Станковић, Борисав - КОШТАНА
И још к’д њу чујем, њојну песму и њојно грло — ете, дори пупак ме заболи. (Пење се на чардак. Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли? А »наше« к’д беше? К’д ми овакој млади и убави бесмо?
(Устаје, бесно вади јатаган.) Свирите ми бре, и појте, зашто... (Салчету): Ти ли мори, вештице, не даваш! Овамо ти! Овам! Ти ћеш да ми играш и да бајеш! С’г те сву на паран-парче исеко!
(Гордо): Јер не сме да се каже, да је неко са Хаџи-Томиног имања отишао гладан и жедан. МАРКО (дајући Салчету новац): Од хаџије. САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ (ослобођавају се, разузурују се и почињу да свирају.
КОШТАНА (устима узима из Миткиних уста дукат и баца га Салчету у крило). ТОМА (издиже се): Ех, а сада кад би још и ону! Али не знаш је ти. Стара је то песма.
Стара је то песма. У моје доба, кад ја бех млад, тад се она много певала. Твоја мајка, Салче, певала ми је. (Салчету): А, Салче? САЛЧЕ (задовољна): Коју, газда?
Она се још не буди. Свекрва стоји пред вратима, буди је и тужно поје: О јансана а’нн ђелди Ојан, ојан, маз.* (Салчету, показујући на Коштану): Зна ли она ту песму? Научила си је? САЛЧЕ (зарадована): Зна, хаџи, зна.
) ГРКЉАН (понизно полицаји): Аман, газдо! ПОЛИЦАЈА (сурово их ућуткује): Ћут’! АРСА (враћа се; Салчету, Гркљану): А ви? Зар сте само ви на овој земљи, те човек не може само вас да умири?
Она. Она је научи и да пева и да игра. Ја не — ако сам ја што крив, овде сам... (Показује на врат.) АРСА (Салчету): Говори, вештице! Ти си за све крива! ГРКЉАН (живо, уплашено): Она је, газдо! Она је за све крива.
Вештица, она, газдо... АРСА Све ћу ја сад вас... (Гркљану): Ти ћеш, док си жив, чаршију да ми чистиш. (Салчету): А тебе? Сад, одмах, и то у сахат, у минут обесих, ако за недељу, ону вашу — (бесно) нећу да знам ни како јој је име!