Јакшић, Ђура - ПРОЗА
што вам печат на надгробној плочи чува, уздрхталим уснама радозналом слушаоцу приповеда: како је једне ноћи видео сабласт, утвару, каквој равне међу живима није нашао... То бесте ви!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И доле у селу задњи огњи згасли — Ноћ, и ту се спава... А кô сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Сва бела и гола, кратка, вечно будна.
СЕНКА Иде сен моја поред мене, Огњена сабласт и џин модар; Преда мном као вођ без смене, Као жбир за мном, нем и бодар.
на својој бесконачној мрежи Све тамне екстазе снова које сања, Очи непрегледне, на чијем дну лежи Велика и мрачна сабласт очајања.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Затим је одстајао још мало, очекујући да она ма шта каже. Питао се, да ли види своју жену, или неку сабласт, у ноћи. Па је најзад изишао, без речи.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Дафина лежала је чиста и мирна, великих, разрогачених очију, испружених руку, покривена својим свилама, као да је била сабласт у белом, окреченом зиду. Грозним и строгим погледом гледала је у врата.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Болује шума пурпур-богиње, топло умире. - Дијагоналом, гривом титравом, ломном пречицом, ваља се сабласт са црном шналом у паук-коси и са преслицом, костур-невестом.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛЕ ПЕСНИКОВЕ СМРТИ НА КАПИТОЛУ Ко огромна сабласт Вечна Варош спава, Док сипају на њу сунца зраци врели И док јулско подне тромо откуцава На трошном звонику цркве Ара
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
За мном се губи и већ нестаје Твој гроб овијен ватром далија Ко у заласку сабласт-галија. ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА Ти си мој живот видела из близа: Примисо, покрет, реч што нисам реко.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А доле у селу задњи огњи згасли Ноћ: и ту се спава... А к'о сабласт чудна Међ' гробљем и селом још кривуда стаза, Бијела и гола, кратка, вечно будна... Ј.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Вратио се Илија Васић из рата, па иако се из њега вратио као права сабласт, остао је онај исти стари Бакућ Улија, пун ведрога, милога и увек насмејанога израза.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ЕПИЛОГ ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН Осећам често, у сатима мучним, Језиву сабласт, к'о из црне приче, И очи њене са погледом жучним, И глас промукли, што смрт само криче.
Осећам често, у сатима мучним, Језиву сабласт како пропаст плете За народ што је из свога страдања Подиг'о престо отаџбине свете, Олтар слободе и небо надања.
Језива сабласт пропаст њему плете. Ја видим данас, при појави сваке Невоље, да се из подземног мрака Зао дух диже, к'о мртвац из
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Он није изрећи смео. „И она да греши тако!“ Толико рећи је хтео, Но та га уплаши мисо. Узбуђен, ко сабласт права, Он тихо одаји приђе где Амор безбрижни спава, И трипут палицом куцну.