Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Дође Љуба са чика-Гавром у Г. Брат Јоца зарадовао се, па их срдачно ауфирује. Баш се овде десио и Ружичић. Остану ту на квартиру. Скоро ће доћи вечера. За вечером је све весело. Љуба на свакога пази, ал’ особито на фрајле.
После вечере друштво се развеселило. Сваки је морао по једну песму певати. Јоца је певао „Тулумбашу”, као домаћин, Ружичић пак „Желиш ли бити моја”; затим замоле фрајла-Јулку, те и она лепо отпева „Куд блуде сада мисли твоје”.
— А јеси л’ приметио како је гледао на Јулку тај Ружичић кад је певао? — Јесам; ал’ јеси л’ видео како је ова на њега гледала кад је певала? То ме највише мучи!
— Јесам; ал’ јеси л’ видео како је ова на њега гледала кад је певала? То ме највише мучи! — Мени се чини да Ружичић Јулку воли. — И мени се чини; само она њега да не воли! Тако се разговарају док не заспу.
— Драге воље. — Да ли сте ви у фрајла-Јулку заљубљени? Ружичић се смеје. — Ал’ кажите ми, молим вас. Можете о мом карактеру уверени бити да нећу ником казати.
Све су се хватали у курмахерају. Јулка је волела Ружичића, али је приметила да је Ружичић према њој лукав. Ал’ опет није надежду изгубила. Љубу је држала у резерви; ако други не дође, добар ће бити и он.
Љубу је држала у резерви; ако други не дође, добар ће бити и он. За Љубу је, опет, срећа што Ружичић Јулку неће. Јулка сама у себи начинила је тај план да Љубу наговори да је од матере проси.
Она је мислила, ако је мати Љуби обрече, чуће Ружичић па ће се покајати и узети је, а Љуба ће остати у платки. Шта јој је онда до њега!
Шта јој је онда до њега! Ако ли је Ружичић и онда не усхте, онда ће у пркос за Љубу поћи. Љуба се са фрајла-Јулком у башти шеће.
Разговарају о фрајла-Јулки. Чекмеџијић каже Ружичићу да је са њом сасвим начисто. Покаже му њено писмо. Ружичић се тек насмеши, па извади из џепа један пакет писама, те их Чекмеџијићу показује.
Чекмеџијић се није хтео задржавати, но љутит се врати кући. Ружичић је свуда приповедао шта се догодило са Чекмеџијићем. Јулка чује да се Чекмеџијић са Ружичићем у В.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати могло, што је Ружичић такову ролу играо, која би гдиком зазорна бити могла.
богата удовица ЕВИЦА, њена кћи МИТАР, Фемин брат АНЧИЦА, служавка ЈОВАН, шегрт САРА, чанколиза код Феме СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ ВАСИЛИЈЕ ДЈЕЈСТВО И ПОЗОРИЈЕ 1. ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била.
(Повуче Евицу за собом и отиде.) ВАСИЛИЈЕ (снужден такође изиђе). ПОЗОРИЈЕ З. (Соба код Феме) САРА и РУЖИЧИЋ ступе САРА: Ова је кућа госпоје от Мирич. То вам је жена, то је госпоја што јој нема пара.
Особито је за нобилитетом погинула. Како сте ви високи наука, то ће бити за њу апропо. РУЖИЧИЋ: Небо грми, земља стрепи, Сунце сија, трава расти, Славуј пева, шева трепти, А дух стихотворца лети Преко поља, преко
САРА: Госпоја от Мирич има једну прекрасну кћер, коју она усрећити жели, и будући да сте ви... РУЖИЧИЋ: Само благоумиљено нимфâ и грацијâ обајаније може Ружичићево суштество восхитити.
Непочерпаема симфонија виспрених духов умност своих приверженика воспламењава. САРА: Она је богата. РУЖИЧИЋ: Шта је друго богатство Нег на чизми штикле? Које срећа поклања Маленима људма, Да велики издају, Да познати бивају.
богата, а и добро воспитана, зато је намислила, то ће лепо бити, верујте, — она је наумила своју кћер за вас дати. РУЖИЧИЋ: Кад се Ружичић Химну посвјашчава, сво јестество пачеземно торжествује, змијевидни поток музику прави, а
РУЖИЧИЋ: Кад се Ружичић Химну посвјашчава, сво јестество пачеземно торжествује, змијевидни поток музику прави, а тихопрохладителни зефир у
ми лепо бал, пак да се игра котиљон, галопад, мазур; да се носи пунч, лимунада, барбарас, торте и паштете сваког.. РУЖИЧИЋ: Доста!
САРА: дакле, да дођемо к девојки. Би ли се приволели њу узети? РУЖИЧИЋ: Само лепо лице може моје сердце обчинити. САРА: Ја ћу њу таки довести.
(Отиде.) РУЖИЧИЋ (сам): Нек се наше лепотице беле, Картаџије нека карте деле; Нек ћир Јања коти своје новце, Заљубљене нек окрећу
ПОЗОРИЈЕ 4. ФЕМА и САРА доведу Евицу лепо накићену. САРА: Ово је мој рођак Светозар от Ружичић, који је... РУЖИЧИЋ (дигне руку): Станте! Ружица је цвећа царица.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Док погубим кнеза поцерскога, с Метковића Ружичић-Мијајла, — он је паша, а ја сам субаша. Док запалим Рачу украј Дрине, и погубим Аџи-Мелентија, кој’ је ишô преко мора
“ Што бијаше огња пламенита — са Ћурчијом оде у планину. Кнез Мијајло Ружичић пошао из лијепа села Метковића, и он води три хиљаде војске; кад Мијајло опази Ћурчију, ђе Ћурчија струже уз
села Метковића, и он води три хиљаде војске; кад Мијајло опази Ћурчију, ђе Ћурчија струже уз планину, препаде се Ружичић Мијајло, намах своју распустио војску: „Моја браћо и моја дружино, кад Ћурчија бјежи у планину, нема данас боја са