анице, Смиљана, Савко, Алко, да ми ниси род, свашта би било.“ Тај човек, који није био баш много писмен – мрзео да пише, и кривио уста, ваљао језиком, кад је
Теодосије - ЖИТИЈА
А ови по Давиду говораху: — Род правих благословиће се, и буди благословен од нас! И тако сви благодаривши Бога, утеху а уједно и починак добише.
Но беси лукави, који по природи својој мрзе људски род, као год што у почетку на првог човека Адама завишћу нападоше те га змијиним саветом преластише да ће бог постати, и
и што слушањем примише од оних инока који преподобнога погребоше и који с њима бејаху, па ми то о њему испричаше да и род роду после њих ово пренесе као повест, те написах и сатворих да сваки може прочитати, да се добро житије преподобнога
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Младићи сањају да женидбом уђу у јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака („преко девете одиве“).
Тако кад „убава мома“ каже драгоме: Не ли сме пуста роднина? он одговара: Високо дрво сем нема, убава мома род нема, јазе ћу тебе да земам.
каже девојци: Татко ти татко два брата, мајка ти мајка јетрва, мије два прве брачеди, деј ђиди моме убаво, убаво моме род нема, јагње сугаре греф нема.
Има и старих досељеника из дебарског краја, штавише и са леве обале Дрима. Матишевци, Врло разгранат род у Нићифорову, пореклом је из Мата, и зна се да се је пре 150 година доселио овамо.
У Маврову има један род, Влаховци, који знају за своје аромунско порекло и чији су старији чланови говорили цинцарски.
У Росоку су најстарији становници „Власи“, који су дошли из Арбаније. Као што смо видели, у Лазаропољу има велики род Дракули, пореклом из Росоке, који се у ово село доселио пре 120 година. Готово сви су црномањасти, скоро гарави.
Тако у Лазаропољу има велики род Кокалевићи, који се пре 150—170 година доселио из Мата, из села Мацукала. Они који су остали у томе селу Мацукалу
Они себе зову именом Словенци (једнина: Словенец, женски род: Словенка). Немци су их доскора звали Вендима или Виндима. (Wенден, Wінден).
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
и лажним сведоцима које сте ви привели суду доказујући да сте ми блиски рођак, и ако смо ми, то ви најбоље знате, род само по томе што је ваша мајка била жена некаквог рођака моје мајке.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
ишла на ганглије, и готово редовно после десетог, могли сте да чујете како говори да је цивилизација покварила људски род. Кад сада мислим о томе, чини ми се, да је то било због тога што је за један ауто требало неколико његових плата...
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Јуцина душа хоће један дан да по вољи живи. Та Шамика је дворио за време болести Јуцу боље него њен род. Из Талијанске донашао јој смокве, наранџе и лимунове.
Фасцхінг) — месојеђе, покладе фела — (мађ. фел, феле) — врста, сој, род фент — претварање, претворство филигран (фр.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
нађе дивљу трешњу, савије њену грану па се трипут провуче испод ње и сва три пута каже: „Како ти ниси јалова у свој род, тако и ја да не будем у свој род!
грану па се трипут провуче испод ње и сва три пута каже: „Како ти ниси јалова у свој род, тако и ја да не будем у свој род!“ Овде је, очигледно, до свог најјаснијег изражаја дошао принцип имитативе магије — слично производи слично.
У истом срезу неке невесте када пођу на венчање понесу белојку конопљу, јер верују да као што белојка род нема, тако и она, млада, порода неће имати.
Тако, на пример, када некоме изађе чмичак на горњем капку, трудница која му је род родиће мушко дете, а ако изађе на доњем, родиће женско дете, верује се у Црној Гори и Србији.
народном обичају перу у хладној води, па Морлаци доиста могу за себе рећи што и стари становници Италије: Синове, род чврста кова, одводимо прво до ријеке и дајемо им да очврсну у страшном леду и валовима.
’ (пород, четвороножно и род у земљи)“²⁸. Ове заклетве јасно откривају да у нашој патријархалној култури нема веће несреће него остати без порода,
Тхе проверб: Ѕпаре тхе род, ѕпоіл тхе цхілд гівеѕ евіденце оф тхе хігх дегрее оф беліеф ін тхе поwер оф тхе род. Фіналлy, тхе цлоѕінг, фоуртх
Тхе проверб: Ѕпаре тхе род, ѕпоіл тхе цхілд гівеѕ евіденце оф тхе хігх дегрее оф беліеф ін тхе поwер оф тхе род. Фіналлy, тхе цлоѕінг, фоуртх парт, ѕyнтхетіѕеѕ алл превіоуѕ реѕеарцх, провідінг а баѕе фор тхе рецонѕтруцтіон оф тwо
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
дуге године рада на себи, оплемењивање туђим осећањима и искуством, лекције из лепоте и склада, поверење у људски род и његову доброту.
Матавуљ, Симо - УСКОК
доброћудно, послушно и прикладно момче, од добре али сиромашне куће, те га кнез узе у најам, а пажаше га као да му је род.
Јанко захвали здравећи домаћину и његовима, величајући њега и сав му род. Крстиња шапну снаси и кћери: — Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди! Ови Јанко као да је међу нама растâ!
Да смишљаш створење у свему и по свему неналик на оца и на свој род, вјеруј не би га смислио такога, као што је тај Кићун Радојев!
Капетанова је вазда најстарија на броду! Хај’те дјецо!... Кувар Лазо бјеше ђакону земљак и њеки далеки род; прозва га „капетаном“ зато што је Лазо био мрнар више од двадесет година — био је управо кувар и на бродовима — па
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
МЕСТО И УЛОГА ЗЕЦА У дечјој књижевности, која се од XВИИИ века почела издвајати као посебан род, зечеви су одиграли видну, покретачку улогу.
Што важи за људске синове, важи и за кунићски род; поређења су двострана, разменљива. „Ас плаyфулл ас ЬаЬу раббитс” (Разирани као мали кунићи) нађох код В. С.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
латинске сљедоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада«.
1801—1803, у три дела, изишла је у Будиму његова Фνсика, »простим језиком списана за род славено-сербски«, која је наишла на велики одзив у српском читалачком свету.
важи за његов песнички рад: Ја Сербин сербски читам, пишем, И духом сербским к Роду дишем Па песмом сербском дижем Род... ЈЕЗИК. — Мушицки је био више научан дух но песнички, и у младости се више бавио науком но књижевношћу.
Он је за слово ј и уноси у српску азбуку слово ђ, изјашњава се за народни језик и пише: »учите с̓ говорити к̓о Род...«.
Историјски роман, уопште, јесте један лажан књижеван род, роман ту искреће историју, историја скучава слободу инвенције.
Верујући у своје »поетическо возхишченије« он је са убеђењем писао: »Ја мислим да ће ме род мој за Бергера држати.« У ствари, његов глас га је мало надживео, у српској књижевности бар.
материјал, мање био песник-уметник а више историчар-кроничар, који поставља за циљ: »окривљеност с невиног скинути, род свој утјешити...
Рационалист увек, он и овде, као и у позоришним делима, хоће да поучи појединце и да просвети народ: »моје је лечит̓ род«, вели у једној песми.
Какав би јадан и жалостан род људски и овај свијет био да су сви људи остајали онаки као што су и њиови стари били!
«), род значи рођење, чин значи начин, гас значи гашење. Његова машта је пуштен и обезуздан парип. Најневероватније фигуре и
Лазаревићу и Јанку Веселиновићу добила је своје класичне представнике, и као израђен књижевни род и савршен узор пренела се на остале крајеве српске.
Књижевна критика ослобађа се од потчињености филологији, почиње се стварати као засебан књижевни род и утицати на књижевни развитак.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
децембар 1849) (ОДЛОМАК) На срце њему ово тешко пада, Он тресе тамо-амо своју главу, Не што он не зна бољетице род, Јер он је, као што сам рекô, стар, Младости дане протрчô је већ, Познаје добро сваки њиов јао; Времена она истина
Тај стари гледи Миланову тугу, Помоћи њему тео би он радо, Бољетице он ове знаде род, Ал' де ће наћи према њојзи лек? Старина тражи, не жалећи с' труди, Старина нађе, своје лупа груди.
показали5 ди се треба брати мед и восак6, и управили су га у кошницу: И ако воска, меда плод, Он справи кадегод за род, Нек благодарност буде вам Што знасте њега слати там'. Певач дође међ другове.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Куд ће куга нег у свој род! С једне стране, о деснују, стоји ми интендант Аћим, иначе мој тетак, а с лијеве интендант Вачкоња, кога у чело и у
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГА: Прво седи. (Кратка тишина, док бег заузме место) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ми однедавно више нисмо род... ХАСАНАГА: Јес, фала богу. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То сад не значи да треба да се гледамо попреко и да се крвимо.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Благо нама, ми ћемо бит’ мајке И рађати ЦЕСАРУ јунаке. За сав род наш ми ћемо г’ молити, Са сузами ЊЕМУ говорити. Светла круно, ЈОСИФЕ ВЕЛИКИ, Простри милост ТВОЈУ на род српски.
За сав род наш ми ћемо г’ молити, Са сузами ЊЕМУ говорити. Светла круно, ЈОСИФЕ ВЕЛИКИ, Простри милост ТВОЈУ на род српски. Обрати лице и ТВОЈ поглед благи! На дедова ТВОЈИ(Х) народ драги.
следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада.
За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога
Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку
Он је љубио свој род. Вечна му памет.» В прочем, ти ми здрав буди, љубезни Хорваћанине. Поздрави ми с «Христос воскресе» господаре
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Једном стане се цар разговарати са својим синовима: — Куд се то дева род с наше јабуке! На то ће рећи најстарији син: — Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.
Ореже и окопа виноград, па га опет радботаше као и пре. Виноград понесе диван род. Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Јесте, Софице. СОФИЈА: Дакле, да се начиним пустаијом и да срамотим свој род. МАКСИМ: За љубов твога рођенога Максе. СОФИЈА: Фала ти лепо! Поштено моје име нећу нипошто окаљати. МАКСИМ: А ја?
Што ће рећи човек? То је, моја кјерко, безобразно. Не ваља ти посао ништа. Јошт га ваташ за руку. Је л’ нам штогод род? ЉУБА: Није. СТАНИЈА: Па која девојка вата страног момка за руку? ЉУБА: У игри. СТАНИЈА: Макар и у игри.
СТАНИЈА (седа): Што да чујем, кад унук неће бабу ни у руку да пољуби? ВЕЛИМИР: У Паризу се род не љуби у руку. СТАНИЈА: Ете! Не л’ ја реко да је земља Инђија? Не поштује млађи старијега.
НЕША: Што је, мајка? СТАНИЈА: Што ти мене доведе у Београд, што ме уби? НЕША: Ама што је? СТАНИЈА: Дојдо у род, да видим децу, шта најдо? Девојку сас кошницу на глави, како вата момче за руку, и унуче с брадом и погано.
СТАНИЈА: И то је изишло из обичаја, и све ће изићи. Леле си га мене! Девојка се стиди од род, кад је испрошена, а ви оћете да вас гледа свет. Иди те викај:„Ја сам испрошена.“ ЉУБА: Теби све није право.
ПИЈАДА: Ми говоримо немацки, по моди. СТАНИЈА: Еј, убио вам Бог ту несрекну моду, да бежите од свој род! Ама добро и чините: боље се понемчите, кад и тако нисте Срби. ЉУБА (Пијади): Мани мајку, бога ти!
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Ја женски род онако исто почитујем као што иј најприљежнији Епикура ђак почитује; и од осам година овамо, то јест откад сам намислио
Џандрљивог човека издати, које дјело, ако ништа друго, а оно ће бар достаточно показати колико љубитељица књига српски род броји.
Пело, гледај да се намажу чизме. СУЛТАНА: Мазали те Турпијом, дабогда, и тебе и сав твој род! СРЕТА (извади лагано један каиш иза кревета, па сакрије испод аљине): Пело, јошт јуче је требало да су господину
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
и, изненада озарен унутрашњим светлом неког чудног и непредвиђеног оптимизма, као и невиђеном љубављу за сав људски род, укључујући ту и нас две — милује маман по коси, грли је и умиљава се као мачор у фебруару, обећавајући брда лове,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Док шуме беру громове колаче, а небо шушти с тепсијом у Сави, разуме род ми шумови шта значе, шта сјај са Дрине кад се с Цера плави, а шта тишина кад јој слог се сруши, а јастреб њен се
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Сви су Батићи ваљани људи. АЛЕКСА: Батићи? За Батића господична полази? Не знате ли ви да сте род? МАРКО: То млоги мисле, али нисмо. АЛЕКСА: Јесте ли ви из Пожаревца? МАРКО: Јесам; откуд ви то знате?
Јербо је Батићева сестра од тетке удата била за брата вашега деда. То је оно што сам хотео доказати да сте сирјеч род. МАРКО: Па како да ја о том ништа не знам? АЛЕКСА. Што не знате, можете се извјестити.
МАРКО: Хм! Хм! Ако је то тако. ЈЕЛИЦА: О, татице! Зар не видите? Пресни род! МАРКО: Али како да је вами баш то тако познато? АЛЕКСА: То су користи путешествија.
МАРКО: Господин барон, то је лепо од вас да ви другога перете; али није нужно, и тако смо род. АЛЕКСА: (Еј тужан, та ово се не тиче мене).
нерадо спомињете; на пример, како сте постали обрштером, како сте једног генерала у дуелу убили; како вам је Демидов род и тако даље. АЛЕКСА: Јесам ли ти казао да о таковима стварма никада не приповедаш.
Гледајте, господин Вујић, гледајте, је ли ово злато? МАРКО (гледи, па врти главом): Шта ћеш кад смо и тако род. БАТИЋ: Ја овог ниткова морам вући у полицију, који старе жене вара. (Ухвати Алексу за прси.) МАРКО: Хо, хо, хо!
мој Батићу, не што сам бољу прилику нашо, или што сам какво неваљалство за тебе чуо, него случајно пронашло се да смо род, и зато ти Јелицу не могу дати. БАТИЋ: Ми род? МАРКО: Присни род; ево питај господин барона.
БАТИЋ: Ми род? МАРКО: Присни род; ево питај господин барона. БАТИЋ: Барона; дакле и то је барон учинио? Ми нисмо знали да смо род,
БАТИЋ: Ми род? МАРКО: Присни род; ево питај господин барона. БАТИЋ: Барона; дакле и то је барон учинио? Ми нисмо знали да смо род, него он да нас
МАРКО: Присни род; ево питај господин барона. БАТИЋ: Барона; дакле и то је барон учинио? Ми нисмо знали да смо род, него он да нас научи!... Господар Марко, ја Јелици желим сваку срећу; нити ћу се срдити ако она за другога пође.
БАТИЋ: Ништа, ништа, ми смо сад и тако род. Особито нећете пред невестом својом имати никакве тајне. (Чита даље.) „Знај да Марија као утучена иде.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И ново лето, нови год, Са трон а рујних ружа, Љубећи мирни људски род, Просвете мач му пружа. Положен лежи бритки мач И штит и копље сјајно — Ни ланца звек, ни ропски плач Не ружи време
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
јуни 1980. Не може Агарен ни одступник да брани твој род Нити ће паликућа од пожара да спасава Из ропства мисирског неће те извести рука фараона Лажни избавитељ пречицом
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако...
(Заплаче се.) САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш? ПРОКА: Па пустите жену нека плаче; род јој је покојник па је боли. САРКА: Па има нас ваљда још рода? ТРИФУН: А има жена можда и меко срце.
Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи.
ГИНА: Није трпео фамилију. САРКА: А тетку трпео. ТРИФУН: Па трпео, дабоме, јер му није род. САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам!
САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има?
ДАНИЦА: Изгледа да су сви блиски род покојнику? АДВОКАТ: Да, вероватно, али ће после отварања тестамента бити то у сразмери према своти коју им је
САРКА: Баш, пријатељ-Мићо, да те нешто замолим. Ако ти се јави покојник, запитај га, тако ти бога: како му падају род овај Агатон и Симка? Овде ми се попеше са својим сродством.
Не брините ви, прија-Сарка, запитаћу ја и за Агатона и за многе друге (пењући се уз степенице), јер сад су сви блиски род, као да ја не постојим. (Оде.
САРКА: Ето ти сад, како то може кад смо сви блиски род? АГАТОН: Нисмо. Ето, прва ти ниси блиска. САРКА: А по чему опет нисам ја? АГАТОН: По томе што ниси!
ПРОКА (плане): Шта је? СИМКА: Па зато, Проко, што си ти род по твојој првој жени. ПРОКА: Да сам ја род по мојој првој жени, не би моја друга жена толико плакала за покојником.
ПРОКА (плане): Шта је? СИМКА: Па зато, Проко, што си ти род по твојој првој жени. ПРОКА: Да сам ја род по мојој првој жени, не би моја друга жена толико плакала за покојником.
ПРОКА: Ја нисам свршио своју реч. АГАТОН: Е па, 'ајд' говори! ПРОКА: Не говорим ја напамет да сам близак род, него имам и доказе. (Вади један велики табак хартије из џепа.) Ово су документа! АГАТОН: Је л' крштеница?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило! Трепетљика не родила! Узаман ми трепећала, Од данаске па до века!“ 11.
и мајка сина жене; Од рода је од велика, Кољена је господскога, Никоме се и не јавља, Но се роду лицем клања, Род ми њојзи одговара: “Не клањај се, селе, роду, Но зафали вишњем Богу, Који ти је уд’јелио Млада рабра господара.
Млоге су га моме брале, Ма га н’јесу одабрале; Тебе га је срећа дала, Да б’ сте дуго поживјели! И поштени род родили!
Јел’ ти какво добро у род било, Те си тако одвише лијепа? Су чим ли си лице умивала? Су што ли си млада отирала?
“ Тихо снаха ђеверу вељаше: “Мој ђевере, од злата прстене! Кад сам млада у мом роду расла, Свако ми је у род добро било, у вечер сам рано лијегала, А у јутру доцкан устајала; Ја сам лице ђулсом умивала, Отирала лијером
“ Још се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Кад ти тако у род добро бјеше, Чему си се удавала млада?“ — “Мој ђевере, злаћени прстене!
“ 144. Девојка јунаку прстен повраћала: “Нај ти прстен, момче, мој те род не љуби, Ни отац, ни мајка, ни брат, ни сестрица; Ал’ ме немој, момче, на глас износити, Јер сам ја сирота несретна
Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема, Трећа мана: Лазар мајку нема; Брата нема с ким би у род пошла, Сестру нема с којом би певала, Мајку нема, разговара нема!“ 153.
“ Мома прстен узимала, на прст натиче: “Оћу тебе, и твој прстен, и ја сам твоја.“ 207. Вишњичица род родила, Од рода се подломила, Нема нико да је бере, Него момче и девојче; Стидње момче, нег’ девојче, Испод стида
Док пољуби — узећу те, драга! Кад пољуби — док упитам баба! Бабо вели — док упитам рода; А род вели — док роди шеница! Ја да Бог да, те му не родила, Не родила, чим шеница рађа, Већ родила љуљем и кукољем!
“ Буздован му не говори; Ја му јадна одговарам: “Јесте мајка вечерала, Вечерала и заспала.“ 235. Вишњичица род родила, више од рода, Под њом седи млад господар и с њим госпођа, Пред њима је рујно вино и огледало.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У затвору у Сегедину слушао сам, први пут, за вешала. Студенти универзитета, у Аустрији, имали су право да бирају род оружја и служили су у мирно доба свега годину дана.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
познаје новог капетана, зна да лане није био ожењен, а сигурно није ни сад; а Милош Ђукин вели, да му је он и неки род, и видео га је пре два месеца и тада није био ожењен.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Па то: да ли сам штогод намирисао? ПАВКА: Јест, то! Ти знаш ваљда да је та госпа Марина нешто род овом господину Ивковићу? ЈЕВРЕМ: Ако!
ЈЕВРЕМ: А јест, госпа Марина изашла с фарбом на среду. СПИРИНИЦА: Ју, с каквом фарбом? ЈЕВРЕМ: Па, знаш, она је род господину Ивковићу! СПИРИНИЦА: Па да није за Даницу? ЈЕВРЕМ: Јес'? СПИРИНИЦА: А кад је изишла с фарбом на среду?
ЈЕВРЕМ: Е, неће га отићи! И не само моја ближа фамилија, већ и они што ми падају род по маћехи и све што њима пада род, неће гласати за њега. МАРИНА (устаје): Уосталом, сигурна фамилија!
ЈЕВРЕМ: Е, неће га отићи! И не само моја ближа фамилија, већ и они што ми падају род по маћехи и све што њима пада род, неће гласати за њега. МАРИНА (устаје): Уосталом, сигурна фамилија!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— »Нема, газда Ђорђе«, — вели други — »ако тај твој Марко није што био род оном нашем Марку Краљевићу, никад он, вала, не може таке големе брке да има!
некакви знаци опорочава, ели речи овакве о њима разноси ели расказује, уколико тој не би, на прилику, у никој већи род од кривицу прелазило — да се казни по параграф 359, тачка 3, Казнени законик, трећа част: О иступљењима, затвором (то
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Иначе, Млеци су даљи од Кордуна и Котара Равних. Будислав, а не Будисав; оно слав Обележава Славене и род словенски сав! Из Врпоља је Врпољанин; а врпољац је вепар Утовљен онде, или воз, у којем се игра пар-непар.
Који чекају годину да моћно гране, Она и мртва нађе снаге Да цвећем окити своје ране, Цвећем које неће донети род... Лежи, у трави, као насукан брод.
и на њима плавичаст прах од ког се поглед мути, на мах; то није пијаца, то је брод што у град довлачи приплод и род, и носи, кроз маглу, благом косом, стабалце вишње, посуто росом, кошницу меда, жутог ко јантар, са саћем — и све
Замишљам тај тренутак: негде се чује рог, Сунце, на заласку, прикупља прље пламтеће, И видим човека — није ми ни род, ни помозбог, А опет ми се страховито намеће — Безимени купач у безименој реци, Изузетан, као што су сви људи
Тако то траје већ ко зна које хиљадугође: Никако камиљи род на крајњи циљ да дође. На почетку света, кад су настала тела небеска, Сунце је кренуло преко неба, камиле преко
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
— Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи. — И звјерад су исто као људи, род свакоји своју вјеру има; за кокошку и орла не питам, но што стрепи лаф од гуске, кажи!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а све мушке по кући — не гледајући ни род, ни доба — освојити и залудити. Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом“. Нигде их није било.
Поносио се што им је род, што може и он са њима за софром да једе и пије. А свима је био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима
Грдан је новац морао да дâ док се венчали. И после, као зато што се тако близак род узели, говорило се да је она увек била повезане главе, која ју је од тада једнако болела, и од које се је она једнако
Нистаро, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род. Само се знало за мушко и за женско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање.
убијаних страсти, чежње, тада би сасвим падали, сасвим се заборављали не могући ништа разабрати, ништа разликовати, ни род, доба, године. Отуда онда оне невероватне приче, гласови о њима, „сељацима“.
Јер довољно је било рећи: „Ово је газде-Марков стриц, деда или род“, па да сваки, ма ко био, комшије, цело село, чак и друга села, буду према њему другачији, уздржљивији, мирнији.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Рана му не бјеше тешка, но за дуго лежао па му се крв источила. Пошто се извида и каза род и постојбину своју, Њемци га предадоше у Ћесарију. Тамо је трунуо годину дана у тавници.
“ прекиде сердар. Па опет мало блаже: „Ето имам залуду три сестре, па ни једна да дође у род данас, као што је обичај... Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?...
“ „Лијепи момци!“ опет ће он. Цура сад каза редом по имену свакога. Каза свакоме род и постојбину и што је иначе о коме знала. Јанко је слушаше и гледаше пажљиво.
здравицама), у којима домаћину и његовима од Бога се искало најприје здравље и срећа; па помињи редом све живе; па за род у земљи, па за напредак у стоци, па — ко зна што још.
Домаћин јој умрије послије три године, а она се врну с једнијем мушкијем дјететом што га је имала, у род. Сину бјеше надјела име Јанко: „Твоје сам му име надјенула; „Кад га зовнем, да ме жеља мине „Не зовем га оди к мени
“ „Ништа, душо!... Бијаше мио ђеду ти Пеју, а не бјеше нам род.“ „А бјеше ли Његуш?“ „Не — но чојак из свијета!“ одговори Стана, па наслони главу на руку.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао! Кућа му се коцем затворила, љуба му се у род повратила, а вас мал му у беглук отишô! Лак му сан као воденички камен!
Цепати длаку на четворо. Чекати да с неба падну печене шеве. Чинити другом за вољу, а себи за невољу. В) НИКАКАВ РОД Девете пећке жарило. Десете вуруне жарило. Кумина ми кума, мајкина ми друга. Кумине ми куме деверни пасторак.
Овакови духови по планини изваљују дрвета те се њима бију између себе, па који надвладају, они род од љетине привуку на своју земљу; они и онако ломе горе и ваљају велико камење. (Јак као вједогоња).
с воде, поспу њоме по кући, говорећи): — „Оволико људи, волова, бродова, коња, улишта, пила, коша, да се роди плод и род“.
2 (Шашољећи дете руком по глави): Ова гаша род родила Све трњине и глогиње, Деца брала, па покрала. 3 (Узимајући детету прсте десне руке, почињући од палца):
Како ови орах пун био, тако ти пун тор, пун обор, пун род, пуни коши, пуно улиште, пуна кућа, пуне вреће, пуне ћесе и ове остале среће.
и најбољом срећом, с молбом пресвете мајке Богородице, која стоји ка пријестолу небеском, те се моли богу за прави род ришћански, молитва јој у бога послушна, а ми од бога и Богородице помиловани.
Помиловао бог вас род ришћански, а најбоље нас који смо овђе данас. За здравље оба брата домаћина, и нашега и вашега.
биле, играјући скакале, и својему дому ишле играјући и пјевајући, мушка чеда грлећи, у наручју носећи, и на лијеп род ришћански гледајући, за своја чеда бога молећи, богу се умолиле, чеда одгојиле, с оружјем их саставиле, душе им мјеста
Помогао их бог и њ'ов род и њ'ов дом и свијех нас који смо овдје данас. Па за здравље и добри живот домаћинови' пирница и узорница, који гођ се
(Сан) 28 — Два локвања око пања? (Уши) 29 — Два низа бисера позобаше сав род из села? (Зуби) 30 — Два пута до неба сижу? (Очи) 31 — Две виле из пећине вире?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
42. Ја удари гвозденим маљем у камен град, из њег' скочи девендука краљ, и прими се уз Мекиш град. 43. Јаше род на нероду, и тражи неникли. 44. Јаше тута на баури. 45. Један прут све поље огради. 46.
Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке!” На то ће рећи најстарији син: „Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Нека се поташте и по[х]ите довести у свој род златно и благополучно време кад ће српске кћери и супруге читати Памелу, Телемаха, повести Мармонтелове и проче овима
Бог би морао зао бити кад би род человечески на њи[х] ово зло и несрећу саздао; а то ко може, здрав мозак имајући, и помислити? Откуд, дакле, несрећа?
желите од благога бога милост, коју и ја вами, заједно с светом разума и науке, и ва|шим синовом и кћер[и]ма од рода в род, догод бог свет држи, всесрдечно желећи пребивам до последњег мојег издиханија душом и телом сав ваш У Лајпсику,
добро употребити, слабога од силнога чувајући, невољну помажући, од сиромаштва поштене фамилије избављајући, науку у род | свој уводећи.
Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове и нека не срамоти род свој. Сад сами по души пред праведним судијом богом, који ће нас све судити, расудите, не би ли боље било да таки[х]
А знам да мој поштени и славни српски род то од мене неће ни искати. О овој материји засад довољно; при другој прилици више ће се о том беседити.
У исто време случи се да један манастирски ђак, именем Атанасије, намери поћи у свој род, у Хорватску. Но, знајући да његов стриц Дионисије, који га је ту довео био да га покалуђери, не би га за главу
то изјасних, казујући им да је серпска реч, „море калуђеру”, одговоре ми, „не чуди се ти томе; ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били!
Никакова в человецех не стоји вешт постојана; какав је год лишћа род, таки је и људи!” Истину овога Омирова стиха никада и нигде у животу нисам тако почувствовао како кад на толико година
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Он је израђивао обућу фратрима, стога му и примише сина. То бјеше једини ђак којему не бијаше род ниједан фратар. Жена Ловрићу умрије послије четири године, а ето видјесмо како син сврши у двадесет првој години свога
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
дланови су му били гарави од ножа. — Он мени није род. Ништа ми није — каже Аћим, а завиди Василију што су га луди слушали и што је могао да шамара оне који му се не
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе
Бог је диг'о старе витезове наше Што за род умреше у оружја звеци; Њина трошна тела на Косову паше, Ал' Дух њихов оста у њиховој деци!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
испитаних сведока, неочевидаца као и очевидаца, бесне ноћи, до зоре свирао и певао све поредом омиљене ствари, као: „Род родила ранка крушка под Милошићем, под њом седи младо момче, Србију пева; све Србија до Србије Обреновића“, и друге,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
стварни простор, с нашим малим мјестанцем шћућуреним подно голог масива, и с читавом земаљском куглом, и читав људски род, с огњицама својих жудња, с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и наше „бескрајно велико“ ,
Финанци су постали водећи, омиљени, елитни род војске. Зелена униформа значила је за шипарице оно што је раније била плава авијатичарска, а још раније хусарске
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Једном стане се цар разговарати са својим синовима: — Куд се то дева род с наше јабуке? На то ће рећи најстарији син: — Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.
Ореже и окопа виноград, па га опет работаше као и пре. Виноград понесе диван род. Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
У мом родном селу ”Крањац”је био виђен гост, вазда добро дочекан, јер је био Словенац, близак род Србину. Сриски сељаци су радо слушали приче о лепотама брдовите, мале Словеније на источним падинама доломита.
Ћипико, Иво - Приповетке
Глава му је пригнута ка да се увик моли богу за нас: прави старовирски светац, чудотворац, брани нам род маслине од болести ушенка и од сваког зла, ка прави завитник... па сад с њим у крај . . —Па да би зач! — опази Букало.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ВАСА: јесте. (Чита.) Пера Каленић. ЖИВКА: Ко ти је то опет? ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род. ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род.
ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род. ВАСА: Ни ја, Живка, али он вели: „Ујка-Васо, ми смо род”.
ВАСА: Ни ја, Живка, али он вели: „Ујка-Васо, ми смо род”. ЖИВКА: Ама, је л' то род откако сам министарка, или је и раније био? ВАСА: Никад га раније нисам ни чуо ни видео.
ВАСА: Ни ја, Живка, али он вели: „Ујка-Васо, ми смо род”. ЖИВКА: Ама, је л' то род откако сам министарка, или је и раније био? ВАСА: Никад га раније нисам ни чуо ни видео.
„Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па ко ће да потрчи ако нећемо ми који смо јој род рођени!” ЖИВКА: А ти, теча-Панто, нисам те давно видела, како, како си ти?
Целога живота коље ме неправда. ЖИВКА (Пери Каленићу): А... (збуни се) ви...? (Васи.) Је л' нам и господин штогод род?... ВАСА: Он каже да је род. КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род. ЖИВКА: Ја се не сећам. ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?
ЖИВКА (Пери Каленићу): А... (збуни се) ви...? (Васи.) Је л' нам и господин штогод род?... ВАСА: Он каже да је род. КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род. ЖИВКА: Ја се не сећам. ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?...
(збуни се) ви...? (Васи.) Је л' нам и господин штогод род?... ВАСА: Он каже да је род. КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род. ЖИВКА: Ја се не сећам. ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?... СВИ (одмеравају Каленића).
ДАЦА: Ни ја! НЕКОЛИКО ЊИХ (слежући раменима): Ни ја. КАЛЕНИЋ: Ја сам, знате, род, по женској линији. СОЈА: Па ето, ја сам женска линија, али вас не познајем. ДАЦА (кроз зубе): Чудо!
самрти: „Синко, не остављам те самог на свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти је род! ВАСА: А како ти се звала покојна мајка? КАЛЕНИЋ: Мара. ВАСА: А отац? КАЛЕНИЋ: Крста.
ВАСА: Марковићи? Е, сад још мање знам. КАЛЕНИЋ: Уосталом, то све не мења ствар. Ја знам да сте ви мени род, ја се тога не одричем. Радије бих овде погинуо но што бих се своје фамилије одрекао.
ЖИВКА: А ти, Саво? САВА: Ја ћу, Живка, укратко да ти кажем. Молим те лепо, и као род рођени, да ми израдиш државну пензију. ЖИВКА: Па ти ниси никад био чиновник? САВА: Нисам!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род. Само се знало за мушко и за женско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање“.
А „доле”, подно вароши, међу сељацима, на свадби се не штеди чак ни „снаја, стрина, ујна или какав род”. Најзад, од двеју околности које су одлучиле јунакињину судбину једна је управо то што је свекрова телесна пожуда за
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
турчаник — булка улема — учитељ, учени вер– ски човек; законик фис — племе, род, братство хак — право, правда, одмазда, наплата џас — страх, страва, ужас шиндра — дашчице, обично борове или
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод. Шта ли сам и шта пута гледао салик твој, Питао ветар јужни: шта ради
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паорентина.
Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.) Сад треба да се свега оставиш; на род да заборавиш, и само твоју срећу да гледаш. Сутра ће те један први вилозоф просити. ЕВИЦА: Филозоф! ФЕМА: Дакако.
Иди ми зови Јована! (Евица отиде.) Проклети паорски род, што је научио, научио; не зна осећати како је леп ноблес. ПОЗОРИЈЕ 6. ЈОВАН (весео трчи.
Јеси ли и ти вилозов? Јеси ли немеш? — Нисам. Марш испред моји очију! Да си ми ти род, и ти би био вилозов као ја. САРА: Видите воспитаније?
МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Он улази на врата без куцања. Али ко му сам иде на сусрет — пре це нађу. Граната није никоме род — па ни ђенералима... Изгледало је као да се Комаров овим нешто извињава.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
), Да ја вмјесто невјесте отечество љубим, Да се слатко о кућици својеј срећан трудим, Да ја род свој љубезни страсно обожавам, И Мађаром, нашеј браћи, серпски да мађарам. Глигорије Трлајић ЈА САМ ХТЕО ЈУГОВИЋЕ...
) Слушао сам, о Српкиње — вами боље мисли! —, Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи. Казаћу вам — отровници да се име знаде —, Зове вам се — — — не, нек' чести стиха мог немаде.
И таст, и сваст, и пуница, и свâк су те вреже, И кол'ко вас род са четом Славујевом спреже; Браћа ваша к'о и снахе, јужики остали, Сви су мени на вовјеки памтити се дали.
Треста љубав топла к својим, Камен га с натписом краснопростим Покрива дично: Серпске му његове Здје кости леже: род је свој љубио. Движе се ум и серце добрих, Сви благодарности свете полни.
), нерад Видети ум богодани рабом. Ти себи вечни воздвиже памјатник, К високој цели влекушч пресилно род. Почивај тихо, душе чисти, С крепкима духови храбрих оцев. 24. августа 1811.
Кој’ оставља Сам себе, туђе данас није Помоћи достојан. Много може Род храбри, зашт’ му с’ чини да може он. Познајте најпре Сербљином Сербљин чим Је, пак свом снагом духа, серца Слож’те с’,
Отац, мати, род и племе, Кукољ или чисто семе, Љубве, пријатељства сласти, Худе или нежне страсти, Људски понос, лепо својство,
Донесите три железа И кутију туђих власи, Газа, тока, вуне, беза И остало с чим се краси, — Да се дичи сав мој род Како блистам а ла мод.
РЕЧ У СВОЈЕ ВРЕМЕ Да многи који се пером рита Сам себе, и то строго, пита Је л’ оно што он жаром брани И за свој род написат кани Не само њему духосродно, Нег’ општем вкусу тако сходно Да читат буде сваком мило — Знам да би књига
За свој род и нема срца, Само што се другда врца Око родитеља, Те је козја милост снађе Кад товари димом лађе До обесних жеља.
раскош красодаванија и оконченије многогубо пренебреженог досад стихосочињенија зајемљују да ћеју свим просвјештеним, род и језик свој истино љубјашчим Сербом, Серпкињама, да и свим Славјаном и Славјанкињама, источник чистог духовног
љубав стару, Гди с’ ужива ума плод; Већ и дивјак верви тамо, Зар песледњи да је само Наш илирски мили род?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ил’ мислиш не знам ја — и не зна род Шта нам та змија твоје љубави У отрованим спрема грудима? Мислиш да нисмо чули шта ће таст?...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
главурда бели — заиста, одиста белћим — можда, ваљда бендати — уважавати, признавати берићет — изобиље; обилан род; родна година беслеисати (се) — хранити (се), издржавати (се) бешједа — беседа, говор бешједити — беседити,
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
МИЛАДИН: Па ја велим... закон. ЖИКА: Остави ти закон на миру; закон је закон, а ти си ти. Је ли ти што род закон, можда кум, стриц или ујак? МИЛАДИН: Па није, господине! ЖИКА: Па што га потежеш као да ти је рођени ујак?!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе
Тиран нас гази, срамоти жене, Усева наших отима плод. Пресуди, силна, да л’ живет може У таквом игу несрећни род?... Изгинућемо!.. „Па изгините!“ Подсмеха твога горди је збор.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је.
Јер и у подруму мемли бледа се гљива, чедо насмеши. Па Исаије ликуј, чемером кад нежељени род родитеља прострели. ВИИИ Двојих пре сунца укрштај. Сабласно ноћи у ноћ је тај бат.
Твој род процветаће у оцу, Име ти разгласиће пој, И биће краљеви на земљи. Сав народ што се роди тад Зваће те Учитељу.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У народним песмама к. се каткад идентификује са момком (»лијер-момче«, в. Софрић, 147). Да не би падао род с дрвета, треба на свако дрво метнути к. корен (из србуља, в. Софрић, 147). К.
Ј. помаже против грознице (и то нарочито њен други род, СЕЗ, 13, 437); у том случају на њој се радо »записује« (Караџић, 4, 1903, 203), и то покаткад Соломуново слово (СЕЗ,
Из крви која је пала на земљу из Божјег малог прста, изникла је лоза, и због тога се њен род узима за причест. Ђаволу то буде криво, па хтеде да и сам створи још бољу лозу, и одсече себи прст, али из његове крви
54). — У старо време нико није окушао род од к., па је свети Сава благословио да се може јести, и од тада се к. једе. (СЕЗ, 32, 116).
Пре ручка мећу се у чанак с вином и медом три о., па се онда изваде и намене на здравље, плод и род, и баце у три собна угла; после ручка разбију их, и ако који буде кваран, омануће година у ономе чему је био намењен
Као општа начела важи ово. Све што се сеје треба сејати у пуном месецу (СЕЗ, 32, 13). Семе коме род расте над земљом, треба сејати преподне, а коме расте под земљом, после подне (ЗНЖОЈС, 16, 266).
383), а у Горњој Пчињи се забадају »да сачувају њиву како од града тако и од жена врачара (,мађосница̓) да не оберу род« (СЕЗ, 68, 1955, 99).
, онда се последњи оџак најбоље окопа, па се преко њега укрсте мотике, да би њива понела добар род« (СЕЗ, 58, 1948, 321, Гружа); у североисточној Србији струк к.
је знак несреће и жалости — в. нпр. Вук, Пјесме, 1, 609: девојка која враћа прстен јунаку (зато што га њен »род не љуби«), обраћа се пелену као цвету којим се кити мртвачка пратња: »Ој пелен̓, пеленче, моје горко цвеће, Тобом ће
за подстицање плодности: у Буџаку, на Бадње вече, »излазе у воћњаке и врте рупе у воћкама које прошле године нису дале род, и у њих стављају помало тамјана, с уверењем да ће од тада боље рађати« (ГЕМ, 37, 1974, 217).
— О свадби месе се и употребљавају разни к. или погаче почев од просидбе па до невестиног првог доласка у род после удаје: на пример, у Врањском Поморављу просиоци мећу своје погаче једну преко друге испред свекра, а он своју
кум ломе »саборник« (око чијих се комада грабе сватови), похођани носе »девојачки колач«, при првом младином доласку у род носи се погача за »повраћање«, меси се и погача за мирење — кад одбегне девојка (ГЕМ, 1925, 1962, 145—158); в.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Па ипак, зар би вилински род могао отрпети понижење да, сред успаљеног кола, најлепша међу њима страсно стеже бутинама његове кукове, да
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
с пажњом следи времена бурни ход, И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога, И песмом својом снажи самртни људски род.
што год живи - свом се паду клони; Променом време означава ход; Оно нам даје веру и обара, Слаби и снажни цео људски род. На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера туби се и мре; Ја ништа више не признајем, ништа!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
па кад се услед тога развила и њихова властита ученост и донела, оплођавајући се са Истока, из Индије, први свој род, попустио је интерес за оригиналне грчке рукописе. Ми дођосмо опет у телалнице и постасмо обична материјална роба.
Те линије су богатије, компликованије и егзактније од шара основе ма које модерне новчанице. Род амонита имао је судбину свих отмених породица.
неколико пута у Европи и Северној Америци, а остатци људског оруђа и његове властите кости сведоче да је човечји род преживео неколико оваквих векова хладноће, од којих је сваки трајао хиљаду година.
нагиба њене осе диференцирале то ледено доба у његове фазе, а између другог и трећег таласа хладноће појавио се људски род у Европи. ХХВІ РОЂЕЊЕ НАШЕ ЗЕМЉЕ. ПРВИ ДАН Београд Ево ме опет у мојој универзитетској соби.
Неколико пута се то понављало, и та времена снега и леда, била су оно што се у науци зове „леденим добима.“ Човечји род је неколико таквих хладних таласа преживео, а године 478000 пре садашњости изгубисмо његов траг сасвим, - или човека
настао живот на Земљи, и безбројне генерације створова одмењивале су се у постепеном развитку једна за другом; човечји род је само најмлађи огранак на томе великом стаблу живота.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Пролеће сијну на дољу, брег, Да стопи с њега и лед и снег! Лето је жарко понело род По врту, њиви, осуло плод. Шеница златна, једри јој клас, Рујно се воће смеши на нас, Сунце све гори, сажиже тле, Ал'
Јесен нам дође – сазрео род, Беримо воће – купимо плод. Ко није лети жалио рад, Богату бербу имаће сад. Ко вредно ради за века свог, Тог лепим
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И преко њих некако и за оног њиховог попа. Јер тај жупник, неки род и помоз-бог им јесте, верујте. Чим се где састану разговору краја нема. Швапчају, и све некако преподобно.
бољи у оба случаја; јер, досад болести, а и сада, ево, невоља нас довела на разговор; а кроз невоље су људи најближи род. За месец дана, Јулица се испросила, верила, и венчала како је госпа Нола желела.
Ми смо два имена у једној истој будућности. Савременици, ако су сродни духом, то је највећи род, најближа својта. — Та ти је реч одлична, Бранко. Родитељи су друга генерација.
Брање ораха звало се код Рајићевих у кући берба, и заиста је требала моба берача да се род скине. Прочули се у вароши ораси, одлични за све, а нарочито за фино слатко — плаћан је род као на лицитацији.
Прочули се у вароши ораси, одлични за све, а нарочито за фино слатко — плаћан је род као на лицитацији. Орах је растао као да има разума: прво је гонио увис, још увис, да не би гранама сасвим поклопио и
Отад, у време бербе долазе по два човека с лествицама и сепетима, и носе сав залутали род газдама. Рајићеви су се чешће саветовали: Ово, оно, ништа не ваља — дрво тера своје.
Са орахом се бактала још неку годину, па га је онда уступила аласу да га он бере, а род дели с њом попола. Жена аласова јој је, за то, како кад, дотурала мало ручка, мало колача.
А обрали сте род? — Јесте, видите какве су ми руке од љуштења! — настави Ната у Миркову тону, интимно, суседски, пријатељски.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Потом би могао читав табак напунити, представљајући ползу коју ће род из ове књиге поцрпсти. Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су
Напослетку има јошт један род љубови гди љубовници по сто реди на дан умиру, себе пеку и муче, своје срце кидају и живо га на најситнија парчета
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
главно, можда н под сугестијом бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам женско.
Не, не, оно (средњи род) вам неће дозволити ни реч више да проговорите, оно ће се успузати уз ваше колено, сешће вам у крило, дићи ће
удовици, која је увек лепо обучена и јако намирисана долазила к нама у посету, рекао сам једном: — Јеси ли ти род са Прокином кобилом? — Ију! Какво је то питање? — згранула се намирисана удовица.
Одговор: Да, брат моје жене има једну тицу која лепо пева! Питање: Није ли ваша сестра од тетке род сестри од тетке мојега нећака? Одговор: Да, моја је сестра од тетке род сестри од тетке вашега нећака!
Питање: Није ли ваша сестра од тетке род сестри од тетке мојега нећака? Одговор: Да, моја је сестра од тетке род сестри од тетке вашега нећака! Питање: Јесте ли видели ножић мога стрица?
сабирају, одузимају, множе, деле, степенују и уопште су у тако срдачним односима да не можеш никад знати ко је коме род а ко није.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
И, после толико времена, разлеже се песма: Вишњичица род родила... Од рода се саломила... Већ по Ускрсу почело се говорити о нашем скором покрету за Солун.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
укочено мотрећи ти ход Потом бих ноћу беснео дивље, викао звучне речи И међ онима што ме коре не бих разазнавао род Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи Јер ја сам и њу, свету, вређао својом речју Опевао муке њене, не
укочено мотрећи ти ход, Потом бих ноћу беснео дивље, викао тајне речи, И међ онима, што ме коре, не бих разазнао род; Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ако би га ико и примио? Небесима и цвећу не припада, а звезде и лептири осећају да није њихов род! Крилати Белко поче и од сопствене сенке да бежи, у траве, све дубље, и све даље. Тако и на речну обалу изби.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема. ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се.
ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се. Марку): Марко (даје му новаца показујући иза себе на Цигане), подај им, и дајте им да једу и
Само она не! АРСА (убезекнуто): Хаџијо! ТОМА (показујући на Коштану): Крв ће за њу! Шура си ми, брат, род — дирни је само, крвник си ми! АРСА (очајно, показујући на Томине седе власи): Хаџијо! Погледај се!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ У прво време, и кад се издвојила у посебан род, епска песма је по начину казивања била хорска; тек током времена она је постала индивидуална песма, а на крају
да се створи око хероја легендарни песнички ореол, да им се припишу славни преци, да се тиме прослави династија или род и из опште слике историје изведе закључак о неизменљивости светског поретка.
кравава крајино, чудно ли си у крв огрезнула, млоге ли си мајке ојадила, млоге сестре у црно завила, удовице у род оправила! Да л' ћеш данас мој' ојадит мајку? Да ли сестру у црно завити?
крвава крајино, чудно ли си у крв огрезнула, млоге ли си мајке ојадила, млоге сестре у црно завила, удовице у род оправила, — да од кога, веће ни од кога, од Новака и од Радивоја! Да, л’ ћеш данас мој’ ојадит мајку?
— Мула Ножина, родом из Маоче, отишао је пред први устанак из Београда (где се био „побашио и постао господар“) у свој род у Босну, а кад је устанак избио, хтео је да се врати у Београд (где је имао кућу и жену) и покушао је то са војском од
којим се седло утврђује за коња коласт — шарен на кола (кругове) Колашин — место на реци Тари колено — порекло, род, народ: И од српске крви и колена колијер — јака, огрлица коло — врста игре; точак, круг кољенце (на дурбину) —
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ОРУЖЈЕ МОЛИМО 69 МОЛИТВА ПРОТИВ ТУРАКА 70 ТУРСКА ЛУНА 71 МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 72 ПОХВАЛА РАТОБОРЦИМА 73 ЗА СВОЈ РОД И ПРИЈАТЕЉЕ 74 СВАКО НАС ЗЛО И БОЛЕСТ НАХОДИ 75 ПИСМО НА ЛЕДУ 76 ЛУКАВИ ДАНИ 77 УКЛЕТИ 78 ЗДРАВИЦА И 79 НОВОГОДИШЊА
на мога злотвора, кога ми је ваљало гладна нахранити и жедна напојити, — а ја сам га клео и говорио да га нестане, И род му и пород погине, да му се ни имена не зна, те се цело истреби са земље, — и ова смртна ми беседа — би моје грло
ЗА СВОЈ РОД И ПРИЈАТЕЉЕ За наше старије, за цара и господу му, за своје спахије, за војиштане и поглаваре њихове, за кнезове
старије, за цара и господу му, за своје спахије, за војиштане и поглаваре њихове, за кнезове своје и бирове, за свој род и пријатеље, мобе и прошње на добро им за њих Господу Богу усрдо вала доносити наше.
тавани, по ћилери, по кошара и на снегу, на мразу, на леду, на великој печи и врућини оно ниче и расте и клас свој и род издаје!
Оздо, ко корав је и храпав; гране му усукате, — Врло га је мучно покрасти. Мучно да се може ко успузати на њега; род му је на самом врху.
А све горе надвишује, те их покрива висином своје славе. ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА Да будете свети људи, род избрати, царско сплетено цвеће и света лоза, господски здржан красни појас по времену с круга света скупљени, од једне
И то бијаше именом Зоровавел, израиљски цар, што пак изведе из ропства вавилонскога род израиљски к Јерусалиму и понови град и цркву Соломонову. Он је то запросио од цара персијскога и достаде.
Свој род и племе презирући, ја како бисте туђине невернике и своје вам душмане прихватали и помогли у чему се може и потребно
Те тамо при својој смрти, Јаков своје синове благослови и каза им по времену минуту јер ће њихов род сву ону земљу хананску себи достати.
се усудити много ни усева у суху земљу метати, ако попре не узвидим наспоравају ли се њиве, — ваша срдца — износити род на видело, да се о том похвалим!
Мало се их натраг изповраћа. По дугом времену они пакостни род, подретло Исмаилово и Агарино, ти Турци, много их се наспори и свуда се размножише ка песак морски.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
за њих се удале и постале домаћице и мајсторице, али зато ипак и надаље су се сматрале и осећале као род тој кући.
нису сматране биле за слушкиње — као што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу — него као нешто своје, као род у кући чорбаџи-Замфира.
Дође и тетка Дика, и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.
Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.
— Е, што си је за зборење? — Ја што сам ти? Тетка ли сам ти, што ли сам?! Што си ћутиш како нèмâк? Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!... — Ама што да си зборим? Што да казујем?
који се поправио, и који је опет примљен у ред чорбаџисјки, јер га, ето, и сам стари и поносити Замфир прима у свој род! И успео је чорбаџи-Замфир код чорбаџи-Петракија!