Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
између клупа, а онда се повукао поцрвеневши тако да је и последњој будали постало јасно да је то због репа који му је Саша Албрехт прикачио јесенас, а наставничкн савет после водио истрагу пуна три месеца, без неких нарочитих резултата,
- Колико још има? - долете једна цедуљица, а Саша Албрехт показа све прсте једне руке, а на другој сави два. Погледах на свој сат, али тај као и увек није радио тачно.
Ја сам био негде на репу листе, али то није важно. Саша Албрехт је тврдио да сам будала, а Тома Црни скандирао, завезанко, завезанко! Зар још ништа није било с Туркињицом?
„Није било оног”, рекао сам. „Није ми ни жао што није било”, додао сам бацивши опушак цигарете. Саша Албрехт ме је погледао као глисту и, отпљунувши у страну, рекао да су неке главе начињене од дрвета, неке од плеве, а
је и таквих који су, ушију наслоњених на ту преграду, проводили сваки божји одмор цртајући идиотерије по зидовима. Саша Албрехт је био ненадмашан за то и иза њега су, као иза пужева слузав траг, остајали цртежи извесних мушких и женских
- Мислим да лажеш! - рекао је Саша Албрехт. - Сви причају да си збарио ту малу! - очи су му изгледале напрегнуте и прљаве.
- Дозволи да ја, ипак, знам шта сам урадио а шта нисам! одговорио сам, а Саша ми је, отпљунувши, рекао да се не правим важан.
Не бих га гледао ни да сам могао, иако је за мене она била прва оно што је Саша Албрехт мислио да је Рашида. Била је то цура са чврстим бутинама и грудима и научила ме је извесним стварчицама пре
Још сам је видео како је изгледала док је скакала у Тису, а нисам могао никоме то да кажем. Саша Албрехт и половина разреда сматрали су да ми је Меланија била љубавница.
Мислим да сам потрчао према гробљу. Јесам у ствари. - Чујем да ћеш у неку другу школу? - Саша Албрехт ишао ми је у сусрет. - Не знам. - Можда ћеш отићи у Београд, Слободане? - То би била премија. Не верујем!
Београд, Боже! Кад бих могао с Рашидом да будем у њему! Бићу! Појурих према гробљу, а Саша запањено слеже раменима и направи известан знак руком на челу.