Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
млеком црним као крв; а жохаре људи једу, улов тих, и бдију, да жохари не поједу њих; ено и у небу, уз шумарка руб, засветлуца звезда као златан зуб. б.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
обично, мушким друштвом и учила свог проседог суседа да сломи винску чашу без буке, само притиском кажипрста на танки руб. Руски Цигани су свирали »Ја ње савјетскиј, ја ње кадјетскиј, ја тољка рускиј анархист...« Како је изгледала?
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Кад куцнеш, гласи се празнина, Онако како облик каже, Најчешће мукло. А дух вина С духом се уља тешко слаже. Руб полице је руб ризика: Јер пад би значио неповрат. Преостаје метафизика Крхотина и црепова. (10.
А дух вина С духом се уља тешко слаже. Руб полице је руб ризика: Јер пад би значио неповрат. Преостаје метафизика Крхотина и црепова. (10.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
то почиње да вам точи виски у чашу, док у тишини лепо чујете како му дрхте ручице, а сироти грлић удара као шлогиран о руб чаше. Добро, чекате шта ће даље бити.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
БЛАГО БОЖИЈЕ БЛАГО БОЖИЈЕ Михољско лето. Меланхолија. Обвијен руб јој крајем отаве, што се жутнула, те је болнија сјајница зрења, којом програне трулих боја зар.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
дугачке плетенице под којима се превија Ибар чија су то леђа гледам кроз дурбин видим видовите даљине тамо где се руб ноћи ослања о кланце један храст облачи златну кошуљу и у потоку се мије то се ни у сну не сања девојачка рамена па
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И као што на души носим руб старих бедема у којима сам био затваран, или лаке врхове кампанила венетских варошица, или камених далматинских села,
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Потезаше крсташе, Хајдуке и ускоке, Док се не добатргаше На руб јаме дубоке. Узвикује Хиљада: „Све то мени припада!” А Тисућа: „На тој међи Изгибоше моји пређи!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
ме гледа беоњачом снега, С тек неколико црних, земних пега, Што ко зенице неке пиље у ме: Ко се то залуд скрива уз руб шуме? Све ме посматра: мрки поскок жиле Што сав притајен чува дуб и чека. Мотре ме и две птице што се збиле.
О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб. Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен
Лик свој сенком цртам и на древном зиду. Сива шкољко трга прастаре Сиене И ја ти ево стигох на руб, ломан, Да руком и оком: у време одевене Такнем мрачне цркве и торањ огроман.
Зар је ту јужни крај и једино им жало? Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас смрт ил ћутња скора не римује.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
је њена дрхтавица, и хуктање, и топлота тела, и што леже заједно, и што постоје, а би му још теже кад се она одмаче на руб кревета, кад се међу њих увуче смлачена зима, непријатна као и јучерања смрт, као охлађена крв, његова, њена, Аћимова.
Свануло је. Иза јасенова доњи руб неба припаљује сунце. Једна танка и нежна зрака оста на Ђорђевом лицу. Он зажмури и сети се да чека да му отац нешто
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Једва сам га спасао од мачака! — малишан спусти повређену птицу на руб кревета, а девојчица од страха завуче главу под јастук. Али већ након неколико тренутака њен страх прерасте у сажаљење.
Кад би стари бар једном заборавио да упали светионик!« Али старац је, тачнији од Вечерњаче, чим се руб западног неба зарумени, палио џиновски фењер, све док једне ноћи море не подиже таласе високе као кућа, а њега ухвати
Тек када се западни руб неба зарумене, Принц облака се трже: — Време ми је да пођем! — прошапута. — И сам знаш колико је самотних кула,
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он га затече баш у његовом завршном стадиуму. Горњи руб алова, ношен дрвеним пловцима, оцртавао се јасно на површини воде; он је имао облик издуженог полукруга.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
) подобан је да нас доведе на сам руб очајања, а корак даље, до праве правцате мржње на нас саме. (Отуда она глад доживљавања, као неки духовни
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
А кад руб црвени сунцем с јутра блесне, Ходамо кô херој поносит у јеци Новом храму бола, горди, душе свесне. Нека урла Кербер
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ПРЕДВЕЧЕРЈЕ Жаром затамни у предвечерје твар, и очи: блуду ли, пагуби на руб ил’ скрушењу. Исполин анђео силовито над крововима затруби. И не виде га, жарки стуб, и не чују.
И не виде га, жарки стуб, и не чују. Он труби, труби у предвечерје страхобни руб. И видим, само што пагубом не букне кужна олуја. И чујем, само што страхобно у складу не захори Алилуја.
хтеде да ме потопи, Стопут ми смрт своје замке запела, И сваки дан опасност нова, Водила ме хладноме гробу на руб.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
зова, хтео је да продужи своје знојење, дисање, ропац, бол који му раздире нутрину, хватао је укоченим прстима за руб покривача, а онда је наједном све то престало, светло је утрнуло у његовим зеницама, престао је мрмор његових
се више могла поновити Дадарина смицалица, просто зато што се ништа није видело па ни врхови лестава прислоњени на руб бедема.
Мутна светлост трепери у барицама. Наслонио сам браду на камени руб прозора, оштра, сува прашина ме штипа по ноздрвама и покушавам да смислим нешто стамено, непомично, што ће одолети
О тај луди руб, та ивица, брид с чије оштрице се отискујеш или у раље смрти или у слуз, муку и досаду. Најзад сам горе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
А кад се ружопрста зора појави и ја се пробудих, сагледах са свога лежишта позлаћени руб неког брега. То што сам видео, био је врхунац Олимпа, стан богова.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
из петог разреда, у стихарима и са чирацима у рукама, стоје поред раке; а кад су се сви разишли, примакоше се на сам руб раке, и гледају оштро у раку. Мушка деца воле и да знају, и да памте, и да осете.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Срце се оте, птичица фина жута, Гранчици као, прну на руб месеца И кљуца, кљуца бисере из тих скута, Ді доман саго, мио по с'ѐ цертезза.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Звездица се и не помери. Као окована стајала је и слушала, без даха, затворених очију. Тек када руб источног неба порумене — она отвори очи, и шапну: — Морам ићи! Чу ли младић њен шапат? Ко зна!