Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко. — Аја,... Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. Зарожани се опет замислише.
Поче га карати и одвраћати. Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана.
— Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. — Шта велиш, синко? — упита баба полако. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо.
— дрекну опет Ћебо. — Шта велиш, синко? — упита баба полако. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо. — А одакле сте ви, децо? — упита баба. — Из Зарожја! — подвикну Ћебо. — А?
— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и одговори: — А кога то, синко? — Саву Савановића! — дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора. — Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим. Био је то опак човек!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
На гроб вампира Саве Савановића, у Глишићевој приповеци, набацали су сељаци »камена, клада, и свакојака трња, највише глогова«.