Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЛЕПРШИЋ: Не, него да се за спомен спале. ЗЕЛЕНИЋКА: Мој нећак јошт најбоље осећа жар родољубије. Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце
4. ЖУТИЛОВ (с маџарском кокардом), ПРЕЂАШЊИ ЛЕПРШИЋ: А шта је то? Ха, ха, ха! ШЕРБУЛИЋ: Зар је то родољубије? ЛЕПРШИЋ: Господин Жутиловић! Србин! Ха, ха, ха! ЖУТИЛОВ: Шта је, господо моја?
ЛЕПРШИЋ: То иде мало даље, али родољубије све допушта. Зато ћемо овако учинити: испод аљине да се поставе кокарде српске, јер наша срца српски дишу, а споља
НАНЧИКА: То сад није у моди. ЗЕЛЕНИЋКА: Сад је највећа мода, драга моја, родољубије. И која се српска кћи сме тога одрицати?
СМРДИЋ: Видим ја, родољубије се не уважава. ШЕРБУЛИЋ: Јошт сте ви добро; заграбили сте кад сте били у одбору, пак вам је сад лако.
ГАВРИЛОВИЋ: Ви, који се толико родољубијем поносите! ШЕРБУЛИЋ: Видим како се родољубије уважава. Ви сте били член одбора, а ја ништа. ГАВРИЛОВИЋ: Нисмо вукли никакву плаћу. ШЕРБУЛИЋ: Већ ја знам.
ЛЕПРШИЋ: Е, тако је, другојаче није могло бити. ГАВРИЛОВИЋ: Наравна ствар, родољубије све допушта. Него, молим, како сад стојимо? ЛЕПРШИЋ: Не можемо ни ми захтевати да смо бољи од други.
(Пружи јој писмо.) СМРДИЋ: Шта је то? ГАВРИЛОВИЋ: Чисто родољубије. Госпоја Зеленићка или, по српски, Плавићка имала је одавно познанства с једним Маџаром, Нађфалудијем, кога сви
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Подунавка је о њима 1846. писала: »Искрено родољубије, чисто благонравије, бон тон, а и чистоћа језика у свакој се врсти дично показује.« 1848.