Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Напољу дотле кроз пејзаж дивни и санке клизе дједице Мраза, звјезданим прахом искри се стаза. А близу куће, под прозор сами, незнанац неки вјешто се скрио.
Човјека човјек од срца воли, не плаче нико, никог не боли у земљи Врапца Црвеног. Ту поноћ вози сребрне санке, а вјетар гуди успаванке, и звијезде клизе низ Млијечни пут, док чика Мјесец, бескућник стари, сједи са жапцем у
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима последњих несаница.
“ Кад га је после Божића попово водио у Паланку, пре НО ШТО су се попели у санке, одвео га је под вајат и рекао му строго: „Ако си мушко, женскоме ни пару не смеш да даш. Ни орах.
— Коњи су упрегнути — каже Никола, протнувши главу кроз одшкринута врата. — Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне
— сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову. Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих. Није спреман за пут.
— Сада ни курјаци не излазе из јазбине. — Нека прошета коње до Мораве. Коњи и санке изјурише на пут и нестадоше у Диму вејавице. Аћим склони главу са прозора.
Кроз отворене вратнице коњи лако укасаше у двориште, па одједном стадоше као да ударише у зид. Санке су празне. Са њих сиђе само Мијат. Аћим рукавом пређе преко очију.
идејама је крај. Наставља се прошлост. Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама.
Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају на балегу и кисео зној.
— У туђим санкама? — Изненада сам и пошао Служба.. Знам да сте у великом послу. У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње. — Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу.
Гласан клокот: Ђорђе надушак испија дубоку и шарену чашу вина. За мене никад није наредио да се упрегну санке. А да су ми располутили главу на путу? Одоздо, оштрим млазом хвата очеву браду.
Кад му овај поможе да се попне у седло и намести опанак у узенгију, Аћим рече: — Спреми санке и коње да одвезеш Вукашина у Паланку. Све лепо да спремиш и... брзо вози! Позови ми Ђорђа.
Он је прескочи и остави за леђима. — Рекао сам ти да нећу да бројим. Јесу ли спремне санке? — викну, саже се да узме кесу, спусти је на кревет и приђе прозору да склони очи од брата. — Спремне су.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Њоме можеш многе наше санке Сутра већ остварит’, А још више можеш њоме, јаој, Данас још покварит’! ІІ У срцу ми једна речца Од детињства