Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ј' успава тиим гласом, Она под њом заспа, јадна, Грешно чедо под појасом, Грешно га је задобила, Грешно му је самрт дала, Ал' бар га је избавила Од земаљски тешки зала, Од — но де је онај саде, Што му живот јадан даде?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У павит и зимзелен крут, у бршљан-вреже, куд плови њезин лабуд жут, слегла се самрт: па сувим звуком брсти лист и хладолеже лелуја срмом шумора, што тек је нацрт и бледа сенка шумљења које кроз бетон
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу. Кад Самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме. Па онда узед
То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу. Кад Самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа
Мир вам јуначки преци, што самрт примисте часно! Мир ва пољу смрти, где месец трепери јасно И ноћ дубока влада; Где данас варварин Черкез усамљен
— Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 5 „Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ноћи, ледена ноћи, ја те волим, Као што волим све кржљаве створе Што самрт носе у грудима голим, И које тајне бољке дуго море.
НАПУШТЕНА ЦРКВА Лежи стара слика распетога Христа. Млаз му крви цури низ сломљена ребра; Очи мртве, усне бледе, самрт иста; Над главом ореол од кована сребра. Дар негдашњег племства и побожног себра, Ђердан од дуката о врату му блиста.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И ја ком не зна имена ни лица Све њене мисли испуњавам таде. Верност јој збори са бледих усница, Слика к'о самрт, к'о љубав без наде... Ах!
Ј. Дучић ЛXИИ ИЗ „ПЈЕСАМА ЛЕИЛИ“ (1-7) 7 С робом и с дугим бамбусовим копљем, На чијем врху спава самрт лута, К'о с благом својим трговац из граца Прелажах пустош без стазе и пута.
Но ако сад их спазиш у даљини Гдје јуре с мржњом и кликтањем својим Пусти да и ја прије спазим самрт Нег' туђи пољуб на уснама твојим! Ј.Дучић ЛXИИИ МОЈА НОЋИ... Моја ноћи, када ћеш ми проћи? - Никад!
То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе, и мирно стаде над њиме. Па онда узед
То Самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе, и мирно стаде над њиме. Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа
Млаз му крви цури низ сломљена ребра; Очи мртве, усне бледе, Самрт иста; Над главом ореол од кованог сребра. Дар негдашњег племства и побожног себра, Ђердан од дуката о врату му
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас
моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно труне, Унети израз у линије, боје, Расточит самрт и спојити узе Живота с душом. Авај, и ја у том Осетим часу, да сваким минутом Силази влага сандуком и тобом.
тама Пространа и бледа, А нема погледа; А и мисли није, Само срце бије: Можда виче, зове Мисли, жеље, снове, Што их самрт пири Док се тама шири.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
2. Као самрт тамна, као живот сјајна Маћухица цвате али не мирише – Ко ни њезин сусјед, кицош тулипан. Она унутарња
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
горе цепте, У царству лепоте жена круну носи, Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте, Тобом зло се цери, тобом самрт коси, Анђео и демон тобом с неба слећу — Тобом Господ живи, светови се крећу.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи.
То самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме, Па онда узед
То самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме, Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа
Изгледа као да самрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.
Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне, Што тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне, И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору, И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору, И плави
Мир вам јуначки преци, што самрт примисте часно! Мир вам на пољу смрти, где месец трепери јасно И ноћ дубока влада; Где данас варварин Черкез усамљен
А наш бедни стихотворац? Још ће даље шому пити, Нападаће љубав јавно, а тајну ће љубав крити. А када га самрт стигне, кô ледена сува проза, Склопиће му тавне очи каква Јулчи или Роза. 1891.
Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми
Под небом пољана родних, на цветном, раскошном југу, Они су примали самрт од ножа Браминих слугу. Долине свештеног Ганга натопи крвца им врела, А цветна Кашмирска поља покрише њихова тела И на
Суморне његове чете јурнуше са дивљим криком, Носећи крваву самрт и живот не штедећ ником. Као лавине снежне с индијских висова тавни', Они се ваљаху бурно у плодне бенгалске равни.