Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— питаше размаженим гласом невино девојче. — Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И чак почињем осећати мржњу према малом који корача лако и брзо па нема потребе да мисли на ноге и личи на свежу, румену јабуку. Признајем: мрзим и бабу и малога, на смрт их мрзим.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Иза тих зграда, горе, на брду, са златним кубетима, дан се губио у неку румену маглу. Иако је кућа трговца Жолобова имала сиромашне прозоре, са дрвеним капцима и дрвене доксате, који су личили на
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Нарочито је у Галичнику дивно погледати малу, али здраву и румену децу, потпуно обучену у одело вишњеве боје: „чакшире“, „зобонче“ и „долама“.
Црњански, Милош - Сеобе 1
И косу меку и свилену, што је била почела да седи, није могла да заборави, ни румену горњу усну његову, што му се трзала, при осмеху.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Једно јутро пред зору румену Нађоше је хладну и студену, На гроб војнов тело наклонила, Око крста руке обавила, Прошâ живот, прошâ јад и боља —
27. Ја дева види витке, танке стасе, Умилни, снежни видио сам лица И лепе пливати по зраку власе, Румену дику јоште усничица, Очију виде неизмерне красе, Кâ што је красна росна љубичица, Кô сунце биле су те очи сјајне, —
Кад је згледа белу и румену, Свет се цели око њег' окрену; Срце му је млада доватила, Доватила, живо покосила. Па кад опет јунак дођ(е) к
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде! Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Понео сам са изложбе штампара и књиговезаца, једино лепе, једну књигу велику, румену и жуту. На њој слова подражавају старогерманске руне, у футуристички разливеном, дантеовски обасјаном кругу сунаца.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Бабица љутито затвара прозор. — Принеси лампу да га видим. дај ми га... Устаћу! дуго гледа румену детињу главицу, па клону у осмеху: не личи на њега, одлази њеним дамарима у мутљаг сна.
Ћипико, Иво - Приповетке
Нови мост што спаја Галату са Стамбулом тек у дубокој ноћи одахнуо би, чекајући румену зору. Тим мостом гомиле људства свију крајева света газиле су целога дана.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Јер у помињању „румених дрвета” разазнајемо педесетак страница касније поменуту „румену биљку” као симбол сагласности човека и природе.
и њену интонациону тензију: „И косу меку и свилену, / што је била почела да седи, / није могла да заборави, / ни румену горњу усну његову, / што му се трзала, / при осмеху”.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Голим рукама змију хватајућ, Ал’ пре ће наћи жаок шкорпијин, Него што с груди сина дивијег Румену ружу зорно укине. (Гласно.) Па, Колебане, шта Главаш вели? Мисли ли данас моју послушат?...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Има људи којим’ у души ружа је бела; За румену ћу ти ја сваки пут душу дати. Том је душа и срце с плавом сиграт се косом; Мени је годет и сласт гледат у црно око.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ах, бабо, бабо! Али... РАДОШ: И ти си млеко своје презрела, И ти си ону нежност румену Са свога подлог лица скинула!... Ох, бог вас клео, карô, убио!