Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Свак се лакоми на лепу ружицу, а како увене, и не обзире се на њу, баца је под ноге. Лепота је сами вид који данас јест а сутра није; а добродјетељ
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
је једна изразита лујика, сусретао сам на најразличитијим местима, а највише на мом ћошку и у самопослузи где купујем ружицу, чоколаде са лешницима, цигарете и жвакероне.
Сада, кад немам ни филера, живим исто: пушим „Драву“, пијем ружицу, возим се трамвајем и опет сам без лове ... Значи, ствар није у лови, као што мисле многи аматери, јер шта ти вреди
Суле и његов дублер крену, наравски, још од првог кадра да циришу ружицу у огромним количинама. Суле се, иначе, толико саживео са филмом да је приликом свог другог венчања опалио сам себи
Тупавко, пљунути Суле, иначе познат још и као Дача Тулио, што на талијанском много лепше звучи, баш је пресецао содом ружицу („Само један мали штрц!
што није ставила под своју заштиту и госте тих шешира који немају лове за преждеравање, него више воле да циришу ружицу и оће мало да се друже за столом, где је некада давно седео неко из њихове читанке за први разред.
Штаб нам се налазио у „Три грозда“. За нашим столом поче да се окупља велико друштво. Пили смо ружицу и клопали ораснице. Хоћу да кажем, било је сувише лепо да би дуго трајало.
Занимање — писац, али не сувише успео. Више, онако... Обожава ружицу, љуте сремске кобасице; не воли кисео купус, премијере, резање ноктију и робне куће; а суботом и недељом ишчезава
Наклопимо се, дакле, на њу као рибе паране, а после прелазимо на „ружицу“, чак и бакута, која не пије ништа друго сем свога обавезног нитроглицерина кад је увати срце.
— почиње он по ко зна који пут причу о свом великом учитељу, убацујући један „штрц“ соде у ружицу. —Када га је она његова вештица, жена, избацила на улицу, а да није ни оволико понео са собом (џентлемен, велики
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде! Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Нико не ужива пролећне мирисе, Из хиблејских пећина не извлачи сате, Ако чело чува и боји се купине; Вооружава трн ружицу, мед бране пчеле. О, неваљало малодушије (помислим у себи).
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Кад је богиња Венус, или Афродита, Адонису јагњенце давала, раскрвави се од трња околостојећи ружа, и ружицу, која је бела донде била, у црвену претвори. Од туда моје име корен свој водит.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХИИИ Дико моја, Где си поникнула — Међу смиљем Или међ босиљем. Уз љубицу, или уз ружицу, Међу крином, Ил’ међ рузмарином? XИВ Љубим ли те... ил’ ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара; Љубим ли те..
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ни подобна твом лицу није кармин боја, рубин-усна ружицу превосходи твоја, бело тело — белило, обрвице — мастило, чело — зрачни дан; дични стас међ женама к'о што је међ
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Србију до Ужица града; Дмитар узе доњи крај од града и Небојшу, на Дунаву кулу; Богдан узе горњи крај од града и Ружицу цркву насред града.
Санак снила Иванова мајка: ђе је Сење тама попанула, ђе се ведро небо проломило, сјајан мјесец пао, на земљицу, на Ружицу, насред Сења цркву; ђе звијезде крају прибјегнуле, а даница крвава ижљегла, а кука јој тица кукавица усред Сења на
горе ће бити: што је Сење тама попанула, оно ће ти пусто останути; што л’ се ведро небо проломило, и што мјесец пао на Ружицу, то ће тебе Иво погинути; што су зв’језде крају прибјегнуле, то ће остат млоге удовице; што ј’ Даница крвава