Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје
Ал' још дише, још му севка око, Још погледа тамо на високо, Гледа дугу и те муње лаке, Сунце, звезду и рујне облаке С кима био, с кима живовао, Живовао, дивно друговао.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— узвикнух и скочих. — Луд сам! Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!... — И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе. И брзо натукох шешир, огрнух капут и изиђох из куће.
Бојим се да моја сенка не падне на тебе и заносећи се, сагињем се и пу штам на твоје влажне, вреле, рујне и полуотворене усне тих, лак, неосетан пољубац...
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СТАНИЈА: И тај се усрећи, кад узе богињаву. ЉУБА: При расвитку рујне зоре Кад као ангел почива, Представи јој лице моје Обајањем њежног сна.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Низ Дрину се дуње жуте. Три-јелена-три-кошуте. ГРК Јетким јутром, у цезури, с рујне трешње прут дрхтури. Са брегова преко Саве љубичице тек заплаве. Слепи Филип, у неону, изоштрује кост чеону.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја бих мачем почаст шинуо и тихо реко: Јер сам мушко. Једне лепе јесење зоре рујне, да ме на изданку нађе, под кикотом труба.
којом би ме пре шест стотина година, јер хулим на Бога и јер ходим као вештац, спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Мјесец дошетао до пола неба па застаде, јер угледа даницу на истоку. За даницом пружаше се рујне траке зорине. Тада мјесец наже путем својим. У манастиру кокоти залепећаше крилима, па огласише прозорицу.
Ајде сад у кућу, ево прозорица већ!“ Стана погледа на исток, гдје се почимаху помаљати рујне зраке зорине. Мјесец је још мало шкиљио иза брда, као да види како ће се двоје младијех растати. „Зашто?...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне, И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне Веселе око моје. Додај ми златни пехар!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
” И можда сам јој, због тог туша, несвијесно желио што скорију смрт. Свакако, неку идиличну, разњежену смрт, с много рујне звоњаве звона, с много цвијећа и вијенаца, и сажалних брзојава, и служинског бугарења, и с погребом какав се у мјесту
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
чело — чисто херувимство, Месечина поврх света храма, Свилна коса, и сенка јој златна, А дȁ болан од чега је сама? Рујне усне молитвенски трéпе, Њене руке — два скрштена крина; Крила нема, али и без крила Слетела је из рајских висина.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје... Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне, Веселе око моје. Додај ми златни пехар.
Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас! Ја волим кућице беле са трском покривене, И рујне вечери ваше, кад с рогља песма ври, Кад месец спокојно плови и блиста изнад мене, И све у санку спи.
У мору кандила сјајних блиста се свештена река... Са лађа, с обала, с кула из близа и далека Шарени фењери светле и рујне машале с њима, А са жртвених места дижу се стубови дима.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Па да се удаљим од такога цвета, То највећа глупост беше овог света. 30 Очи су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две беле лале; Још све цвета моје чедо бело, Само свело срце јој је цело.