Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Дај све! — рече он. — Последњих десет дуката! — рече она. Али то не беше више глас, ни шапут, већ нешто налик на ропац. Он скопа оне новце и управо истрча из собе. Моја мати клону крај ковчега и обнесвести се. Сестра врисну.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Као орлу враћај ми увек младост моју да доживим крајњи твој ужасни дах живота, издисај твој, последњи твој ропац и пре него видим све ново да чујем последњу реч свих на свима местима, у свима приликама, онај најпоследњи трзај и
Црњански, Милош - Сеобе 1
у свом сећању, високо изнад себе, и муке свога пука, крик њихов бедан, лелекање уз гусле, њихов страшни трчећи корак, ропац самртника, дреку оних које су батинали, лица оних које беху обесили, шибање свога човека Секуле и смрт драгог му
Милићевић, Вук - Беспуће
И у томе ударању умрлих грана, он је наслућивао један самртнички ропац. „Дакле и он“ ! рекао је и замислио се. И још је више заволио то мртво дрво, као да је било између њих нешто
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Па тај под отим златним резама да буде сведок животног врела, скамењен ропац јуначког мрела рода песама? Никада! — Никад ласкавим вигом нећеш домамит војана страсти, да другар буде рајских ти
— Ал' стани, шта то јекће? Кô напрег од кашља, заптивен. сух. На умору је л' ропац године? На мојим вратма куцнуо неко. збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази!
А кад ми дође да прсне глава о Тог живота хридовит крај, најлепши сан ми постаће јава, мој ропац њено: »Ево ме, нај!« Из ништавила y славу слâвâ, из безњенице у рај, у рај! У рај, у рај, у њезин загрљај!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Неки умиру. У једнога се груди снажно надимају, а полуотворене очи већ су потамнеле. Допире однекуд самртни ропац. А из кафанске собе, где раде лекари, чује се ужасни крик.
Шрапнели се распрскоше готово један поред другог, изнад храста. Котлину је обузимао ропац. Грувале су негде и бомбе, али они са ливаде ни да макну. Ко зна... да ли су живи.
Неки су већ уз обалу, и онако голи беже поред нас, или преморени падају на обалу, коју обасипају куршуми. Ропац и крици: „Браћо, помозите!“... „У помоћ!“... „Спасите... спасите!“...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Опет се отворише усне самртникове, опет слабачак самртни ропац, један... други,.. и очи се сасвим променише, право стакло !... Свршено је!...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' стани, шта то јекће? К'о напрег од кашља, заптивен, сух. На умору је л' ропац године? На мојим врат'ма куцну неко Збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: Улази!
Једнолик, дуг, и влажан Јесењи дан се тмури; Плаче без краја, болно плаче Суморни бескрај сури; И тужан, тужан ропац тајни Далеких слушам дана; Угушен јеца шум бескрајни, Тиши и тиши весма К'о стара, болна, полагана, Убогих, мутних,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је
Кад настане жагор у павиљону, онда се он тресе у грозничавој дрхтавици, обузима га самртнички ропац и обнезнањује се. Тада је поред њега увек мала, мила сестра Поунд да га поврати из грча.
неко тешко, болесно и неправилно дисање подрхтавало је из суседних ћелија и сливало се у један једини уздах, нешто као ропац, док су два искривљена ока са страшном неком злобом звирила кроз решетку.
— Старе Пазове. Па ове речи пропрати широк и звучан ударац шаком и нешто се, уз пригушен ропац, стропошта низ камене степенице што се спуштају у мрачан ходник дуж ћелија; онда шљискави одјеци удараца жилом па
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
У тренутку једном не знам шта се деси... Када се пробудих, удараху звона, Уз очајни ропац умираху греси, Купљени животом: то мре васиона, Земља, њено време.
Спава ми се. Још да легне тело У тај сумор, мртав, што се вије. У ту душу, у ропац, опело, Да потоне све што било није, Да потоне...
Наједном заста. Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних; к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!” Још мало месец гледао је њега Како је стај'о с једним белим рупцем.
Краков, Станислав - КРИЛА
Лице се искриви у страшноме грчу. Из округле ране сред груди, са које завој беше спао, шибну увис млаз крви. Ропац пређе преко уста, која се развукоше, и жућкасти се зуби указаше. Очи су биле укочене.
Опруге почеше да певају. И цела соба отпоче да пева, само оно кркљање као да постаде ропац. Душко је лежао под теретом заваљене главе, сломљен а опијен, и слушао како ропац постаје све краћи.
Душко је лежао под теретом заваљене главе, сломљен а опијен, и слушао како ропац постаје све краћи. Одједном је нешто закрчало страшно. Терет се скинуо са њега, и за тренутак је настала тишина.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Опалих револвером. Двојица сунуше на мене бајонетима. Једног сам оборио. Други паде. Уби га неко. Чујем нечији ропац... „Држи везу!“... „А-ха!“ — допире крик. Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети...
Очајна борба, као да се нешто вала, крши... Потом отегнут ропац. Затим кратко, испрекидано. „А, а, а!“ — као жудња за последњим дахом. Клап, клип, кљоц!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Још колико синоћ онде се борио човек против слатког милозвучног зова, хтео је да продужи своје знојење, дисање, ропац, бол који му раздире нутрину, хватао је укоченим прстима за руб покривача, а онда је наједном све то престало, светло
што се, напуштен од свих, сувишан и непотребан бори за оних неколико дахова који су му преостали пре него што му ропац укрути удове, претварајући га у бледу лешину? Ко ли је тај човек?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Дуги меланхолични крици барских птица. Пуцкетање отровних мехура на устајалој води. И мртви ропац Тисиних тромих таласа који муљаву обалу полако троше.
Није стога приметио да је и болничар изишао. После пола сата ропац стаде разређивати своју неуморну уједначеност. Кркљај, па пауза. Кркљај, па пауза.
Мало после зачу се брзо угушен ропац заклане живине — „Немају меса, наравно, ко би га и имао на ову врућину... Да није отишла банкок-кокошка?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
У једнога је све лице рањаво и надувено, а неке чудне шумове, као ропац, испуштао је из грла. На земљи је лежао и један који је боловао од маларије.
“ Био сам узнемирен. Изгледало ми да топлота зрачи из мога тела. Молио сам болничара да ми промени облог. Чујем ропац онога... А један који се вратио из вароши прича како је сада чуо да је његова цела чета изгинула.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
у апокалипсу. Не својом мржњом: обоје небо мрзи, Планина нас, долина кичевска, и грло то, и гњат; И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет! Проклет!