Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— рече први Тетка — и ја ти зафаљујем! И сви почеше хвалити Вртирепа. — Е, дакленка шта ћемо садак? Јево већ дванајст ури. О официјама и другим службама не може бити ни говора.
— вели Наћвар љутито. Па онда ће блаже: — А како би било, Думе брате, да ја живим ка и до садак, а да чешће мећем пијавице, да се крв разриди, а? — А-а — рече Думе.
Његова је памет кâ и прије шта је била, дакле, друго не може бити него ники завит. — И ја садак то мислим! — вели Бујас. — Какав завит? — запита Бакоња. — Липо!
Да је још десет мисника, сви би имали пуне руке посла. Дакле, можеш мислити је ли велика приша, кад сам ја к теби садак дошâ... — Ма то баш не разумим. Шта то може бити?
— Поради никог дуго манастирскога... не знам почисто. Мислиш ли да ја слушам таке ствари? Ну, ти си садак разабрâ и вољан си за разговор. Дакленка, реци ми шта мислиш? Оћемо ли посли подне тамо? Вриме је већ...
Може бити и једно и друго! Кад сам се родија, ја нисам избира шта ћу бити, а садак сам каква ме дадоше бог и људи!