Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Лист је иначе био писан рускословенским језиком и штампан црквеним словима. Како нису нашле одзива, Сербскія новины престале су излазити у току 1792. године.
Српски народни језик био је неразвијен, и преводиоци и писци су били принуђени или да пишу рускословенским, или да из њега чине велике позајмице. У тој русификацији ишло се врло далеко.
тада називали »учена класа«, одликовали су се што су »славјанствовали«, то јест што су се трудили да говоре књижевним рускословенским језиком, или бар мешавином између рускословенског и народног.
и преживелога, иако је несређена, неоригинална и непоуздана, иако је написана тешким и натегнутим, често неразумљивим рускословенским језиком — ипак је остала код Срба као главни извор историјског осећања и знања све до друге половине XИX века.
Затим, он се почео учити у рускословенским књигама, већи део живота провео је у туђини, образовао се на туђим језицима, и није владао чистим народним језиком.
Али као црквени човек он је и за стари рускословенски, црквени језик, и пише таквим рускословенским језиком да су његови ученици поједине његове оде морали просто преводити на српски.
Он констатује анархију у српском књижевном језику. Има писаца који још пишу рускословенским, али њих је све мање, и када пишу они то чине недоследно, без довољног знања словенске граматике, са већим или мањим