Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Вала, доскочиће њему Сава и добити опкладу, већ ако не буде жив! — готово љутито прети Сава. — Ајде де, Саво, видећу — како ћеш му доскочити — рече Никола смешећи се.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
первје бо пришел јеси, светитељу Саво”... Нинко цикну као гуја кад угледа попа: — Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути!
Теодосије - ЖИТИЈА
Којим ли ћу почастима чудотворни Твој свети гроб моћи украсити? Хвалим те, добри оче Саво, што си ме за живота, страдајући по земљи човекољубно милостињом помиловао, а када си отишао Господу, смелошћу од њега
главе, веома украшене делима добродетељи: О, двојице богоизбрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени оци Симеоне и Саво, који сада заједно стојите пред Светом Тројицом, облиставани светло њеном светлошћу, и гледате од ње на нас одозго, не
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Кад у прво село стигну, сеоски керови лају и путнике пробуде. — Чамчо, какво је ово село? — Немој ни питати, само, Саво, истим путем даље, па кад дођемо у друго село, а ти ћеш ме пробудити.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Милица се наже, пољуби братанића и рече: — А, ваистину, и да учи књизи нашега Драгића, да буде знавен, као Саво Марков или као гувернадур! Још су мушкарци мало јели, па млађи однесоше судове и трпезу.
— Још три уре до поноћи — рече он. — Бого мој — шапну Кићун — има сâт као Саво Марков, сав од сухога злата. — А има два. Још један мали! Што ће му два? — пита Шуто.
Петровићи, особито господин Саво, радо се с њим шале. Владика најрадије с њим збори, али насамо. Чух владику гдје једном рече да је овај Стијепо једини
Овоме од тијех повјеренијех ствари као да једна бјеше најпреча, те запита Крцуна: — Тај Саво, то је брат владичин? — Јест. — А човјек је од књиге? — Како не. Он има товар књига. Прима и новине.
Тада ми је исти владика дао ову царску медаљу, коју у нашем племену има само још Саво Марков, зато што је посјекао Мехмет-пашу Кокотлију. И дао ми бјеше још један руски крстић, но га, јадан, изгубих.
И дао ми бјеше још један руски крстић, но га, јадан, изгубих. (А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!
и сви су се наши главари добро поднијели, али тога крвавог дана изнијеше ногу пред другима и мудром управом одвојише: Саво Марков Петровић, гувернадур Вуко Станков Радоњић и цетињски сердар Ђико Мартиновић! Што јест, јест. Је ли овако, браћо?
И, по свој прилици, то смо скупо платили, јер Саво Марков и данас каже да нам зато цареви не дадоше Приморје! — Опсада је тако трајала четири-пет дана, и у томе се
дијелом војске узе Будву; гувернадур Вуко Радоњић с другом војском разори тврдињу Тројицу и опколи Котор; сердар Саво Пламенац с трећом војском опколи Нови и пресјече везу између Боке и дубровачког.
То ће ти најбоље умјети испричати брат владичин, Саво Марков, кад се с њим састанеш! — Па од чега живи владика? — А манастир има своје земље, шуме и стоке.
Оштро, оштро им отписаше, чуваше им образ, као и они нашему! Препис тога писма има Саво Марков, не заборави да га прочиташ.
— То је млади господин, ускок? — запита Саво, љубазно пружајући руку Јанку... — Како вам је име? — Право име: Јâн П., а сад: Јанко Ускок!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дјед поучно дигне прст. — Према једном сату, брате Саво, ти си једна обична бена. — Да шта сам него бена. Код Бабића се пече ракија, а ја овде код тебе џаба тупим зубе —
— Сигурно прави некаква свеца. Дјед се зграну и застаде насред авлије. — Брате Саво, ако су ова дјечица бесловесна, ваљда ти нијеси. Како ће свеца сликати крај појате, на кориту, еј?
Иако се и овога пута помиње Маријана, њој се, ипак, чини да је ова нова пјесма баш њој намијењена. Саво, вечерај па лијежи, а ја одох! Куда? Куда ли то тежи срце узнемиреног пјевача?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Једном је тај чојек некуд ишао, па се замислио, док у том искрсне пред њега један калуђер, а то је био свети Саво, па му рече: — Старче, шта би најволио да видиш на свијету?
— Па, то није ништа тешко, — рећи ће свети Саво — ето попни се на ово дрво па ћеш виђети правду. Чојек се попне на дрво и погледа, кад угледа пред собом једно велико
Таман он мало одмакô, а свети Саво изиђе пред њега, па га упита: — Е, стари, виђе ли шта у пољу? А старац одговори: — Ама, духовниче, ти мени рече да
— Нијеси ти видио неправду, — вели свети Саво — већ правду, само не знаш док ти ја не кажем. Старац се пренерази, па рече: — Иди, бога ти, црна ти је оно правда
— Е, слушај, па онда реци да ли је неправда, — каже свети Саво. — Јеси ли видио онога јунака, ођевена, наоружана, што јахаше пољем и што се у оној води купа.
Сад реци да није правда то била! Зато не узајмљуј никада зла, јер ће ти се кад тад опет вратити! То рече свети Саво па га нестане, а чојек оста премишљајући о правди и о ономе што је видио.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Пред саму зиму замумла медо, поспано чешућ дебели врат: „Спавати ваља до фебруара, навиј ми, Саво, будилник сат.“ Змијскоме цару вечито зима, прашуму сања и црнце неке.
А дивља свиња, опасне ћуди, рије и грокће, спремна за борбу: „Овамо ручак, зликовче Саво, поцепаћу те ко масну торбу!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ако б’ те драгом тргала, Драги је од мен’ далеко: Преко три горе зелене, Преко три воде студене. 123. Саво водо, поздрави ми драгог, Нек’ не коси траве покрај Саве — Покосит ће моје косе плаве!
123. Саво водо, поздрави ми драгог, Нек’ не коси траве покрај Саве — Покосит ће моје косе плаве! Саво водо, поздрави ми драгог, Да не пије воде из те Саве — Попит ће ми моје очи плаве! 124.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Слабо смо што и дознавали шта се ради по другим местима, док једног дана не пролете Саво Сарук кроз чаршију, вичући: — Трчите, људи, пред Тапурову механу! чудо с капетаном... — Шта је, море?
Знам да се ту помиње Саво Сарук, кога су пандури, по наредби капетановој, малко продрмусали; али, брате, он је то и заслужио.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече ђакон Иво, коме је увијек мило било китити. Три Петровића: Саво Марков, Станко и Јоко Стјепови, уђоше. Први бијаше брат Владичин а ова два бијаху му братучеди.
Тишина бијаше настала. „Не памтим да нас се мање окупило на овај год!“ рећи ће Саво Петровић. „Ваистину, жао ми је да сте се и ви измучили по овоме злу времену, оно јест, потребно је било да се
“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво. Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом. Сваки редом поче причати гдје је кога ноћ затекла и код кога је свратио.
Таман ђакон обредио ракијом и други пут, кад Перко Вукотић запита: „А, господине Саво, ђе ви је Вук Гувернадуровић, камо га? Како то да он, највиши главар, није данас међу нама?
“ Оба млађа Петровића значајно погледаше старијега. „Е, гле умал’ не заборавих“, рече Саво вадећи неку артију иза паса. „Поздравио ти се, Господару, и послао ти је ово писмо!“ „А да није болестан?
До њега јахаше његов весели ђакон. За њима опет неколико људи на коњима. Главари, а пред њима браћа Владичина Саво и Марко, приступише најпрви па му помогоше да сиђе.
“ „Аферим, ђаконе! весели човјече! Ђе си ти, пуна је кућа весеља! Добро нам дошао! Ајдемо!“ прихвати Саво Петровић. Гомила се одмах раздвоји и Господар уђе у кућу, у којој се родио.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Рекао некакав који је био послан да проси ђевојку за другога па је испросио за себе. Саво, Саво, себе не забијели, а мене не зацрни!
— Рекао некакав који је био послан да проси ђевојку за другога па је испросио за себе. Саво, Саво, себе не забијели, а мене не зацрни!
Отуда се рече: „Над Херцеговином се просула Богу торбица“. КАМЕНО СИЈЕНО Ишао свети Саво са ђаком и тако дођу у Тодоров до; то је било усред зиме, када су чобани на торини и код оваца.
Свети Саво са ђаком стигне једном чобанину, који је имао доста сијена, и пошто га поздрави, рекне му: — Молим те, да ми даш малко
А чобанин му одговори: — Е, море, ја сијена немам; иди, пролази и не досађуј ми! Продужи свети Саво пут даље и, одмакавши се неколико стотина корака, застане, прекрсти штапом и прокуне онога чобанина.
А свети Саво ће на то: — Е, па нека је, — и нека остане камено сијено и камене овце. И тако се и дан-данас зове Камено сијено у
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Поглавити скупитељи пренумеранта на ову књигу јесу сљедећа Господа: У Биограду: Саво Сретеновић, І. секретар министарства просвете и црквенијех дјела; — у Вараждину: С. Џепић, гим.
Лучић, трговац; — у Ердевику: Аксентије Јанковић, трговац; — у 3агребу: Петар Кораћ, официјал намјесничкога вијећа, и Саво М. Мартиновић, Црногорац; — у 3адру: Герасим Петрановић, архимандрит и члан консисторије; — у 3агребу: В.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
А како би и могао посумњати богословца? - О, свети Саво - рекао сам - какво ће православље проповедати Србима у Банату овакви будући апостоли наше вере?
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Па тако, ето, чекам, а шта бих друго? ЖИВКА: А ти, Саво? САВА (он је корпулентан и са великим трбухом): Мене не питај, испи ме секирација. ЖИВКА: А због чега?
ЖИВКА: А ти, Саво? САВА: Ја ћу, Живка, укратко да ти кажем. Молим те лепо, и као род рођени, да ми израдиш државну пензију.
Толики свет има пензију од државе, па зашто онда не бих имао ја? ВАСА: Па јест, Саво, ама ти што имају пензију служили су државу.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ХИМНА ТЕКЕЛИЈИНИХ ПИТОМАЦА своме добротвору На небу си, света душо, Текелијо Саво! Тамо очи подижемо Кад је небо мутно, Кад је небо плаво. И кад срце у дну стрепи Твој нас наук крепи.
Ко те не би диком звао, Славу ти одавô! Ко се не би заносио Блеском духа твога, Текелијо Саво! Буди јава твојих снова Од твојих синова!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Умирила га је много реч Павлова: — Ја остајем с вама, чика Саво, и годину дана, ако треба... Милан је ваш, али је и мој.
Болничар опипа било и рече тихо Павлу: — Највише још један сат. — Павле на то седе, па скочи: — Чика Саво, ја не могу, ја нећу, не могу да гледам издисање Миланово. — И изађе. Несрећни отац Миланов је могао.
Али пронаћи ћу га ја ко је и шта је, јал је киша јал је лед; сутра идем да перем степеништа у магистрату... Слушај, Саво, да учинимо шта можемо и шта не можемо, да и ми њему подигнемо такву ограду, пред нос.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О Саво реко, понеси ме као чун далекоме мору, Или као оборено вито стабло борово; О моје среће дивне, што ми је младост чедна;