Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
руно носе И од звезда пас имају, Груди наге, ноге босе, Путницима вак’ певају: ПРЕДЊА ПЕСМА ВИЛА Ој, путниче, Самртниче! Кад мудрујеш, Тад лудујеш! Од нас бежиш! Куда тежиш?
Ој, та стани, Ту остани, Види лице У краљице Как’ се смеје! Гле је, гле је! Ој, путниче, Самртниче! Млад Радомир занесе се и на виле обазре се, Краљица се на њег’ смеши Кано сунце свет кад крепи.
Око гроба виле сташе, Смртну песму запеваше, А краљица над свим’ виче. СТРАЖЊА ПЕСМА ВИЛА Ој, путниче, Самртниче! Има више Ту гробова Од робова Љубве наше, Којим’ даше Слатке чаше Виле беле, Да с’ веселе!
Кајње ложе, Вечно ложе Гроб је сваком Так’ нејаком! Људски сине Од прашине, Знај, путниче, Самртниче!... Грозна песма њиних грла У двору је тек умрла.