Африка
Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу, једини пут
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
нисам смео да кажем ни речи о томе, јер објашњавати неком да си га убио зато што ниси знао шта с њим даље да радиш у роману, није нарочито пријатно.
Говорио сам јој још и о рибизлама преко! — Не лажи! Говорио си јој о свом новом роману, о другу директору твом очуху и о још, понечем! — попела се на скелу и легла, али је и даље одбијала да ме гледа.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Дон Qуіјоте) — име витеза луталице у чувеном истоименом Сервантесовом роману; оличење вечног сукоба снова и стварности у животу дос à дос (фр.
у Венецији самуркалпак — капа од самуровине сатрусан — нерасположен, мрзовољан Селадон — име заљубљеног пастира у роману „Астре“ од француског писца д’Урфе-а; овде: нежан и страстан љубавник Сербијен (нем.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Борис Пастернак (1890—1960) у роману за који је добио Нобелову награду — али и оштру осуду ондашњег секретара Комсомола — наводи једну народну попевку која
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и у писању стајао под утицајем Флоријановог филозофског романа Нуме. У томе своме историјско-филозофском роману Херасков је дао пригодну слику идеалнога просвећеног владаоца, мислећи увек на Петра Великог и Катарину ИИ.
изишао поучни и симболички роман Кандоръ или откровенïе егνпетскихъ таинъ, са испољеним пантеистичким идејама.41 У роману има и неколико песама, које указују на руску књижевност.
вољу к читању и љубав ка књигама, будио љубав ка народној прошлости, јачао национално осећање и положио основе српском роману. Он је био један од оних који »пробијају пут и шуме крче«. МИХАИЛО ВИТКОВИЋ Михаило Витковић родио се 1778.
Али је и сам показао духа, оштроумља, тачних идеја и општу критичност. Радња је у роману сасвим споредна, главне су дигресије и рефлексије, у којима се писац лако и неусиљено подсмева романима по »старом
У полемици са Милованом Видаковећем он га осуђује што његов јунак у роману Любомиръ у Елïсïуму говори против народних обичаја.
Он је један од првих писаца наших који су се обратили »свакидашњем животу« и који су се први огледали у роману из сувременог живота српског. Његова дела вреде само утолико што значе скроман почетак једног новог књижевног правца.
Докле у свом историјском роману Хасан-аги (Београд, 1880) Шапчанин показује слабо знање и осећање историје, мешавину историјског материјала и песничке
под заставама разних странака и у име разних идеја, боре се у својој сатиричној и социјалној поезији, или у политичком роману, или у књижевној критици.
И он нарочито препоручује рад на роману, националном и социјалном. У духу тога програма он почиње рад 1859. год. Те године изишла је прва књига његовог
Из тога је доба и његов чувени чланак Србин и његова поезија (1860). Од 1862. он почиње рад на роману из сувременога живота. Роман Тридесет година из живота Милана Наранџића изишао је у две књиге, у Новом Саду, 1860.
ИСТОРИЈСКИ РОМАНИ И ПРИПОВЕТКЕ. — Ако се остави на страну његов политички и публицистички рад, Игњатовић је сав у роману и приповеци, на коме је радио у два правца, у историјском и у социјалном.
Он историјски роман схвата не као књижевник но као национални радник: »У историчном роману, писатељ приповеда свом роду на поетичан начин његову историју«, да народ »у својој красној прошлости ужива, и дух му
Сремац, Стеван - ПРОЗА
мога пегаза, винуо бих се у више сфере, и описао бих све оно што сте већ хиљаду пута, читатељи, читали и прескакали у роману.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Остао сам тако без новца и упознао живот у надземаљској атмосфери глади, као у неком Хамсуновом роману. Ја сам у то доба био играч клуба „Викторија“, на Сушаку, па сам се преселио из пансиона поменуте грофице, у једну
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
52 XВ. Покушаји и неуспех истраживања о судбини јегуље после мрестења 54 ЧЕТВРТИ ОДЕЉАК: ДОПУНЕ РОМАНУ ЈЕГУЉЕ 58 XВИ. Јегуље разних врста 59 XВИИ. Нерасветљене мистерије јегуљиног романа 63 XВИИИ.
Мистерија јегуље Ако наука и поезија могу имати чега заједничког, оне ће га неоспорно наћи у роману и мистеријама живота јегуље.
животним приликама у дубинама океана, у којима ће се јегуља наћи при крају свога дугог свадбеног путовања, вратимо се роману јегуље, и то оној његовој фази која настаје од тренутка кад је јегуља у своме журном путовању заронила у морске дубине
ЧЕТВРТИ ОДЕЉАК: ДОПУНЕ РОМАНУ ЈЕГУЉЕ XВИ. Јегуље разних врста Јегуља има више врста, које имају своја пребивалишта у разним деловима света.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
(Скитница одмахне руком и одлази без одговора) ИКОНИЈА: Нико то не може дизмисли, ни у роману, како то уме живот да ти замеси! СТАВРА: Лепа прича! МИЛЕ (прилази Анђелку): Тис овде нови?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Ми из Врањске — одговара сељанка, па се стиди лажно и брише жвале. А он све тражи по оном раскомбусаном роману и онда санћим налази, па вуче плајвазом линију и чита: — Ево, вели, једва нађо’, страна лева, нумера десна: село
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Недостојна нашег драматичног доба. А поготову недостојна оног још драматичнијег на помолу о коме се у мом роману говори... Уосталом, зар ја ту нешто могу? Ви још живите у безазленој обмани да је писац господар ситуације.
! ... — Вратимо се, залутали смо. — Јасно да смо залутали! Кад бар у фантастичном роману човјек не би смио залутати, какав би то фантастични роман био!... — Наставите.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
први на српском језику, у књижевној реконструкцији и деформацији дао готово цео пантеон старих словенских божанстава у роману Бурлеска господина Перуна бога грома. У групи старословенских прича и у поезији.
Најзад, и у трећем, такође изврсном кратком роману Људи говоре Растка Петровића, изненада се у светлости муње појављује демон са црним огртачем.
Изгледа да је и Црњански у лик „једног доброг друга“, кад га је ускоро развио у роману Дневник о Чарнојевићу, увео стварну личност једног песника.
Два повратника из рата, песник и „један друг“ из објашњења „Суматре“, у роману Дневник о Чарнојевићу паралелно су развијена као приповедач Рајић и његова сенка Чарнојевић.
Црњанском, очигледно, није био довољан лик који би у роману излагао његову поетику. Потребна му је била и из стварности узета личност која ће својом биографијом оживотворити ту
Или бар није само то. Чарнојевићу су у роману дата три својства која нам олакшавају препознавање. Хајппе је то његово порекло: он је Далматинац.
Деволска плодна долина у средњем веку, то је основни хронотоп у Петровићевом првом роману и неким путописима, али га налазимо и у поезији.
Наговештаји који долазе из подсвести први пут су у српском роману и приповеци почели да искачу у предњи план. Готово сви приговори Станковићу односили су се на вештину приповедања.
Ако се на паралелизму још мало задржимо, можемо рећи да су се и у роману, и то најпре у Зимском љетовању Владана Деснице, почеле повремено појављивати сличне слике дехуманизованог света,
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
биле привлачне зато што је у њима, као ретко где, чисто језичка фактура текста добила место какво обично нема у роману, али га зато има у поезији.
У роману свакако има и јаких одблесака натурализма, што је у критици такође истицано. А ипак, биће да је најпре у праву Јован Ск
А све то, и у толикој мери, први пут се појављује у једном српском роману. Наш модеран роман двадесетог века почиње, не само временски него и суштински, Станковићевом Нечистом крви.
није карактеристична само широка употреба слободног стиха него, исто толико, и тежња ка „поетском” или „лирском” роману.
Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза опажа,
Једнако аткивним чулима оно - као ниједно друго женско тело у ранијем српском роману - саздаје сопствену слику, повремено, и не тако ретко, рефлектовану у самосвести.
А, опет, познато је да јунак унапред све може знати и све предвиђати што ће се касније у роману десити само онолико колико је примакнут приповедачу (наратору) који је заузео ауторски положај или - што није исто али
Влажног и тамног боји се Софка; од њих зазире и газда Младен у истоименом роману. Светло,доживљено као топло, усредсређено је у изнутра осветљеној кући, још уже: у соби у којој су опуштени,
у првом лицу - али, разуме се, и лик који је доведен у велику близину аутора, тако да им се видокрузи укрштају - у роману је присутан и својим телом, приповедање је посредовано његовим „телесно-егзистенцијалним положајем.
Тако је и у објављеноме роману. Али тако је само на први поглед, јер кад се нешто помније разгледа текст, разазнаје се оно активно учешће јунакињиног
раван, и са „меким” прелазима између ауторове и Софкине тачке гледишта Тело Софкино, као што ће се касније видети, у роману тако често усмерава читаочеву перцепцију (тактилну, просторну, визуелну и акустичку, рецимо) да се то при тумачењу
А уопште, у роману, сећање лика може служити као мотивациони чинилац у организацији композиције, али га понекад налазимо само на нижој
Петровић, Растко - АФРИКА
Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу, једини пут
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Матић. Згб 1940, ЛИВ—ЛВИИ, 167—178). НАДГРОБНИ СТИХОВИ (стр. 111). Песма је штампана у Видаковићеву роману Усамљени јуноша, Будим 1810, 15—8.
карактер интимно-исповедни и наглашено лирски, и баш као да ту Видаковић пише слово надгробноје себи самоме, док у роману међутим стихове говори старац Теофан.
(в. Босиље, 71) Јаков Игњатовић је писао у роману Трпен спасен (Одабрана дела Јакова Игњатовића, Матица српска, Нови Сад 1949, ИВ, 141): „Нови Сад — српски Париз.
Сремац, изврстан познавалац ове врсте поезије, поуздан је сведок. У Б. Атанацковића роману Два идола песма се такође пева (Аганацковић је, год.
184, стр. 56). Ту песму свира на клавиру и Мара Шницерка на захтев своје мајке Перке Угледићке у Игњатовићеву роману Стари и нови мајстори (стр. 137. Матичина издања).
САКРИЈ БЛЕДЕ ТВОЈЕ ЗРАКЕ... (стр. 177). Песма је штампана у Стеријином роману Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, Будим 1828, 76—7.
Песму онде, баш као тако често код Видаковића, пева једна личност у роману: „Особито је Љубивој”, — вели Стерија — „млади Југовић, за љубвом дисао, често је он у самоћи своју Милку оплакивао,
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Српска проза се тако постепено усмерава ка витешком роману. Али, пад царства зауставио је овај процес секуларизације српске књижевности, а Душанови наследници нису имали времена
Распад хагиографске форме и кретање ка витешком роману, као белетристици, оставља непокривеном историјску компоненту српске биографике.
, за Доситеја, Видаковића, Мушицког. Доситеј је деловао као учитељ разума, "српски Сократ", Европејац. Видаковић је у роману произвео више безначајних епигона.
Пошто се окушао у разним књижевним жанровима и у политици, он се као четрдесетогодишњак прихватио рада на роману и приповеци из сувременог живота и у тој области стекао глас српског Балзака (Милан Наранџић, Васа Решпект, Вечити
слава, Зона Замфирова) као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном делу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира.
Био је полихистор и огледао се у разним врстама, у комедији, историјској и грађанској драми, у приповеци и роману, у фељтону, путопису итд. Највеће домете остварио је у комедији, затим у хумористичкој прози.
Она прву тему, везану за сличан миље суседне лике, Вељко Милићевић (1886-1929) је у роману Беспуће (1912) књижевно транспоновао у модернији облик човековог отуђења.
Нико као он у роману Нечиста крв (1910) није тако смело понирао у душевни и чулни живот, нити је с толико драматичности приказао однос
У Откровењу (1922) напушта сва обележја старог стиха, а у роману са темом о животу старих словенских божанстава Бурлеска господина Перуна бога грома (1921) разбија јединство радње,
И у време најбурнијих промена постојао је, потиснут али непрекинут, развој старих књижевних облика у лирици и роману. Тако је, без већих иновација, Бранимир Ћосић (1903-1934) у свом најзначајнијем делу Покошено поље (1934) заправо
учестало почео да објављује. Најопсежнију ратну слику Босне даће у роману Пролом (1952) иза ког је уследило још неколико. Најважније су, међутим, његове приповетке.
Затим је његова проза постајала све медитативнијом. У изврсном роману Прољећа Ивана Галеба (1957) приповедање већ тече искључиво из осетљиве свести оболелог музичара, суоченог са смрћу и
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У једној Вуковој песми (5. 708) каже се: »У руку јој мача од б., од б., од српскога цвећа«. У популарном српском роману »Рајко од Расине«, од Ч.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— Српска пословица: »Док се мудри намудроваше, луди се наживоваше« темељнија је него његово јапунџе. Сад ајд’мо к Роману. Његове аљине могле би највећем гавалеру пркосити, толико само што су, наравно, романтическе биле.
— Он легне на десно уво и јуначки поред свога оружија зарче. Може бити да ће гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но кад помисле колико људи целог века свога преспавају, кад помисле
То други. Но Роману, који за љубов ништа није хотео знати, видећу да је један од његови непријатеља унутра утекао, представи се замок
Пришелцима се слободно ово генералисима (они сопственог вожда нису јошт имали) командирање врло допадне, и сви Роману тêте à тêте пођу. Овај пак витез, ставивши се у позитуру Краљевића Марка: »Шта«, повиче, »превара?
Мени је комшиница моја обећала један пољубац ако у овај, као што она каже, леп роман и љубов, која је у роману круна и венац, принесем, а за један моје комшинице пољубац ја би се разрешио и више што учинити неголи само навести
али агина кћи без најмањег прекора получи што је желила, и пуна совести о свом постојаном темпераменту у тамницу Роману отиде.
усрећену видили, мислим да је време оставити је њеној радости, која сведоџбе не тражи, и к нашем скоро заборављеном Роману вратити се.
се млоги без определенија и без расужденија жене, кад се најпосле млоге књиге без определенија пишу, можемо ли нашем Роману као неискусном младићу замерити што се тек у Египту сетио размишљавати куда иде? — »Куда?
Ја би могао нашу о Роману повест с мојом познатом течношћу продужити кад не би предварително уверен био да од веће части такове читатеље бројим,
— И тако божијом милостју прешавши живот магараца, мислим да је време опет к нашем Роману вратити се, који је, међутим, на својеј Розинанти грдном једном шумом тихо јашио; откад је претпохваљеним магараца
— У тој мисли потрчи на њега, а наш дивљи мачак тако се уплаши да је сместа на земљу пао и Роману три сата посла учинио да га к себи поврати. »Тко си ти?« рекне му на то Роман.
— Но шта се даље Роману збило, видићемо у трећој части наше повести. »Шта, зар је већ крај?« Крај, госпоже. Никаква ствар ’нако брзи не
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Маретић, Наша народна епика, Загреб, 1909, стр. 207), Женидби краља Вукашина у роману Бово од Антоне (ибид., стр. 202), Зидању Скадра у причању Грка, Албанаца, Румуна и др. (ибид., стр.