Употреба речи само у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Жене су дрктале од страха. Само младићи стискаваху песнице, нестрпељиво чекајући свршетак злокобне беседе. — Христос, спаситељ људи, народа и векова,

Гомилице народа што бежаше, виђаху се као сенке у даљној даљини. Само једна четица јуначких синова, огрнута у кабанице и опаклије, са гаравим пушкама у руци, даваше отпора маџарским

Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.

Не, господине, извор је суза наших дубок, туга голема, бол неизмеран... а то је богатство у коме само сирочад уживају... Будите здрави, господине, и опомен’те се кадикада вашега сустрадалника; а нас?...

Ах! та много сам штошта одонда изгубио што ми се у животу милило, што ми је срце веселило, а душу крепило; осташе само успомене на прошлост, пуне туге и милине, пуне радости и бола, те сад њима пуним тужну празнину горке садашњости.

Она сува лубања само, из које научничка аристокрација вино пије, то заборавља, то не зна и не осећа... У њу се вино точи, а она се не

Ох, та само једанпут из оне тавне шупљине да засветле два црна ока, да виде ужас безобразне гледалице, која се не стиди с подсмехом

— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити.

— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!...

Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!... Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: — Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде. Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...

моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати. Буди ми пријатељ, о добри човече!

Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика... И он је, сиромах, доста пропатио! И низ њено бледо лице потекоше сузе.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Уздам се да сам на ови начин весма способно средство измислио не само т в ој е благосердечно извиновљеније и желајемо проштеније за получити, но и јеште вишу т в о ј у к мени љубов и

Зашто да сам гди нибуд пребивати с т о б о м изабрао, то не би могло бити развје у само једном месту, селу или граду, а сприопштава|јући ти ову књижицу, свудћу с т о б о м бити и гди год она доспе и дође,

ту ћу се с т о б о м другољубно разговарати, и што добро будем знао драговољно казиваћу т и, и што је најважније: не само за живота но и кад ме не буде на земљи.

другим состоји се што оне совершено пристоје како највећим философом и политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој језик разумеду.

Сада, дакле, не видећи га у скупштини, почне на њем клеветати, говорећи да сам он не само не поштује но и презире и за поруганије држи лава господара.

А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак! Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку,

„Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта је, чије. „Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити?

Смислен и разуман човек не само учи од паметнијих од себе, него и од самих лудих има чему научити се, зашто гледа добро што они чине и како злопате,

Ступа напред, нити се обзире, као | слепац кад по блату бежи, иде само на срећу, куд пуче да пуче. А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с великим вниманијем што други говоре.

Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају. Правда да је не само лав но и коњ и во много јачи од човека, но не имајући человеческе хитрости и разума, принуђени су покорити се човеку.

способније људе за помирити колико кад сами расуде да они са својим взаимним разрушенијем општим својим злотвором не само радост но и ползу причињавају. Неправда — адски пород!

Но они веле: каква је то правда да им Руси и Немци отимљу оно што су они од других отели? Нека само послушају ово што ћу рећи, пак нека сами суде.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Ко је тај што ме гони и води кроз ватру битке и огањ грипа да једем, спавам, трунем у води, а кров ми само стара липа?

и не огледајмо се лево-десно не изгледајмо војске са видика Чујете ли људи шта вам кажем У ову битку може само војска без иједног војника СЕОБА СРБИЈЕ У зло се сели, доброселица!

Школа је постала касарна, црквени звоник митраљеско гнездо, штампарија коњушница, биоскоп војни магацин. Само је градски затвор (с чијег бих прозора, кад бих се попео себи на рамена, видео можда пијацу с мало снега) остао

рађам и свецу и грешнику, и црву и мраву, док се у мојој утроби пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука, само не пустиња!

док се у мојој утроби пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука, само не пустиња!

нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука, само не пустиња!

МРКЛА ЈЕСЕН Не може да се дише од мрака. Нико се не нада ни шибици на истоку, а камоли звезди или зори. Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи пред отвореним шпоретом, и, као свитац који се пали и гаси, њено лице

Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку. Ти знаш само толико, да се то ради у мраку. Одмиче ноћ, а ти чекаш да ти се пресуда јави.

које крвави мајстори муче, и који не знају да се бране и боре, још крвавији протомајстори уче да од зла спасава само горе; да те од секире сабља ослободи, да те из поплаве извлаче чакље и куке, да те у мутној И леденој води из

Кажу нама, који знамо да је већ било. БАЛАЧКО ВОЈВОДА Једе, гледај га како једе, не једе само рукама, него и ногама, с говеђине се на овчетину баца, меша посно са мрсним, печено с куваним, прекувано с

Као да су кроз Ужице прошли неки мишеви што не једу само, ко други мишеви, сланину и сир, него мишеви који једу восак, амове, седла, узенгије, узде, мишеви који једу

ЧИЗМЕ Видим да имаш првокласне чизме! Не памтим кад сам видео такве чизме! То су чизме од најбољег бокса! Не само из неке јесење суснежице: у тако добро грађеним чизмама човек би се и из потопа вратио сув!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке

имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у Јаутину, Марицу за Јованом Вилотијевићем у

Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на

Но кад у том боју турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево и празне куће запале, онда Турци почну бегати Чачку и Ужицу.

Хајде, па што Бог да. Каза ми Арса, да не ваља у скут љубити као везира, но само се гологлав поклонити. Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач.

’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима. Цар примети на мени ту забуну и бригу, пак после неког кратког ћутања рече ми сасвим благим гласом:

године хатишериф да у београдском пашалуку не буде читлук-сајбија ни ага, нити њиови̓ десетака, него само да се даје спа̓ијско и царско.

и, како ми је отац казивао, разговарао се с њима као са својим синовима; а и народ је био онда у најбољем спокојству, само што је морао давати велику порезу од 15 до 18 гроша.

Цркве и манастири стари почну се оправљати и изнова градити давши само 500 гроша везиру за изун (дозволење); пак гради цркву гди хоћеш и колику хоћеш.

Но сад је већ друкчије с наукама. У свакој башти можеш набрати по пуну торбу учени̓ какви̓ хоћеш, само ако можеш распознати који је сладак и полезан, а који ли горак и шкодљив.

Свашта можете поправљати, али само у свештене ствари нигда не дирајте. Ни ја вам, после толико година сопственог искуства, не умем о томе ништа друго

мој отац једну велику чашу пуну вина, и пошто отпије за једно два прста, рекне ми: „Прве године, кад идеш по нурији, само оволико пиј од сваке чаше којом те понуде, друге године оволико” и потом опет сркне мало вина.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње и иде у дрва и воденицу и где год што затреба. Само је мало тром и једнако чмава.

газда-Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани пред њим. Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле!

— Ах, гони у обор!... — дере се газда Рака, трчи као бесан уз кукурузе, а сав се задувао. Паја само клима преко бусења, па тек и он покоји пут викне: — Уша! уша! — Та макни се сад ћу те овим коцем! — цикну на њ Рака.

Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: »Ено, ено нашег газда-Раке! Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!

— Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака. Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет! Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване?

Кмет Стеван прислонио се уз плот, па само ћути и гледа што се чини. Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима, загледају оборене и упола изедене клипове

— одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?... Е нећеш, бели! — Јест, два назимета!

— рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут. — Право кажеш, Стеване — прихвати потричар Срећко — нека му да две вреће, па збогом!

— Добро, добро, газда-Радоване — Викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати двије вреће. Не могу само за атер ових поштених људи а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима судовима!... Али нека!

— одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш?

Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура.

Мало после а стаде врисак деце у школи; прут само пуца, а учитељ се дере: — Обешењаци! Магарци једни Зар да ми живину поморите! Штрангови једни!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

ВЕСЕЛИНОВИЋ Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!... Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!...

Озго се покрије кровином или кором од дрвета. Таква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива. На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори.

Лепо верујеш да му се молитва услишава. То није да само чита и баца речи, него чисто чујеш како му срце јекће тако се он молитви преда...

Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!... Него, он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је.

Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, итд... Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се.

Него, у том поносу било је и таштине. Били су веома поносити својом слогом, па су се не само дичили и поносили пред другим селима, него их чак задиркивали и пецкали; толико су далеко ишли да су им и имена

Баре има пешачког хода пола сахата; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмотава и завија шал око главе, само да му се не би Црнобарци подсмехпули!... Па какви родитељи опака и деца.

Некад је, заиста, то морало лепо бити, јер се омладина црнобарска само тим и таквим играма играла... А младе цуре надметаше се која ће више свиле подгајити, лепше опрести и откати, и

И онда је ишло све као по лојy. Ти одметници су имали само једно правило, а то је да угуше свакога ко је против њих. Најмање се успротиви - оде глава!...

Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна. Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кане суза из очију!...

Радио је само кад је морао, а премишљао је и кад треба да спава. Ковао је вазда планова. Жеље му беху веће од царских...

Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу попео... Веле да је твоја човечност према овом народу само лаж!... Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!... Веле... — И то све вели поп? — И поп, и кмет, и... сви!..

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И ја разумем те гласе што хује, Тај језик Бића и тај шапат ствари... Често све стане; још се само чује Куцање мог срца.

Глас њезин беше кô музика туге: И зато мишљах, у слушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладна неба, и на тужна збогом.

Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа.

Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду. Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек.

Вечерње птице одилазе с криком У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути... Ја не знам зашто само тугу снијем, А нит што жалим, нити желим друго; И не знам зашто тражим да се скријем, И негде плачем дуго, дуго,

Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јавила се тајно.

И стој равнодушна, док око твог тела, Место китњастог и раскошног одела, Лебди само прамен тајанствене магле. ЗИМСКИ ПАСТЕЛ Згурена на снегу сеоска капела Зебе усред гробља. Небеса су бела.

Не чујем да прска Ни таласић измеђ густих трска, Ни птић речни гдегод у врбаку. Само дрхте у провидној тмини Две-три звезде беле у дну свода; И диже се изнад немих вода Црн силует шуме у висини.

Све је утонуло у тишину вечну. Ни шума, ни гласа; само једнолико Избија часовник ког не чује нико. ЛЕТО Из дубровачке Жупе Окићену лозом и цвећем од мака, Срео сам је

Вај! И младост прође, кô сунце над гајем! Само још у мени ти си и сад така: У коси ти исти цветови од мака. СЛУШАЊЕ Из Дубровника Када падне вече поврх воде

А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само слутње, тај глас њезин има Невесели мирис вечерње ципресе. ВЕЧЕРЊЕ Из Цавтата Зарасло острво у шуми олива, Кô

Знадем за часе чамотне, Јесени горке, згружене: Све ствари стоје здружене, Само су душе самотне. СУНЦОКРЕТИ У тужном оку сунцокрета, Што немо прати неба блудње, Ту су све жеђи овог света, Сва

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био

Због тога ме је нешто копкало да погдешто поведем разговор, само да је видим у таквом расположењу и да чујем да она рекне: „богами!“. После тога ја још седим и не дижем се од стола.

Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно! Гатке из детињства: о доктору који убија здравог човека само зато да види како је могао оздравити од некаке тешке болести; и о неком другом доктору који се дао исецкати на парчета

Чини ми се да су подједнако обучени, али нисам видео како, само сам приметио велико коштано дугме под грлом у онога бледог младића у углу што држи пљуваоницу под носом и што му је с

Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас.

— А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17? Њему, брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради”.

Не бригајте! Ја ћу се трудити да будем кратак, тако кратак како само може бити кратак човек који долази код сарафа да за једну монету узме другу која му у онај час треба.

Одатле она дохвати чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом, па дућан с целим јеспапом, и од куће остадоше само наше две собе. Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница.

То зна унеколико само моја мати. Он, каже мама, после те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен

” Али болест освајаше. Лекар у нашој варошици диже руке, али му тада казаше људи да му се то само навлачи бело на око, и да то могу београдски лекари да скину, или, као што бабица још утешљивије и убедљивије рече, да

— Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио. Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим.

Помоћник, то јест болнички помоћник уђе. Доврага! Бар је његов посао овде да гледа само Ђорђа! Наопако! Да нисам — љубоморан? — Хтео сам — каже он Ђорђу — да вас електришем; али сад имате друштва Не, не!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату.

А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки!

Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било.

« — Он понесе само гајде, па кад га запитају: »Куда, Совро?« а он им вели: »Идем да окопам ку’руз!« А умео је ђаволски лепо да свира и да

А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке мале брчиће као од росе.

А и само срце друкчије се ражђипа кад Совра свира. А у колу је све било заљубљено; свак има своју па не дâ другом до ње, него

А што се заљубљивало, то се понајчешће и узимало. А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет.

А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет. Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не

А господин попа седне тако у прочеље, отпева једно »Глас господен на водах«, а затим само захтева и изволева. Једе ревносно и залива још ревносније, а капарише најревносније; тек ће рећи: »Брат-Мијо, не буди

А домаћица стоји крај огњишта, зајапурена од врућине и од узбуђења и задовољства што је ствар свршена и зет упецан, па само вади крофне и баца их у корпу иза себе.

А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица. — Хе, хе, појео их, милостива! — Та, и’те, ви се само шалите; ди сте и’ сакрили? — Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?!

— И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста! А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила — то смртном човеку наравно да није познато!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу.

Доста је њима после само помен и молитва. И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају.

А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало.

Управо клисарица била је прави клисар, а муж њен, неки миран, слабуњав човек, само је копао гробове а остало, што је најтеже: отварање, затварање, чишћење цркве, надгледање гробља, ноћу обилажење,

А опет нико од њих у само гробље, међ гробове, није као смео да уђе. Сви су бежали. Сем неких, обично суманутих, који су нарочито, лудо, страсно

клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош, ишао по чаршији и просио.

богате, просјаке који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Наза их је терала. Чак се и тукла с њима.

Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног. Он је вечито, готово гô, у некој дугачкој, пртеној кошуљи, само спавао и лежао. Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело.

Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне ноге и наслони се. Ако му ко удели — добро, ако не — ништа.

погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима, на очиглед, одваја од онога што је за себе

Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло. Али од владике не долазило.

Знала је: да какав је он, па ако наиђе на какву добру кућу, где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба, да, какав је лењ, више отуда не би се ни вратио овамо, у град.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!” За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је господаров „ауспрух” у подруму крадом попио.

Ручак прође у самим пургерским етикецијама. После ручка Љуба се разговара са Савком. Све је у реду, само да зна како стоји са миразом. Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити.

Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже. Љуба, колико се у Савку заљубио, ипак није хтео да се дâ сасвим познати, да не би после на мираз

— Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете? — Колико би' ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати?

— Јесте л' били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка. — Био сам, ал' само малко; и сад сам заљубљен... ал' не јако. — Како то? — Е, тако!

Госпођа Јелка га уверава да јесте, да на све пристаје тата и да га само жели видети. Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи дан седне на кола и оде у село Ж.

Кад онамо стигне, дочека га лепо грк Сима Редић. Љуби се допада фрајла Сока, а и Сока не би мрзела Љубу. Ту је само погодба главна ствар. Редић је врло практичан човек, па после ручка одмах на ствар пређе.

— Дакле, допада вам се моја Сока? — Врло. — Шта судите сад? — Ја ништа друго не судим нег' да узмем фрајлаСоку, само ако она хоће, и — ако се погодимо. — Што се ње тиче, то ћемо лако; нег' да видимо ону другу страну. Шта ви иштете?

Ја сам о вама распитао. Младости погрешке нећу у рачун да узмем, но само имање. Ја ваше стање врло добро познајем. Ако ви из ваше велике куће кирајџије истерате, и сами се у њу уселите; даље,

Љуба пак воли што се није сплео са таквим тастом који би немир у кући чинио, само да чује да је Љуба на „шантли” пет сребра проиграо.

— О, ништа за то! Квартира у селу нема, ал’ можете га овде имати. Само да најпре пошљем по мог тату. Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори стидљиво-смешно госпођа Перса.

— Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба. — Имам једног синчића. Сад ће доћи. Само, опростите, да пошаљем по тату. Сад изиђе гђа Перса напоље и пошље слушкињу по тату.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

поверљиво и важно прориче најужаснији исход ствари: — Њихови улани, та морали сте кад год слушати о њиховим хусарима, само њихови улани за двадесет и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и четири сат а, могу да прегазе до Ваљева,

њихови улани за двадесет и четири сата, упамтите ово што кажем, за двадесет и четири сат а, могу да прегазе до Ваљева, само њихови улани, живи били па видели, чувени су њихови улани. Једна парада и крај.

врховни штаб четника, ври и сва се важна наређења проносе шапатом, на уво, док испод тешких, црних шубара са кокардом „само слога Србина спасава” севају мутне и крваве, страшне очи до зуба наоружаних четника.

— Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута. Текст је депеше, ево од речи до речи: Ла ѕітуатіон, каже, ѕе троуве ау поінт де ѕ'аррангер, каже.

Идите кућама и спремите се, рата мора бити! Само се њему чинило да он то не би казао онако обично, него би некако грозно заурлао снагом оне вере коју је осетио чим је

она је са оном дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела. Кад се Јуришић растао од њих упути се право Министарству Спољних Послова.

Он се само напрезао да одагна од себе све оне непријатне успомене из прошлих ратова, што су непрестано од некуд навирале, па је

И та га магла стаде гушити, пити му душу, што је само пре неколико часова, још то пре подне, требала да буде гоњена једној радости какву раније никад није познала.

Ја не знам шта се све ово ради и не могу никад ни знати и само је једно сигурно, да сам ја сав човек од патње. Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту

медиокритети нешто зноје и петљају без њега ,а време пролази и опет нико неће знати шта ће све из овога да произађе. Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата.

Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један

И све ће ићи по старом. А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај мозговни, седећи живот постао је већ

Африка

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим. Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала.

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети

носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само за празнике. „Дакар није Африка!

Прашина. Хотели огромни, тамни, дугачки, са чардацима као у Приштини. Пошта џиновска. На пост–рестант само један телеграм. Стотине и стотине црнаца чекају пред гишејима. Ко их је научио да се дописују?

Ено у дну дворишта жена гола, само са „пањом“ око бедара да би њим држала дете на плећима. Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану.

Свима је заједничко само да своје зубе не престају зашиљавати дрвеним прутом. Њине компликоване фризуре чине их грдно главатим, огртачи су им

Дакар блиста. Лађе се крећу по пристаништу, као огромне, мрачне планине, осветљене само по врховима, заклањајући при пролазу својим тамним масама озвездани град.

Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови најдивљији крајеви дељени између разних северних фараона,

Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није потпуно зашло, беху обрасли травом и високим жбуњем, не сасвим честим палмама у подножју и чешћим на врховима.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Велика гужва због црнаца који се искрцавају у чађаве петролне шалупе, осветљене само лампама против ветра. Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

доктору свом љубезном пријатељу посвећено Радо т’ друже дижем памјатнике Посвећујућ’ теби моје књиге. Само немој да се ред измени, Да памјатник ти подижеш мени.

све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног, које се воопште целог народа тиче, само часове одохновенија, тј. у којима списатељ писајући одмора тражи (!!!), посвећавати могу.

отважио, и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија Худибрас,

ЈАЊА: Е, то је лепо реч, то је лепо слово! Оди да ти полубим. ЈУЦА: Није само доста устма љубити, него треба муж да пази шта му жена зактева, пак да јој чини по вољи.

А ко е шушкио на моја врата? ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе! Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу? ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо?

МИШИЋ: Зашто зло? ЈАЊА: Рђаву време, нема новци. МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца. ЈАЊА: Како ћи бити кад је неваљалу времену? Гди метиш, изгубиш; ди радиш, имаш штета, е, де!

(Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије. МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци!

МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!

Знаите да нисум видио крајцара пребијена од месец дана. МИШИЋ: Наћи ће кир Јања, знам ја, само ако оће. ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу! МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити.

Кир Диму и поштен човеку, не ишти новци, не ишти високо штафируг. Оћи само газдарица. Ајде де, нека има. Катицу и добра. Катицу и вредна. ПОЗОРИЈЕ 11.

Жао ми је само таки красни коња. КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив. Колико сам му говорила да погоди за шупу

КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на овом свету! Свака се зна штеловати и унтерхалтовати, само ја јадна морам да кукам. ЈУЦА: Зашт не пазиш како друге раде?

Црњански, Милош - Сеобе 2

аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милош Црњански ДРУГА КЊИГА СЕОБА Садржај И АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ 6 ИИ НЕСРЕЋА ИХ ЈЕ ТОГ ПРОЛЕЋА, У ТЕМИШВАРУ, СТИГЛА НЕОЧЕКИВАНО...

НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИ 182 X ИЗМЕЂУ ЖИВИХ И МРТВИХ СВЕ СЕ ВЕЗЕ ПРЕКИДАЈУ...

190 XИ НЕ ПОСТОЈИ ТА ЖЕНА СА ЗЕЛЕНИМ ОЧИМА 219 XИИ ОСТАЋЕ САМО ГРОБОВИ 260 XИИИ ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО

САМО ГРОБОВИ 260 XИИИ ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ ЧОВЕКОВ НЕ МОЖЕ ТО ВИШЕ ДА СХВАТИ 308 XВИ НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУ 322 XВИИ ОДЕ ИСАКОВИЧ ИЗ

ЧЕСТЊЕЈШИ ИСАКОВИЧ КОД ИМПЕРАТРИЦЕ 616 XXИИИ СЕОБЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ ВЕЧНО 657 ДРУГА КЊИГА СЕОБА И АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ Било једном једно краљевство, у срцу Европе, које се звало: Хунгарија.

Појаве се лети и неки свилени чадори, палме, али све је то само омама људских очију, фатаморгана ваздуха и облака. Небо се после, опет, спусти на ту празну земљу као плава завеса.

Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пун крекета жаба, ноћу. Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци.

Леп је на Махали био само дуг ред огромних, расцветаних, багремова. Они су били зарасли карауле и колибе Расцијана и њихове земунице, као и

Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле били само војници ћесара, начини сељаке, камералне наполичаре, господе краљевства хунгарскаго.

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, који је висио са четири велика точка. Са четири дебела каиша.

„И Харах је то потписао“ – понављао је Енгелсхофен, али у себи, немо. Гарсулија је само погледао презриво. Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло

Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у војску и дочепао се Двора. Да би њему, Енгелсхофену, ето, загорчао последње дане.

Теодосије - ЖИТИЈА

А нашем последњем, лењивом роду, у који свршетак векова достиже, у коме је мало оних што се спасавају, не само да је потребно него је и веома пожељно да се сад ова житија пишу и да се с више разумевања читају, и да се на њих

А ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као

почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће.

А ја ћу ти бити слуга у таквом делу и у Господу провешћу те до Свете Горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега.

А ја ћу га, написавши му, одвратити од такве помисли, само ако ми учиниш братску љубав и оставиш мене у ономе ради чега сам дошао.

Хлеба и воде оскудно кушајући, младосни изнураваше цвет. Уз то је мрзнуо од зиме и задовољавао се само худом власеницом. Увек је ишао бос и стекао тврду кожу да се није бојао повреде од камена.

И цар испуњаваше молбу богоносних отаца, не Само као због својте му, него више што се дивио њиховој смерности и странствовању у туђини, и са љубављу испуњаваше молбу

Али пошто само себе за време живота вашег спасавате, прими мој савет благоразумно као добар, који ће ти од Бога добра испосредовати:

А богоносни Сава подиже га као на носила између два коња, и Тако ношен около сагледаше, али му се нигде не свиде, само Хиландар. И одмах се вратише у Ватопед.

се видети дирљиви призор крајње смерности: онај који је некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући последњим дахом.

Манастир са сваким достојањем искупивши, усели у њега изгнане, игумана са братијом. И не само ово, него и потребно манастиру и разорено назидавши, обећа да ће се до краја живота бринути за њих.

А миро је текло не само из светих моштију него и из сухога камена и креча где беше на зиду насликан лик светога, јер је и њих Бог устројио да

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

— Дијалектолошка и антрополошка испитивања. — Значај психофизиолошких студија. Географска средина утиче не само на општи ток историје, на распоред разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, положај и тип насеља, већ

За истраживање ове врсте потребно је дубоко познавање народа и његових етничких група. Због тога ћу дати само класификацију Јужних Словена.

Има врло вештих проматрача који опазе само неке психичке особине, док неке друге не виде. Други врло тачно запажају, готово као фотографска плоча, психологију

је тачно одредити психичке особине једне етничке групе кад се познају све групе, него ли кад се ограничимо на студије само једне, сасвим мале групе.

Оне се махом не могу једна од друге одвојити. Психичке особине, запажене директним проматрањем, често су на тај начин само делимично утврђене; у ствари су изведене из других знакова, запажених у додиру са појединцима и са етничким групама.

историје се могу утврдити карактери и интелектуалне особине једног народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као и проучавање верских и

У овом смислу не треба, дакле, пренебрегавати јужнословенску историју, само што она не пружа довољно средстава за одређивање и процењивање колективних особина, а још мање за одређивање особина

Ми ћемо их често употребљавати да боље истакнемо разлике између појединих етничких група. Али су оне само један међу толиким другим врло многобројним знацима, који су карактеристика психичког типа неког становништва.

Ова се испитивања могу употребити само утолико уколико се односе на узроке психичких особина. Чак и тако ограничене податке ова испитивања треба

Историја нам може само донекле дати обавештења о разним етничким променама код Срба, Хрвата и Бугара, а преисторијске се промене могу

дати обавештења о разним етничким променама код Срба, Хрвата и Бугара, а преисторијске се промене могу констатовати само антрополошким испитивањима.

одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике које могу бити само погрешне. Осим тога, и кад би била рационално изведена, досада сакупљена антрополошка факта су недовољна за праву

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори.

— Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже раменима. — Па шта ја ту могу — смркло, па смркло.

— Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.

Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један! Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује: — Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју

Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну. Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку

Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке!

Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја? Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна.

Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео?

Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима.

Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао: — Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда.

Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје. Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамо сваки дан да прави засједу мачку Тоши.

Џабе, баци ме у ријеку! Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

су мајстори Клешта дохвате клин за главу Зубима га рукама га дохвате И вуку га вуку Ваде га из патоса Обично му само главу откину Тешко је извадити из патоса клин Мајстори онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И

милује ногу столице Све док се столица не покрене И да му ногом слатки знак Други љуби кључаоницу Љуби је како је само љуби Све док му кључаоница пољубац не узврати Трећи стоји по страни Буљи у ону двојицу И врти главом врти Све док му

месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас две Само не овде само не на сунцу Овде се све види кошчице драга ИВ.

мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас две Само не овде само не на сунцу Овде се све види кошчице драга ИВ.

расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана бића Причекај само земља да зевне В.

је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да

из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје

МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле

ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје крпице

голог очинског стабла у мени Напоље докле ћу викати напоље Напоље из моје главе што се распрскава Напоље само напоље 5 Теби дођу лутке А ја их у крви својој купам У крпице своје коже одевам Љуљашке им од своје косе

Све ти црно само језа моја бела Мој ти курјак под грло Олуја ти постеља Страва моја узглавље Широко ти непочин-поље Пламени ти

ти залогаји а воштани зуби Па ти жваћи изелице Колико ти драго жваћи Нем ти ветар нема вода немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти лице са свога лица Здерао ти

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ Садржај НИ ПЕТ ПАРА 2 АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА МАЈКЕ ИЗ

НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и принцезе.

Ланац дугачак а госпођа стара, аждаја несташна па само трчкара. Мало, мало, па на некој стени аждаја стане и почне да шени.

Са петлима спласне њихов занос, и вампири беже наврат-нанос. Само онај везаних очију нема појма да хвата кочију. Он продужи да се игра жмурке, хвата петле и мамурне ћурке.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(прилази женском сточићу са писање, на коме је једна фиока извучена и предмети у њој испретурани): Иначе, ништа друго; само то? РИНА: Да, само то! И АГЕНТ: Дозволите, ко је први опазио?

РИНА: Да, само то! И АГЕНТ: Дозволите, ко је први опазио? ПАВЛЕ: Ја се најраније будим у кући, посао ми је такав, излазим рано на

Имам увек ту и по две-три стотине динара мојега ручног новца, и све је ту, чак и новац је ту. Разбијена је само ова мала касета, која је иначе закључана и у којој ја држим своја писма. Из ње је, види се, украден један део писама.

И АГЕНТ (домишља се): Можете ли ми рећи: јесу ли само извесна и нарочита писма украдена, или је...? РИНА (збуњена): Боже мој... ја не знам...

ПАВЛЕ: Разумећу толико. АЉОША (чита): „Миљенки мој...” (Застиди се.) Опростите, то нежност... ПАВЛЕ: Читајте само! АЉОША (чита): „Мње здјес очењ харошо, ја сасвјем счастљива”. (Говори.) Счастљива, то је срећна. (Чита.

(Чита.) „Мојо счастије одно обстојатељство тревожит”. ПАВЛЕ: То не могу да разумем. АЉОША: Каже, њеној срећи само једно смета. (Чита.) „Ја знају што ти свјо времја думајеш обо мње”. (Говори.) Зна да ја стално мислим на њу. (Чита.

АЛОША: Не могу! ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби. АЛОША (хтео би да опонира). ПАВЛЕ (прекида га): Неће бити то: само то писмо.

Сви смо ми слаби, али не дотле да тим људима жртвујемо и своју судбину. То само малодушници чине, а ми то не смемо бити. Зар се у случају буре бродоломник мирно предаје таласима?

АЉОША (увијајући свој стари капут, из којега је пренео папире умотане у новине): Само, знате, ја сам писал... (Одлази.

ЉУБОМИР: Па... ипак. Можда све то није тако, можда су вам само зли људи дошапнули ружне ствари! ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина, и ја сам преко тих шапутања прелазио, али...

) Ово су писма њеног љубавника; извршио сам разбојничку провалу и покрао сам их. Шапутања су само наговештавала неверство, али ми нису казала и име заводника, а оно је ту, ту је у мојим рукама, ту је његово име!

часа пада ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео дан да седиш код куће, припадаш само мени и ја само теби. (Смеје се.) Детињасто, зар не? НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија. Збогом, душице!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ти схваташ, млади пријатељу? - насмешио се, само што је то био један од осмеха за које се већ следећег тренутка питате јесу ли и постојали.

- Господе Боже, дете, који твој отац? - рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за

- Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам. Она само климну главом и ја сам могао да будем сигуран да ће она довече поделити шамаре са мном.

Она само климну главом и ја сам могао да будем сигуран да ће она довече поделити шамаре са мном. За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и црвенилу косе

Петрович прође уз сами зид куће гужвајући у рукама каиш који се продужавао у нешто што је раније био ирски сетер, сада само гужвица псеће длаке и ољуштене коже. Коначно, и православна црква изби подне.

Говорило се, затим, да је отишао у механичаре, а можда и јесте, само што после снимања филма о Татарима он то више није био.

- Мислиш? Да ниси ти то она која има прпу, мачко? - рекох свлачећи ципеле и капутић. Атаман их је био већ свукао, само што је Рашида била бржа и готово не додирујући табанима ограду успела да претрчи оних педесет метара, смејући се.

- помислио сам направивши први корак по огради, а исто је то, судећи по изразу на његову лицу, мислио и Атаман, само што сам ја корачао и даље и ништа се није догађало.

Атаман је ишао напред. Рашида му је говорила о својој професорки из физике. Он је само дубоко и с разумевањем климао главом.

Помислих како бих, да сам девојчица, уздрхтао од главе до пете гледајући га, али Рашида само рече да је гладна и спусти се низ насип где су џокеји оставили опрему и торбе с храном.

Сетих се веровања да водени цветови живе само од изласка до заласка сунца и желудац ми се згрчи. Био је то један од оних грчева какве осећате док сањате како вас

Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући. Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

глава као да је у Месопотамији изникла, импозантна, но би требало да је за њу знатна дужина осталог тела, та овако је само контраст.

Погодио га је сасвим, само није требало да је у „свој“ величини; мора да је сликао пародију. Боље да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер

Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви помагати, и сама служавка, а и сам је служио.

Та код тебе увек добро иде. — Фала богу, јесам. Имао сам ноћас и лађара доста у меани, само та врашка деца даме слушају, већ све од посла измичу.

— Па то је све, друго ништ’ не знаш? — Више ништа, само се чуло, да је сирома’ Ђока Милорадовић просио, па је онда умро. — Не знаш ништа, ја ћу приповедати како је то било.

Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу узети ма сироту, само да је честита, здрава и вредна, па ако је још и лепа, утолико боље.

Једно пре подне, обучем се лепо, па идем управо у кућу Татијане Угљешине. Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”.

мати је прићутала, да је Софија већ потајно заручница била покојног Милоша Милорадовића, и имала већ и прстен од њега, само није свештеник био при церемонији, и скоро би се венчали били; и као после сазнам нешто да су се и волели, ал’ мати

Ето, видиш, тако сам ти се ја женио. — Све сам ја чуо за то, само пре нег’ што сâм не исприча, нисам ти ништа хтео говорити; штавише, и то сам чуо како је мати посла имала док јој је

И сâм се кајем што га на друго што нисам дао; и, додуше, ја нисам хтео, ал’ мати је навалила: само фишкал, фишкал. — Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал.

— Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал. Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да буде човек.

Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да буде човек. Та ваљда фишкал сваки не мора бити варалица. Колико сам их сâм честити’ познавао.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тад зашкрипа ђерам и, у исти мах, залупаше на врата. И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита и залајаше промукло

ћерчице у селу, дошла је била да станује, последња два дана, у једном кућерку покривеном трском, код обора, на води, само да би могла да проведе ноћ крај њега.

се затворе на пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у којима се видела само беоњача, без њених модрих дужица и великих зеница.

Несрећа као да је била остала иза њега, пред њим је била само та даљина, зарасла густом травуљином, од које се малаксава. Био је миран.

Миран и самоуверен, предвиђао је цео пут, све догађаје који ће доћи, све људе, како ће се држати. Бојао се само да му један део пука, који је долазио са капетаном Пишчевичем, из Шида, не задоцни на окуп, под Варадином.

Из задњих улица града, које су светлуцале под брегом, допирао је не само лавеж паса, већ и свирка потмула и нека хука.

Мада беху измучени и болни у целом телу, од шест дана хода, под оружјем и теретом, заспаше само они који су већ давно били навикли на све то и којима више ништа није било чудно.

Ухваћена, у граду, беху само двојица, обојица при тучи. Тек ујутру, кад је свануло, похватани су многи, напити, који су били легли по кућама и по

Пред логором су, на дугом столу, поставили велике завежљаје спискова, из којих им прочиташе не само њихова имена, него и имена њихових оцева, жена, деце, што их је, да се зна, сваки пут понова, зачудило и задивило и

– млађа је имала неке чиреве – а он цео такав, подбуо, тежак, као буре, постајао је лак као перце, стигне ли само заповест.

Те куће које је видео само на неколико часака, ноћу, није се уопште сећао више. Запамтио је био само неку крезубу бабу која се тресла од плача,

Те куће које је видео само на неколико часака, ноћу, није се уопште сећао више. Запамтио је био само неку крезубу бабу која се тресла од плача, док се он праштао са женом.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

И МАГИЈСКИ ПОСТУПЦИ У ОДРАСТАЊУ ДЕТЕТА ПРЕ СВАДБЕ (РОДИТЕЉА) ЉУБАВНА МАГИЈА Магијска брига за пород јавља се не само пре порођаја, већ и пре трудноће, још у периоду девовања и момковања.

Н. мео и смео, доклен мене не узео’...“²⁰ У Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, овај мора ићи за њом као слеп.

Овде, међутим, ваља имати на уму да је љубавна магија опасна не само по онога коме је намењена, већ ништа мање и по онога ко је упражњава.

Ову жељу у патријархалном друштву, разуме се, девојка може да оствари само ако најпре пронађе мужа. Да је збиља љубавна магија у тесној вези са жељом да се добије пород, сведоче нам већ

³ Забрана која се односи на обоје младенаца је та да када полазе на венчање, не смеју „носити небушене новце, већ само бушене, јер неће иначе имати деце“.

/ Тај што је везан, / он се одвезао, / кад је разбој прескочи.“³⁰ Не само у нашем, већ и код многих других народа распрострањено је схватање да су млада и младожења за време свадбе, када се

Она је отуд спремна да жртвује све: свој живот, своју част и иметак, само да би затруднела. Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно

Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство.

пред полазак на венчање дају младој да стави у недра храстов жир, орахе и лешнике и да се тако венча, па ће рађати само синове.

⁵⁴ Када се у Црној Гори и Херцеговини неком рађају само кћери, онда кум „када се враћа са крштења презује опанке с лијеве ноге на десну, да би жена родила мушко дијете“.

Прописани поступци добијања женског детета најчешће су само друга страна или наличје неког магијског обреда за добијање мушког детета.

То су оне прилике, где мајка сувише често рађа, па јој досади и пожели да прореди. И само у тим случајевима родитељи пожеле или да им се деца рађају ређе, или да им се више не рађају никако“ (истицање додато).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

СЕБРА 13 ЗА СВРГНУТЕ 14 ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ 15 О ВОЈНИКУ 17 ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА 19 ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ 21 ЗА ЈЕРЕС 23 ЗА ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ 25 ЗА СМРТОМРСЦЕ 27 ЗА ВАЖНЕ 29 ЗА СЕДАМ ГЛАДНИХ ГОДИНА 31 О ПОРЕКЛУ 33 О

Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у закону стоји.

О ЦАРСКОМ СЕЛУ Куда прођу цар и царица или коњи цареви, тим путем сме проћи себар и властелин само пошто се још једном јави пролећни гром с неба, само пошто још једном падне иње и њива се мраза зажели.

и царица или коњи цареви, тим путем сме проћи себар и властелин само пошто се још једном јави пролећни гром с неба, само пошто још једном падне иње и њива се мраза зажели.

стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само ласте под стрехом гости.

ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА Царе Душане, тражим помиловање за војничка гробља усамљена којих се регрут само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје

иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут наноси само гавране, где је шимшир једина биљка.

ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само

ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад

САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад гину, само у јуришу.

оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад гину, само у јуришу.

се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад гину, само у јуришу.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот.

и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже. В Тражи се један џемпер. Вуна му је острижена са херцеговачких оваца.

Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се раније него што сам намеравао.

Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене. Одлазим да је тражим по Теразијама: можда седи пред »Москвом« и пије пиво, а можда је у

Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи... Како наћи ону праву коју толико дуго тражим?

Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском, сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута.

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

Али, немам намеру да пишем мемоаре, хоћу да вам испричам само то како сам уочи Светог Николе, заштитника морепловаца, стављао поцепану чизму у прозор, и како је свети Никола,

Не мање вешт показивао се и Божић-Бата; успевао је неким чудом да на само Бадње вече, после узбудљивог ноћног лета, убаци испод бадњака кекс који се поетично звао »Адрија«.

Подморницу је, вероватно, оставио испред врата: само му је она недостајала па да буде комплетан. Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста, друга

танго »Љубомору«, још су се могли видети гипсани анђели на таваницама како одозго, изнад наших глава, буље у неко, само њима познато време. Под ногама нам се распадао изгорели паркет – траг ватри на којима су се грејале непознате војске.

Техника тако постаде својина народа, који је до тада могао само да гледа како се око Калемегдана тркају којекакви белосветски типови — Фон Браухич, Нуволари и Карачола; како примају

Матавуљ, Симо - УСКОК

Грађани, весели што претрпјеше само страх, идући кућама, почеше се шалити и један другом ругати, тврдећи сваки за себе да се није ни најмање препао, да је

— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић!

Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан! Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од оних двију дјевојака, стасита, прсата, огрнута црном струком, с

Мимо то, Крцун, због своје необичне памети, љепоте и веселости, бјеше омиљен не само у браству, него у цијелом племену.

вршњака, ни чули нијесу, те у сијелима, у браству и свечаником пред црквом племеници не могаху га се сити наслушати. Само по себи каже да су дјевојке у племену лудовале за Крцуном Сердаревим, али он, мимо ондашњи црногорски обичај и поред

су дјевојке у племену лудовале за Крцуном Сердаревим, али он, мимо ондашњи црногорски обичај и поред тога што је имао само једног млађег брата и матер, дочека двадесет другу годину неожењен.

Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже! Е ми није мило гледати само бијелу капицу на Ловћену, кâ лани и ономлани и ове године до данас, но ми га је мило видјети цијела у бијело обучена

Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом. Бркоња такође то учини, па рече: — Тô јест, кнеже! Велика је ћесаровина и јака је, особито сад, кад

Ријечи је наше изговарао заносећи. — Хајд, напријед, у име божје! — викну кнез и поворка се упути истим редом, само што ускок иђаше одмах иза попа.

језик доста је сличан вашему, а ваш сам прилично научио за ове двије године откад сам с вашим људима, Граничарима. Само се не могу одмах сјетити сваке ријечи! Кнез га гледаше и слушаше.

А онда стара прихвати: Куху, Миле, мој соколе, куку мајци! Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама! Ал’ ће Јоке дић’ Милуна, ако бог дâ! Да оружја и мејдана, ја се надам! Те ће бити кâ и тата, ја се надам!

Знам само е те је витешка невоља пригнала да бјежиш у ове наше јадне кршеве! Ласно ти неће бити, синко, али, божја ти вјера, боја

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Па изволте. ПРОВОДАЏИЈА: Ајде де! Само преправи добра вина и доста киселе воде. МЛАДОЖЕЊА: Немајте бриге. (Одлази.) ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити!

Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.

Сад ми није до другога него до моје бриге. Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила. ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро. МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње.

МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб. ОТАЦ: Добро, то је зуб; али нашто тако скупе аљине?

Нашто те моде и лудорије? МАТИ: Ја сам мислила да се ко заљуби у њу. ОТАЦ: О, нашла си! Пружи само иљаде, па нека је и ћорава и без носа. МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то!

МАТИ: Да, теби је лако. ОТАЦ (мане главом): Сад мени је лако! МАТИ: Не умеш, не умеш, па то је. ОТАЦ: Већ само кад ти умеш. МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао.

Ајде, сад иди! (Девојка одлази.) МАТИ (сама, код огледала, намешта се): Само да је какав честит младић. Девојка ми је у образу лепа, лако ће му се допасти, а нога се и не познаје.

ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, здравље је највеће, то јест, благо на свету. МАТИ: Е молим вас, благо је лако стећи, само кад је човек вредан. ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас. Гледим, лепа се варош учинила.

ОТАЦ: Е молим вас, шта човек деце своје ради неће учинити. Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим.

МАТИ: Опростите, богме нисмо се надали па девојка није ни преправна, а и млада је јошт. ПРОВОДАЦИЈА: Е молим вас, само срећа од Бога и добар, то јест, живот. (Мати одлази.) ОТАЦ: То богме. Само нека су од Бога срећни, и нека се пазе.

ПРОВОДАЦИЈА: Е молим вас, само срећа од Бога и добар, то јест, живот. (Мати одлази.) ОТАЦ: То богме. Само нека су од Бога срећни, и нека се пазе. МЛАДОЖЕЊА: (Новце забога!

Не зна вам тај шта су кафане, шта су карте и друга ђаволства, то јест. МЛАДОЖЕЊА: А, тога нема. ОТАЦ: Само карте не; то је отров за млада човека. ПРОВОДАЏИЈА: Видићете и знам да ћете ми благодарити. УГЛЕД 8.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Због њих, и само због њих, разговор о тзв. дечјој књижевности добија један могући смисао. Таква дела нас наводе на помисао да је дечја

Људи су, у најбољем случају, увек тражили човека у детету, не хајући за оно што је у детету само дечје. Снажан покрет ка ослобађању човекове личности, који се разбуктао у XВИИИ веку, није могао заобићи дечје питање.

машта и чудесности, на другој — примењена делатност која с књижевном уметношћу нема никакве везе; све то помешано, не само у оквиру једног времена, већ, кадикад, и у опусима појединих стваралаца.

ако, пак, аргумент обрнемо, закључивање ће показати једну слабу тачку: излази да танка, досадна, незанимљива дела, само зато што су славољубива и умишљена, спадају у „праву” књижевност.

Сроце, 1866-1952)је то овако образложио: Уметност за децу никада неће бити истинска уметност (јер је) довољно и само позивање на дечју публику, као утврђени разлог који стално ваља имати на уму, па да се наруши уметников посао и да се

Оно, пак, што је писано само за децу, због деце и у „дечјем духу”, доиста је књижевно безвредно и безначајно. Кроче је ту био у праву, а с њим, у

Ни критеријум разумљивости, најзад, не треба постављати престрого: и ми, одрасли, при читању многе ствари само наслућујемо, друге нам промичу, а неке тек при поновном сусрету откривамо.

чисте лирике, каквих је у мојој читанци било мало, за мене до моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у песмама, као и у осећањима, само питање ствара неразумљивост извлачећи појаву из њеног

моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у песмама, као и у осећањима, само питање ствара неразумљивост извлачећи појаву из њеног датог стања.

Опасности подлежу само лоши писци, који су лишени дечје невиности у осећању и разумевању света, па то опонашају прихватајући неке олако

Марк Твен (Марц Тwаин, 1835— 1910) је сјајно познавао дечју психу, али то познавање није било само себи циљ: главна драж његових романа јесте укус пустоловине и игре.

дечје књижевности у сваком погледу безвредан, одређен за једнократну употребу, и да етикетирање, у том случају, није само производ критичарске зловоље, већ праведна осуда нечега што с уметношћу, озбиљном или неозбиљном, нема суштинске везе.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повјесници учили колико је ко од предака наши јуначки глава одрубио, а не и

Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине.

Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности. А да моја намера није с отим љагу бацати на народ, него поучити га и освестити како

СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ: Да живи петнаести март! СМРДИЋ: Виват! ЖУТИЛОВ: Није слободно викати: „виват“. У слободи само има „иљен“. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Немеш, биргер, простак, једнака права имаду. Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен!

Ево господин Жутилов био је нотарош у вармеђи; зашто не би мого бити биров? ЖУТИЛОВ: Ја сам донде само служио док је владала либерална партија. Како преотеше ма конзервативци, збогом! Жутилов је поштен човек. 2.

ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Да се збаци, да се збаци! Имамо ми бољи људи. ЖУТИЛОВ: Сад треба да дођу у службе само либералци. ШЕРБУЛИЋ.: Тако је! ЖУТИЛОВ: Друго: треба да се повиси плаћа онима, који су у служби.

ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како.

ЛЕПРШИЋ: Сад је дошло време да им за све неправде платимо. ГАВРИЛОВИЋ: Само да можемо. ЛЕПРШИЋ: Хе, хе! А шта кажу граничари и браћа наша Хрвати? Разнеће и у воздуху.

НАНЧИКА: Ако ће на кокардама бити архангел Михаил, то ја не умем начинити. ШЕРБУЛИЋ: То није нужно; само српске боје, па мир. Ја мислим, то је доста, господине Лепршићу.

ГАВРИЛОВИЋ: Шта, изгорео? ЗЕЛЕНИЋКА (смеши се): Јоште није, него само букти; но његов дим осећају Маџари чак у Буда-Пешти. ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна!

Али, наравно, господа с маџарским кокардама... ЛЕПРШИЋ: Ми смо већ закључили начинити српске кокарде, само док се известимо која је српска боја. ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи!

Чудо ми је с ким се помешао — с којекаквим банкротима и трговцима, а најпре су ми само немеши правили кур. Ах, па сад да не смем говорити маџарски,... то је жалосно!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У предговору речено је да је то само »извод из знатно већег и опширнијег дела под истим насловом, које ће изићи идуће године«.

Не само да се о истим писцима овде говори више и исцрпније но су овде унети и некоји писци који се не налазе у школском издању

Што се тиче извесних особина самога дела, ја бих имао само да поновим оно што сам казао у предговору школског издања, које је писано на основу истих схватања.

Ово је само историја нове српске књижевности, писаца који су се несумњиво осећали Србима. Хрватска и српска књижевност су књижевнос

За најновије доба узимани су само писци од књижевне вредности. Културно-историјским моментима који условљавају развијање књижевности дато је овде још

у своме историјском детерминизму толико убеђен у потребу и корисност излагања културно-историјске средине, да бих томе само још више могао поклонити пажње.

обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне послове.

Међу осталим тешкоћама да поменем само главне: и до данас ми немамо потпуну српску библиографију и поуздан биографски речник српских писаца.

писцу писано — јер у библиографији о појединим писцима има и врло слабих ствари и честих понављања раније казаног — но само на оно што је корисно прочитати.

Не само по својој садржини но и по црквеном, српскословенском језику, та књижевност била је ван народа и његова живота.

по својој садржини, неприступачна обликом и језиком, она се још више ограничавала и одвајала од живота што се јављала само у ретким и скупим рукописима, и тако улазила само у мали круг повлашћених читалаца.

она се још више ограничавала и одвајала од живота што се јављала само у ретким и скупим рукописима, и тако улазила само у мали круг повлашћених читалаца.

Милићевић, Вук - Беспуће

Осећао је само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило и зашто је дошло тако изненада, у једном тренутку, није

И он, за један тренутак, нађе у себи само страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не

Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно

Он се трудио да не мисли ништа. Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то, до ђавола, идем?“ и изгуби се у оној ломљави и метежу.

коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом доласку, спрема за њега, постоји за њега.

Он воли те полумрачне собе са спуштеним завјесама, гдје само одјекују, празно и поплашено, његови кораци. Он се кадгод боји да корача гласније да не узнемири некога што спава и

А он га је само гледао, заваљен у наслоњачу, гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се

- И зар само то сачињава твој живот? упита. Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања. — Немој, рече и пружи руку,

Опрости. И погледа га благим погледом који моли. Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот.

А нашто онда тражити несрећу? Ја волим трку за уживањима, мене опија брзина којом јурим. Ја се држим само површине. Јер сумњам да је живот у својој дубини тако сладак. Па нашто онда тражити горчине? Ја тражим задовољства.

Гавре Ђаковић се сав увукао у шубу, само му, покаткад, провири нос и око да види гдје је. И тако читав дан. Горе му је било кад почивају, кад се згрије и изиђе

Сиротиња је била јача. Мати га није чула, кад, пред подне, стадоше његова кола пред кућом. Само што се помоли једна уплакана баба, нека његова рођака, повезана црним рупцем, и поздрави га.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам слика што пластичнија испала.

« — »Имаш добри, вели му Јова, не бој се! Зар у мене немаш вере? Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта.

— »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!

И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо

А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за

А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за медиционара!

друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда, и у кафани и на улици, где год би само видео старијега од себе. Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима.

Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога.

(то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога. И Јова виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у мало смелије авантуре.

И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се

— Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа. — Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф. — То ти само кажем. Зар ти да примаш неке депутације и неке поклоне и »јабуке« место господина начелника или господина министра?!

— Кад је то било? — Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то... — Е, па оно треба само један да викне: Уа! — Није то, брате Јоване, »Уа!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

(1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко

јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује.

долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује.

све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује. Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај!

“ „Само, душо, кад сам твој.“ То рекоше, издануше, На земљицу те нануше Кô два бора усред горе Кад секире њи оборе.

Мома право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква

За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света! Већ се поче ватати сумрак, А ја млађан удвоји корак, Па све напред, па све злату ближе — Сад сам

Ал' се брго из забуне трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну. Боже, Боже, дакле баш занаго Да не видим што је срцу драго!

Ал' се брго из забуне трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну. Боже, Боже, дакле баш занаго Да не видим што је срцу драго!

брго из забуне трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну. Боже, Боже, дакле баш занаго Да не видим што је срцу драго!

Шета тамо, па шета и амо, Шета десно, па шета и лево, Још једанпут, још једанпут само, Амо, злато, амо, дивна дево!

јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда, свуда преда мноме, Само да је и у срцу моме!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који

На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало,

Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако

ЧУДЕСНА СПРАВА Мој дјед Раде плашио се не само разних животиња (змија, даждевњака и риба) него је зазирао и од многих справа и машина: од пушака, термометара,

О, види ти њега. — Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак! — толико и толико сати.

Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио се да „зна у сат“, али касније се испоставило да он умије само понешто око мале казаљке, па је његово одређивање времена испадало, отприлике, овако: — Још само колик за један нокат

да он умије само понешто око мале казаљке, па је његово одређивање времена испадало, отприлике, овако: — Још само колик за један нокат па ће подне.

Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа било нешто што се само по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат.

Хајде де да си бар војску одслужио, друго би било. — Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде. — Е, е, лажи само. — Дај вамо па ћеш видјети: Мољакао сам, улагивао се, аја, није помагало.

Мајстор га лупка по врату, пита га за здравље, мјери му леђа и најзад му нешто шапуће у само уво. Ех, да ми је чути шта му је казао. — Ми се договорили! — свечано објављује старац. — Каже да је задовољан.

Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина ...Угађаћу му, јашта нег угађати. Ком би другом ако њему нећу.

Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други. — Ето ти га нà! — простодушно зину дјед. — Да, да, само добар.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Али ни једно женско! А мени ништа, само најгора ледина! Ал да ми даду жене прекоплотке, узбуквуше, устарабарке, мурдаруше, роспије, орјатке, облигузије,

Чуће те ко треба! СУЉО: Нисам ни ја у овом мишљењу усамљен! Кад је ага најурио оних осам лепотица, није закино само мени! Него шездесетпеторици војника! Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница!

Рекао си, и с правом, да жене уносе неред... ХАСАНАГА: Рекао сам да не долазе одсад, али су досад долазиле. Само она није нашла за сходно...

А чим неко много виче, знај да виче да би нешто прећутао! ЈУСУФ: Хасанаго! Па та жена је само чувала свој стид, Кураном прописан, и у том стиду је чувала твоје име!

А због чега је тако рекао? Да је бар имао разлога, разлога макар каквог, разлога макар ко око прста конца... Зар само толико: Хасанага је рекао, и то је све? То је и оптужба, и пресуда, и закон?

Ко да га чујем шта каже! Па зар се ја нисам само приклонила обичајима ове земље и вере, а ко те обичаје чува, до Хасанага?

Зар се снага није доказала ако се није злом доказала? ЈУСУФ: Ја то не тврдим, ја само кажем шта мислим. Ага је постао много нервозан, зачас прасне, не уме да се савлада, понаша се непромишљено...

Данас нам нема другог разговора До залудног... (Јусуф излази) Видиш да не вреди, па не вреди. Виде само оно што плива на врху воде. (Враћа се Јусуф са колевком) ХАСАНАГИНИЦА: Ево моје молитве, сија у колевци...

Пита оћеш ли кафу, кажем оћу. Донесе она кафу. Попијем. О оном још ни речи, само је гледам. Погледам је овако, скрозирам је, видим, врућина јој. Погледам је овако, она цепти од зиме.

Ајде да видим. А осећам колко је сати. Уведе ти она мене у собу... МУСА (у разговору са Хусом): Знам само то, кад ага кине, ти мислиш открио се преко ноћи, назебо, Уно у ладну воду, спаво без чарапа, ухватила га

Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? Нека се удаје, ако хоће. И то ти је све! Квит! Чиста посла! Штета само опаке жене! Ко да се на месечини сунчала... МУСА: Ама баш и није толико квит! Чиста посла?

ХУСО: И јес ми разговор! Има ли Шемса три сисе, или две! Крупно питање! Наћи ћу ти једну и са дванаест, само је малко глибава, а требаће ти и пара за кукуруз! СУЉО: Ајде, кад ти кажем!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Деца гологлава, боса, само у кошуљи, обарају каменицама зреле дудиње и трешње које виси преко зидова на улици. У двориштима поливеним водом,

Сунце греје и све пржи. Осећа се омарина и велика жега. Ниоткуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно. Само покаткад заћарлија ветрић са Пљачковице и Крстиловице, доносећи свежине и мириса са зелене и шумне Ћошке.

Требало га је само видети, кад нешто подиже или вуче каква натоварена кола, а на лицу му се не види ни трага од каквог напрегнућа, умора

Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне: — Димитријо! — Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на

појаси се откаче и вуку за њим те дижу прашину... Само шајкача и коса остаје онако како их намести. А и други су га накарађивали.

Што год му се нареди, он учини. По неки узме, па кад он, уз зид, на улици, лежи и сунча се, овај му само подвикне: — Диж’ се! Он устане и помакне се са тог места па легне на друго. Овај га и са тог места отера.

Попа, човек висок, кошчат, широка лица и уста, обуко нову, за сад начињену мантију, па се само шета, смешка, надгледа и дочекује госте.

попино, њему се нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно: — „Да ли те је жалба...“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће.

Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по телу, ногама, леђима, око главе и по коси нешто сврби, голица и струже. Он се поче чешати.

— Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само ману руком и истрча... Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка.

Почеше и мушице налетати на лице, крв и прашину, он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас налик на кркљање.

— Кажи, кажи зашто си такав? — пита га она. А он само дрхти, уноси се у њу и пружа јој час леви, час десни образ да их она чисти.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

| Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико новаца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао, зато

По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити. Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе; у садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у

да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему

стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати!

Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду и на њему сви, који само знаду читати, могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити.

Москаљи све своје најбоље књиге на свом дијалекту с гражданским словам штампају, Само простота и глупост задовољава се все[г]да при старинском остати.

На другом месту нећу изоставити прилику за описати на шире овога слванога мужа; овде само толико назначујем да он епископом будући, француски језик изучио, преизрадну библиотеку с многим прошком саставио,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му

Ал' моје је срце свеже, пролећа се њему смеше, па када би лишће вело, па када би само хтело по мом срцу да полеже, сваки листак што би пао кô цветак би поникао.

За ме нема те милине; и кад ми се магла скине заборава и тамнине са младости и давнине, то су само пусти сени, — куку мени! А што кукам?

А што кукам? — да сам и ја у том јату челебија, око Тебе што се вија, па да ме се, у тој чети, Твоје срце само сети кад инамо куд одлети, — тад би било куку-леле! све би муке на ме селе.

намећеш поносном небу, не Нудиш му љубави твоје пружајући му голе, камените руке у разблуди силовитој; ти се смешиш, само се смешиш.

у кога је срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој чаробне усне: ти се смешиш, само се смешиш.

одузети поклон боговске ћуди што сам у себи труне, невиђен, неуживан и неблагословен, де ти га нуди, а ти се смешиш, само се смешиш.

— Еј! танталски роде, Фрушко танталицо! црви га једу, аветни црви, а ти? — а ти се смешиш, само се смешиш. ЕЈ, НЕСРЕЋО... Е ј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха него што си песка.

У небо? Та ту је тек најропскије блаженство блажених робова, највећа самовоља — Бог! А небо? Небо је само угнута стопа господа бога, њоме да згњечи самртног роба до последњег дроба.

Каква суза, какве боље, какво цвеће — не знам баш, само му је, знадем, поље Косово и Сентомаш. РАЗГОВОР С увученом српском заставом у мађистрату новосадском Заставо моја,

Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал' сви баш нису: једнога само не беше близу, не беше Срба. Нема под отим златним резама ниједног знака животног врела, ни бар уздаха јуначког

снива': Не беше Париз, ни светско гледе, жена то беше голема, гола, у крилу чедо скорашњег бола, женино дете; Женино само? Рађали су га сви пуци света, само на челу белегу носи очинском делу женина друга. Белегу носи царског недуга.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Вукове српске народне песме дошле су у прави час и на право тло, као пролећна сетва на јесењу угару. Само неколико година од појаве његове Песнарице (издате 1814 г.), српски десетерац летео је Европом као својом баштином.

та прва Вукова књига народних приповедака и није ништа друго до сепарат из Давидовићевих новина са чијим је страница само уклоњено да је додатак Новина Српских.

Остала је скоро иста; само су се, у знаку извињења, множила објашњавања. За ово тврђење довољно ће бити да наведемо мишљење једног од највећих

А такво мишљење заиста није само његово; оно је прилично опште. Налазимо га и код осталих критичара и есејиста, по школским уџбеницима, и уопште код

Да се дође до добре приповетке био је потребан не само даровит приповедач, већ и ваљан записивач. Овај други аутор често је био чак и важнији.

(Само у првим двема Врчевићевим књигама налази се око 700 народних приповедака, према 120—150 колико их је Караџић записао у

Одабирали смо прилоге искључиво према њиховој књижевној вредности. Од материјала смо узимали у обзир само онај прикупљен у српској средини и забележен од Срба скупљача.

Оне у својој целини и јесу наше, док су фантастичне то само делимично. 5. Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која нам се учинила

5. Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која нам се учинила најлепшом. И то је један од разлога што је ова Антологија по броју унесених прилога испала

Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме

змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе.

Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ено се и даске оглођале од тешка трвења. СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу. МАКСИМ: Знам, знам; само с лица нека је чисто, а иначе, како је бог дао.

СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним. ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.

Сад слуга мора да има уредну вечеру. СОФИЈА (слеже раменима). МАКСИМ: Дакако! Кувај му само лепо, да те после приповеда, како си добра госпођа.

ЈЕВРЕМ: Кад дефензивно стање не помаже, онда се ради офензивно. Није само једанпут добивена битка дрзновеним нападом; зато треба операције променити.

ЈЕВРЕМ: Јесам ли ти казао, да се сила одбија силом? Само му покажи, да штап има два краја, пак ћеш видити, како ће одма ретерирати. СОФИЈА: Моја нарав није за то.

Двапут, трипут тако, па ће се одучити. СОФИЈА: Само да не учинимо горе. ЈЕВРЕМ: Горе не може бити, нег што ти је. Ево га гди виче, сад да ме не осрамотиш.

СОФИЈА: А шта ћемо јести? МАКСИМ: Ништа. СОФИЈА: Онда би опет псовао. МАКСИМ: Псујем, јер имам неуредну жену. Само скувај, пак ћеш видити шта ће те снаћи. СОФИЈА (којој Јеврем намигује): Али ја оћу. МАКСИМ (зачуђен): Шта?

ЈЕВРЕМ: Кад командант не разуме команду, онда се место њега поставља други. МАКСИМ: Ти њу квариш. ЈЕВРЕМ: Ја сам само од генералштаба. МАКСИМ: У кући те не потребујем, кад си такви. ЈЕВРЕМ: Опет ја ћу плакати!

СОФИЈА (Максиму): А да л би ти заљуљао дете? МАКСИМ: Није него да те метнем у кавез, па да ти само лепа јела доносим! МАГА: Е боже, брацо, па зашто не би којипут и дете пољуљали?

После се метне у сламу, па се тако кува полагано. МАГА: Нисам, ето, знала за сламу. СОФИЈА: Само треба истија кувати. МАГА: Хтела сам, ето, јошт јуче кувати, али нисам могла доспети да дођем.

СВЕТОЗАР (Устане): Дакле, ми ћемо вас очекивати на бал. СОФИЈА: Ми ћемо узети слободу. МАКСИМ: Само ако се што не догоди. СОФИЈА: А, на сваки начин, на сваки начин. МАКСИМ: Нама би иначе било жао.

МАКСИМ: Свог мужа столицом? СОФИЈА: Боже сахрани! Жена треба мужа да почитује; само не треба ни он да се заборавља. МАКСИМ: Али убио те Господ, тако да ти кажем; имаш ли, море, памети, да на бал идеш.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Шта си стала? Немаш никаква посла? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Тако, сад ми почни јошт инат терати. Само ти мени уз нос, пак ћеш добро проћи. Куд си се заузела, куда ћеш? ПЕРСИДА: Та забога... СУЛТАНА: Их!

Зар нећу и ја доживити да престане једанпут орјатлук овај? Свака је госпођа у својој кући, само сам ја једна на овом свету несрећна. ПОЗОРИЈЕ 4. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНЕ СУЛТАНА: Морам цркнути, другојаче није!

СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала? СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути. СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити!

СУЛТАНА (једнако се отима од Трифића): Молим те, као мога оца, пусти ме да му само два зуба избијем. СРЕТА: А, то је млого! Господине, ја вам желим свако добро, али ја сам био двапут цехмајстор.

Оћеш да ми Чивутин замаже очи којечим? ТРИФИЋ: Па добро, де! Узећу ја. СУЛТАНА: Добро, де? Добро, де? Само ми донеси, пак ћу иј све изгазити! ТРИФИЋ: Сад кажи ми тко ти може угодити? СУЛТАНА (плаче): Ко ми може угодити?

ТРИФИЋ (гледи је жалостиво): Еј, моја Султано, еј, моја Султано! (Наједанпут отиде.) СУЛТАНА: Чекај само док прођу три недеље, другојаче ћемо се разговарати! (Звони. Персида дотрчи.) Начини ми лимунаде да ме прође овај јед.

СУЛТАНА: Видиш ти параснице како се она радује! Само се гдигод пофали зато, пак ћу ти ја показати каква је разлика између нас... Знаш ли зашто сам те звала?

Но, сад нек ми сам Бог буде у помоћи. ПЕЛА: Шта ћеш, Персо? ПЕРСИДА: Милостива госпоја, само ми сад опростите. ПЕЛА: Зашто, шта си скривила? ПЕРСИДА: (Како ме заварује, само да ме добро шчепа).

ПЕРСИДА: Милостива госпоја, само ми сад опростите. ПЕЛА: Зашто, шта си скривила? ПЕРСИДА: (Како ме заварује, само да ме добро шчепа). Милостива госпођа, ја признајем моју погрешку, али ја се нисам надала да ћете пре девет устати.

ПЕЛА: А шта знам заповедати? Ја видим овде је као царевина, свуда пуно, свуда чисто, лепо, уредно. Само да седи човек па да ужива. ПЕРСИДА: Заповедате да вам донесем кафу? ПЕЛА: Богме, девојко, гладна сам ти.

(Сипа.) ПЕЛА: Добро је, добро је, Персо, само кад се има... Персо, би ли се ја могла данас мало на каруца извести? ПЕРСИДА: О, милостива госпоја, коњи су у

Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само на ове. Ево опет некога. (Навуче вал.) ПОЗОРИЈЕ 3.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

почетком лета сенка чврсне и протка јуни као жила мрамор, Тад знаш да лето рано ће да прсне Изнутра, и да предвоји се само О Илиндану; снаге истоврсне Напете некад твоје конце држе; Сад пуштају их бестрасно, све брже, Док простим падом

Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа! Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико може машта, неопрезна, Ко вино да се преломи у порок !

свог жипона, Брбљавој прози своје реченице — Случајности се у сећање слежу Ко шећер на дно неопране чаше; Ситнице само чине равнотежу Том убрзању пролазности наше.

Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана. (10.

овалном оквиру дуге косе Што ко да хоће да окрзне жице, Овлаш, кад увис крене гудало се, Лице од косе и очију; усне Само су осмех прорезан у плоти; Одакле знам га?

1986) ФРАГМЕНТ Делимично по Пиндару Лепота која твори све сласти смртницима Истину ће да твори од оног што је лажно — Само будућност може поуздан бити сведок. А о боговима, богами, само добро: Истина ту је излишна, сумњива, опасна чак.

А о боговима, богами, само добро: Истина ту је излишна, сумњива, опасна чак. Зато и певам то лето нејасних богова пуно, Метафорама га китим и

Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода... Само да унуци у њиховој сенци Крваре због истог, недохватног плода.

Дан само међу данима, а ипак Друкчији, као бели лист у књизи; Прекид у тексту. Одмориште. Липа Грезне у жуто, црвени се шипак, А

метафоре — Клепсидра што се стално преокреће Да један бездан не остане празан, Море се поти у својој лепоти Којој је само ужас саобразан; Растварач звезда и растварач плоти, Језик анђела издробљен у цвеће И прокључали катран,

крштење Утопљенику гране плућа скрши, А благослов је тог преображења Природа воле што насиље Врши, Јер све је живо само парабола Несавршенства, што милост је жива. Не куни море. Не куни ни празнину Што сакрива се у неизреченом.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте! Види је, види само како гази... Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену? Расту деца због витамина...

Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену? Расту деца због витамина... Да ми је само знати куда ли је наумила? Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано!

Ђавола! А кад сте били на стадиону ЈНА, само је тебе сниматељ са телевизије хватао у крупном плану четири и по пута док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из

а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви:

питате се и питате се, а све идете на прстима да не пробудите унуке; босим ногама шљапкате по бетону (колико сам вам само пута рекао да навучете папуче, а ви опет ништа!

Ох, опростите — наш породични израз за вино! Баш се осећам некако луцкасто. Управо је дивно што сам с вама, само кад би наишао неко познат да ме види, неко ко ме не трпи, схватате? Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не!

Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не! Не зезам вас, на часну реч! Да само знате колико сте популарни у нашој школи! Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна?

Али нећете ви, то се не би слагало с оним што пишете! Шта могу, то је јаче од мене! Једно време сам, знате, мажњавала само каранфиндле по кафанама! А што се тиче, старог Фокнера, хоћу да кажем...

и... и... ви се, наравно, нећете љутити ако ја...мислим, ако вам поклонимо нешто, то јест овде ми је у ташни, само се негде затурило... Боже, чега све нема унутра! А, ево је! То сам вам донела на поклон!

Нигде. Модерно је шапутати или говорити у пола гласа. А свађате се — можете само у купатилу. Којешта! После сам отишла до свог чамца. Још кад сам била сасвим мала, матори ме је недељом водио на реку.

Иста је као и у оно време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански.

Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку. Погледај се само добро: ето ко си ти! — Ма немој! — Ипак, допадаш ми се на известан начин...

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Ко су газде? Пуца тиква, мој Горазде! дажди, лије. Субота је - јесен гњије. Помрчина. Међу нама само Дрина. Види ли се или, у сну, чини ми се: пуне зделе младу метву пију пчеле, зелен хрид утву лови син ти Вид?

Први се гласне с травке небића: „Бићемо вечна кòштана бића.“ „Причекај само земља да зевне“ Седмице лепа! Стишај, успори пупољке журне: шум ће да крене с ливада Горњих, с липе у гори.

Један јаблан ушиљеног мача само што се не забоде у пун месец. Кроз већ нажутела руна двеју липа назире се софра, модра и бескрајно удаљена, за којом

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Очи, коса, аљине ход, стајање, седење, нокти, све је то по моди, само што нико по моди не умире. Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио. МИТА: Како?

МИТА: Ето ти га сад опет. Та ти из ње не знаш нигди ништа. АЛЕКСА: Алат чини занат; слушај само: „нишчетен вразумљај тисјашчегубоју, хоругвоносјашчеју вешчественостију“... разумеш ли ме?

МИТА: Али славенски треба и мене да научиш. АЛЕКСА: То је лако; само употребљавај често „понеже“, „дондеже и по неколико баталиона „ахова“ и „ихова“ парадирати пусти, пак те неће ни

Одлази! МИТА: Бре, ја идем у кујну најпре, ако могу што од слушкиње изварати. (Пође.) АЛЕКСА: Само пази на „абије“ МИТА: Гди су? АЛЕКСА: Шта, гди су? МИТА: Те гурабије.

Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце!

ЈЕЛИЦА: О, татице, како не би кад по Бечу прве фрајле и највеће даме читају. Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита ли или не; јер она која чита говори хохтајч.

ЈЕЛИЦА: А, то је сасвим гемајн, то само просте жене раде. МАРКО: Хм! А госпође? ЈЕЛИЦА: У Бечу прве даме и отмјене фрајле не знају шта је посао, него

БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме. МАРКО: Свуда, свуда, само не овде. Слушај моју реч. Јер да су ми какве књиге, него како треба љубити. Гледајдер им посла!

ЈЕЛИЦА: Ах, тамо живити три дана више вреди него овде три године! МАРКО: Знам, само да има ко да шиље за трошак. ЈЕЛИЦА: Ја ћу Батићу довече казати, па макар ми шта радили.

МАРКО: Хм! А ја би реко да нисте баш прави Србин. АЛЕКСА: И закључавате? МАРКО: Ја вас не закључавам, него само тако мислим да нисте прави Србин. АЛЕКСА: Ал откуд ви то мислите?

О, то је виспрена глава! ЈЕЛИЦА: Читате л и ви радо књиге? АЛЕКСА: Сад се само са славенским забављам. Немецки и француски сам у мом детињству читао. ЈЕЛИЦА: Дакле, ви и француски знате?

ЈЕЛИЦА: Дакле, ви и француски знате? О тај сам језик ја желила учити. Мора да је врло леп. АЛЕКСА: То само онај може чувствовати који га разуме. ЈЕЛИЦА: Ви дакле морате бити особити гени.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Од кога бјежи, куда ли жури? Погледај само ко ли га јури! Видиш ли за њим страшнога брку! Шумом се шуља лукави Ћосо, мудријаш тешки, нема му мјере.

Истина у њој пупољак вије, под плаштом тајне брижно се крије, просине само понеки зрачак, чак и у причи „Пијевац и мачак“.

“ Пониже стоји, од истог писца: „Забрањен приступ само за лисца!“ Пјетлић и Мачак у дому бијелом живјели сложно, шапа уз крило, другарства таквог на свијету цијелом нити

“ Прену се Пијевац, истегну врат, прогунђа гласно: „Стао ми сат!“ — па клепну крилом и кукурикну, у само уво Мачково викну: „О, кукуррику, зоррице Зорри! ррумени пожарр на небу горри, а мој се другарр с љеношћу борри!

„Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.“ „Тако ти треба! — Мачак ће строго — Чувај се Лисца, јесам ли реко.

„Лијане, кажи: шта ћу да радим? Да вјеру дадем ријечима твојим? Пшеницу желим душу да сладим, само се торбе и зуба бојим. Искрено реци, прикане мој, мислиш ли мене у лонац свој ?

у руху сјајном шуму сам прошо стазицом тајном, видио кућу и прозор драг, пред прагом ловца старога траг. Само за тренут! ... Вјетар је мео и све се зави у снијежни вео.

Онога ко се на јело дури, печени зеко по селу јури. Само је Жарко мрштио чело, пекла му душу потајна туга, нису га вукли пиће ни јело, жељан је био дјечака-друга.

Ујутру само, унедоглед, ниже се стопа дивовских ред. Вјетрови мету и кише шкропе чаробног млина прастари кров. По дану пред

За мене ради свакога дана крилата војска Џивџана хана.“ Дивима леђа од страха бриде. „Чујеш ли само страшнога ђиде!“ Брко се јежи, ал ипак тражи: „Па чим се храниш, делијо, кажи?

“ Цвокоће Брко у мрклој тами. „Па тај се небом покрива самим! Откуда само толики џин да дође ноћас у стари млин? Бјежати треба пред овом биједом, јер ће нас ждера појести редом.

Умало торба страдала није. Гдје ли се само грицкало крије?“ Дође ми једном прилика ријетка, кренух са Ћосом једнога петка, узесмо капе од невидиша, лутамо

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Београд 28-И-1931. И — Острво Веће или Мање, — упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. — Има ли рибарских насеобина на оба? — О, Мање је само ловиште господина маркиза.

— Има ли рибарских насеобина на оба? — О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. — Могу ли вечерас прећи тамо? — Свакако.

— Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете са њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. — То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање.

Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. — Они живе стално овде? — Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима.

— Они живе стално овде? — Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није.

Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. — Купили сте цемент овде у Хуенти? — А не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела.

— Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата. — Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту.

Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. — Село је са друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. — Коме припада ова шума? — Скоро цело острво припада маркизу.

Слободно загазим за њом једном ногом до чланака. — Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте.

— Одакле долази? — питају полугласно зидареву жену. — Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. — Како сте га довели?

Колико је девојака удомила! А још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу а оданде праве излете аутомобилима.

Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, а који нема кад да свије. Он такође застаје и гледа.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ВЕСНИК ПРОЛЕЋА Под зрацима топлог сунца Природа се из сна креће; Са жубором бујни поток У долине мирне слеће. Само горе, на висини, Још се беле пусте равни. И гаврани с криком лете У вечерњи сутон тавни.

Још су голе тихе равни И песма се још не хори, Само смрека зелени се У дубокој, тавној гори. Ал' кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз

Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема, И само час по час зајечи шарена доља. Од шкрипе точкова колских.

Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!

ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва.

Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема. Ал' кад лето сијне само, Доћи ћемо и ми амо, ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК Не дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; Све обави јесен

Одлетеле тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста. Разлежу се песме миле, Од милине гори

суче рашчешљане брке; Па скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А деца се мала облизују само — Та деца смо, деца — а шта друго знамо!

А у селу јоште у прозорје мило Ноћ, ведра и хладна, не подиже крило. Из даљине само лисица се краде, Па кокоши вреба и пилиће младе — И од њених шапа и туна и тамо У првоме снегу траг се види само...

само лисица се краде, Па кокоши вреба и пилиће младе — И од њених шапа и туна и тамо У првоме снегу траг се види само... ЗИМСКО ЈУТРО Јутро је...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Коледари само певају за срећу новог сиромаштва. НОЋ Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе

Морам се вратити по вид свој. Али како да завичај нађем слеп? Знам сада само путе у подножју памети моје и дуж напева дугих што ме с једне обале на другу преведу, за руку као облак.

Како да владам у царству невидљивом? Могу само да слуга будем и просјак пред вратима замандаљеним, отац који ме је ослепио за овај свет извидаће ме на оном.

су боје гушће од бића збијених на дну јаја, са завишћу се прича како дубоко у ложнице залазимо, но гледајте: ми само пратимо госпе у златним одорама кад с вечери сиђу међ зелене стубове и на благослов подигну руке.

Пауни криче, чујте, само чаролија птица нуди вам спас! ПОЗНА ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА Уочи косовског боја Знам да сваки народ има свој почетак и

ПОЗНА ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА Уочи косовског боја Знам да сваки народ има свој почетак и свој крај, и да почетак није само један, па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу

косовског боја Знам да сваки народ има свој почетак и свој крај, и да почетак није само један, па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу народа свог више но што се

Са земљом ме растају, узвишености у љуте скутове сам изгнан. Но војске и мноштва за поразе знају, у самоћи ја само победу имам да бирам. Могу ли скупити реке рајске да опточим народ свој оклопом воде вечне?

Певачи су још далеко под извор-каменом у гори, док стигну амо од кнежевог лика остаће само гар на зиду. У подруму се напила војска потопима своје сопствене крви, битка је још јуче свршена и само једно

У подруму се напила војска потопима своје сопствене крви, битка је још јуче свршена и само једно срце од камена са заспалих руку диже се у вис.

Све што си видео на Балкану беху само привид-лађе на мркој пучини прапочетка. ПОЧЕТАК ПЕСМЕ Једна је жена прешла са мном реку по магли и месечини,

На крају сваке приче дароваше ми царску кћер за жену и царства (понегде још царујем). Само кад се родих с потоцима ведар и с птицама загрљен, тад погибоше мисли моје и скамењен запах у грлу земље и никад

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

извесне паузе пале цигарете, а женске радознало разгледају намештај и све око себе, проговоре шапатом међу собом или само размењују погледе.) АГАТОН (тип наших предратних среских начелника, које је ново доба бацило у заборав.

АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит... АГАТОН: Није то само поштен и честит, него човек са оволиким срцем; добротвор, једном речи добротвор. СИМКА: Кога све он није помогао?

ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио. Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио?

израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао. Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте

АГАТОН: Па књиговођа, дабоме! Али није о томе реч, ја сам то само онако узгред казао, а можемо и да прескочимо тебе, па да се упитамо, на пример: би ли овај Прока био кадар да управља

ГИНА: Ако можеш ти, пријатељ-Агатоне, може и он. АГАТОН: Ама, може, не кажем да не може, само погледај га какав је. Ето, погледај га, молим те!

АГАТОН: Молим те, прија-Гино, да не сматраш ти то као увреду што сам ја казао за Проку. То је онако, само примера ради. Ал' ако ти то примаш срцу, ево не морамо ни говорити о Проки. Можемо узети за пример Трифуна.

ТРИФУН: Не знам зашто? АГАТОН: Е, па зато, брате, што ти чак немаш ни занимања. Откад те знам, ти си само „овдашњи”. Трифун Спасић, овдашњи. Никад ниси имао никакво занимање. ТРИФУН: Не знам ни што ће ми.

Никад ниси имао никакво занимање. ТРИФУН: Не знам ни што ће ми. АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме! Занимање, то је само један терет за човека. Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме!

МИЋА: Ја сам се од тога наследства школовао. АГАТОН: Јеси, то ти признајем, само скупо је то твоје школовање, и што је главно: не видим, знаш, шта имаш од тог школовања.

Па то, овај не ваља, онај не ваља; овај ово, онај оно; другим речима, кад се добро помешају карте, излази да је само Агатон способан да управља имањем. АГАТОН: Па и јесам, Трифуне! Знаш ли ти шта значи то срез од 52.374 становника?

АГАТОН: Па и јесам, Трифуне! Знаш ли ти шта значи то срез од 52.374 становника? – 52.374 становника, а ја само викнем: „Мирно!” а свих 52.374 становника стану у фронт, гледају ме право у очи и само трепћу. – Трепћу, него!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Једино се чуо зричак и лавеж паса из долине. Овчари, увијени у јагњеће коже, спавали су по земљи. Само један стражарио је покрај ватре, која је тихо пуцкетала. А и он је дремао.

Али нешто се догађало. Из даљине су допирали дозиви, и онда се изви само један глас: — Е-хе-еј! Исток се помало беласао, сјај звезда гасио, а зорњача блештала металним сјајем. — Е-хе-еј!...

Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности.

— Кад буде време, јавиће се. Шта је?... За тебе не важи наредба? — обрати се мени. — Опростите, хтео сам само да питам када воз полази?

Група сељака навали на перон. Војник их зауставља. — Море, може... пожурите — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека. Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник.

— Ама полако, човече! — Само право и гурај — вели он и запиње још јаче. Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона.

— Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу. Онда се обрати осталима: — Седите на улаз, и опустите ноге... тако, да се бар и ми мало опружимо.

И опет трескање, лупарање вагона, и најзад се све утиша. На перону су остали још само капетан и стража. Напољу се зачу пиштаљка.

С времена на време би се замислили и лак уздах, готово неприметан, отимао им се из груди. Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве...

Тамо даље су подизали шаторе, а резервисти се на отвореној пољани пресвлачили... Сва лица уозбиљена, сви журе, само ја стојим на средини круга, неодлучан на коју ли ћу страну. — Пардон — обратих се једном каплару.

Сметало ми је сада грађанско одело и пожурих да нађем своју јединицу. — Још сте нам само ви недостајали — говорио је један капетан — па смо комплетни. Сада списак можемо закључити.

“, али да ли пре трубног знака или после? Поборавио сам те ситнице, и запитах Траила да ми објасни. — Ништа немаш ти. Само нареди трубачу да свира „збор“, онда преброј војнике и изиђи потпоручнику на рапорт. Он врши молитву.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

необично дуге прутасте гранчице, понамештале се дугорепе свраке и по нека врана, опустиле крила, отвориле кљунове, па само дахћу. Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета.

— Оди, ђаче, овамо; оди, ја сам учитељ. Деца се зачудише. Видело се да су све друго очекивала, само не то, да ће им се овај прљави, криви путник приказати као учитељ.

уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам. Само да не буде она ту, док се мало свикнем на људе, па после ћемо лако ...« »Рекоше да је много лепа и млада...

Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да ће се ћутање прекинути. — Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз.

Али опет ваљда ће Бог помоћи. Нисам ја ни прва ни последња на овом путу... Али он... ух, све би друго лако, само да је он друкчији« Тако мислећи стиже у свој стан.

— Можеш ли спремити што за вечеру ? прекиде му учитељ дуги монолог. — За вечеру? Како не, штогод хоћеш, братићу!... Само не знам шта би. — Ја имам хлеба, донео сам са стварима, а ти набави које јаје, па ћемо вечерати.

Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко.

ње: она из основне школе право у инштитут, па за шест година готова, а ја — четири гимназије, целу учитељску школу, и само још да ми би издржати учитељски испит, па дивота! Ал’ ето !... Ал’ опет, зар не би баш она могла навикнути на мене!

— Где вам је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко. Како вам се чини? — Смешан чича. Не знам само да ли ће моћи радити. — Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет.

— Таки је закон, чича Вуксане, одговори му председник, тако мора да буде. досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет.

крпигуза, јарца, вина и тако... — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок, он само у школи... — Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад смо оно

која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година, тако изрибала, да се црнило ви ђаше само по крајевима.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса. На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада. У њој поју три анђела, Они поју рајску песму.

много јадна! С чим си ми се ти понио, добар доме! Е си дворе саградио, граде доме! Нове дворе самотворе, само јадна! Па сам јутрос доранила, ишла у јад! Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна!

греје, лице да ми суши; Трећи пенџер, мајко, ветар да ми дуне, Ветар да ми дуне, лице да ми лади; А четврти, мајко, само да ме видиш!“ 220.

ђердан - огрлица, женски накит који се носи о врату ђерђеф - оквир у коме се учвршћује затегнуто платно за везење; само то платно с оквиром заједно ђинђер - бисер ђорда, ћорда - сабља Жуборика - јасика, терпетљика Заточеник - онај

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Могла си да будеш краљица, а бићеш дроља!” СОФИЈА (загрли га): „Ах, Франц, опрости ми, Франц, то само шала беше с моје стране!” (Загрливши га, извуче његов мач и, с исуканим мачем, који у њега упери, брзо се одмакне.

ЈЕЛИСАВЕТА: Ко си ти да ми претиш? ПРВА ГРАЂАНКА: Само се усудите да глумите! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко си ти да ми забрањујеш? ВАСИЛИЈЕ: Па ваљда и ми од нечега треба да живимо!

(Филипу) Ти се толико уживљаваш у своје роле, да је то ненормално! СОФИЈА: Није крив само Филип! Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао?

(Милун, са пушком на готовс, изводи глумце са сцене. Разилазе се и грађани. На сцени остају само Дара и Томанија.) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад?

ВАСИЛИЈЕ: Живимо у нацртаним кућама! ФИЛИП: Па шта? СОФИЈА: Филипе, молим те, само ти немој ништа да објашњаваш! ФИЛИП: Да можда нећете да кажете да дрвени мач није озбиљно оружје?

Стварност није позориште, нису облаци! ЈЕЛИСАВЕТА: За њега би и овај рат постојао само ако би се догађао на позорници! ВАСИЛИЈЕ: Теби ће тај дрвени мач доћи главе!

МАЈЦЕН: Ваше расправе оставите за касније! ВАСИЛИЈЕ: Извините, не могу да се савладам! ЈЕЛИСАВЕТА: Ми смо само покушали да објаснимо! МАЈЦЕН: Шта да објасните? ВАСИЛИЈЕ: Па то зашта сте питали, то са оружјем!

ВАСИЛИЈЕ: Представу! МАЈЦЕН: А да ли за ту представу имате дозволу? ЈЕЛИСАВЕТА: Сад само кажи да немаш ни ту дозволу, па ја овог момента дајем отказ! ВАСИЛИЈЕ: Ја мислим да је довољан наш реноме!

Бањицом, господо, ако нисте знали! То је прво! ЈЕЛИСАВЕТА: Сад само кажи да ти то ниси знао! (Седне на Мајценов сто и запали цигарету) МАЈЦЕН: А, друго, ја вас нећу питати како сте се

ЈЕЛИСАВЕТА: Извините што смо вам упали овако, ненајављени! МАЈЦЕН: Чекајте мало, још једно питање! ВАСИЛИЈЕ: Само изволите! МАЈЦЕН: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ВАСИЛИЈЕ: Јесмо. Зашто питате?

Знате, да не бисмо и за пробе плаћали посебно. Не само да је закупнина кафане за представу испала висока, него смо морали и да платимо унапред!

Ни младом, ни старом, ни болесном! Неће да се смилује ни за паре! Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, зликовац, неће ни златан сат! ВАСИЛИЈЕ: Зар може човек да буде толика звер?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол. Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст. Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју.

Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу. Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ... путева засутих лишћем свелим са јабланова. СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут.

Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915.

Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915.

Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све. Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине. Умор ми само у очима сја, и све што иштем од тебе то је: часак‑два тишине, тишине.

УСПАВАНКА Кад шума свене остаће над њом звезде румене. Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко. Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона ни части, над болом има власти још само

Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона ни части, над болом има власти још само тело голо. Све што сам волео умрло је вичући име моје, а ја му не могах помоћи. Збаци одело своје.

Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или крпи, за сан си добра. Само кад ме прошлости сећаш, и нешто ново и боље обећаш, рајске ми тајне непознате кажеш: да хоћеш ко сестра брату да ми

Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт. О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут тица, и увео лист.

Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб. Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по

Мудраци су нагнути вам у плећи цртали чудне бројке, откривали свећи у одећама црним тајне, које слути само камен драг, и ваш цвет црвенећи као алем пакла са дојке.

ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Црвених ружа онда није било, већ само белих. И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња, било је

А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо. Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу.

Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура. Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе.

Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу.

оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му загорчава живот.

Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.

Њиву је рђаво орао, прљкао само по површини, остављао оплазине и зубача се и даље ширила и земља остајала неплодна.

Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него чупај биљку из корена.

„Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио. Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а требало је из корена да је чупам.

— Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете. Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас

3нај да је све добро што је из Божјих руку изишло. Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио. То може казати само охол и горд човек и једна незналица као ти што си. Ми вам, додуше, понекад правимо штете.

Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу. Онда Бог, да би показао царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу,

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Елем, писац те чудне приче, односно путних бележака, овако почиње: „Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету.

После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња. — Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено. — Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима!

— Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње. Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем: — Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?!

пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде.

Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

Овакве немогућности и скроз невероватне ствари могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак

сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са

— рече министар одушевљено. — То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом

— Тако је, имате право! — рекох изненађен овим одговором министровим. — Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге.

— Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет

А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

благим сунчаним зрацима, урешене разнобојним китњастим оквирима, измалане сјајним, живим, чаробним бојама, какве само природа може дати, па тако занесен, очаран, не знаш куд пре да погледаш, где пре да се окренеш...

Прескочи само преко јендека, приђи оној гранатој дуњи насред винограда, осетићеш њен чудновати мирис; лези под њу и гледај, како ти

не треба ти ни да се мучиш, само зини... Три корака од тебе раштркала се позна шептелија, лишће у пола опало, а на голим и црним, рапавим гранчицама

Ти само лези, гледај, наслађуј се и питај сам себе шта може бити лепше... Над тобом трепери и шушка зелено и полу-суво лишће

Све зрело и презрело, све слатко и преслатко, све што је заметнуло, дозрело је и чека тебе само да пробаш и да живиш...

Ено под качаром полегале свиње, свако сито, обло, дебело, па само чека убој, јал' трговца. Око врљика, под брестовима, полегале овце, опружиле вратове и притисле их уза земљу, па само

Око врљика, под брестовима, полегале овце, опружиле вратове и притисле их уза земљу, па само брекћу од трчања и водењача; свака се уоблила, па само чека доброг мркунца, па не бери бриге на пролеће: биће јагањаца

полегале овце, опружиле вратове и притисле их уза земљу, па само брекћу од трчања и водењача; свака се уоблила, па само чека доброг мркунца, па не бери бриге на пролеће: биће јагањаца к'о јаглица...

Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму, па гледа само да сакрије главу у остругу.

А небо се наткрилило над тим драгоценим морем, чисто као суза, плаво к'о што само оно може бити, весело, к'о што је срце раденичко... Ради сељак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца.

Ради сељак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца. Хитају руке, а мисао се носи на амбар, пун пшенице, на каце пуне шљива, на буре у подруму,

и тежине, на кацу пуну пасуља, на качару пуну џакова са сувим шљивама, на млекар пун смока, на винске буриће, који само чекају бербу, на кош и таван, које ће препунити једрим кукурузом и — на кесу, коју ће напунити продајом изобилне

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи.

'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата. СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'?

ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.) ИИИ ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА: Ја не знам само зашто тај човек не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из

Знам ја тебе. Кад је онако, ти идеш у кафану, попијеш кафу и прочиташ новине. А и не читаш их, него само огласе. А кад дођу избори, ти набијеш новинама џепове па се заријеш у њих, а дућан о клин. ЈЕВРЕМ: Ех, ех...

ДАНИЦА: Нећете бити овде? ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора. На дан-два само. ЈЕВРЕМ (тргне се): Због избора, је л'?... Аха, аха! Дакле, мислиш због избора у Београд. Хм, хм!

ЈЕВРЕМ: То јест, то ти признајем. Иако си ти друге партије, ја те, видиш, само политички мрзим, а онако, у души, ја те волим. ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме!

Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне преврћем преко руке. Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па... па и за посао.

ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога! ЈЕВРЕМ: Јес', другога, као да овде роде посланици на врби, па ми само да узберемо. ЈОВИЦА: А кад се човек зрело размисли: зашто као не би могао и ко други?

ЈЕВРЕМ: Друго ти! После, што кажеш, ти умеш и да се нађеш, умеш да говориш... ЈОВИЦА: Јест! ЈЕВРЕМ: И ако ме само послушаш. ЈОВИЦА: Шта да те послушам? ЈЕВРЕМ: Да одеш одавде право у дућан, па ни лук јео ни лук мирисао.

ЈОВИЦА (дижући се): Па тако, кад ти кажеш да је тако боље. ЈЕВРЕМ: А за даље је моја брига. Ти само накриви капу па чекај мандат! ЈОВИЦА (полазећи): Па ја, право да ти кажем, у тебе сам се и надао.

” Ето, тако ми је у очи рекла. ЈЕВРЕМ (који није ни слушао њено казивање, већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче? ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету!

ПАВКА: Каквих ти нас нема! Да вам кажем само шта сам јуче чула, па да се крстите и левом и десном! ЈЕВРЕМ: А, јесте, јесте... То треба да чујете!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Сва су скоро те исте судбине, и то зло опште је зло, и зато се само наметало као хитно за предмет приповетке. Дакле, доста да вам кажем да је у једном мирном и идиличном селу, у коме се

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота

Добио је одмах онога момента довољно материјала за један допис. Само се једанпут окренуо у згради, једним погледом је разгледао и већ му синула у глави једна згодна мисао: да повуче

Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа

Педагог-фанатик, човек новога правца, прогресиста. Да је по њему само, уредио би он своју школу да је не би било у свих пет делова света. Унео би сваку новину у школу за коју би год чуо.

Ти се само чудиш откуда, дођавола, зна чак и на којој је страни то што ти он напамет казује као да чита из књиге. Рајхов Систем

Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду. Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе против њега!

Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било. Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против њега; био је вечна опозиција, бич божји

Кад нађе некога од чланова у бекству налазеће се редакције, он стане пред њега као смрт пред грешника. Овима се само подсеку ноге, ћуте, па га само гледају и чекају пљусак прекора и громове укора.

Овима се само подсеку ноге, ћуте, па га само гледају и чекају пљусак прекора и громове укора. А он упре страшан поглед у њих па их пита: »Шта урадисте, море, ви

Био је подобан сунцу које сија свему свету па и не разбира греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само расипа зраке, греје и светли свакоме и на све стране.

Ако је, на пример, ма где занатлијски какав скуп, и он само чуо за њега, ма и не био позван, он би га одмах телеграфском жицом поздравио и у писму му разложио ко је и шта је

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЈЕ ЦЕЛУ СТВАР ВИДЕЛА УЖУРБАНА НОВИНАРКА 384 ПОЈАВА ЏАМБАСА 387 МОРНАР ОТКРИВА ДА ДЕДА ИМА НЕПОДРЕЗАНЕ НОКТЕ САМО НА ДЕСНОЈ РУЦИ 389 ЗАШТО СУ НОКТИ НА ЛЕВОЈ РУЦИ ПОДРЕЗАНИ ПРИМЕРНО, А НА ДЕСНОЈ НИКАКО 391 КУМ-ЂОКА ОСЛОБАЂА

И продужи стари професор низ улицу, Деца, крај лопте у центру, утонуше у ћутање, Само је ветар пиркао у танку фрулицу, У неком врту, на крају неке путање. Одмах потом, клицање радосно чуо је.

Свак је нашо неку рупу: Једни беже у Дрлупу, Ћопић у Босанску Крупу, А трећи се обезбеде Од несреће и од беде Само кад су на окупу.

Шта ли му је оно у рукама? — Очињег ми вида, Деда у рукама држи ђачку таблицу. Пажљиво — кадикад само веђу подигне — Рачуна: колике је проживео године.

Зар и он Ко чика Антон? И он И још сатова милион! Кад је поноћ Месечева помоћ Не само да је згодна Већ и неопходна. Пун деце, интернат спава: кућа Дише на прозоре као на плућа.

Једној ципели појача ђон, другој удари блокеј, Трећу само погледа, чвркне је, и рекне: „Ти си океј!” Неке, прешавши неизбројне стазе и богазе, Код њега, као код лекара, на

Тетка није знала да од бријача Длака на човеку само јача ... И тако се у моје тетке Појавише бркови густи ко четке ...

А на његове се укоре нимало не осврће) Тај народ што, боравећи у беспућу и у забити, Шапће: „Зови ме и лонцем, само ме немој разбити!” Финијих женских одела? Свашта ли у глави настане!

Синиша име две године? Јадниче! Од родбине Имао је само две тетке кад му је било три године: Од немоћног отрока, од трогодишњег Синише, Новинари и писци, гле, спрдњу

Није могуће, већ могућно, а од сигурног је боље безбедан. У последње време... чуј само шкрца и стипсу: Из глупости и незнања призива Апокалипсу!

Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама... А Тодор се често пита да л га је дао и нама... Кошта само једну банку: то може, ал код свињара. Граматичар ће рећи да стаје десет динара.

спокојно, у раздање, Јер у то доба спавају сви — Ловци и лисице, људи и пси — И то су часови кад ливада Њему, и само њему, припада.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

низ деценија неће моћи у свима својим појединостима схватити и потпуно расветлити, од вајкада је привлачио пажњу не само природњака, већ и многих који са проучавањем природе немају никаква посла.

Херодот је, пишући о јегуљи, казао да је то свети створ о коме само божанство може дати рачуна. У средњем веку су јегуље сматране као живи доказ егзистенције божанства, и то као

у циклусу развитка јегуље и могао сигурним доказима тврдити да полно зреле јегуље силазе из слатких вода у море, да се само у мору расплођавају и да младе јегуљице улазе из морске у слатке воде у којима остају док довољно не порасту.

Њима је било утврђено да се јегуља, као и друга риба, плоди мрестењем, и то само у морским дубинама. Али се није имало појма о томе где се налазе та места мрестења о којима се слутило, како се врши

и пет година он је крстарио по Атлантском, Тихом и Индиском Океану, по свима његовим областима, имајући пред очима само проблем којим је био занесен, не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни о својој

Океана која је нарочито била привукла пажњу Шмита и у којој се он надао наћи непосредно саму икру јегуље, а тиме и само њено плодиште; то је била област између Бермудских Острва и Саргаског Мора. Брод је пошао из Данске 30. августа 1921.

Није тачно утврђено на којој се дубини јегуље на плодишту скупљају ради мрестења. Зна се само то да се мрестење врши на дубини која износи најмање 1000 метара, а вероватно и знатно више.

На плодишту се нарочитим густим мрежама хвата и сама икра или млечац, али то само у великим дубинама. Мајушне ларвице, одмах чим су изашле из икре, поступно и лагано се пењу ка површини воде, растући

развића под именом »жуте јегуље«, која ће ту, у месту, провести своју младост и која после извршене метаморфозе има само да се храни и да расте.

Она је дотле обавила само једну половину своје одисеје; друга ће половина доћи кад јегуља достигне доба пубертета. Брзо рашћење захтева обилну

У понекој од тих хладних слатких вода може опстати још само пастрмка, али и ова живи само у чистој и бистрој води, а јегуља у ма каквој, па и у устајалој блатњавој води.

У понекој од тих хладних слатких вода може опстати још само пастрмка, али и ова живи само у чистој и бистрој води, а јегуља у ма каквој, па и у устајалој блатњавој води.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Сад на разбојишту лежи леш до леша. Племићи и себри. Лежи страшна смеша. Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне. Док последње жртве стари крвник веша, Непрегледна хрпа рањеника кисне...

И нико, и никад, не дотаче вреле Усне твоје, нити реч ти нежну зачу. Само, ко две сестре у безгласном плачу, Две су душе наше у милошти среле.

твој и твога тела, Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела И сва нежност твоја само на ме пада.

жито, И на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: ''Јест, само је она лепотица права, А ја њезин пророк за вечито време!'' КИНЕСКИ МАДРИГАЛ Целле qуе ј̓аіме еѕт à прéѕент ен Цхіне.

— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокојан будем и тих као Буда! Дај ми уста твоја, дај могућност тајну!

Заћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу, И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу, и беду, Безбрижан и ведар, насмејан и чио.

Нигде ни шума да заструји тајно, Нигде ни ветра да гранаме мане. Тишина. Само, тужно и очајно, Јеца ко дете циганско ћемане.

Осећам да нешто труне, ал̓ ни јада Нити бола има. Слична танкој струни, Затрепери само душа моја млада, И осетим да се у њој нешто струни, Безгласно и тихо.

И бежао сам из нашега стана Тражећи мира у пољској самоћи. Но то је било само кратко време, Не постадосмо туђи једно другом, И гледасмо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

Па ипак, да си само каткад знала Велики кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи ко хала Све друге мисли, и наде, и снове; Па ипак,

знала Велики кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи ко хала Све друге мисли, и наде, и снове; Па ипак, да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела — Ми бисмо можда дуго срећни били!

И у дуге ноћи, сред тишине глухе, Над пољима мртвим пуним светог мира, Кроз пределе пусте и кроз гране сухе, Само звоне звона с тужног манастира.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

људскога живота, ђе се виле у шербет купају; о Стамболе, свечева палато, источниче силе и светиње, — Бог из тебе само бегенише чрез пророка са земљом владати! Што ће мене од тебе одбити?

се по прсту кажује кâ невјерној кући Бранковића; но сви пали један код другога, пјевајући и Турке бијући, а тројица само претекоше под гомиле мртвијех Тураках — рањене их Турци прегазили. Дивне смрти, просто им млијеко!

Хајте к мени под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте.

Ал' ти просто диново млијеко када Босни саломи рогове, кад све покла што не посунети; само факир остави фукару да нас служи, а пред крстом тужи.

И што ћу ви крити, Црногорци, живо ми је срце покосио и нашу је земљу оцрнио! ВУК ТОМАНОВИЋ Он не бјеше но само настао, — Црногорца већ бјеше свакога он готова претекâ јунаштвом: седамнаест али осамнаест бјеше главах посјекâ

РАЗИЂОШЕ СЕ ДОМА СВИКОЛИЦИ; САМО НЕКОЛИКА ГЛАВАРА ОСТАДОШЕ НА ЦЕТИЊЕ ДА ПРИТВРДЕ СВОЈ ДОГОВОР. СМРКЛО СЕ; СЈЕДЕ ГЛАВАРИ ОКОЛО ОГЊА.

ИГУМАН СТЕФАН Млади синко, лијепи владико, само собом ноћас је весело, а душу сам натопио капљом, па се стара игра поврх вина кâ блиједи пламен по ракији.

Свак потрчи к ријечкому граду, ал' залуду — сви утекли Турци у лађама пут бијела Скадра; само Богдан што је похитао те убио ријечког кадију.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

градовима и мешајући се са највиђенијим људима, могао, услед тога познанства а највише због свога богатства, не само заптије, кајмакаме, него и саме паше да мења и у „сургун“ да шаље.

зато је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих не сме у њ да уђе и одстоји службу.

Био је строг и прек. Трепет не само за кућу него и за целу породицу. Чивчијама, слугама са чивлука из Ратаја и воденичарима са воденица у Собини, он је

Цео би дан тамо само седео, пушио, пио кафу и наређивао. Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео, ипак са сином,

манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и чивчије, а она се сва окренула сину и једнако њега само пази.

А још када је син почео једнако само са Турцима и беговима да се дружи, с њима да пије, па чак и у њихове хареме да одлази и са њиховим девојкама и булама

Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је врела и мека крв. Пију оне човека!

толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала, чекајући га.

највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Били смо глуви, поносни кад бруја На истом месту старо: Алилуја! Данас је живот само ружна мрља, Данас је јесен; и кад ветар дуне И труло, жуто лишће закотрља, Млаз мрачне вере у судбину суне.

И ветар пева поезију смрти. А кобне жеље умираху редом, Очајне, страшне, у прозорју бледом, С падањем звезда. Само мис’о сину: Откуд толико звезда? Али дивно Падају звезде преко мртвих. Мину...

Губи се рефлекс велике плејаде, К’о јесени ведре један облак бео; Умире снага, понос душе младе; Знамо још само да је живот цео Илузија дуга сећања и наде. ИСТИНА Ја знам да страдах, да жуђах и падах У свом животу.

што пије Моћ нерава ми слабих, као гује, К’о женска тела, кад ме с њима крије Ноћ у дубоком разврату и страсти. Само, ја данас у заблуди истој Долазим овде, с похотом, без части Да будем дете у природи чистој.

Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има.

Мом духу, као и мом телу сада Груб додир само ствара радост неку; Осећам нешто тешко као клада У души, неку одвратност далеку...

гора Но свет сазнања; и њу не сме знати Лик нашег дана, наших мисли мора; А дуг је пут, да их њиме прати Једна ноћ само. ИИ — Вратимо се. — Зора!... ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ Бледо јутро. Непроспаване ноћи.

У ведрој самоћи Млаз златне зоре чека дрво свако И живи људи. Те сам ноћи само Ја, у сумњивоме друштву што је пило, Провео; песма хорила се тамо, А све је тужно и суморно било.

А наша срца, сузе, мозак, о! Храниће, кажу, к’о и наша крв, Нов живот нечег другог, знам ја то! Да ми је само сагледати дна Још једној тајни, и видети пут Великог, тужног и шареног сна Младости наше, и видети кут Где ће нам

Хоће ли и ту бити само мрак Теснога гроба, ил’ велики дан, Бесмртне среће животворни знак? Да, мисли, жеља, снова незнан крај Хоће ли

Где црви миле, ил’ где цвета мај? Јер све је, ипак, само шарен сан! ЈЕСЕН НА ТЕРАСИ Улицама струје октобарски даси, Хладан ветар креће скелет голих грана, И долазе тужни,

За чедност наших првих идеала Спомен је само ружна људска љага, И терор живота, и остатак зáла, А достојан крај им заборав и влага, У којој ће бити сами, сасвим

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може. Кроз сунчану свјетлост вијаше прашина, што се дизаше са

Ивана стаде нарицати за синовима, Стане за браћом а Милица помињаше само дјевера Шћепана, (јер, као што је познато, Црногорка не смије јавно кукати за мужем) а разумије се да је дио — и то

Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата. Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим

Сви га, брате, жељковаху, а мимо свијех Црногорчад љута. Не да се љуљушкају, купљу и ваљају само, но да се крвницима свете. Ђурђев данак ’ајдучки састанак...

Она господа и госпође руковаше се с њим исто преко воље, дјевојка га само погледну, али једнијем погледом исказа му толико љубави и жалости. Сад би збора некаква, све стојећке.

„Ћаше зимус исто ’вако“, рече Крцун. „Понекад заграј е би пробудио и...“ „И мртве?“ „Не само њих, но и тебе, валај!“ Оташ и Спасоје слатко се насмијаше. Мишан му одговори: „Шапат у папрат!

Нијесу дуго чекали. Турци истим редом као што их прије угледаше, примицаху се, само што, ваљда раздрагани молитвом а може бити и тутумом, говораху и смијаху се.

Плотун их дочека а други им се осу с плећи. Двојица само падоше. „Ха ко је Озринић!“ „Ха ко је Његуш!“ „Удри за крст часни!“ повикаше Црногорци, гађајући из малијех пушака.

с прва, код домаћега попа, док научише читати и писати, а по томе отац их опрости даљега терета, оставивши попу само старијега — који, узгред буди речено, завиђаше и брату и сестри њихову слободу.

Да је стари глупан некоме од њих сјекиром главу размрскао не би их ваљда више тај злочин поразио но што их порази само то име. „Зар то би гроф Павле!

Иза тога запиткивао их је за ситнице и за дјетињске послове, само да их, штоно ријек, раскрави и разговори. И хрт је настојао да им се допаде а у томе је успио показујући им разне

Намјерницима, што би их могли затећи, лако се било скрити — хрт је стражарио. Ко од сељака само назрије грофа, бјежи без стрва, као од чуме. Па како и дјеца у прилици умију се довијати и лијати!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Белић вели: „Реченица — то је живот језика, његова динамика, његова не само покретна него и радна снага. Све што се дешава у језику, дешава се и у реченици. Реченица даје и смисао и живот језику.

Заклетве се изричу у разним приликама свакидашњег живота: а) од лица које само себе заклиње и б) лицу које се заклиње, и то непосредно и посредно.

). Зато је потребно правити разлику између поређења која су само то — и оних поређења која поред тога имају и пословично значење (Худ као и луд, Хранитељ као и родитељ итд.).

тек потпуно и правилно схватамо уз потребан коментар, кад се објасни: ко их, кад, коме и у ком смислу говори, јер не само од употребе, него и од њене камене зависи разумевање свих говорних израза.

Такви су: ако је скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и шећер је сладак, можеш ми вјеровати: ријетко истину говорим, а

). Известан њихов део изгубио је и коментар и причицу, и само се тако као њихов фрагмент чува и даље у пословичком исказу. Дијалошке пословице нису ретка појава (— Што чине деца?

— Све наше, ништа ваше! — рекоше паше). Дијалошке пословице су често дате у стилизацији питалица, од којих је задржан само дијалог (— Друго моја, твој је човјек пијаница! — А почем ти то знадеш, драга?

вид фразеолошких творевина остављају утисак мозаичке исцепканости и шароликости, оне, и као такве, представљају не само велико животно сведочанство — вековима посведочавано искуство за разне, често и опречне случајеве — но и моралну

Сам начин њихова излагања, обично кроз градацију, као и само њихово мистериозно казивање, уз разна обредна средства, осим тога и непосредно обраћање болести као да се говори живом

ругалице, зарицалице и разбрајалице; а осим тога постоје и стихована казивања са дужим говорним творевинама које нису само деци намењене, као што су то: песме о животињама, ређалице, лагарије, и нарочито ругалице.

Здравице имају заједничке особине са молитвама, само са том разликом што овде појединац изриче на молитвен начин, у свечаној прилици своје обраћање вишој сили да подари

али и шаљиве и подругљиве, као што то обично бива у сватовима, где весеље узима велике размере, чему доприноси не само јело и пиће, него и сам „чауш“, — специјалан тип народног шаљивог глумца.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „Не завидим, на част сваком своје“; а ја ћу само готово да скупљам оно, што је народ Српски већ измислио.

И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка; али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити, него ли што из нова почети и начинити.

извуци ме на поље, па ме убиј, ако ми нећеш живот поклонити; само ме избави одавде.“ Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље.

лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, доклегођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу одма изићи, по том ће теби цар дати своју кћер, и узеће те да царујеш с њиме.

“ Кад се и овај везир врати, те каже, да говедар неда ђевојке, док царев син ке научи занат какавгођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити.

“ Овръоше. Међед жито подијели; али га не подијели право: зашто га свиња замоли, те јој даде само сламу, а пшеницу сву узе сам, лисици не даде ништа.

“ Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као своју.

50. Кобила ождријеби кост, а кост ждријебе, па ждријебе воли бабу кобилу, него кост мајку. 51. Која воћка само једном цвати, а у вијек рађа. 52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54.

77. Ни од педао ни од чеперак, а два дућана покрило. 78. Нити мисли, ни говори, само ти се каже. 79. Нит' шушну, нит' бушну, а у кућу дође. 80. Од земље се диже, а не може се дигнути. 81.

језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; „„Не завидим, на част сваком своје;”” а ја ћу само готово да скупљам оно што је народ Српски већ измислио.

И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка, али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити него ли што изнова почети и начинити.

Женске су приповијетке оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити (и по свој прилици само ће за њих бити ријеч гатка, Њемачки Махрцхен); а мушке су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и за ноћ. У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија.

Видите ли, дакле, да се човек оправда делима, а не само вером?“ (Јак. 2, 20-24) „Јер ово што чух испричах вам да и ви заједницу имате, а заједница наша је са Оцем и Сином

У кротости примите праву реч која може спасити душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, варајући се у себи.

(Јак. 1, 21-25) Како треба да чините написах вам, да положите као неки вид мере, не само вама, него и онима који ће после вас боравити у овом животу.

А коленопоклоњења треба само у цркви неговати када се поје „Бог Господ“, као што горе писасмо. А у ћелијама вашим коленопоклоњења да буду док се

Страшан је то глас, браћо моја, који говори да треба да стрепе од причешћа не само грешници као што сам ја, него и много поузданији у себе.

“ Овако чинећи, браћо, избављамо се не само својих грехова, него ћемо и убудуће бити тврђи. Јер рече Лествичник: „Ране које се откривају, не иду на лошије“.

А велико и прво исповедање оних који одлажу световне власи јесте да се исповедају само оцу, а не коме другом или игуману, као што навише писасмо, да би знао отац свих дати свакоме потребно исцељење.

Ни близу тебе, молим те, али знам многе који то чине, и своју газећи савест мисле сакрити се, што ме погађа у само срце и оплакујући их не престајем, јер такво зло имајући не осећају, тешко мени, и грех не откривају!

Ако ли неко због уздржавања од јела не оде на вечеру, невин је. Вама који хоћете вечерати, да се постави само један хлеб, и то мали. Ако има и помало каквог воћа, по жељи игумановој и то треба са благодарношћу примити.

То да вам бива. А у уторак и у четвртак и друга јела да вам се износе, али не оба са уљем, него само једно. А вина мали красовољ, мерено упола од великог.

А у друге дане, то јест у понедељак, и у среду и петак не треба никако јести варива нити пити вина, него само сочиво квашено и нешто мало воћа, и укроп водени са кимином.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Напољу, на неком плацу, друг Вилотијевић држи говор, чије се невезане реченице чују у кафани само онда кад неко отвори врата. Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо.

ЦМИЉА: Бога ми, фино се понео, нема шта! ЈАГОДА: Понаша се крајње културно! Доста је само да чујете како уме лепо да се изражава! ЦМИЉА: Много значи када је човек школован!

ЦМИЉА: Много значи када је човек школован! ЈАГОДА: Ал још ви не знате целу причу! Само да видим имам ли времена; имам. Купио ми и овај ручни сат, Хелветија.

Могу да ти израдим и пензију, и дечи додатак, и инвалиду, и пасош, и кредит, и стан, само ми кажи колики! Могу да ти пролонгирам док трепнеш! (Улази Госпава) ГОСПАВА: Шта се овај волико раскокодако?

Дајте ми нешто да попијем! ЦМИЉА: Шта ћеш? ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло! Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори?

ЦМИЉА: Што наопако? СТАВРА: А у шта би се човек иначе надао? Има таквих несрећа у животу, да се само у чудо можеш надати! ЦМИЉА: Далеко било! (Цмиља се враћа за шанк.

ИКОНИЈА: И двапут шкембиће! Толике су се поудавале, па је л их огрејало? ЦМИЉА: Само ја кад би се удала, видела би! ИКОНИЈА: Нема ко да те бије и да те гази, немаш коме да ринташ и да рмбачиш!

И две купусалате! Од брака нема сигурнијег робијања! Шта бисте ви, што не седнете, има где! СКИТНИЦА: Само би нешто да припитам. ИКОНИЈА: Сачекајте док послужим. ЦМИЉА: Има и брак из љубави! Обадве купус?

(Излази) ЦМИЉА: Дако ми чудо нанесе неку прилику! А ви шта рекосте шта ћете? СКИТНИЦА: Ништа, само нешто да питам. Боже, колика кишетина! А ово напољу изгледа неки митинг? ЦМИЉА: Аха. Говори неки Вилотијевић.

СКИТНИЦА: Ако се деси да некад случајно наврати, немојте ништа о мени да помињете! Оћу да је изненадим! Само испитајте, онако изокола, као случајно, где живи, и то. Ако вам није тешко. ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко!

ГОСПАВА: Имам ја џеп, да ти не кажем какав! Да уђеш, да ти се не виде ни блокеји, акамоли круна! ПРОСЈАК: Само се ти надимај, само граби! Ал да упамтиш: биће мишја рупа за дукат! ГОСПАВА: Море, шибе отале!

Да уђеш, да ти се не виде ни блокеји, акамоли круна! ПРОСЈАК: Само се ти надимај, само граби! Ал да упамтиш: биће мишја рупа за дукат! ГОСПАВА: Море, шибе отале! ПРОСЈАК: Терај ме, терај, идем!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није. (Одобровољен): Сада иди тамо (показује собу) и тамо из бисага извади неке свиле и басме што сам за њу

МАРИЈА (враћа се): Па и другима требао си шта да донесеш. Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао. ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако.

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да мрзе...

МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да мрзе...

Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке... МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу почну да мрзе, попреко да... ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се?

ЈОВЧА Ах, ти, ти! »Нећеш«, ти »нећеш«, ах за то твоје »нећу«, да си само друга а не њена мајка, сада би ти видела манастир или твоју мајку и браћу одакле сам те довео.

Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му је.

И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није.

А сада чујем: и пропио се, па не само то него, што је најгоре, поче и са кафанским женама... АНЂА Не чак и то... МИТА И то, и то, ја!

А зар мога, Јовча, код самога цара и код везира да одеш? ЈОВЧА Та, морао сам. А да се може увек, то ти већ знаш. Само неколико кеса, и све се може. Али, морао сам...

ЈОВЧА А и ову бих, и ову! Јер, дедо, ти већ то не можеш да знаш, свештено си лице: али, све оне, жене, ништа нису. Само све оне гледају да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш,

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Сад познајем да чловек у младости, не обзирући се нимало на своје недостатке и несовршенства, жели само и говори: „Камо срећа да су наши стари паметнији били!

Врло је мало таки[х] људи који само из злоће срца и с намеренијем чине зло само зашто им је зло мило. Са свим тим, моје намереније, будући исправљеније

Врло је мало таки[х] људи који само из злоће срца и с намеренијем чине зло само зашто им је зло мило. Са свим тим, моје намереније, будући исправљеније нарава и обичаја, добре хвале|ћи, а зле

Ја сам и то предвидио и нисам се томе ненадао. Ко може свим и толико различним људма угодити! Ја ћу се само старати ништа против мојеј совести и против правилам здравога разума не писати.

Ја ћу се само старати ништа против мојеј совести и против правилам здравога разума не писати. Ко се задовољава само као овца ићи за другим овцама, правда да њему није потреба ни мислити ни расуждавати.

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима.

Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити. Шта је забавније него знати како живу људи по различни[х] мести

Ја сам га потом всегда у уму мојем пре[д]|стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су

Од то доба почео сам све људе који би ми најмање доброходства показали — за сродне и пријатеље, све жене које би ме само љубезна погледа сподобиле — за сестре и сроднице вмењавати. Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега.

ходити у школу јоште за живота матере моје и памтим добро да сам имао велику радост идући с | букваром у руци у школу. Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково

Мени је врло ласно било наизуст учити и тако за две | године дана знао сам напамет не само катихисис но и различне друге рукописне вешти с толкованијем.

Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова, као из Египта, и да спасе душу

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

рукама за њеко вријеме, те сам из ње исписао главније податке о њеколицини главнијех фра-Јерковића, а овдје ћу навести само пет биљежака, да читаоци виде заслуге тијех људи. Напомена.

његово вриме умра је један млади Јерковић у манастиру као дијак, а други Јерковића дитић побига је из манастира, те се само трећи заредија... При сврси бија је фра-Јерица исповидник бискупа и од њега пуно љубјен...

Могао би ко, због тијех надимака, помислити е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина. Не само по жупама св.

А да је кућа Јерковића заиста у пуку штована као света лоза томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије-три.

Прво и прво, не само у Зврљеву, него и по околини, кад се што прича из старине, обично се додаје: „То је било у вриме фраМартина Брзокуса,

Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мируљубиви, слаткохрани, и врло мало „приватљиви“. Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар.

“ А и јест фратар Кушмеља љубио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је „као крух вино“. Само да знате колико је пута с њим јео, баш с њим за једнијем столом, и у манастиру и по жупама! С њим је и путовао.

О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно. Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише

Аја, брате! А и да није свега тога, него да га пуште да ластвује, па да само књигу учи, зар би ово теле божје икад књигу научило? Ма на кога си се увргâ, не било те!...

Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише

Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода!? У Зврљеву има само убалâ, па кад љети пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и ту буде сломљенијех глава, јер је налога

Двојица само бјеху мршави људи. — А је ли ти то синовац? — запитаће понајстарији, дигнувши наочаре с носа на чело. — Јето јест...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА Садржај САМО ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И

НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ 42 КЊИГЕ 43 КУЋА 44 ДВОЈНИК 45 УРЛИК 46 БОЛЕСТ 47 СТАБЛО 48 О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА ПЕСМА 51 ВРАТА 52 КУЛА НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА ДРУМУ 55 ЧАС 56 У

ГОДИНЕ 72 КАМЕНА УСПАВАНКА САМО ЈЕ БУДИЛА МИР О проста ружо говора Зашто те пролећа буде Заспалу међу два мора На усни плаве луде?

Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир.

Ова песма споро улази у тмину: Ја не видим више од ње помрчину И осећам само тешки тамни звук Како моје руке вуче у даљину.

УСНУЛИ КАВЕЗ Долази ноћ која буди У теби уснули кавез У коме звери и људи Склапају братство, савез. Ти само знаш шта бруји У тој џунгли од тела: Кољу се лав и славуји И криче јата бела.

Ми се кобно лелујамо И слушамо ветар само И нит по нит како пуца... КАМЕНА УСПАВАНКА Успавајте се где сте затечени По свету добри, горки, занесени, Ви руке по

ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре. Са стране: само трске и баре Са жабљим и гуштерским скоком.

У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све. Сунцу крај је. Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост. Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не?

Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода, Неки бистри корак, лаки поток, лахор. У твојој одаји: само мрак и штакор. Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода. Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш.

Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!) И само се тек по неко од нас сети Како су, колико јуче, горели сунцокрети Из башта у предграђу, са сунцем у семенкама.

Ту је и река (ал мртво корито): Само среброст шљунка, песка, трулост пања И чудна светлост — ни сутоња ни дања — Што се кроз лишће цеди ко кроз сито.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему.

Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају.

мокар и љут нађох на обали, десница ми је стражарила над дршком ножа, видех да је непомични човек с подигнутом руком само стабло врбе с једном једином кратком граном. Нешто отегнуто остаде у мени.

Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго.

Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више.

Други мноме објашњавају брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у авлији и дуговима за гушу држати неколико

су ме хапсили, држали по десетак дана и пуштали, некад Аћимовим заузимањем и јемством, а некад зато што сам ћутао, само ћутао на сва питања, па ме власти лако огласише ,,у памети фаличним''. И тако мене хапси сваки нови капетан среза.

А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно. У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.

— Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних леђа. — Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките. — Газда све може. — Може ли дукат да баци у снег?

Не само од студи и не само од ниске ђинђува и Толиног смеха. Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници?

Не само од студи и не само од ниске ђинђува и Толиног смеха. Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници?

После их чува заједно с новцем у каци пуној пшенице што мирује у соби до магазе, у коју само он, газда, улази. Кад се симити убуђају, кришом их баца свињама.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана не пређе ни једна једина реч. Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?

Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући. Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата.

Све брже и пажљививије је везла, само да би јој дозволили да види помајку. На шуштавим владаркиним хаљинама остајао је златни траг њених прстију, али чим би

Али није могао да се обузда. Кад су га ухватили, Златопрста је чула само тупи пад и очајнички младићев крик: — Чекаћу те!

А када је, једне вечери, стражар ушао у кулу да унесе нову свилу, везиљина соба била је празна. Само је у струји ваздуха, који је долазио кроз отворени прозор, треперила орошена паукова мрежа, а преко целог неба сјао

Око ње је брујао град, али кроз прозор своје подрумске собе могла је да види само стопала пролазника у непрестаном покрету. »Куда ли иду? Шта траже?« — питала се, али одговора није било.

Иза окна су већ промицале прве пахуље снега, а из семенке ништа да никне. »Можда сам ја врапца само сањала?« — помисли девојчица тонући у сан, али кад ујутро отвори очи, у лонцу се златио нежни изданак расковника.

! Лепо!! Али помози ми! »Можда се врабац вратио?« — помисли и окрете се ка прозору, али врапца тамо није било. Само се, заглављен између две цепке, копрцао малени, риђи цврчак, пиштећи. — Шта чекаш?

— насмеја се Ђаволак. Како су се само људи черупали! Једни другима разбијали носеве и главе! Једва да је у болницама било места за рањенике, а туче нису

У сутон је још само један репати рогоња стајао насред трга, а онда и њега нестаде, али нестаде и руже. Једино се још у коси девојчице

Један од најупорнијих, ипак, виде како јој шумске звери прилазе и прате је. Можда она и није само чаробница, већ вештица? — плану сумња. — Једино вештице знају језик звери и трава...

девојчица ледени ваздух, решена да о Татагиној деци никоме не каже ни речи, али чим уђе у своју кућу, из уста јој само излете: — Видела сам Татагину децу! — Кога си видела? — мајка у чуду рашири очи. Девојчица пребледе.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

није сасвим тачно, јер су, у усменом предању Београда с краја прошлог столећа, сачувана казивања која су се и онда, само реткима, чинила занимљивим.

два млада научника, школована на страни, позвана да ово виде, нису видели ама баш ништа, само су били изненађени видом празно верице код ових људи, препаднутих сопственом прошлошћу.

О томе се ништа није знало и нова, Позоришна улица, просечена дужином којом се, низ дунавску падину, спуштао шанац, само делимично калдрмисана, брзо се изграђивала.

) Господар Јеврем јаше као што је некада јахао кроз Мачву или преко добара у Влашкој, само што сад пролази између аутомобила а аутомобилисти га не примећују: нарочиту капу невидимку има Господар, а нарочиту

Било је то 1815. године када је Јеврем, још не господар, Још само млађи брат будућег књаза, био заточен у лагумима Водене1 куле: Турци су га на превару ухватили у Остружници.

Одговор није важан, јер је и питање заборављено у остарелом, оглувелом столећу; само га Јеврем памти. Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема:

Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема: без издаје, да ли се могло? Да ли се, уопште, може?

Умео је и да даје и да одузима: снагу, власт, моћ. Јеврем је узимао само од те снаге а увек се, у себи, љутио на то узимање. Није вредело.

Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није цигуран.

И заиста, Устав од 1838. Милоша не само што је спутао него га је И одвојио од власти. Власт и Милош су увек ишли заједно, али ограничена власт и Милош нису.

када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији. Негова је игра била не само смела него и смело одиграна.

Пуни поверења у Вучића, на Кнеза су сада мотрили не само српски жандарми и руски шпијуни него и његов брат Јеврем и његова жена Љубица.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Спокојан поглед по површју баци, Сладосног мира ту ћеш само стећи О, Музо, туда само трепте зраци, И вал се пјени, слатко жуборећи. И снивај само!

Спокојан поглед по површју баци, Сладосног мира ту ћеш само стећи О, Музо, туда само трепте зраци, И вал се пјени, слатко жуборећи. И снивај само! Биће мање суза И више св'јетлих и спокојних ноћи...

И снивај само! Биће мање суза И више св'јетлих и спокојних ноћи... Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи!

Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав! и нас само пјевај, И нашу младост безбрижно и ти'о: У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио!

Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје! Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није!

Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје! Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није!

“ „Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо! Кад дорастеш, кад размислиш, Каз'ће ти се само!“ Ј. Јовановић Змај В СИРОЧЕ Малена сам...

Малена сам... и звезда је мала, Што се тамо горе засијала; Лако ј' звезди, има свога сјаја, А ја имам само уздисаја.

Ој Карловци место моје драго! К’о детенце дошао сам амо; Игра беше једино ми благо; Слатко звах ја мед и смокву само.

“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори. Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује.

А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис

Радичевић Х КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо грање!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

његови снови и сјећања крију му се јако од погледа, бјеже хитро у мрачним врстама у љетопис опширни вјечности; само што му тамнијем проласком траг жалости на душу оставе, те се трза бадава из ланца, да за собом проникне мрачности.

Хитрост му је и лукавство дато само теке да је член достојни на земаљски сајам несмислени; воље му је основ положена на крилима непостојаности; жеља

круне показује, ноћ порфире твоје таинствене, непоњатна чудества дивотах; твар ти слаба дјела не постиже, само што се тобом восхићава.

Без будалах тупога погледа, би л' умови могли блистат св'јетли? Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете.

у полет пуштати на лађици крилах распетијех, без кормила и без руковође, у бескрајни океан воздушни, ђе су сунца само капље св'јетле, а мирови једва видне искре; ђе ужасне буре господствују, ока смртну отворит не дају, већ га гоне у

физически збаци с себе, освободи га се, под туђијем не стењи бременом; он је стручак слаби и нејаки, за мах смртна само изникао, он је ручак гада пузећега.“ То изусти, рече: „Сљедуј за мном!“ Одведе ме у царство свјетовах.

Шта те к људској вуче колијевци, ђе кукање и плач окруњено, ђе вјенчана глупост са тирјанством, ђе се само рад несреће људске боготвори Цезар с Александром, ђе прелести смртне свеколике теке лицем из глибине вире?

и прозрачна, у правилност сваки цвијет ника ка вјештијем ткањем разложени; воздух пуне благоуханија, но створена само рад небесах.

правилне расуле редове и на дивна кола изувиле; ту се горде кедри и јаблани и породе неизбројне дрвах, све породе само небу сличне, врхове им једва зазрет можеш, у зелено вјечно обучене; ред свештени на свему царује.

“ „Изабрано моје твореније, ти си сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који стварат могу и који сам свемогућством

раширило, и његови наказни ликови улазаху у поља небесна (те грдобе и тијех изродах до ја нико вообразит не зна), само што се свештенојзи гори и мом трону примаћ не смијаху, јер их моји пламени погледи са ужасом страшнијем дробјаху.

што би ова жица са танчином св'јетлом проникнула у простору оном ужасноме, кога краје ја један постижем, би ти био само једна точка! Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми.

Попа, Васко - КОРА

ми дрвље и камење Шта ти је вртешко моја Развалићеш ми бескрајни круг Који још дозидали нисмо Црвени змају мој Теци само даље Да стопала те не разнесу Што даље можеш теци крви моја ГВОЗДЕНА ЈАБУКА Где ми је мир Непробојни мир Гвоздена

целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој

жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само веселом пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним гранама Што се за њом пружају Пресахне Испод гладних

излазе из капија И дуго гледају за нама 5 Ноћима нестаје тама Челичне гране хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима звезде нам труле 6 Бдиш ми у бори

те је загрлила По трговима Суза твоја тражи Моје очи Увече се дан мој мртав С мртвим даном твојим састане Само у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа река сам Коју су напустиле обале Ветар ме за руку води Твоје руке

да те видим Па очи заклапам Идем Од једне слепоочнице до друге Где си 25 Патос сам жут У празној соби у којој седиш Само да ме твоја сенка утеши И степениште сам дрвено Којим из собе на улицу силазиш Само да се са сенком твојом

жут У празној соби у којој седиш Само да ме твоја сенка утеши И степениште сам дрвено Којим из собе на улицу силазиш Само да се са сенком твојом поиграм Лишће сам суво Дуж улица којим пролазиш Да твоју сенку чујем И стена сам нага крај

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Од многобројних списа Демокритових није се очувало ниједно једино. Све што о њима знамо, само су одломци, каткад тек које реченице, како их прибележише други грчки писци, већином противници Демокритови.

Али се убрзо показа да су само последњих осам табака дела оштећени, а они који су лежали испод њих остали неповређени.

Радило се, дакле, само о томе да се тих осам табака поново отштампају, а за њих је, на сву срећу, остао очуван нерастурени слог.

оне лепе беле хартије на којој је дело дотле штампала, а таква хартија није се, у оним временима, могла набавити, већ само жућкаста. „Шта да се ради?“ запита ме штампар. „Отштампајте те последње табаке на жућкастој хартији.

Но то ме није чинило нестрпљивим: ја сам свој посао завршио, а дело ће, ако вреди, наћи само себи своје место у науци.

Тај мој спис нашао је лепа пријема не само у нашој, већ и у страној лепој литератури. Моје дело доживело је три српска и два немачка издања.

На то поглавље надовезало се, само од себе, већ написано поглавље о Демокриту, тако да се, без задржавања, могох упутити у стару Атену када је била

ми није било тешко да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред собом.

То путовање много ме задовољило, већ и због тога што је било потпуно бесплатно. Утрошио сам за њ само доста хартије и мастила, како то посведочавају записи тог мог путовања који леже преда мном на столу.

учинио први корак на путу научничке каријере, увидео сам да се свака појединачна наука може схватити и прозрети до дна само онда, ако се упозна и њен постанак и постепени развитак до њеног савременог стања.

Самостални рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

Самостални рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам

и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.

Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен, познао сам одмах. И не само рукопис него сам погађао унапред и саму садржину писма.

А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве

И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле? Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.

Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.) И да је она климнула главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих, осећао сам добро, за трен ока, лежао искрвављен, сав размрскан доле

кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то исто хтео да учиним да је само онда то пожелела... ти знаш ко. „И такав ћеш умрети.“ „То не знам. Али сад такав сам.

Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима

Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што нису способни да осете сласт освојења,

Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што нису способни да осете сласт освојења, радост да на силу задобију, милину борбе.

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу.

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући завежљај с јелом обрати се жени: — Јеси ли

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

се ухватила по мојим издуљеним и поцрњелим удовима и мотрио то мало стрмоглављено људство које ми је дошло у походе. Само је онда слика била благо узнемирена, сва оживљена неуморним шарањем змијастих пруга од рефлекса мора које је

И данас, ако само затворим очи, могу да изазовем оне снажне свјетлосне представе и сивомодре замагљености које су ми се смјењивале под

” Није био нимало сентименталан. Или тачније, то је бивао само у оним календарски одређеним пригодама које су у ту сврху установљене, и у оним декоративним облицима који су за те

Зар је онда чудо што и само то дијете воли себе баш с таквим цртама, својствима, особеностима, и што баш у њима осјећа себе?

на повратку с тржнице разговарају на улици, на њушкицу младе мачке која се труди да шапицом отресе свјетлосни одраз. Само незнатан помак руке, и миш би хитро превалио десетке метара, прелетио као велик жут лептир с мирне површине зида на

То мало стакалце у дјетињим рукама и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог.

Истина, малко смо хладни у међусобним односима (хладни но нимало непријатељи), али се добро, баш врло добро познамо. Само, не знам зашто, увијек ми се чини да сам старији од њега.

Сад, као да сам се нашао некако осиромашен, као да сам само дио себе, док су остали дијелови расути по бијелом свијету, негдје тамо у дубинама Јужне Америке (а и још другдје,

с расплетеном косом стопила с илустрацијом на насловној страници онда јако омиљене пјесме Ил пианто делла вергине. Само, за утјеху, мајка ми се чинила бескрајно љепшом од оне лоше цртане и малко тусте гаравуше на омоту пјесме.

Реци, што ти је? Ја не бих одговорио ништа. Само сам се смијешио, с оним блаженим умором који наступа послије нагле препасти.

Обје тетке скупа сачињавале су само једно биће. Поједина од њих као да није била читава ствар за себе већ само половина једне двојне ствари: рукавица која

Обје тетке скупа сачињавале су само једно биће. Поједина од њих као да није била читава ствар за себе већ само половина једне двојне ствари: рукавица која је изгубила своју парицу, или једно од стакала преломљеног лорњона.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

нека се дете поправи... — Јок, не може! — одсече кнез. Међу момцима наста гуркање и шаптање. До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.

велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама.

Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу... Само Ђурица необично изгледа.

Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.

не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«. Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све

После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах. У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници.

се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика... Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели

А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако. У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.

У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота. Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.

Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. — Доле ту кустуру! — цикну кмет. Ђурица се само одмаче неколико корака. — Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно.

преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину. Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада помор. Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде.

Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи само на ваше кости. Затим се окрене и пође својим путем даље. Идући тако, нађе на једној пољани троје деце где се међу

Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?

Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.

Онда Петар похита да види шта је од његовог села. Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада било.

пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није дао yићи, него ми рече да си ти њега овдје поставио да само он к теби улази, а ја не, па те је он отишао питати, а ја сам остала вани; а кад је он изишао, казао ми је да си ти

Старац на то пристане, а враг му рече: — Посла никаква нећеш имати, него ћеш само ватру ложити под овај котао. — И с тим враг отиде.

А старац рече: — Е, па кад није другаче, ја хоћу, али само да видим како ће ми бити души. Свети Петар га пусти, па стане пред њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе

Они у рају стану диванити да га не спада живога у рај, али им старац рече: — Ето вам вашега раја, ја ћу бити само са мојим лаћама. И тако стари остане у рају.

и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: — Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже. Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија.

Чобан узме благо, начини кућу и оженивши се стане живети, и мало по мало изиђе он најбогатији човек — не само у ономе селу, него у свој околини није га било.

А пси одговарају својим језиком: — Дођите, да бисмо се и ми најели. Али међу псима бијаше један матори пас, који само још два зуба имадијаше у глави. Онај мотори пас стане говорити курјацима: — Тамо њима то и то!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

На њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, к'о цвет драгоцени, Као престо снова, као живот нада.

Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда.

УМРЛИ ДАНИ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ Још једном само, о, да ми је дићи Испод живота свет умрлих нада; Још једном само, о, да ми је ићи Простором снова под видиком јадâ.

УМРЛИ ДАНИ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ Још једном само, о, да ми је дићи Испод живота свет умрлих нада; Још једном само, о, да ми је ићи Простором снова под видиком јадâ.

Потајна слабост и жудња ка срећи, Скривене мисли у боји љубави, Њен поглед некад све што знаде рећи, Још једном само да је да се јави.

нема, већ идеје саме, Откуд бол слеће, да осећај свије У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости — о још једном само, Да ми је да се моје мисли крећу, Да ми је да сам још једанпут тамо.

да је да се спава. И само каткад, ал' то ретко бива, Њу када видим посред ових зала, Прилази мени нека магла сива, Наговест бледа далеких обала.

Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда. Ноћ у тмини нек служи за дане, За уздахе нису само уста, И мрак има своје светле стране, Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.

У природи има много дана, Мутних, тамних као ноћи крило, У животу има много рана Само зато што је снова било. Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони, Човек

Бојажљиво приђох до прозора твога: Модра, бледа светлост на завесе пала. Иначе свуд пусто, свуд нигде никога, Само преко лишћа ноћ је уздах слала. Под прозором застах.

Јер свак живи у гробу свом, само што неће Да види гроб. Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша.

Где-где само суве сенке голих грана К'о костури од живота, мртвих дана. Свуда земља; видик пао. Влажна тама По звуцима, преко

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ма шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче осећају свој губитак. Тако сам растао са мало поверења у себе.

искористио све оне које су биле под мојом контролом; “праве” слике су биле потрошене, пошто сам видео мало од света само предмете у своме дому и непосредној околини.

Ускоро сам, на своје изненађење, постао свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском. Не само то, већ је све што сам радио било на сличан начин подстакнуто.

Временом ми је постало савршено јасно да сам био само аутомат обдарен могућношћу кретања, који одговара надражајима чула и према томе се понаша и мисли.

Практични резултат тога је вештина телеаутоматике која је до сада практикована, само на несавршен начин. Њене потенцијалне могућности ће се међутим коначно показати.

Не бих дотакао косу неке друге особе, осим, можда, ако би неко у мене уперио револвер. Добијао бих грозницу само посматрајући брескву, а ако би се делић камфора нашао било где у кући, осећао бих се веома нелагодно.

Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом. Сећам се, једно поподне, кад сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са

“ Била је у праву. Тога трена сам победио своју страст, и једино сам зажалио што није била стотину пута јача. И не само да сам је савладао већ сам је из свог срца ишчупао тако да није остао ни траг од жеље за њом.

Касније сам претерано пушио и довео своје здравље у опасност. Али, онда се моја воља потврдила и не само што сам престао да пушим већ сам угушио сваку наклоност према пушењу.

На тај начин сам контролисао и зауздавао све навике и страсти и не само што сам тако сачувао живот већ сам извукао огромно задовољство из онога што би већина људи сматрала лишавањем и жртвом.

превидети да су сви они велики елиминатори који помажу природи подупирући њен окрутан али праведан закон да опстају само најснажнији.

Апстиненција није била увек по моме укусу, али пријатна искуства која сада стичем моја су велика награда. Само у нади да ћу некога преобратити својим поукама и уверењима, подсетићу на једно или два од њих.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Они који су до сада пратили моја излагања, наћи ће сами одговор на ово питање. Наглашавам само да постоје извесни психолошки разлози који иду у прилог мог мишљења да, понекад, усељеник може да види неке ствари

У њој је било мање шљива а више коштица! А да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста.

Од када се памти, идворски Срби су се сматрали браћом Срба у Србији, који су се налазили само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава.

Имао је изванредно добро памћење и изванредан приповедачки дар. Говорио је као гуслар. Не само да је врло сликовито описивао шта се збивало у Аустрији и Русији у време Наполеонових ратова, у којима је и сам

у мојим младеначким осећањима уверење да је борба за право, правду и слободу најузвишенија ствар на овоме свету. Само је љубав према слободи, правима и правди подстакла Србе из Војне границе да оставе своја стара огњишта у старој Србији

у старој Србији и да дођу у Аустрију, где су радо прихватили да живе у земуницама и крећу се као кртице под земљом, само зато да би могли уживати политичке слободе.

Према народном схватању, светлосни зрак је нешто само за себе, нешто као оно што производи звучна струна под гудалом гуслара.

Преда мном је сада било избацивање из школе. Опет ме је спасавао прота Живковић и, само захваљујући његовом угледном положају, мени је било дозвољено да останем до краја школске године у свом разреду, пошто

- Ах, моје дете - узвикну једна старица која ме је чула - не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вредеће ти много више од туцета печених гусака; између осталог научиће те да у страном

У Бечу си, у престоници његовог величанства цара Аустроугарске. - Да - одговорио сам - али само пре два дана су ми украли из једне од ових торби печену гуску у царству његовог величанства, а мој отац ми је причао

Испричао сам им шта ме је потерало у Праг, истичући посебно, мишљење разних људи да сам не само прерастао школу у свом родном месту већ и у Панчеву, али да је главни разлог био тај што ме мађарске власти нису

према мени, а чешки су ме поздравили на свом језику и пригрлили ме када сам им одговором на свом језику доказао не само да их разумем, већ да очекујем да и они разумеју српски поздрав.

Ћипико, Иво - Приповетке

Улице омртвиле и опустиле; рекао би нигде ни живе душе: могао би целу варош оробити, а да никога не сусретеш... Само на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго

Дођох да штогод заслужим... И Божић се примиче, хвала богу! Сви замукоше. Пламен је издисао; часом би само оживио кад би ветар одозго ду'нуо и успирио га. Дим се проредио и приземље се чистило.

Опет је пред заход захладнило. Уоколо је тихо и спокојно. Само се лепо чује чешање и падање маслина и шуњање по земљи.

Близу првих кућа срели се с комшијом Радом и с њиме се здравили. Летимице упиташе за своје и одмакоше журно, само да што пре стигну кући. Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа. Напокон приспеше.

Иду непрекидно, мало говоре; не опочивају, већ хватају пријечице, само да што прво до границе дођу. Браћа не знају куда ће и гдје ће стићи. Не познају стари завичај својих пређа.

на махове издаје се: види се, није му мило што у њ гледају, а не може да их чисто погледа, буни се, па пође на страну, само да им није на догледу.

Па може бити да се с њим још неко крије, биће их и више: Османова браћа богата су, неће штедјети, само да брата освете.

Можеш ли сам? —Слабо... стока тек што се држи... Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити.

брдина с високим нагомиланим кућама одмах с јесени свјетлост је поступно слабија, а сунце се нигда и не показује; оно само што за ведрих дана часом обасја врхове виших зграда, па га се оздо од жеље гледа како се одбљескује на горњим стаклима.

То је умири само за час; узбуђење тјера је да се посвема види, јер јој се учини као да је заборавила како заиста изгледа, и јесу ли

њ на улицу у туђи свијет, и ничему се већ не нада; туга је трга, а из ње се испољује жива чежња за засјенутим градом. Само да јој се повратити откуда је дошла. Цвијета је већ у годинама; давно су се стишали њени дјевојачки осјећаји.

и глас њиове трубе; скрушава се и богу моли, и сређива свакидашњи посао; у тим старим навикама умирила се њена душа. Само кад се деси да се нађе у луци кад пароброд, крцат снажне омладине, креће у свијет, гледа за њим и с лаком сјетом сјећа

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

лингвиста Вилхелма фон Хумболта: око свакога човека његов матерњи језик описује круг и из тог се круга може изаћи само ако се у неки други круг уђе.

Тако се исто сваки од нас налази у некоме културном кругу и из њега може да изађе само ако у неки други ступи. То је неминовност коју би било бесмислено порицати.

неког египатског сељака колики принос те године очекује са свога имања, сељак се озбиљно увредио зато што је већ само постављање таквога питања за њега био знак да га Американац сматра лудим.

Кад се ови дубљи интереси изнесу на видело, разумевање се само по себи појављује. И још једну би појединост овде, вероватно, требало поменути.

између националних култура – култура међусобно удаљених – условљавају потешкоће у међусобноме комуницирању, то се само по себи разуме и непрекидно истиче.

У ствари, само је привидно нагласак на томе чудесном језичкоме здању; оно је важно само као утеловљење индивидуалне и непоновљиве

У ствари, само је привидно нагласак на томе чудесном језичкоме здању; оно је важно само као утеловљење индивидуалне и непоновљиве стваралачке моћи песникове, његовога личноекспресивног „узлета“ у језику.

И колико је само ово настојање индикативно за место на коме се поезија обрела кад се опасно затворила у приватноосећајну сферу.

Забуна, известан, да тако кажем, комуникациони шок и мале експлозије чуђења овде су били неминовни. Сетимо се само како се о Попиној и о Матићевој поезији озбиљно и са мериторнога места говорило као о бизарној прози или срачунатоме

И ево још само један пример како се ритмичкомелодијска „искра извија“ из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни пламен“

И ево још само један пример како се ритмичкомелодијска „искра извија“ из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни пламен“ говорни низ испресеца декларативним везником да: Само пева на Багдали тајни пламен Да бајка да

из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни пламен“ говорни низ испресеца декларативним везником да: Само пева на Багдали тајни пламен Да бајка да недовршена да остаје Да је Ипак (био) живот.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе. САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа. ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу.

Теби твоје не гине. САВКА: Ако је само за три месеца... ЖИВКА: Ни један дан више!... ИВ ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА РАКА (гимназиста, улази без књига и без

ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације? РАКА: Па није само ја, цео свет.

ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити. Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет.

ЧЕДА: Рећи ћемо! ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног одељења. ЖИВКА: Хоћу, господине!

ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник Општине? Охо, мој брајко, само кад се хоће, има ваздан. (На вратима.) Рако! Рако! ЧЕДА: Шта ће вам? ЖИВКА: Да купи новине. Цркох од радозналости!

ЖИВКА: Бог те убио, да те не убије, опет ти! РАКА: Није истина! Ја сам узео само кутију да направим аероплан, а цилиндер сам оставио. ЖИВКА: Па где си га оставио? РАКА: Не знам!

(Плаче.) А ти... ти ништа? ДАРА: Како ништа, забога, још како сам узбуђена; само, право да вам кажем, ја чисто не верујем у толику срећу. ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо.

ДАРА (прекоревајући је): Али, забога, мама! ЖИВКА: Ух, кћери, све друго не марим, али само да ми је да госпа-Драгу свучем са државног фијакера, па макар за двадесет и четири сата.

Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео. ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме. ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново.

ЖИВКА: Е?!... А зашто? РАКА: Па, одсад, кад ме тата истуче, ја само скупим демонстрације, па се раздеремо: доле влада! ЖИВКА: Прегризô језик ти, дабогда!... РАКА: Доле влада!...

(Клања се излазећи.) Пера писар из административног одељења!... Завеса ЧИН ДРУГИ Иста соба, само богатија намештајем, који је без укуса размештен.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Наш модеран роман двадесетог века почиње, не само временски него и суштински, Станковићевом Нечистом крви. Сеобе су још тешње саображене - а тиме су и саодређене - са

Стога за двадесете године није карактеристична само широка употреба слободног стиха него, исто толико, и тежња ка „поетском” или „лирском” роману.

10, послужио је као основица за писање студије о Нечистој крви. Рани текст је само неким деловима укључен у нови. Затим, први покушај да се објасни ритам и синтакса Милоша Црњанског објављен је у листу

Она је и узета као основица за писање студије Сан Вука Исаковича. И, на самом крају, још само напомена да је у ову књигу, према првобитној замисли, требало да уђе још један рад - о Андрићевој Проклетој авлији.

Уместо о нечистој крви, наследном проклетству, написан је роман о Софки, а највише о удаји њеној, којом она не само да мора прећи из једне у другу породицу, него у исти мах са високога (хаџијског) места које јој је припадало у једној

Дакле драма Софкина, у крајњем изводу, није ни само породичнога, ни само индивидуалнопсихолошкога реда него се у њој налазе дубља а скривенија померања у култури.

Дакле драма Софкина, у крајњем изводу, није ни само породичнога, ни само индивидуалнопсихолошкога реда него се у њој налазе дубља а скривенија померања у култури.

Софкина судбина, могу се како ваља разумети тек кад их посматрамо у њиховоме условном свету, оличеном у вароши која се само у неким приповеткама именује, у Нечистој крви ниједанпут, али за коју знамо да је Врање.

заиста тако нешто постоји, може се судити по понашању и по судбини свих или готово свих Станковићевих ликова, дакле не само из Нечисте крви.

вероватно није зато што је већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова судбина служи као помоћна, да је значајна само по улози коју има уз један други лик: њиме, наиме, хаџика Ташана искупљује свој давнашњи грех.

слугу, али ће с њим доћи и пород нежељена порекла; напослетку, затворили су је у кућу и довели Парапуту да целог века само њега двори и чува.

3 Извесна општија правилност не само што се овде наслућује, него се приближно може и формулисати: што је култура старија, истанчанија а затворенија, што је

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Чудан је Шар са својим гредама и огранцима. Крепак је његов не само дивљи чар, но и снага која још држи истрзане остатке старине наше.

Али су ревносни у вери као ретко ко од преверених скоројевића. Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би тој ствари дали што већи значај.

Зато се већ по Броду пеку халве, месе баклаве и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а Горанин научити, било као кувар код каквога јешнога паше, било као посластичар с оне стране

Резил да го не учиниш, зашто — сунет прави детету. Гајле ич да немаш. Само нема такец-вакец: ја тој, ја глава немаш“... Оди, бре стари пес!...

Врве они без оружане пратње, на срећу, овом опасном долином. Неће да изазивљу горске хајдуке нескромношћу. Само је сваки од њих приготовио по двадесетак дуката, а у бисагама поред чутуре са жеженицом по оку најлепша скопљанска

То је сигурно каква потурица из Кичева или Тетова, која се неће зауставити само на пљачкању. Међутим намрштени харамбаша упре поглед изнад њих негде у даљину, па се дубоко замисли, а руком се

харамбаша упре поглед изнад њих негде у даљину, па се дубоко замисли, а руком се играше са голим јатаганом, по изгледу само да нареди да му повију Спасу Чемерикића, те да му одруби самовољну главу. — Али ме познаваш, бре каурине?

Сиромав човек сам, па опет во мој ћемер ће се нађе некој алтан... Само земи мој прстен. До Сењаник има још лоши људи: нека ти бидне он дерудеџија — зашто па један је Суљ-капетан од Гора,

Јер су очигледно показни и омашују на Црногорце и Арнауте кад им је широко око врата. Побожни су само кад Угледају ћивот Светога Петра, а божја вера, уштинуће какву снашу из другога села чим изиђе из цркве још на оном

То им е само поклон од Бога и цара!... Крваво је на души јунаку. Пре три године на Велики петак освануо је у овом истом манастиру

Пропашће се. А Требало је још мало издржати, још само мало, па би стигао дан васкрса. Довијао се он, кнез, са старим протом од сваке руке, али не види никакав над више.

Довијао се он, кнез, са старим протом од сваке руке, али не види никакав над више. Осим у једном начину. Кад би само смео да га помене. Њему, Ивану Војиновићу, тићу од сокола, ришћанину од ришћанина. Кад би смео?...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ на земљи таких места Нема више, само два; Једно ј’ место с једне стране, Друго с друге живота: Мајци под појасом У зачетном добу, То је једно место, —

А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај. — Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар, „Где си, дико, за толико?

Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била. Пустио бих све нек’ иде Својим путем, својим током Ја бих само тебе слушô, — Куд ти оком, ја бих скоком.

Али ја сам песник само, А тај песник сиротâн је, — И ти с’ мораш задовољит’ Овом песмом, каква ј’ да је. 1875. НЕГДА Негда је друкче

И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... И ако је ноћ вечита У што тоне жића дан; И ако је живот ништа, Или само шарен сан; Па баш да се свако вара Мислећ’: „Ја сам на то зван“ — Ипак, ипак благо оном, Благо оном који умре

Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде.

Ту се сплело, ту се загрлило Што те махом и леди и згрева — Прекип страсти и понор пропасти, Што се само у лудилу снева. „То зар ђаво! — викнуше господа, — Те дивоте ни анђео нема...

На пепелу своме Костур до костура — Непреглед. Видим дуге руке Како мичу прсте, Неки само к срцу, Неки само к челу. А неки се крсте.

На пепелу своме Костур до костура — Непреглед. Видим дуге руке Како мичу прсте, Неки само к срцу, Неки само к челу. А неки се крсте.

или није... То ја ваљда снивам. Наједаред гласну Одозгора тамо: „Видите ли, бедни, Ви немате ништа До пепела само!“ Сад још јачи гласи Са висина плавих: „Поспите се, јадни, Сви кол’ко вас има, Пепелом по глави.

— Која вајда од уздаха, Над могилом твога праха? Јесте вајда од уздаха, Ако није ветар само, Ако српским уздасима Твој аманет усисамо; Ако сузе рода твога Буду роса сложне свести, Први цветак из твог гроба

Али има друга жица Што бејаде наша само, Жица пуче, пŷк јауче: Ми се, побро, растављамо! — Ако има надзвездија, Где вечита зора свити, Наше душе, мили

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Богзна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство створена. Но јошт није доцкан, моја лепа Евицкен, само се ти на мене угледај, пак се можеш јошт колико-толико поправити. ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?

Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће! ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу.

ФЕМА: Данас узимам чест ајнодловати вас на ручак. САРА: Благодарим, благодарим! Немојте се само с млогим трудити; ја сам с најмањим задовољна: мало супе и једно парченце риндфлајша. ФЕМА: Мико фо!

ФЕМА: Мико фо! САРА: Али само да је дебело; то је куриозно да ја све дебело милујем, али риндфлајш особито, само ако је добар сос.

ФЕМА: Мико фо! САРА: Али само да је дебело; то је куриозно да ја све дебело милујем, али риндфлајш особито, само ако је добар сос. ФЕМА: То код мене мора увек бити мико фо! САРА: Драго мије, драго мије, то је за мене доста.

САРА: О, ма схèре, имам вам једног младожењу, то вам је младожења, у Паризу нема таковог. Спуштајте само: он је од карактера филозоф. ФЕМА: Вилозов?

Спуштајте само: он је од карактера филозоф. ФЕМА: Вилозов? Ах, молим вас, гледајте, настајавајте, само да би се у њу заљубио; ах, то ће бити нобл! Настајавајте, молим вас. САРА: Тгèѕ волонтіерѕ!

САРА: То ће бити шармант, то ће бити коми фо... А гле, моја Финеска, о бештија једна, да се само не изгуби; ја је морам ићи тражити.

Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.) Сад треба да се свега оставиш; на род да заборавиш, и само твоју срећу да гледаш. Сутра ће те један први вилозоф просити. ЕВИЦА: Филозоф! ФЕМА: Дакако.

Анчице, Анчице, дај мало ватре да се окади соба. Иди украј, не могу да трпим смрад од тебе. ЈОВАН: Само што сам дао крави сена, а како је било кад сам спавао у штали и с вама заједно јео?

ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес... Ти нећеш више радити као досад, само ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме ...мадаме, враг им матери, нисам могла отоич погодити ...

ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе. Добро само пази кад те викнем Ханц. ЈОВАН: Ја нећу да будем коњ, макар ме убили. ФЕМА: То је најлепше име, лудо!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О нек се ветар с биљкама измотава Нека се камење пред невидљивим раскршћем успава Само да л ће на скелету осмех мој препознати? ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ Али не, то још увек није време.

У распеваном пламену ко да га открије Трава расте из његовог имена и спас Једини је будан а само је глас Чули су га ал га нико видо није.

ИИ То могу да објасне само воде које не теку, тај мирни лик када престаје ватра и збивање и почиње кристализација. И мада је супстанција тих

Све што постоји тежи нејасности, Галеб опонаша литице плахости, Што вртлог одрази само вртлог бива; Има ли доказа лепоте померене Чулом у небиће које заодене Обликом бекства стварност што се скрива?

Оспорени свете! Није ли страшан лет који је доказ Празнине у стварима. Цвет уместо ока Исто сунце виде. Слепо слепим само Видети можеш. Залеђени плам Огледало поста ономе што сања.

Трешњо неверице без облика срца Људског, звездане падавице вруће, У пољупцу се ништавност копрца, А пут је само упознато беспуће.

БОЛАНИ ДОЈЧИН Је ли истинито оно што је стварно Ил само влада? Победници беже. Празан је празник биће је утварно Док достојни шетње кроз врт мртви леже.

Свет ће спознати онај ко га мења. Слаби су позвани да постану вође. Дозивај пепео без страха јер нема Пепела већ само пламен који спава У камену мутном што потајно спрема Излазак сунца изнад мртвих глава.

СЛУГА МИЛУТИН Последњу светлост сабласти прате и биље... Употребљив само у сну, свет нас вара! Варницом нежном низ црно ковиље Дожељен предео обузе превара.

Ватра која те види биће скупља Од злата које себе не познаје. Оста само име: доста да се роди Песма у лету сјај далеке зоре.

Понор сумња у њих јер их испуњава; Само су слаби изван опасности. У злочин је умешан и онај ко спава. Никога нема да јакима опрости Што сиђоше у тамни вилајет

горчем што се тобом куне Тужна посестримо чемера и буне Јетких мудраца с измишљена брега Твоје је срце у другима ти само певаш И твоја их празнина све више очарава Опроштена им опорост доснева Твоје је срце у другима док певаш О искри

Краков, Станислав - КРИЛА

Тада би пљачкали и силовали. Редови су ипак остајали мирни, само је и даље звонио одјек оног такта: — Један, два...

Омалени командант са четвртастим, меснатим плећима, окружен штабом на коњима, видео је само оне прве. Војници позади њега видели су како се плави бркови задовољно смеше.

У зраку се боје изгубиле, само је било јасно пијанство и радост. Град и бродови на мору бивали су све мањи. Једино је био велики магични, светли круг

Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже. Глава је била мирна, само су две руке кретале и повлачиле полуге, жице, точкове и ручице.

су један секунд у читаву вечност. Жиц тезале, а лака крилца покретала. Аеро падао и даље, само је сад пад био блажи, клизав. Постепено се реп спуштао. Један потрес затресао је поплашен тице од платна и жица.

— Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко. Пољубац куртизанке испраћа те на фронт. Донеће ти срећу.

— Још једну боцу пива. — Две... – Само да је хладно. – Сад, сад, – глас дерана је пискав. Под кривим наслоном од сувог грања, пред кафаном сумњиве белине,

Једна столица је пала. Суви потпоручник Мија зграбио је шареног ”Метаксу”. — Безобразлук. Не дају ти ни да пијеш... Само се мали поручник са кратким ногама успео неопажено да пребаци на другу страну, где уз прљави зид магацина беху

Свуда дуж рампи црнела се полегла тела као преорана поља. Дуга сенка од станичних зграда падала је на њих, и само се на месечини светлуцало скупљено оружје, крај кога су корачали дремовни стражари.

Војник се сагибао и спуштао нешто пред њега на земљу, а ађутант је набрајао изостале. — Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре.

био је читав пријатан скандал код Тур— Бланша... Андрé, цхер Андрé... како се само војници смејали. Солун је спавао у мраку. Из малог прљавог бара избацили су на улицу пијаног Енглеза.

Једна раскинута лешина лежала је крај разривене јаме на пољани. У селу су штабни официри били још по подрумима, само је преплашени телефонист непрестано тражио вести од пукова. У менажи је млеко покипело. Ипак је све било као и пре.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати.

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим. Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала.

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети

носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само за празнике. „Дакар није Африка!

Прашина. Хотели огромни, тамни, дугачки, са чардацима као у Приштини. Пошта џиновска. На пост–рестант само један телеграм. Стотине и стотине црнаца чекају пред гишејима. Ко их је научио да се дописују?

Ено у дну дворишта жена гола, само са „пањом“ око бедара да би њим држала дете на плећима. Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану.

Свима је заједничко само да своје зубе не престају зашиљавати дрвеним прутом. Њине компликоване фризуре чине их грдно главатим, огртачи су им

Дакар блиста. Лађе се крећу по пристаништу, као огромне, мрачне планине, осветљене само по врховима, заклањајући при пролазу својим тамним масама озвездани град.

Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови најдивљији крајеви дељени између разних северних фараона,

Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није потпуно зашло, беху обрасли травом и високим жбуњем, не сасвим честим палмама у подножју и чешћим на врховима.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Велика гужва због црнаца који се искрцавају у чађаве петролне шалупе, осветљене само лампама против ветра. Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Је л’ живот то: Тирану дворит, њему служити, С јадом се својим вечно дружити, И не мислити, и не кушати, Само слушати?... „Колац ми дај!...“ Повиче он... За кога колац тај?... И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то?

Ма шта ћеш овде, добар човече?... РАДАК: И баш на рону ове провале? ИСАК: Да скачем доле. На ме се земља само мргоди, Идем да кушам срце земљино; Онде ће, ваљда, бити милости? (Нагиње се на провалу.) ВУК: Ово је беда!...

Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само? ИСАК: Да! ГЛАВАШ: Баш као и ја... (Гласно.) Потурчен, можда?... Проклет несрећник!... ИСАК: Не кори, Станоје!...

Проклет несрећник!... ИСАК: Не кори, Станоје!... Ког беда рађа, бедно умире! И какве вере може имати Ко је у силу само веровô? ГЛАВАШ: Сиромах! А што си овде био науман? ИСАК: Да скачем доле...

А и вечери сутон сенасти Покриће скоро уске стазице, Куда пастири — само понекад — Са белим стадом мирно пролазе. Па куд ћеш онда?... Још да си сама! Ал’ шта ћеш под ноћ с овим дететом?

гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô; Још тренут само... и мудра глава Крвљу ће својом бедем мастити! — Ти за то велиш да је несрећа!...

Погледај, душо!... Само погледај!... СПАСЕНИЈА: дивота! СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор? ГЛАВАШ: Па ништа, бако, Хвалим вам само моје

Само погледај!... СПАСЕНИЈА: дивота! СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор? ГЛАВАШ: Па ништа, бако, Хвалим вам само моје дворове, Не би л’ у мене дан-два остале. Та ја сам жудан госте примити. СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!...

Ил’ ако мислиш Просијак да ће боље пристати, Ти торбу о врат, штаку под паз’о, Па путуј, брале!... Само похитај! Знаш да је Радак доле на скели, Да за Продана спрема прелазак, Па зато хитно свршуј посао!

На посô брже, лека лопужо! (Витла голим ножем по ваздуху.) ЈАЊА: Сад... сад... сад! Само да зовнем момка у помоћ. Порфирије, хе, еј!... Сад, Раде, сад! Та склони ножа бритку оштрицу, Да лакше дахнем!...

ПОРФИРИЈЕ (обзире се плашљиво): А ну!... Него учиних неку штету бегу из Вучковице, те једва главу изнесох!... Само ћут’, да не опази овај погани Цинцарин, што ли је... Те се сад врзем око Дунава, кад узморам... знаш!... Пст!

ЈАЊА (у себи): Десет вампира да вас гледају — Нека им на част очи испадну! — Ја само да вас нисам видео!... ВУК: Два, три ли сата беше по поноћи; киша и мрак, само што муње светлуцају...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

По мишљењу стручних људи управо само су две могућности. Турци или ће поред свију тешкоћа продирати од Тимока на Луково и Бану, старати се да освоје ова

Други план био би овај: да Турци напусте освојене пределе на Тимоку, да оставе само у Зајечару и Књажевцу утврђене појаче посаде, а сву осталу Ејубову Војску да поврате натраг Нишу, ту да се сједине са

Истина, код Тешице подигнути су још у мирно доба за време логоровања неки шанчеви, али то је само једна линија и кад би она била пробијена, Турци не би даље наишли ни на каква утврђена, ако се не би на брзу руку у

Од Хрватовића вест да се Турци на целој тимочкој линији повлаче, да су Књажевац напустили и оставили у околини само слаба одељења нерегуларне черкеске коњице.

Ту човек наједанпут осети да пред њим и пред сваким појединцем стоји велико дело које це само сложним, укупним силама може повољно решити; човек це наједанпут осети зближен са свима личностима које га окружавају,

Не знате како је то добро, и како се човек лак оцећа кад се јутром мало прихвати, али само мало; иначе поквари ручак.

Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе. Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту. Дакле, Турци су већ продрли преко границе.

Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке.

Ја остадох да дежурам у канцеларији. У целом је дому владала мртва тишина, само се у авлији чуло одмерено корачање стражара. Отворим прозор И погледам напоље у ноћ.

Кукавни деда Стојане мој! Ти си само један од стотине, од хиљаде оних, који данас овако исто цвиле горко уцвељени, као и ти...

На први поглед цела борба чини утисак некога неизмерног хаоса, где се само пуца и громи, халаче и убија. Но мало помало почињеш се разазнавати, и што дуже гледаш, све јасније увиђаш да у ономе

Пушке су гроктале као са неком злобом и пакошћу. Кад човек зажмури, и ако може само за тренут да заборави да је ово борба, пушчани пукот учини му се као лавеж хиљадама злих паса који с неописаном

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Пуне очи жара; Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише; Што би знало чарне Не склапати очи Грлећи, љубећи Три божије ноћи.

Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути.

И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда сине, Ао рајска милото! Ноћца бајна, нема тајна, Само звезда шапће сјај. Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај.

црква, Увенуло цвеће по гробу се њија — Кâ да га је љута отровала змија; Побегле су тице од сува растиња... Само још у цркви мали жижак тиња. Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?

Још се моли Богу тамо, Благ да опрости, Што ћу љубит’ тебе само Целе вечности. ИX Рузмарине, не мириши туди, Да се моје злато не пробуди, Само цвати на дикини врати, — Дођу л’

ИX Рузмарине, не мириши туди, Да се моје злато не пробуди, Само цвати на дикини врати, — Дођу л’ свати, ти ћеш мирисати. X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала?

Иди, иди, ја му рекох Слободна је ноћ, Та задржат’ не могу те, Слаба ми је моћ. Само сакри јаду трага, Та сакри нам вај, Немој да те позна драга Да си уздисај.

Све, штогод сам досад волô, Тим сам само тебе сневô. Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. ХВИ Ој, месече, много ми је криво, драгу си ми у

Ох, сачувај, благи Боже! XXІІИ Та не бој се, није тако, Облачак је само био; Сад погледај, куд год хоћеш, Цео свет се разведрио.

Зачудих се, откуд тол’ко цвећа, Цео врт се преселио амо! Ал’ ми цвеће тијо проговара: „Не чуди се, то је у сну само!

“ Не знам, драга, онај санак, Сећати се немам кад, Не знам, јане, онај данак, Само љубит’ знам ја сад. ЛВ Село је сунце јарко, А ноћ се спушта тијо, Ох, благо оном, ко се Уз драго своје свио.

Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију. ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби. Каже: „Ја њихов вечерашњи налет не бих могао издржати.

И ма како се ратна техника у будућности развијала, ипак, у основи, остаје на бојном пољу само и једино човек. А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема.

Са наше стране није планула ниједна пушка. Људи су прислонили пушке на рамена, прсти су били на орозу. Видело се само непомично камење. „Осматрај, осматрај!“ — чуло се како шапућу десетари. — Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље!

Видело се само непомично камење. „Осматрај, осматрај!“ — чуло се како шапућу десетари. — Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље! — говорио сам полако. Настало је напето ишчекивање.

Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове. Међутим, овај потпоручник је доказивао да је извршена само смена. Али... ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције.

Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут. Није то само једна планина. Сплет планина.

— пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује. Чудим се оној двојици што му уопште одговарају. — Тако... око педесет метара — вели Предраг.

Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“... Ура! Ура! Уре! — Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење. Готово ме затрпа. Чују се јауци. Мигољим да се извучем.

“ Сећам се добро... Први је излетео неки наредник Иван, вичући: „За мном, браћо!“ Али само што рече, погоди га метак из непријатељског рова и он паде. „Ура! Ура! Ура!“ — јекну сада још силније.

— Молим те, ти ништа више не дискутуј са њим. „Комисија“ је стекла своје убеђење, и на крају ће донети свој суд. Нас само интересује шта сте ви, четници, радили по заузећу врха Кајмакчалана. — Шта смо радили?... Хм!

До врага!... Још нам и то треба. А ми немамо ни маказа за сечење. Од хране имали смо само хлеб и конзерву. Чутурице су нам биле празне. Нико не зна где је извор.

Седим и размишљам, услед чега потиче ово моје тмурно расположење... Хтео бих да забавим пажњу ма чиме, само да не мислим више. Посматрао сам једног четника коме се у цеви заглавила чаура, па никако да је избаци.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

уметничке егзистенције; трагајући пре за њиховим обично до краја неоствареним намерама него испитујући њихово неретко само чемерно а редовно фрагментарно стихотворство, поново њега самога ради.

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње.

Бранко је први савладао вешто што је свима њима остало до краја недокучиво. Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује: антологија старије српске поезије.

недостатак истовремено што своје време редовно упрошћавају и улепшавају јер им прећуткују баш заблуде и слабости, а не само разноврсност непотпуно изражених или и неостварених уметничких тежња: о тим слабостима, заблудама и разноврсности

и насталу, у Карловцима, баш у Бранковим Карловцима, тачно у годинама Бранкова ђаковања у њима, а од које овде бележим само њен далеко најчеднији одломак: Фалиле се карловачке фрајле Да је лепа у Карашу трава.

Антологије упадљиво региструју само несумњиве успехе и истичу само победничке врхунце; неуспехе не осветљују и не објашњавају.

Антологије упадљиво региструју само несумњиве успехе и истичу само победничке врхунце; неуспехе не осветљују и не објашњавају. Оне дакле своје време не приказују сасвим истинито.

Лажу антологије. Ни ова овде није без тих недостатака. Зато, ко би само по њој хтео судити о узроцима многих појава у нашој књижевности од пре стотину и двеста година, као и о несумњивој

двеста година, као и о несумњивој кризи у којој се та књижевност налазила непосредно уочи појаве Бранкових песама; ко само по њој хтео закључивати шта се све у нашој тадашњој књижевности покушавало и којим све правцима немирно кретало, нашао

Наравно да такви подаци, укључујући Бранка чвршће и логичније у развојни ток српске поезије, чине његову личност не само јаснијом и ближом, него и већом.

О веј, ветре сладак! И, вејући, натраг Одлети презнатно У Стиг, поље златно: Нек' барјак твој само Трепери онамо. Нека на Морави Довека борави, Као жубор класа, Звиждитељ твог гласа, И росом окива Злато њених њива.

У тој поезији тако се споро и бојажљиво помаља и оцртава домаћи пејзаж: једва да га, живот, и има. Треба само упоредити песму Никанора Грујића Постанак Стражилова из год. 1842.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Шта рече?... Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали.

(Леонардо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: (гледајући за њим): Жене сте сви! — Само што вас свемогућ нагрди Рутавилом мрких наусница, Што крепкошћу називате мушком... Овде је моћ!... Ил’ није?...

— Та само једна кап — Витезова ће купит хиљаду Да својом крвљу плати порезу Што од Венеције иште Бајазит... ДРУГА ПОЈАВА У

А усхте л’ само да се насмеје — Да те оживи, да те пробуди, Пољупцем да те опет залуди! ВУЈО: Млада је, па се и набијели... КАП.

ти се оним престолом Са кога свемилостивна рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један, поглед, загрљај!... Убиј ме сад!...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Станиша! СТАНИША: Брате! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад... ЈЕЛИСАВЕТА: Ех, клетво моја! Само доста је? И још ти није много, премного, Венчаној жени теби на очи Кад поругама гадног језика Срце раздире?...

И још ти није много, премного, Венчаној жени теби на очи Кад поругама гадног језика Срце раздире?... „Доста је само?

СТАНИША: Ћут’, жено!... Да ниси жена Ал’ и кô жена — Само да ниси жена Ђурђева, А мушкога би гнева ударац На безобразном ти прснô образу. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не даље!

РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ, Само Латине — не! ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији. РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше?

ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији. РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше? Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ. ВАВИЛА (за себе): Неверни Тома!

Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе. ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао?

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па ко је оклоп тај? РАДОШ: Ми! КНЕЗ ЂУРЂЕ: И ми ћемо се онде борити Где се застава само подигне Противу скота, противу Турчина. ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

ЈАБЛАН Одавно се ухватио сумрак. На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе, расуте по челу.

Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме. — Само шјутра! — Трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.

Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги Мој Јабо — само шјутра! У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно

Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги Мој Јабо — само шјутра! У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање.

Је ли тако, браћо? — Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој! Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се.

Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини, од зелених шљивика кроз које стрше. Само се гдје-гдје бјеласка нов кров.

Један тренутак — па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се. Само, тамо далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило.

Стиснуо се, погнуо се — помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо!

Али, онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти

И сва се чељад заплакаше, зајаукаше. И Рели се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну: — Не плачите, не јадикујте, дјецо моја!

са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском И писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи.

Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

како месец млеком брда купа И сањива роса јутром с ружа капље, И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само сумор шаље. О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником?

Молитвом, коју мој Бог само чује, Дижем се изнад луциферског беса, Чаробних мага и сатирског плеса. (1910) МЛАДОСТ Ја знам само хоћу, а не

(1910) МЛАДОСТ Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на

А светлост камо да из магле црне Води нас Богу? Бога, Бога камо? Истина ваша и наука нова Вечито гробље умова је само, А над њим сјакте Вавилонска слова.

светиње брзо прах тајне је спао И осрамљен идол дрхтао је блудно: Он је ниској страсти име Бога дао; Страст у њему само буктала је жудно. — — ''О, разблудна тајно, што не оста тајна? Зар и ти мораде расветљена бити?

О, Господе, дај ми оне људе вере Којом Давид негда вероваше у Те! Господ ћути. Мрак се само јаче стере, И празнина зјапи и небеса ћуте. Но ни тебе нема, мој жељени Боже. — — Па зашто разумем целу васељену?

Проклети предаци! Умом пуним леда Сахранисте срце, што сав живот значи. Сад из мене само Ум слуша и гледа; До наготе гадне сваки Идол свлачи. Да.

А док ветар звижди на пољани, Бога моли Југовића Мајка. Камен ћути и небеса муче, А сотона само из прикрајка Са смехом јој пружа пакла клуче... Бога. моли Југовића Мајка.

Бог истине само пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара; Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе од кута до

И све ми се чини: то смо негда чули, И чекамо дан да златне кише пљусну; Само нема Прошлост своју децу хули, Док Будућност празна тутњи као у сну.

моја рука крадом перо такне, Твој осетим стисак, задршћем без јава, Цео зид се један кô завеса смакне И ја видим само ред смрвљених лава.

Ноћ византијска, сладострасна, иста Кô она кад се роди Господ Нови. А само сенке с лицем кô од лима, Последњи борци царевине штуре, Чувају куле и зидине суре; Као прост војник, цар је њихов

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем. Носем ће да га напише, само кад хоће. АНЂА: Откуд ти ово писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Донео поштар. АНЂА: За њу? ЈЕРОТИЈЕ: За њу, дабоме!

Он само на крупно хвата. Његова је струка политика и на њој, боме, добро зарађује. Највише зарађује на династији. За њега је ди

(Чита опет у себи.) Не знам! (Мисли се.) А да ипак не значи нешто, само врло завијено речено, а? И то можда врло важно? ВИЋА: И ја бих рекао.

никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се... МАРИЦА: променило се само место и ништа више. АНЂА: Какво место? МАРИЦА: Па тако.

ЈЕРОТИЈЕ: Има и држава да разговара са мном насамо, а држава преча. МАРИЦА: Мени је свеједно, само да се после не кајете! (Оде у леву собу.) АНЂА: Ствар је озбиљна...

ВИЋА: То тако ви кажете, а девојка? ЈЕРОТИЈЕ: Девојка има да ћути и да слуша родитеље, само ако ми помогнеш да ухватимо ово лице. ВИЋА: Ако мени само поверите ствар, ја ћу га ухватити.

ЈЕРОТИЈЕ: Девојка има да ћути и да слуша родитеље, само ако ми помогнеш да ухватимо ово лице. ВИЋА: Ако мени само поверите ствар, ја ћу га ухватити. ЈЕРОТИЈЕ: Добро, да ти поверим, ал' како ћеш да га нађеш?

Јесу ли сви чиновници овде на окупу? ВИЋА: Сви су, само је г. Жика „отишао у срез”. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад, шта ће у срез?

Што је чисто, прође кроз решето, а што је сумњиво, остане па се праћака као рибица у мрежи. А ја само бирам. (Тобож вади из решета једно лице.) „'Ајде, голубе, најпре тебе!” Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре.

А ја само бирам. (Тобож вади из решета једно лице.) „'Ајде, голубе, најпре тебе!” Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре. Мора да призна, иако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?

(Љуби је.) АНЂА (изненађена): Да ме пољубиш? Шта је теби, дете? МАРИЦА: Једну реч да ти кажем само, па ћеш све разумети. АНЂА: Једну реч? МАРИЦА: Ђока! АНЋА: Па шта? МАРИЦА: То што сам ти казала — Ђока!

Ово је тренутак кад држава тражи од нас да сви будемо будни. ЖИКА: Па ја бих могао... само... ЈЕРОТИЈЕ: Само би заспао у првој општини и онда ко зна кад би се пробудио.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Поближи увид у прошлост српског књижевног језика показује да се не само у речничком фонду језика и његовој синтакси него и у његовој морфологији и гласовима огледају све битне промене у

српског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током времена али су у средњем веку само у ограниченој мери смањивала разумљивост. Та чињеница није била само предност.

Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом

О Богу сте могли говорити, и Богу сте се смели обраћати, само посвећеним црквеним језиком. Профани језик био је прихватљив само када је реч о профаним темама.

Профани језик био је прихватљив само када је реч о профаним темама. Уствари употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим

Све до 15. века једини друштвени слој са ширим образовањем било је свештенство. У његовим рукама налазила се не само религијска књижевност него и ерудиција, Чланови клера су се у свакодневној богослужбеној пракси служили црквеним

Почетком 19. века у српској књижевности остала су практично само два језичка израза: славеносрпска мешавина и народни језик какав је увео Обрадовић.

Оно се смело задржати само у најнужнијој мери, и то стриктно прилагођено гласовној и обличкој структури српског језика.

Противљење конзервативаца било је за младе само разлог више да се одушеве пркосним новатором Караџићем. Утицај свештенства у српском друштву и даље је опада, а на тлу

Српске земље су не само западније смештене него је и њихов велики део припадао претежно католичкој Аустрији. У једном погледу Караџићева

Уједно је омогућено да хрватско национално опредељење продре у пределе који су дотад имали само регионалну свест, а по језику су били неупоредиво ближи Караџићевом српском говору него хрватском кајкавском наречју,

Разиграна машта појединих писаца водила их је у експерименте, не само литерарне већ и језичке, док су други неговали сажет, прецизан израз у којем је све било функционално и ништа излишно.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком пробија, Пламенита муња опали јој лица, Да већма потавни, срамна проклетница!

Ено ми дворишта, ено дворских врата, Примиће ме у двор, страна, непозната; Одмор ће ми дати, то ми само треба, А благослов на нас бог шаље са неба!... У Подгорицу 1857.

И све немо ћути, не миче се ништа, Та најбољи витез паде са бојишта! У срцу се живот застрашеном таји, Само ветар хуји... То су уздисаји... А славуји тихо уз песмицу жале, Не би ли им хладне стене заплакале.

1857. ОРАО Близо до неба гора је чарна, Не треба орлу тек један лет, Само да пусти крила немарна — Презрô је давно презрени свет. По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол!

Немојте трошит руже убаве, Китећи њима мој вечит дом! Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858.

Да сте ме вид’ли — то да сте само! Ал’ онде, знајте, не беше роб! Убојне сабље кад потрзамо: Победа! Јуриш! Ил’, боље, гроб!

А ја пијем, јоште пијем — У том ми се срце пара — Ћутећи се само играм Љутим врхом од ханџара... 1861. ПАДАЈТЕ, БРАЋО... Падајте, браћо! Плин’те у крви!

КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз густо грање!

Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање; — О, лакше само кроз густо грање!

1861. ЉУБАВ 1. Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој! А осим тебе никог, До само народ свој. Он ће са мачем доћи Кад куцне један час — Отеће стару славу, Добиће нови глас.

Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?...

И само дотле, до тог камена, До тог бедема — Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишин

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И не виде га, жарки стуб, и не чују. Он труби, труби у предвечерје страхобни руб. И видим, само што пагубом не букне кужна олуја. И чујем, само што страхобно у складу не захори Алилуја.

Он труби, труби у предвечерје страхобни руб. И видим, само што пагубом не букне кужна олуја. И чујем, само што страхобно у складу не захори Алилуја. ТРАГ Чудно ли ме слободи ово, чудније ли веза.

Тешко ми срце, превире тишина у вино, до дна искапи. Јер није ово сетва, кукољ ни клас. Пјани ћув само прôђе и зашумело. Ослушни, дозивам, спи рођени пој. Иза сна сну дубље буде пробуђење.

ИИ Отврднуло је, уздрхти чудно, превршиће. И за кап само, и за кап, неизречје ово у реч, смаком потопило би створа, смаком твар. о мируј, мируј.

О, трикрат сува би листала грана, трикрат би око трулог пања намотало лета, колико вину и њој. И само и само смежурава рука о дојку. Не гукну, сејо, новорођенче на њој.

О, трикрат сува би листала грана, трикрат би око трулог пања намотало лета, колико вину и њој. И само и само смежурава рука о дојку. Не гукну, сејо, новорођенче на њој.

Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало. НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.

5 Ходим, јер ходило туда. Залуду стази те кривуда, плаветној залуду мети те обриче чуда; ход овај само ће донети, без јесени зиму, лето без пролети. 6 И знам, и леди ме знање — штуро је ово, стопа у стопу ткање.

ЂУРЂЕВА ПЕСМА (І) Нећете ме? О, да је по вољи само грешних нас, ни себе самог, грађани, не бих ја! Знам од којих сам, и ко, и колико могу, и шта, усхтеднете ли ви,

Ничег се не бој, у вечног ти уздање. ИИИ О да су ми голубице крила, Пустињи би однео ме лет. У гробу само зар ћу наћи мира? Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

МЛАДЕН И Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.

И заиста, заситивши се, не дижући се од софре, већ само одмакнув се и истресав мрве из скута, одмах би се изваљивао и спавао.

Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата. Са капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци

капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци трема и тамо унутра у полутами кујна, собе.

Са тога горњег спрата видела се не само цела улица која се својом кривином, крововима час ниских час високих кућа и димњака, ширила и губила у њивама, него

Знао је само да су тамо, у собама, најскупљи пиротски ћилими, сребрни зарфови за шоље, кондири, иконе из Рила, Пећи, Свете Горе, да

Све требало да се распрода. И онда, тако се говорило, баба кришом, не говорећи никоме, сама, само с једним рођаком, и, како причају, преобучена у мушко одело прешла границу, отишла у своје родно место тамо око Пећи и

И тако све спасла. И од тада све она узела у своје руке. Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи. Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао.

Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер она, баба, једном засвагда учинила

А када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико то значи.

И нарочито она, Ката, која је била најмлађа од свих сестара и готово била остављена само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале сестре, старије, већ у годинама, гледале себе и спремале

Оне излазиле и стајале на капији, оне се виђале по славама, свадбама, док она једнако била унутра, у кући. И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

са собом угледаће [на првом белом волу кога сретне] ђавола са [црним] штапчетом; он треба да уграби ђаволу тај штап (само при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том месту никада

Б. л. сади се чим се чује да голуб дупљаш виче: »клилук« (СЕЗ, 32, 10). Он се сеје преко Беле недеље, »макар само једна леја« (СЕЗ, 14, 32; 19, 33). Не сеје се у »расипан« месец (СЕЗ, 19, 11).

и Хандw. ДА, 3, 1490 и ЗВВ, 8, 61). Понекад се б. т. само кади болесник, а никако се не кува (СЕЗ, 14, 68). Нарочиту снагу има б. т. убрана на Ивањдан (ібід., 67).

У околини Сокобање забрањено је сећи брекиње — »све сеци, само брекиње не« — »зато што је Исус разапет на б. дрвету: сва друга пробали су, па се ломила, а б.

Дим.). Дрво, и кад само падне, на огањ се не меће (Ст. Дим.). У штавичком срезу (на путу Нови Пазар — Рожај) мртви се сахрањују у »кораби« од

Ђаво, кад је украо сунце, обесио га је на б., да светли само њему (СЕЗ, 41, № 163). Буково лишће употребљава се као лек за очи (ГЗМ, 20, 1908, 355).

Нека ми изађе на сан!« (ібід., 643. Слично гатање и у ЛМС, 139, 87, само што ту В., пре но што се метне под јастук, треба три пута обнети око куће).

(ЖСС, 326); понекад се у њега забада г. трн пред само спуштање у раку (СЕЗ, 13, 1909, 447). Довољно је да се испред вампира стави или макар да му се само покаже г.

трн пред само спуштање у раку (СЕЗ, 13, 1909, 447). Довољно је да се испред вампира стави или макар да му се само покаже г. трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г.

трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г. грана мора се иза мртваца држати у кући макар само једну ноћ (ЖСС, 345). Да се мртвац не би повампирио, забадају се такође у гроб г. шиљци (ЖСС, 343).

Кад се стока враћа из планине у тор, домаћин је броји шибљиком само од леске или д. (Врчевић, Помање, 50). Исто тако терају се краве само таквим шибљикама када их гоне бику, па ако се

(Врчевић, Помање, 50). Исто тако терају се краве само таквим шибљикама када их гоне бику, па ако се гони д. шибљиком, отелиће мушко теле, а ако лесковом, отелиће женско

Ћипико, Иво - Пауци

Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме санесе. Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и капљама тога приморскога питомога

—Хоћу, Пречисте ми дјевице! Часом ћуте, ослушкују испод кабанице свој испремјешани, топли дах. А око њих све ћути, само вјечита ријека шуми ...

У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу билежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.

Војканов син, Радивој, момче ониско, окошчасто; али врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели Божици, што над Радом стоји: — Грије ли те како Раде на овој зими?

Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има.

Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па као да си даровао! Платиће на јесен, пошто газда зацијени. — 'Вала ти, господару!

—Немам, господару, новаца... —Чекај, будало! Не нагли! Кад погодиш, а гледај погодити за мало, ја ћу ти дати новце, само треба да радиш паметно, да се нико не досјети. Петар оклијева и нешто прогунђа кроз зубе. —Што си забринут? Што је?

— Вријеме је да се пође, — вели, и помисли: „Ионако их је вино добро прихватило!” — Купићу ваше дијелове, само да могу Илију гонити ... Однијеће ме враг али нека, — парбаћемо се.

Је ли тако? Добро је! Иди, Петре, јави се биљежнику; наћи ћеш га у штионици, игра карата; нека дође само час... Петар оде, а писар опет сједе и пише. Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити.

Петар оде, а писар опет сједе и пише. Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити. А попунивши га, диже се и пође к прозору.

Жена испи заостало надушак. —Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио! —Што ћеш овдје? — упита је Раде, само да нешто рекне. — Сада сам, болан, стопањица; умрла ми свекрва! Ћуте, а види се, жена би разговарала.

—На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан. — Не велим ја ... Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и боја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под литице.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Упита ме и за нашег игумана Макарија. Одговорих да је игуман тешко болестан. Макарије Само ја знам да је Доротеј стигао овамо да ме излечи.

Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок. Сенку оног другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао.

улазили и излазили, говорили нешто, привијали му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове, али мислим да су му само горе чинили. Нико од нас ништа не зна о ранама.

Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује. Прохор Чим сам видео Доротеја како улази на капију, знао сам да ће се нешто променити

кува живинске изнутрице с млеком од магарице, по цели дан се ужурбано мува по околини и копа по земљи, тражећи корење само њему знано. Не претрже се нарочито у молитвама.

Храм твој постао је тужна кућа из које се само плач чује. Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом. Димитрије Опет тај Прохор.

Јешће само корење, плодове купине и печурке. Збиља, отишао је тамо а да са собом није понео ни мрвицу хране. Кажем није га народ

Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао лично на Кулу као да пркоси. Зар се није говорило да је на самрти?

Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и

Колебам се око једне ствари: да ли да му кажем све оно што сам дознао о властелину. Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац. Он је од оних људи који мисле да сав остали свет не види ништа кад они зажмуре.

Лауш је на то одмахнуо руком и процедио да у такве будалаштине верују себри, а да је он племић и војник који верује само у Бога и у свој мач. Јевђеније се није дао збунити. Виле постоје, рекао је.

Тако се и догодило. Кад су довели Јању коју су нашли у једном селу код Ариља, Јевђеније је само занемео. Видело се да му се грло осушило.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

Сумрачак пада; тишина се свија, У милу тоне васиона сва; Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је - само нисам ја! Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна!

1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва. 1881.

Ах, за мртве ко да мари? Само гавран ту шестари; Ал' се и он брзо вине, И губи се у даљине . . . Што се мути зора сјајна? 3ашто тужи цура бајна?

НА ВЕСЕЉУ (УСПОМЕНЕ) Већ бурни данак тоне, гле, Што нас је бригом сламô Све живо ћути, сања све, Топола трепти само. И тајна сила, света моћ, Расипље свете жŷди, И небом трепти тиха ноћ, Царица бурних људи. Весело, друзи!

Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај!

Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема, И само час по час зајечи шарена дола Од шкрипе точкова колских.

Све грли мир и сан. Покашто заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода жуборећ

Нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ, Одјек се губи, сустаје и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ! В Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, Очајне сузе помуте ми поглед, у души сине заборављен чар.

Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку... Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта

свет; Где хладни Бореј дŷше, и снегом засипа равни; Где славуј не пева слатко у тихи сутон и тавни; Где црна бреза само, под ветра студеном руком, Кô тајни призрак се ниха, и тужним шумори звуком.

Ил каткад само тек звиждање јасно се чује и тежак, промукô глас. То ловац пролази селом, и брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покри

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Као год што бајке треба причати деци само у сутону, када их она гутају разрогачених очију, са језом и веровањем, тако треба и о свету и његовим тајнама говорити

Још пре сто година, када су наша знања о свету била само малени део данашњих требало је богоданим вештацима Хумболту и Арагоу по четири дебеле свеске за такав посао.

Од старог господства остали су на згради, која је у светском рату добила два топовска метка, само трагови. И моја соба у њој сада је само скромно, али угодно уточиште.

И моја соба у њој сада је само скромно, али угодно уточиште. Пространа и висока ограђена дебелим зидовима, који не пропуштају ни звук, ни жегу, ни

згодна прилика да Вас, драга пријатељице, упознам са најзанимљивијим личностима овог духовног царства, а сада бих само хтео да са достојним признањем напоменем два нарочита украса моје собе за рад.

При таквим путовањима облачим научне чизме и видим само оно што је наука докучила. При том изгледам сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла

То значи: не мењати свој просторни положај, него се само у времену кретати у прошлост. Ваља, дакле, да се вратим у своју наслоњачу.

Та путовања која сам до сада предузимао из моје наслоњаче била су само излети полетарца из свог гнезда. Сада, када знам да ћете ме Ви, драга пријатељице, на мом лету пратити, ширим своја

планове старих градова, Вавилона, Атине и Александрије, правим прибелешке, јер хоћу да Вам на нашем путу покажем само оно што је научно утврђено. Нека уобразиља покреће наша крила, а буктиња, науке нека нам светли кроз таму.

државе са огромним престоницама, као што су Ур, Нинива и Вавилон, које су некад биле чуда света, а од којих стоје сада само рушевине.

Херодот прича да је кроз тај зид водило сто бакарних капија, новији асиролози мисле да их је било само осам. Нећу да се уплећем у ту распру историчара, јер за нас је довољна само још капија да у град уђемо. Ено је онде!

Нећу да се уплећем у ту распру историчара, јер за нас је довољна само још капија да у град уђемо. Ено је онде! То је славна иштарска капија - познајем је из Берлинског музеја.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

То само потврђује чињеницу да су се, бавећи се школством и интересима деце, аутори окретали књижевности за децу, било да су пре

/ Управо је скројен за те,/ обуци га, а што не би?/ У пола га цене дајем,/ ником другом - само теби./ Рукави су, велиш, кратки,/ а већ нема мане друге;/ рукави су, брајко, добри,/ но су твоје руке дуге“.

Ршумовића који беже „само да се склоне“ „у неку слободу“ и сведочи о снажној актуелности песама за децу Ј. Грчића Миленка.

… О, сироче! …“ Само човек, тврда срца, Мирно слуша, хладно ћути; Тек од глади кад премине, На гробу ће уздахнути. Априла, 1876.

Априла, 1876. ОРАО ЂУРА ЈАКШИЋ Влизо до неба је гора чарна, Не треба орлу тек један лет Само да пусти крила немарна – Презро је – давно презрени – свет. По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол!

МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје село, Буди ми весело!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете. Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости! — црква? (Слуша.

Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«. ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко?

Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је.

ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава. А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли? ТАШАНА Слушају!

а сада да је мање... ТАШАНА Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу. ХАЏИ РИСТА И отац ти, и он треба да зна: да не буде мање, да сељаци, чивчије, не

СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш. Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ).

Сада сте поздравили вашега тату. СТАНА (одводи децу). ТАШАНА (слушкињама): А сада идите ви. Само брзо, да на време стигнете на гробље! СЛУШКИЊЕ са корпама одлазе. ТАШАНА остаје сама. Мрак пада.

Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се излуди!

О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам. Само знам да не могу више. Не могу више да овако издржим. Ох, излудећу од страха.

Све удесим и разместим онако како је још покојни газда уживао, па само да она сиђе с децом, и тамо седи, раскомоти се; али она неће.

И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука. Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је.

(Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник. Ако уздахнеш — покојник; ако удишеш, што год помиришеш — опет све на покојно, на мртво.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Надимак тај је био и остао само случајна и споредна ствар у животу мајстор Костином. Некада свима у варошици познати Костица шнајдер био је мало,

четвороугаоне столице без наслона с којих се они сатима не дижу, и које им кости стружу и бутине пресецају, па сироти само одлажу ногама. Главе вечито погнуте.

која је прешла у варошицу и ту се утешила удавши се за древног пушкара; и тај пушкар, некада први момак, а на крају само фирмоносац радње коју одавно воде његови ожењени синови из првог брака.

Све је то он носио у себи као неку тајну. Једаред само повери се послужитељу читаонице. „Знаш, кад тако читам о Србији, Босни, Црној Гори, а нарочито о оном Санџаку, који

Тачно је осетио мајстор Коста моћ шора, и да не може ни од даље од шора. Не само да је у њему остао, него је, некако кад му би четрдесет година, у том шору и кућу купио.

Извлачио је батине Риста, и дизала је руку на њега само мајка. Мајстор Коста зарије прсте у врат и образе и бежи. Постепено ослабише живци, и он тек тресне маказама о тезгу

Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас. Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама.

Ето, с тим гласом не само да се реши питање Срећкова занимања, него отпоче одмах и чудна његова самосталност. Одвојио се и од куће и од свирача.

И Сека је повучена са оног првог плана на који паланчани тако радо истурују своју децу, само ако икако могу. Још побољева, нема радости од ње. Није ни лепа девојка. „Мираз ће имати, то јој је све” — говори шор.

Постаде везиља. „Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у

” И сто таквих чуда. Са оружјем је живео, само оружје ценио, израђивао ванредне пушке. Дође му Женско друштво по прилог, а он, пиштољ.

Па и мој Риста као мало заноси. А жена му добра, и кућица лепа, и деца као јабуке... Само, фабрика, ако ћете мене питати, богами, чини ми се у тамници сам био док је прођох.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин

јецати и плакати, и ахова, и охова и ухова преко очију прометати, данас ћу да вам представим једног јунака који је само за јуначким стварма тежио, пуцао, трчао, јашио и на заповест судбине сав свет обишао, нота бене, по мапи.

Говоре о стварма и језику који се само у књигама находи, и свађају се је л’ царствовало дебело јер пре тисућу година у славенској литератури, или не, а

Истина, млоги пишу и говоре о оном о чему ни поњатија немају, али то су само учени људи, или назови философи, од који ништа сакривено није остало, који свашта знаду, и који се у разговор упуштају

»Доста, г. списатељ, доста, фала вам на књизи и аратос! Ево вам јошт форинте, само нас не терајте даље да читамо. Ви нас поштено с огрижајима поранисте. Све крпеж и огрижај.

Истина, она која роди, а не доји, као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се њој не покорава, није ништа друго него невоспитана

Ви се тешите само што сте добро воспитани и што децу вашу дојкињама препоручујете, а паорке оставите нека паорски раде.

Прво својство, које се раније млого од други указало, било је несташтво. Не само у месту гди је он пребивао, него 20 миља унаоколо приповедали су људи о њему као о неком чуду, крстећи се и дивећи се

грешим што детинска нашег Романа дела мојим читатељма представљам али колико пута совршени људи којешта чине које се само деци пристоји, штавише, колико пута данас своју децу оштро казне што су јуче сами трипут црње и горе чинили?

Оружије, какво је то за њега побужденије! Он, истина, нигда није видио војника, али само из описанија, које му је његов поочим давао, тако страшну склоност (јамачно по уредби судбине) осети да је дању и ноћу

и у свом ентузијазму закључи и њега и Бурјама у једном репрезентирати, то јест по свету ићи, али не јецати и уздисати само, и судбини нигда мира не давати, него сваком слободно у очи погледати, и гди нужда буде, мачем се огледати.

Затим отиде у собу и од радости заборави да поочиму на његовом благодејанију благодари. Дакле, неблагодарност само се зато на свету рађа што је човек забораван.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

је уједало) Млада лепота поноса Месечарска сигурност И капије вечног пролећа И светло оружје среће Све само на миг чека У десници мајстора Дамари света бију (Време је уједало И зубе поломило) МАНАСИЈА Плаво и

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Стога сам се ја и задржао само на првоме периоду: од досељења до пропасти. Даљи опис мога живота поверио сам једноме своме пријатељу, врло

Том приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити.

То исто, само мало друкчије, и са једним композитором. Читао сам му биографију, по којој је у његовој активности, после првих

Јер ваља знати да те биографске кројачке радње не кроје само нове биографије, већ врше и све остале послове: прерађују старе, пеглају, ваде флеке, преврћу их и крпе тамо где се на

А што сам и поред тога написао ову књигу, то је само зато што сам њоме хтео да обележим шесетогодишњицу живота, те — осврћући се у овоме тренутку за собом и прелазећи

Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама. Оно је у свету видело само зло и невољу; све му је било мрачно, све туробно, све суморно.

Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево.

Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево.

Ја то само претпостављам, јер о мојим прецима врло мало што знам сем факта да нису носили исто породично име које ја носим.

Замислите само у какву би то забуну могло довести каквога познијега мога биографа, који би може бити, на основу оваквих факата,

И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страховито бездушна игра

на пример, једном сам пао под кревет и нису могли читав сат да ме нађу; једанпут сам прогутао цванцик и због тога само морао да испијем сто грама рицинуса (отада ми ни данданас не ваља стомак), а једном сам опет пао у фрас, и то без

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Један од оних спроводника прича да је шрапнел ударио изнад самог топа и побио сву послугу. Пуким случајем је само потпоручник Војин рањен. — Носите га брзо! — нареди потпуковник Петар. Гр-р-р-у! — тресе се земља.

— Воде капетана Власкоја, сигурно рањен... — Да ниси рањен? — запита га потпуковник Петар. Он само уздахну и климну главом. — Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви.

При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња. Чудило ме само како на целом овом путу не сретох ниједног војника.

Изгледа да је иста мисао и остале мучила. Батерија је журно ишла. А већ од села настајао је друм. Још само да пређемо овај шумарак... Очи ми већ заморене, па, иако је ноћ, стално трепте неке искрице.

А оно, драго и мило, изражено у појму: породица, земља, другови, као да се откиде са моје душе, и остаде само скелет. Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор. — Шта ћемо сад? — Има ли који други пут?

Ордонанс нешто пропрмља, као да опсова. Куће су биле затворене, нигде светле искре, као да је цео свет замро. Само ми, као утваре, провлачимо се покрај плотова. Командир се саплете: — Пазите! — шапну нам. Пређох обазриво јендек.

— Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак. Једва назресмо између стрњика путању. Само, да ли могу туда топови проћи? Уосталом, а ко ће то сада да истражује, кад свакога часа могу банути.

— командује поручник Коста. — Батерија, сто-ој! Војници се притајили. Глуву тишину прекидало је само бректање коња. Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли.

Али природа је подарила људима само један живот, а свакога часа хиљаде су остајале на бојним пољима. Помоћи ни са које стране.

у правој линији преко планина, урвина, дубодолина, некад по беспућу, преко река, а често су се људи и упрезали, да би само спасли материјал и топове. Непријатељ није смео ни једну мањерку да заплени.

А командант, чуо сам, одговара како морал никад није био на таквој висини као данас. — Ваше Величанство, војници само чекају вашу заповест, да сатерају непријатеља у Дунав.

Команданти се узврдали, нешто се дошаптавају, јер ако бисмо се само појавили на гребену, разнела би нас немачка артиљерија. Застали смо у недоумици.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

А на картама да су слике љубовца наших, о јада; И наших очева и пријатеља, да л' знамо Ил' само нам се чини - и срца наша рањава И крстови и листови? Далеко отиче река Сава, Њени таласи ударају испод прозора.

Авај овако, топографски, нека сте само здраво По суморним просторијама својих болова Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте, Где над никад

Авај овако, топографски, нека сте само здраво, Прилазећи женама увече да их љубите. Бацивши поглед на икону и на карту света Вама се чини, кад прилазите жени

месец студенац, месец реч из срца што се отисла, Он диже мора; љубавно диже се плима. Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав!

Они су били тамо, Ти дивни храбри авијатичари Под кожним капутима. Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји, Само слободно, нека је мој дух са вама. Шта мари!

Они су били тамо, Ти дивни храбри авијатичари Под кожним капутима. Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји, Само слободно, нека је мој дух са вама. Шта мари!

Кроз твоје руке протичу воде И зато, гле, све реке су црвене, А још су само очи ми зелене Да по њима мог брата малог папирни чунићи броде.

Кроз њих душе ветар ништења и студи, И увек је ноћ у њима; Јадне твоје груди: Само у празнини што као грозд срце виси. Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само.

Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само. Или ти је срце птица што је ногом везана за грану У мраку: Сваки час труди се да полети, крилима залепрша, А онда је

Или као херувим да само по планинама спим У очајању, И да ширим руке дању Једној берби и једном обећању: Где све бива и све може да ја

Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке, целиваћу гору или хајдуке, комични поток што жубори.

Ситости, ситости, свуда на хиљаде! Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем, што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења: не знам (шта ме се тиче!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду.

Потајна гордост Седефне руже подавала је зрну бисера све бљештавије и раскошније боје. Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге.

Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна. Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице

Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна чежња.

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у

У поноћ и у подне њихао се, певушећи на ветру који му је доносио приче са све четири стране света. Колико је само чуда на земљи!

— Твој цвет те чека! — каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте! Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао?

— рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак.

Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао.

Белим и стрмим путем пође дечак. Нежно га испрати шума, а купинова врежа рече: — Ако ти затребамо, зови! Дечак се само насмеја: ко је још биљке звао у помоћ?

Шта је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе Мајке Вода, само нека се вода повуче. И повуче се вода, отпоче Ведранова служба. Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње!

И само што је трепнуо избистри се први извор, други, трећи, сто и трећи. Осмехну се Мајка Вода Ведрану и рече: — Верне пријат

Станковић, Борисав - КОШТАНА

) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке! Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке, већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат!

) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке! Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке, већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат!

А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је?

ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те! Цео свет лаже, само он, твој брат Стојан, не лаже. (Јетко): Ево, ми смо му сестре, ти чак рођена, па шта нам је за овај празник дао и

Ништа. Ни »зелен лист«. СТАНА (замишљено, за себе): А, поклон, дар!... Нека је он само овде, код куће, а то!... ВАСКА Јест. А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није!

Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема...

(Бесно): А оно? Кога имам да видим? Њега, с Циганкама по механама; и њу, мајку, што само плаче и кука... (Гневно): Ах! (Виче ка вратима): Овамо! Улази уплашено Стана. ТОМА Где ти је мајка?

Никад се не насмеја, никад не зарадова! (Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни...

МИТКА (забацује узду коњу о врат): С’г ће батка да се врне. Неће много да ми те остави. Тики, само да надзрнем. (За себе.) А и много нећем јоште да живим! Четири, три, две — највише још половин годину.

А »наше« к’д беше? К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем? Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану.

А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!...

Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...

Неке бијеле као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве, тек им грло руди, Као да кану кап зорине крви.

Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе! Каква ли је на њој таласија ткâна, Што јој њедра крије са

Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905. ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва И

И ти некуд прође, у махалу, сама; Покрила те зима чистим пахуљама, Па по теби трепте кô сјајни лептири... Само твоје лице скрити није хтјела, И ја видјех како, испод сњежног вела, Радосно и златно прољеће ме вири... 1913.

Положи зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде уз одар мој, До зоре беле Да гледам само: Како си лепа, Сестро Павина! 1924 — 1925.

На душеку трава и мојих смарагда, Као нимфа моја, да почиваш свагда, И да нико не зна твоје место где је. Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје. 1923.

Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје. 1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи?

За друштво некад не бјеше нам стало, О себи само говорисмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало... Прошло је љето!

Твој златни поход и убогу годи, И види Бога у часима овим; Нада мном само мрак студени броди, И душу бије немирима новим.

Све је исто, старо... Само, као прије, Не чује се хитри точак да удара; Кô бол један што се у дну душе крије, Остављена ћути воденица стара...

Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави Само студен гуштер полагано шушне, Не јавља се млинар са шалом на глави, Нити видим оне очи простодушне.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тешкоћа се састоји само у општој формулацији тих противречности. Чим се оне спецификују, већ су објашњене. Узмимо, на пример, однос грчке

Узмимо, на пример, однос грчке уметности, а потом Шекспира, према садашњици. Познато је да грчка митологија није само арсенал него и родно тле грчке уметности.

То мишљење, наравно, није тачно. Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким

стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну средину свога народа, као субјект само орган помоћу кога се изражава лиризам националног живота.

У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то. напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у

У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то. напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога

од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати.

феудалцима, и зато су све у основи прожете једним истим, ослободилачким, народним духом и чине једну целину не само садржином него и формом (изузимајући само разлике између дугог и кратког стиха).

прожете једним истим, ослободилачким, народним духом и чине једну целину не само садржином него и формом (изузимајући само разлике између дугог и кратког стиха).

Али овде можемо да укажемо само на неколико значајних чињеница које је истакао Бранислав Ђурђев. Пре свега, треба имати у виду да је турска владавина

Велики сељачки устанак избио је већ у првој четвртини XВ века. Од тога времена до краја хуј века дешавале су се само изоловане буне.

Рани сина, пак шаљи на војску: Србија се умирит не може! Али револуционарност наше епике није само у покличима, у појединим речима. Ње много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Поведе и своје керове Љута паника хвата Велике и мале зверове Сасвим опусте пећине И шума осиромаши Јер Вукола само пуца А никако да промаши Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан

Ради на точењу бозе Па јој и није до позе За сликање БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ Бегунци од куће Не бирају средства Они само седе И смишљају бекства На све стране света У сва лепа места Могу ако хоће Да се сместе сместа Кад чујете

места Могу ако хоће Да се сместе сместа Кад чујете негде Да шкрипућу шљунци будите сигурни То беже бегунци Само да се склоне У ватру у воду Али ван оквира У неку слободу ПЕРТЛА СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА Пертла се намртво везала Па

љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А МАЗЕ ТАТИНЕ Мамине мазе На чистоћу пазе А татине мазе На чистоћу газе Мамине мазе

ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ Пући ћу од смејалице Кад чујем за грејалице И шпорете на струју Кућа без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из

Ко две ласте Апетит им расте Ко две вране Хоће да се хране Ко два чворка Траже јела горка Ко пар шљука Само да се кљука Ко две сове Чак и ноћу лове Ко два супа Само да се њупа Ко две роде После траже воде Ко пар

хране Ко два чворка Траже јела горка Ко пар шљука Само да се кљука Ко две сове Чак и ноћу лове Ко два супа Само да се њупа Ко две роде После траже воде Ко пар плиски Пиле би и виски Не знам шта је Где им све то стаје

те просвирати Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви се само мене плаше Доста ми је ове славе Признања ће да ме смлаве То миш рече испред мачке Па побеже наглавачке Доста

мокро Кад пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк Ујна је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави

ЈЕДНОМ ДАНУ У једном дану Хиљаду и четири стотине минута Људи се могу растати Хиљаду и четири стотине пута Али само један Растанак ће да боли Када одлази Особа која се воли У једном дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може

Особа која се воли У једном дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада људи Само један лик Не нестаје без трага Када одлази Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет

одлази Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— страшно је и помислити. Тако, вечером, поред огњишта, казује бака забленутом унуку, а дјечак само шири очи и од мачка у ћошку чини му се да је незнана огромна звијер с ватреним очурдама.

ноћи хучу по Гају аветињске сове, јавља се ћук, а труо пањ тиња зеленкастим сјајем и плаши осамљена путника: — Чекај само, сад ћу да те зграбим! Зими су све стазе и путеви око Гаја ишарани зечјим и вучјим траговима.

Па ипак, ипак... чим је из Гаја чуо глас кукавице, дјечак је главачке јурнуо у шуму. Како се само не боји и ко ли га то зове? Дуге ноге брзо су донијеле дјечака до једне мање заравни усред Гаја.

— похвали га дјечак дошљак. — Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве. — Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као ти, па да могу обухватити свако стабло.

Читаву ћемо чету створити овдје у Прокину гају. Јованче се замисли. — Е, нећемо примати све бјегунце из школе, само оне најсигурније, оне који неће ником одати гдје нам се налази чета. — То си добро смислио.

Боме ћемо се пожељети наше добре учитељице Лане. — Види му само носа, као паприка. Дугачки Стриц, највиши ђак у разреду, сједећи у последњој клупи, просто није повјеровао својим

— Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц! — само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин

Он изненада врекну као јаре: — А тако, ти, бунтовниче, је ли! Чекај само! Еј ти дугачки — викну он на укоченог Стрица — брзо донеси једну добру шибу!

— Је ли ово та твоја шиба, а? — Па то је само половина моје шибе — збуњено дочека Стриц. — Добићеш половину и ти и онај твој друг!

— Чукундједе, ево и мене, побјегох у хајдуке! Тишина. Над хајдуковим гробом само тихо шушкета крушка ситним изједеним лишћем, али се дјечаку чини да га његов давни предак и види и чује.

То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: —

Па чак би се и због тога ражалостио и бришући сузе, стао је да милује гуњ. — Неће тебе твој стрико, шалим се ја само. По висини Стриц је личио на свог брата од тетке, очеве сестре, крупну сеоску момчину Николетину Бурсаћа.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А ми сад нисмо од робиње деца, него само Велике Госпе Домаће. ВИНО И ЖЕНА Разгонећи тугу ти са срдца, Тко би те туђин И с туштеним мазним речма Могао

С очима замрежује путове младићем! ... С једним само магнућем и рукопрегнућем задржава их за срдца, а не за скутове и руке, ка с паламаром с беседом привлачећи к себи!

Не малу ето, и с последњом речом утеху имаду родиље, јерно ако и то не достану, двоструко туже. А да ја ли, само једна међу мајци тужна без милости остајем! Та смилуј се, красо моја, и штогод ми реци, да се од туге не распадам! ...

Мана за јело кано киша с неба спадати ће ти и из камена вода истицати и Амалик сатрти се не исто само с оружјем твојим, него и праведним рукама дижући их горе крстато и Богу се молећи уједно.

МЕРИ Како године и дни скоро врве проходљиво, и човечији живот се сатире; дан по дан и час по час, све, људи (не само тога и онога што нејма) ама и туштених са света их нестаје!

Горе се заиграше кано овнови, а храстови кано јагањци овчији. Сва ствар стрепећи се боји и дрхће. А само једни људи низашто не маре!

А откуд она глава онде дође (само гола кост!)? Кад сав свет водом потопљен би, дигла ју је из земље била вода, претеривао ју је ветар овам, онам по

И слабо их стизаше; више враћаше се к њима натраг само. Препадоше се со тога чуда и престаше фућањем се на њих. А зимно бијаше оно време.

Та што је то, о драги господине наш владико? Ти си само један прав и истинит и прав је твој суд, те свакоме по себи издајеш послове своје и у томе по урађењу и суд опет

И само кад хоће што зло чинити и кад је у том послу и после тога, већма нас оно при, куди и осуђује... Зато нам је и уметнуо у

А ниједна тужба ниоткуд није била на њих изнесена, само они сами себе осуђујући суд на себе изношаху, и девет их међу се препираше се, а десети говораше им: »Та знате ли ви

крмитељ чини каде има неке поштене бољаре и господаре са собом којим се је мило шетати по води и свашто разгледати; не само тек једанпут и једним ли дном, проводи с господари ту шећњу ако је и на близу проход згледгљив, ама и позадуго с

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Калфа Коте остави рад па га само погледа. А Поте се занео као тетреб па продужи оним својим танким сребрним гласом: Где се премењуваш, леле, Зоне, у

Коте само обрте главу па се кришом насмеја; ваљда и њему смешно дође при помисли какав би смешан изгледао шегрт Поте кад би заист

Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је избије из главе и заборави.

али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону, Зону Замфирову.

Паша се врло често саветовао с њим. Колико су само кафа и наргила посркали и чибука попушили и мастика попили, и Замфир у пашином конаку и паша у Замфировој господској

И не један паша — него неколико њих! Замфир је био сила: могао је човека и са самих вешала скинути, само кад хоће и кад потруди своје чудо и господство. А за ситније ствари утолико му је лакше било.

А за ситније ствари утолико му је лакше било. Сваку неправду учињену кавурима он је лако, од шале, залечио, само кад се кренуо. Тек се дигне до паше. Јаве га, а паша га одмах пусти к себи.

Доносе кафе и чибуке, пију и срчу. Паша заподева разговор и пита, Замфир само кратко одговара; чини се љут, ћути, срче кафу и пушта димове, густе димове, и гледа кроз прозор у страну.

куће мања баштица, такозвана девојачка башта, пуна свакојаког цвећа: руже, карамфила, замбака и каквог не цвећа! Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га.

најрадије је седео на простртом сиџадету под њима; пушио, издавао наредбе, сркао кафу, и тада је врло мало мислио; само од времена на време издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова цвета

библијских слика, које су с њим заједно пропале онога фаталнога дана у Црвеном мору; али тек кад вам кажем да је још само паша имао такав „пајтон“.

Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу. Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га.