Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А ја?... Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. — Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у
Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. „Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан! Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!.
Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...
— А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! — Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. — Признај овде!...
— Признај овде!... А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: — Па шта сам ја учинио?...
кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.
— А ко је то, то му је срце и само казивало. А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: — Јелице!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Онда наста тајац. Само се чуло пуцкарање ватре коју Јовица спотаче. Плавичасто румен пламен обасја сву шуму, али Станко не може распознати лица спавача у сенци...
То је на први поглед по Станку могао видети. У први мах, кад је виде, Станко пребледе... Затим му румен обли образе, снага задрхта... Он не одговори Зеки ништа, јер му се реч узе... — Куда ли ће? — пита Зека.
Попа је седео на столичици, поднимио се, па се замислио. — Помози бог! — рече хајдук отварајући врата. Поп се трже, румен му обли лице од изненађења... — Бог ти помогао! — Ја дођох до тебе, попо, — рече хајдук благим гласом. — А ко си ти?
— упита Станко. — Нисмо. — А од чега би и били уморни? — рече Заврзан. — Сигурно су воденице вукли!... Румен на истоку освајаше све више и више; мало-помало па се и предмети могаше разликовати; из села се чује петлова песма,
Дође до обора и виде Јелицу где краве музе. Он јој приђе. — Зар ти? — А што не би? — рече она, а румен је облева. — Не корем, него... хвала ти! Јелица не одговори ништа. Замајала се одајајући теле. — Да држим теле?
хоћу да то чујем из твојих уста!... Јеси ме пожелела? — Јесам!... — Много?... — Као травка росе! — рече она, а румен јој облева лице... — Да те нисам волела, ја не бих прекорачила твога прага!...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Нисам... а зашто би’ била? — вели Јула, а сву је облила румен и размишља шта би то сад могла радити у кујни ил’ ма где само да не седи тако. — Ето ви’те — вели Меланија.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— И вама ништа не фали; изгледате као ’раст, па какав сте у образу леп и румен! — Ви ђаволите! Хтели сте, ваљда, казати да изгледам као слепачка тиква, кад се смешите.
Чика-Гавра је и онако био румен у образу, а сад, после ручка, био је сасвим црвен, а очи му се светле. Госпођа Макра гледа га па се подмукло смеши, а
Кочијаш му преда писмо, па чека одговор. Миливој чита, лице му румен обузима, умилно се смеши, па запита: — Ти си на каруцама дошао? — Јесте, ту су; ваљда сам по вас послат.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Могао је бити стар педесет, или шездесет година. Румен у лицу, а са очима сивим, које су светлуцале искричаво. Имао је свега три‑четири зуба у устима.
Ускоро их је, све више, покривала прашина, са пута, који је сад ишао сред долина и насељених места. Појави се и румен воћака дуж пута. А пролазили су и кроз неке засеоке, где су пси лајали.
Клајнштетер није сметао Павлу. Био је то човек зашао у године, али румен, глават, са лицем, какво имају, обично, под старост, гвожђари и ковачи.
Био је румен, па жут, па мрк, па црн на врху, а у долини, доле, плав, као неко небесно плаветнило, које је пало на земљу.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Ипак, да би искалио жуч, окрете се, румен и ознојен, под белом периком, официрима, обесивши једну од својих великих рукавица за пас и одмеривши све, редом,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
могао даље; најпре му се укочи рука, па онда цела лева страна тела, а затим му се одузеше и ноге; био је нездраво румен у лицу, а после тога му кожа доби тамнозелену боју и, на крају, кад више није могао да корача, она пређе у сиву боју
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Врло добро! — И види ти се! Заиста Јанко бјеше оличено здравље, што но ријеч, бјеше као надојен, био и румен, а очи му сијеваху. — А да ли је који од вас што уснио? — пита вођ. — Јесам ја — рече Крцун Сердарев.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
57. Ја јој видим косе расплетене По лабудни пловити рамени, Румен-усне, образе румене, Видим снежни њезин врат милени, Очи благо на ме упраљене, Очи доле говориду мене: Живи
(8) Ја знам, брате, шта би рећи тео Још је лепше њено око драго, Усне, образ румен, а врат бео; У недељу Бог је то наслаго Па на земљу послана ти благо О, она је са неба анђео И лепша кажи да је
Тако муца ја у слатки мука. А девојку посу румен сву, Па од мене узе љубичицу њежну У дркћућу ону руку снежну. 11 „Вала, вала“, она мени рече: Прва речца из ти
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио и заокруглио, а на јагодицама избила једра, нежна румен. После и рамена ти се испунила; тесне и уске груди заокруглиле се и издигле; пâс ти постао витак и обал...
Али једног дана, у први сумрак, кад сунце клони и расипа жарку румен, а хладовина већ преду зима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и драж; кад зелено и чисто модро небо срце
Ма да јој је лице смежурано, ипак јој сада дошло чисто, миришљаво, а око јагодица избила једра, топла румен. На њеном, истина старом, али јаком врату виде се где брекћу и трепте вене.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
А око те дивне круне, неокрунке, светле, пуне, прозорна се румен пружа; — То је, то је свецка ружа. Свецка ружо, васељенко, сиротанко, незеленко, саморанко, светла сенко, а камо ти
ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ ВЕЧЕ Благо је вече, кô лице благо седога патријара. Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара?
свога склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо зјапе голема,
У томе жару ала је лепа! Болом је греху зазора дала, свака јој мука стотину зала са душе цепа. Румен пожара сећа те стида. Свака јој капка из боних груди године тешке лакоме блуди вечито вида.
Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Радује ме — а разара — колор платно Вирпазара. Жар-кокоти, пурпур-кресте, пусте пламен уз невесте. У грозд румен куће збије зрно родне розаклије. Црвен мрачак из Црмнице пукне наром с пушкарнице. Престижем ли црну прељу?
се суђе помиње, послужавник, рецимо, и матера Кишова) - ја се сетих: предео родне куће сјануо; из пећнице пециво румен мирис испушта у дуванску маглицу (јекавицом настављам) - а ракијску стаклицу (као дукат, ћилибар) вијенац је ракије
Тек девојка румен с пути слије у Дунаво млечноголубије. Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја.
Стрепери, жбуко, у полијелеј светлост с присоја, које, распето о немир сна ми, тмушом келије изгони румен из шефтелије.
У псалтир-ткању слово иже свело. За словну румен залази ми тело. Тек листак жут сам међу иноцима. СТЕФАН РАЧАНИН: У СЛОВНУ СЛАВУ Животу збир су минуси и нуле.
Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Од румен-јада и од зрелине, ја јездим белцем, јездим, царујем уз жубор-море, преко планине и свакој драчи дукат дарујем.
ИИ О рани сјају неба што се хвата, одржи милост док се небоплава у води гледа с пуклог недохвата и спира румен с Божијег кристала; просветли очај, бездане размакни ороси траг ми бојом што се стакли.
Не трезни крик ми, уставе разглоби, у румен трбух пун ми Месец здроби. У загрљај ми, Косиоче, крени. За плаву несвест залазе ми чула док слушам цику косовог
Промаја туче с вртних милина, открила стид је - уздигла мост је. Стидљиву румен Кћери и Сина тачкасто драшка змијино грозје.
Гласниче врли благосних вести, снеси нам с Бола, јер нам се снива, последњу румен утрина, њива. Доњега хора антифон груне, реплика горка: Анђеле збирни, лесковим прутем с Поноћне шуме страх нам
Придижи, леско, душевно распеће: у Трусно тело, с крста од видика, да шаком сточим румен с Медведника. Септéмбар гризе августу свршетак.
— светли јелен млад, а с вилин-коња слази Дојчин-бан. О, румен ветар, рашчупан и луд, над свадбом шушти, крши му се пас а с наших крошњи засветлуца блуд кад ритам свину добош,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Држи га, стара!“ Јадна се бака из сна трже, збуни је дрека и румен сјај, па свраку пита што може брже: „Откуда? Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући!
Звончиће волим, и љутић, злата грумен, ивањско цвеће и маков огањ румен. Цртеже гледам и тугом око влажим, у сваком цвету детињство своје тражим.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Како се зовете? — Пипо. — А ваш отац? — Кортец. — Отац вам изгледа изврстан тип, весељак и румен. — О, да! — Ви сте најстарији? — Да, ја имам двадесет и осам година а мој брат је за две године млађи од мене.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И у мирном часу тада Засија се румен жар, Дом се руши, стреха пада Стресајући дим и гар. Отимље се сила беса И развија грозну моћ — Јаук лети под
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
127. У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице. Ја је гладах три године дана; Не могох јој очи сагледати, Црне очи, ни бијело
акшам ђелди (гелди) дође акшам, паде мрак алат - коњ црвенкасте, риђасте длаке ал-дувак; - ал отвореноцрвен, румен; дувак невестински вео, копрена ар (ахар) коњушница, стаја аџамија - неискусан, невешт, неупућен, почетник (човек
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И овде, румен крина, са девојачког ребра, ја, зором, уморно бришем, без милина. А кад утопим чун Месечев, од сребра, у ново море
Или сјај јутарње буктиње Сунца, што диже у бескрај, па нас љуља, у плаветнилу, као росну кап? Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи? Кад, у сутон, преливају облаци, као слап, пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи?
АПОТЕОЗА Господо, једну пијану чашу Банату! Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.
Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја. Проспем ли вино по белом вашем чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино, замирисаће бео чаршав као снег по житу невидљивом, али никлом, и озеленелом.
Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао. А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен прозор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона.
дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике.
Обишли смо музеје. Они леже мирни, неокрњени, на зимском сунцу, тешки и ниски као грдне мастабе. Румен и злато боја не допиру кроз прашне прозоре никуд. Али долазите, долазите овамо, да им видите гвожђе и бетон.
Чега год се такнем, све је ледено и влажно. Нигде један румен камен, нигде један бистар вал, а и бела пена ужасна и страшна, као креч.
Да кроз њега теку потоци, и зраци месеца, што као плаве жиле пузе, кроз румен лед, на врховима земље. И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па
Океан је ту био румен и зелен, пун стена, на које су падали вали и пене, као бели венци. Цео тај дан био је тако весео.
НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв. Сети се, прободен бог умире у крви. Сети се, куд мој народ са песмом поврви, Ту се не клечи, не клања и не
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Ал зачас само... и мрак се густи На земљу спусти. И пред страхотом Божјег виђења Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ косу — Груди бијући И крвав поглед небу шиљући Сруши се,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Зора се помаља. Предмети су све виднији и јаснији; још мало, па ће се појавити румен на истоку. Ваздух хладан и оштар. Људи се прибијају један уз другог и здрхтавају се.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
НЕПРОДАТИ ХЛЕБ Чекао је целог дана, свеж и румен, А увече срце му се стеже у тврд грумен. УЛИЧНА ВАГА У ПОНОЋ Поноћ велика, пространа, блага,
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране, Док последња румен на западу гасне, И мир, мир свечани пада на све стране.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Уста су јој једнако мрдала, а по округлом и пуном јој лицу, нарочито око јагодица, показивала се румен. Једнако је онако стојећи пунила и сваки час испијала кафу, а око ње, као увек, био је прострт изнад асура, да би било
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Ја мним нијеси досад бивао у боју?“ упитаће Мишан, гледајући пут истока. Румен обли лице Петрово па нагло одговори: „Нијесам имао кад, а мним ни ти.“ Сад им се погледи сукобише, зеница у зеницу.
“ запита га, дрхћућим гласом. Он се напрегну да јој одговори, али га снага издаде и очи му се склонише. Румен му с лица ишчезну, али му на њему оста као нека ведра повлака, отприлике као мртвацу који се задовољан са свијетом
„Ја,... ја не знам“, рече она заплетавши се, а румен јој се осу по лицу, као да си је жеравицом осуо, „ја мислим е ће збиља то бити!“ Отац и мајка погледнуше се.
Сердар је загрли и пољуби у чело. Под тијем топлим цјеливом, кога не бјеше осјетила, Бог зна откад, румен се проли по њеном жутом лицу, па та румен сађе и опточи јој врат. „Е бруке наше!“ рече она дижући се. „Да ово ко види?
Под тијем топлим цјеливом, кога не бјеше осјетила, Бог зна откад, румен се проли по њеном жутом лицу, па та румен сађе и опточи јој врат. „Е бруке наше!“ рече она дижући се. „Да ово ко види?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Порастао као конопља. Пун беседе као шипак зрна. Пући ће као неначет кестен (у ватри). Расте као врба. Румен као ружа. Сâм као суво дрво у планини. Сув као вејка. Танка као конопљика. Утањио се као стари дуб у лазини.
га на лист дочекала, Бела вила у свилу повила, А пчелица медом задојила, Ластавица крилом покривала: Нек је румен к’о ружа румена, Нек је бео, као бела вила, Нек је радни к’о чела малена, Нек је хитар као ластавица!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Иве или Бакоња, „второрођени“ син Кушмељев, бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест, румен и збојит, живолазан, весео и готов увијек на „галијотство“.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Исте ме слике овде налазе: Ено се опет румен искоси. Данима тако сунца залазе Ко врели неки спори дискоси. Чупам се из тла као с кореном: Ко и свуд — и ту све већ
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Нарочито јој је било тешко у зору и у сутон кад се у њеним водама купало Сунце и само налик на крупан, румен цвет. Сва се мрачила од жалости, али шарани нису знали како да јој помогну. — Умреће од туге наша река!
Један је златан, други румен, трећи плав. Сва три на крилима имају вилин знак. Када их угледају, рибари знају да их чека пуна мрежа, родна година.
стању да им омогући да пројашу на таласима, све док се једнога дана нису појавили вилини лептири: један златан, други румен, трећи плав. На крилима су имали вилин знак. Наједном, све је постало свечаније и тише.
заволе облаке, нарочито оне најнемирније, јутарње, који имају моћ да се претворе у усправљеног медведа, опаког дива, румен цвет?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране; Док последња румен на западу гасне, И мир, мир свечани, пада на све стране.
Ја замишљам сада: К'о јелова шума нада мном се нише, Шуми песма горска, а кроз лишће пада Зрак румен и златан од сунчане кише, И над травом лебди... И по крају целом Цвеће нешто шапће са сузом на лицу.
Ал' за час само - и мрак се густи На земљу спусти. И пред страхотом Божјег виђења, Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ' косу, Груди бијући...
Не сејте ми изнад гроба цвеће, Румен-ружу, мирисни босиљак; Већ по гробу пелен засадите, Горки пелен, и оштру остругу; Кад је цео живот пелен био, Нашто
Кад је живот препун трња био, Нашто ће ми после смрти ружа? Не сејте ми изнад гроба цвеће, Румен-ружу, мирисни босиљак; Јер кад гране право премалеће, Из руже ће поникнут’ оструга, Из босиљка пелен процватити: Пелен
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
ја сам у истом том колеџу провео своје године студија и вратио се оданде, не толико обогаћен знањем као наш Исак, али румен и задригао.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
мили, безумно — па се видело колико је озарена срећом, милујући меком и белом руком његову плаву косу, док је он, румен и напрегнут, погнуте главе узбуђено дисао. — Радости моја, ја само тебе волим, само тебе!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На раскрвављеном западу румен је стидљиво премирала, разгарала се, сито се гасила, и опет се ражаривала у потмулијој ватри.
И море у приобалним шкрапама као да би застало слушајући га и подносећи његов чар. И румен запада као да се од њега јаче разгарала.
Ћипико, Иво - Приповетке
Цурицу обли лака румен стида и, захваљујући, осмехну се на њ. Њен глас замами га, па бесвесно показа јој кретом главе да пође за њим.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Не би смела да се макне, а камоли врата да затвори, већ у жарку румен што је улазила на прозоре и трнула кроз собе у башту она би откопчавала минтан, разгртала кошуљу на прсима и
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Оно момче давно чека, На то навија; Мене шаље да му будем Проводаџија“. Дивна ј’ мома, кад је румен Стида облије. А рузмарин замириса Најсватовскије. »Јавор« 1887.
Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет.
Њине мисли враћале се У прошлости румен златну, Наше мисли отисле се У далеку будућност. »Јавор« 1890. ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ...
Ал’ кад буде пехар Препун горка једа, Дићи ће га у вис Сиротиња бледа. Бледа ће се лица Зажарити махом, А румен обиља Пребледиће страхом. Здравица ће с’ чути Нечувено дрска; Грчевита рука Пехар ће да смрска.
Краков, Станислав - КРИЛА
Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике. Авијатичар је и крај сломљене ноге био румен и леп дечко. У бару је пијани Шкот са руменим коленима подизао коцкасту сукњицу, и подносио једном преплашеном Грку
Мерио је пакосним очима официре, и тражио међу њима своје супарнике. Бора сав румен, нагињао се ка Ивони, хватао јој руку, и шапутао неке тако луде речи, да је она заваљене главе врискала од задовољства.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
То не дам, бабо!... А ти се жури И вештом лажи варај тирана Румен те лица неће издати. Кажи му јасно: да зуба немаш, П’ ако ти сина смакне јединог Да ћеш од црне глади свиснути.
СПАСЕНИЈА: Ах! ГЛАВАШ: Па сад је водиш, Да са дивотом створа њезина Поткупиш паши очи лакоме, Да продаш румен лица невина За румен-крвцу срца његова! Ал’ нећеш, веруј, стара грешнице!
ГЛАВАШ: Па сад је водиш, Да са дивотом створа њезина Поткупиш паши очи лакоме, Да продаш румен лица невина За румен-крвцу срца његова! Ал’ нећеш, веруј, стара грешнице!
Мајка те моли, пашо свемоћан, Поврати румен лицу блеђаном, По бледилу га нећу познати. А још да више њему наличи, На рамену му главу постави, Ако ћеш робље да
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Видиш, видим, све већ знадеш, Издају те сјајне очи, Издаје те ова румен, Ова суза то сведочи. ХИИИ Дико моја, Где си поникнула — Међу смиљем Или међ босиљем.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Мило људма чут и видит Да су другим мили, драги, А сан мио шири прси, Смеј и румен лицу даје. Тргло с’ од сна Цвет-девојче, У њој срце игра, скаче, А уста се сама смеју.
Неима руга нама тога Док је љубав, док је слога, Док је вера, док је Бог; Док нам царска милост даје Да Данице румен сјаје, Да се илирски диже род.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
да не чека, Нит’ море прска сјајном радошћу С весала бритких бисер сићани, Да ме на груд’ма свију милина Кроз тиху румен зрака сунчевих С песмама чилих гондолијера Овако сетну тихо проводи. Чека ме? — Али ко — не каза?
Али — Опрости, боже, женску прехитрост! Са обала је можда приморских Пун срца, душе, некад гледао Последњу румен чеда стидљивог Каконо крадом косу злаћену У безграничју купа провидном...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Хоћу, Кô бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране: И када зора у пурпуру плане И сутон румен зрелом пева воћу, Ја скривам своју очајну самоћу А суза посред дивљег смеха кане.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у румен, је ли ме, водо, сневала?
5 Ми тихо, руку под руку, румен док лета избија на плод и зреле ливаде зричу. 6 Јесени свих злата, белине зима, плаветнила пролети, румени
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Уочи Цвети иде се »у брндуше«: ко се ујутру на Цвети у њему ‹тј. у мразовнику› умије, биће свеж и румен; ко то не учини, биће целе године крмељив (ЗНЖОЈС, 13, 309). МРТВА КОПРИВА Таубнеѕѕел (ламіум). Мртва коприва.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
камен при његовом хлађењу кад је усијан до беле жари: он постане жут, наранџаст, црвен као трешња, а напослетку, тамно румен. Све су се те боје појавиле при скрутњавању Земљине коре.
„Ви сте написали ово песничко дело“, рече он, наглашавајући реч „песничко.“ Младића обли румен, очи му засветлеше, а ноздрве задрхташе. „Јесте, господине сенаторе“, рече он одлучно. Наста тишина.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Бранко се бори у себи. Једнако се смирује, а узалуд. Види у огледалу да је стално румен, и непријатно му. Пије хладну воду, али и то узалуд, у њему се запалио читав лагум воља и снага. — Шта сте ме окупили!
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— али код ње није мана само образ, који се може од црног да је бео или румен начинити. Најпосле му падне житије Тезеја на памет, који је такође своју благодетелницу напустио.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ја седох поред шофера Енглеза и ставих дете на крило. Оно је унезверено гледало... Био је то сада румен малишан округлих црних очица и мало прћастог носа. Запитах га за име, да бих га мало ослободио.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би? Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни другог Цвета.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Преко зида и сад висе гране ротке, С којих ме плод румен у детињству зваше; И мени је — кô да куком наврх мотке Снова свијам рачве и крадем главаше, — Муктар виче, а ја,
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ако не мож' бити златан, буди црвен, буди румен, или бео — прихватам те... Ни саме звезде све једнако не сјају, неголи друго је сјање и тафра Сунцу, а друго Месецу и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Заиграше. Калина весела, блажена, — румен је сву облио, а крупне црне очи светле јој се од суза, од силне среће данашње...