Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Тако се десило чудо, те глас по селу пуче: Кмет се с општинским ћатом кô сарош по крчми туче! А кад га донеше дома, кметица, од грдне бруке, Затури с чуђењем главу, плесну се у снажне руке И
Станковић, Борисав - ТАШАНА
свекра и старалац покојникове масе ЧОРБАЏИ МЛАДЕН, отац Ташанин, баштован-пиљар и горди таст најбогатије куће САРОШ, певач, мухамеданац али домородац, присни друг Ташаниног покојног мужа ПАРАПУТА, просјак, блесаст, полулуд, тако звани
— Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош... Сав усплахирен. Поче да муца и моли: »Дедо, попе«, вели, »ја сам се много пазио са покојником, Ташаниним мужем.
ТАШАНА (не дижући се, изваљена, задовољна): Добро, нека дође. Знам, чујем да је дошао. Улази Сарош (у тридесетим годинама, распусна изгледа, негована лица, још негованијих бркова.
ТАШАНА (не дижући се са миндерлука, расположена, с прекором): О... О... тако! Добро и сада дође! САРОШ (већ прибран): Не бих ни сада дошао. ТАШАНА (зачуђено): Е? САРОШ (јетко): Да! Не бих ни сада дошао.
О... тако! Добро и сада дође! САРОШ (већ прибран): Не бих ни сада дошао. ТАШАНА (зачуђено): Е? САРОШ (јетко): Да! Не бих ни сада дошао. (Љубоморно): Али видим како цео свет долази.
Као да их само он воли?! ТАШАНА (с подсмехом): А теби криво? САРОШ Мени не. Па чак и да ми је криво, шта сам ја, ко сам ја? Туђин, туђа вера! Пропали Сарош. И онда, откуда ја смем...
САРОШ Мени не. Па чак и да ми је криво, шта сам ја, ко сам ја? Туђин, туђа вера! Пропали Сарош. И онда, откуда ја смем... ТАШАНА (прекида га с љутњом и иронијом): Гле! Гле!
(Окреће се од њега гледајући га преко рамена): Ти? Ти? САРОШ (уплашено): Што ме гледаш тако? ТАШАНА (једнако преко рамена): Гледам те!
(Понова се заборавља и плане): Дакле, ти би још имао образа да се љутиш! Од кад је покојник умро и ја у црнини... САРОШ (прекида је): Сада знам. ТАШАНА (окреће се и право њему у лице): Па кад знаш... САРОШ Сад знам, сад знам.
САРОШ (прекида је): Сада знам. ТАШАНА (окреће се и право њему у лице): Па кад знаш... САРОШ Сад знам, сад знам. (Сам у себи погађајући): Дакле, од када си ти у црнини, у тузи, ја зато никада нисам дошао.
ТАШАНА (пркосно седа на миндерлук спроћу њега): Да! САРОШ (узрујан, корача, ломи прсте): Што се од тада није јело и пило?
зато понова долазим!... (Не верујући себи, разрогачен, Ташани): Аман, Ташана? ТАШАНА (јетко с насладом): Да, да! САРОШ (бесно): Ни ти, нити ико тако што о мени не сме да мисли. А најмање ти! Ти то не смеш тако о мени...