Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
ко ће тебе, роде, неговати и по табанима те чешкати, ако се ја, не дај боже, и по трећи пут удам, к’о што ми ти, ето садакана, совјетујеш!« А он ми каже: »Е, моја Савка, није мени до жене! Тамо ја и не знам, каже је л’ сам мушко ил’ нисам!
И сад, никако да ми изађе из главе то што ми је говорио. Па сам ти, садакана, дрŷго, на муки великој. Једно ми замерање пристоји: ако послушам њега, кáсти, један тестаменат његов, — замерићу се
Да сам се којом срећом погодио за пудара или бојтара, уха! Ди би мој крај био садакана!... Него ’оћу ја државу да служим; ’оће Нића да је и он неки мајкин »беамтер«, кад му ни његов чукундека, а ни ико у
— И треба, и треба! — вели Нића. — Знаш што кажу: »Весело срце кудељу преде«. Е, па тако ти је и са мном садакана, кад ми је празна глава... овај... тедо’ рећи, празан трбу’, па и не мили ми се ондак ни да дувам у дужност...