Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Има, царе, — одговори садразан — инглеска краљица, јер она, ко викне испред њезинијех пенџера фисе билила, даде му уједанпут стотину дуката.
— а он му одговори да не зна. — То мораш знати и мени казати, — рекне садразану цар — или па теби није главе! Садразан на заповјест царску спреми се одмах и пође по свијету да испитује то.
Тако садразан прође испред краљичинијех пенџера за један дан деведесет и девет пута, и све вичући фисе билила, те доби од краљице
— Ти нијеси фукара па да ти треба просити, — рекне му краљица. — Истина је то, краљице, — одговори садразан — али ево узрока.
истресе на длан, пухне, а праха нестане; отиђи па нек ти он каже зашто то чини, па ћу ти и ја казати оклен ми паре. Садразан се одмах спреми и пође даље.
Кад га купи, метне га у аван, истуче, прах његов истресе на длан, па пухне, а праха нестане. Садразан се приближи момку и рекне му: — Одаклен ти толики новци, те их тако батерисаваш?
Отићи и упитај деду за то, па ћу ти и ја казати за што ме питаш. Садразан отпутује четрдесет конака и нађе деду слијепог на дортјолу. Дедо му рекне: — Удри ми два шамара!
Дедо му рекне: — Удри ми два шамара! — Нијесам дошао — одговори садразан — да те бијем, него да те питам што сједиш овђе, па ти свијет удара шамаре, а ти му за то дајеш пара?
— Удри ми и ти два шамара, — рече дедо — па ћу ти одговорити. На то му садразан звизне два шамара, а дедо му даде два гроша и рекне: — Одавлен четрдесет конака далеко има један мујезин и ту пере
Отолен пође садразан и након четрдесет конака стигне до мујезина. Запита га што толико излази и силази уз мунару, на које му мујезин
Њему дође дан па два сахата плаче а четири се смије; отиђи упитај га за то, па ћу ти и ја казати. Садразан препутује четрдесет конака, и нађе деду.
Онда га упита садразан што два сахата плаче а четири се смије, на које му дедо одговори: — Одавлен четрдесет конака далеко има један човјек