Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Стана је обукла своје стајаће руво, главу је забулила белом куповном шамијом, па није заборавила више левог увета и једну црвену ружу заденути; зубун бео
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
У казанима, код Текериша, у доба јесење, мркло и глуво, кувају се купус и киша, кува вашљиво војничко руво! Кувај то руво, пеглај, пали, искувавај га у чему знаш: градске бедеме руше маршали, али градове осваја ваш!
Кувај то руво, пеглај, пали, искувавај га у чему знаш: градске бедеме руше маршали, али градове осваја ваш! Сви су вашљиви,
А тек ћемо у Гетсиманију! Већ су страже у недоба глуво, у капама где се ваши коте, коцком наше разделиле руво! А још нисмо стигли до Голготе! Војници су у мраку заспали, угасивши лучеве и свеће: осуђене, већ су нас распели!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
су им болте обично на Теразијама па Стамбол-капијом пошав великој пијаци, у којима се држи и продаје само она роба и руво што га троши сеоски свет — болта, пред којима по вас дуги дан дрежде скоро произведене калфе па се деру за сваким
Страхота! — Шта је то, несрећниче? — једва умеде да га запита. — Па, попо, да се не прља... ионако ово руво није моје... — протуњка Вуја. Попо лепо занеме. Бошко гледа забезекнуто час у попа час у Вују.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И све ћу за те учинити!... Хајдмо твојој кући... И кренуше се. Кишне капи са оголелих грана падаху на њихово руво. Крушка је тешио Лазара: — Не брини! Кад се ја чега прихватим, оно мора ићи. Мени је неки мерак да та цура буде твоја.
Млаз криви шикну... Нож се зари још дубља... Онда отури главу Турчинову. Нож обриса о његово руво, па га метну у цагрије... Па диже главу и скиде капу. — Господе!... Хвала ти на овом лепом дару!...
Ја ћу их с осталом дружином већ причекати на обали!... — Да се иде! — рече Заврзан, свлачећи руво са себе. То исто урадише и остали, и, оставши до половине наги, узеше сврдлове...
иди, одмори се... — Ја нисам никад уморан. — Онда си гладан... Иди се презалогаји и... којекуде... скини то турско руво... — То сам већ и сам мислио! — рече Дева, па се склони у ону тишму да потражи гутљај ракије и залогај хлеба.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
81. Десет сати е то бије, Он од одра свог устаде, Па се брије, па се мије, Па с' у руво дично даде, И довати цигарицу, Па ајд' одма на кавицу. 82.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Кад се повратим у собу, мајку не могу да познам. Обукла се у стајаће руво, опрала главу, забрадила се лепо шамијом, те јој образи одскочили.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
„Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво, Приденем му слик, Створићу се малом песмом, Ево вако, глај... Сад сам песма... ко би рекô Да сам уздисај!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!... Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори,
Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе. — Реља, Реља, не приличи ти ово руво више!
— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
За весеље такво и за љубав њину, Сам начелник пристô да представља свињу. Једна лепа госла, али доста стара, Набавила руво од једног жандара.
А Љубецки већ на мети. Он с грацијом шапку Тури, На десно је наби уво, И потом се хитро жури, Да дотера скупо руво. А Океана пусти тада На пољану хата врана, „Бољег имам“ рече млада И загрли свога пана. 1890.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
јако неразуман, још ти нема ни шеснаест лета, а Турчин је јунак од мејдана, да му нема у крајини пара; на њему је руво страовито: рисовина и самуровина, а на коњу сама међедина, бојно копље вуком покројено; само ћеш се рува поплашити, а
“ Па Ивана оправио лепо: све му своје руво обукао и своју му сабљу припасао, па Ивана лепо световао: „Ао Иво, моје чедо драго! Пођи, сине, пошô у добри час!
Кад је Иван близу двора био, угледа га стара мила мајка, па свог сина познати не може, јер је Иван руво променио, променио руво и коњица, пак запишта као љута змија, проли сузе низ бијело лице, она трчи у дворове
је Иван близу двора био, угледа га стара мила мајка, па свог сина познати не може, јер је Иван руво променио, променио руво и коњица, пак запишта као љута змија, проли сузе низ бијело лице, она трчи у дворове Ђурђу: „Јао Ђурђу, драги
да седлом оседла, већ се голој на рамена баци; пак излети Ђурађ пред Ивана, ал’ свог сина познати не може, јер је Иво руво променио, променио коња и одело; пак повика Сенковићу Ђурђу: „Стани, курво, аго од Рибника!
Ал’ што с’ турско руво облачио? Мало бабо душу не огреши, мало тебе не погуби, сине!“ Али Ива поче беседити: „Родитељу, Сенковићу Ђурђу, по
а на исток и југ до планина уз долину Дрине и њених притока“ рочиште — уречен састанак руветлија — занатлија руво, руо — рухо, одело рудина (трава) — утрина, тратина, земља обрасла ситном травом рујно вино — жућкасто вино руса