Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
То су приповедачеви рођаци — стриц Ниџо, деда Раде, тетак, а затим кућни познаници и пријатељи, Петар Чобанин и Петрак Самарџија.
Оно што доиста знамо, научили смо ко зна кад, нехотично. Ево како се самарџија Петрак, један од најузбудљивијих ликова тог дечјег сна о срећи, споразумева с коњем о величини и врсти самара који
- свечано објављује старац. - Каже да је задовољан. (Ти си коњ) Дете верује у таква чудеса, у сашаптавања дивних самарџија и паметних коњића, у свеопшти, охрабрујући ред, који је несумњив, иако му устројство измиче, или баш зато.
( Чудесна справа) Лирска слика се лови обазриво, исцела: Самарџија се разњежено загледа у долину потока Чапре и снизи глас као да је нашао заспала зеца.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Најређи дједов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељског гакања.
Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње. — Како Вранац, Раде брате? — Добро. —А како Доруша? — Здрава је, хвала
— Ох, грехоте, људи моји. Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади. — А како си ми ти, рођени Раде?
Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина ...Угађаћу му, јашта нег угађати.
Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита!
— Е, видиш, побро, да си бацио чифте у празно. Није тако. Не знаш ти, мој драги, шта је коњ, одмах се то види. Самарџија се разњежено загледа уз долину потока Јапре и снизи глас као да је нашао заспала зеца: Иде он у мраку за тобом —
Коњ који пуши! То би било нешто. Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара. Самарџија упиљи у њега и звоцне: — А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. Ајде! Дјед се узе крстити.
— Како се нећу љутити, никаква вјеро. Човјек је крштено чељаде, славу слави, душу има, а коњче... Самарџија се тужно осмијехну. — Има човјек душу, а. А је ли, Раде, јеси ли ти икад чуо да је коњ некога преварио?
— ево га, готов самар! Е, мој брате ... Тек много касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде,
Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница.
На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар. Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено.
Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.