Матавуљ, Симо - УСКОК
Сад је ухваћена вјера, али видиш да је танка, видиш да не сађе нико да за благе дане штогод набави, осим нас шаке сусједâ градских! — А ко би те поче? — пита Марко.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ми поглед луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па кад махом сунце зађе, а с очију мрежа сађе, у облаку мојих јада једна ми је паведрина: знадем како и ти страда, будалино Саведрина!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135. Асан-ага низ Ужице сађе, Гледале га ужичке девојке, Гледале га, па су говориле: “Мили Боже, да чудна јунака!
Ти изађи у поље зелено, Ја ћу изаћ на брдо високо. Ти укажи сву своју љепоту, А и ја ћу своју указати.“ Цура сађе у поље зелено, Сунце скочи на брдо високо — Од сунца је гора усахнула, А од цуре срце у јунака. 150.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Под тијем топлим цјеливом, кога не бјеше осјетила, Бог зна откад, румен се проли по њеном жутом лицу, па та румен сађе и опточи јој врат. „Е бруке наше!“ рече она дижући се. „Да ово ко види?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
за пашњачом, држаше коња за узду, Кушмељ допаде, извуче братову ногу, па обухватив га око широког струка, поможе му да сађе. Па онда се браћа пољубише усумит два пута.
Маша пљескаше рукама, кунући се да није видјела младога фратра коме би мантија тако доликовала као Бакоњи. Цвита сађе да пољуби Срдара у руку. Бакоња гледаше на страну.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда се испе на врх јеле и одмах угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем на ту страну, па онда сађе доље и упита браћу: — На коју је страну пало камење? Они му покажу, па се на ту страну и крену.
Ћипико, Иво - Пауци
— Здраво, господине суче! — и хтједе да му крупно лице дође насмијано. Сађе са сједишта; и са сином пође у дућан. Пође иза банка и узме једно писмо: — Гледај ча брат пише!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јер он је у теби гледô Последње, можда, чедо. 1892. (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе И велом звезданим својим покрије бурни град, И поља, и доле, горе; кад лахор ћарлија слађе Кроз опустели сâд Ја сиђем
Ноћ миришљава сађе и месец небеса краси, Кад се с обала Ганга весели зачуше гласи. То Азок приноси жртву господу и богу своме, Да
Напољу мртвачка тама... Силвије безумно викну, Кад страшна, чудесна слика с мраморног подножја сађе, И тихо приступи њему. „Чудиш се!“ ускликну она, Слазећи нечујно чиста са свога мраморног трона.
Храм беше затворен јоште, те Амор двориштем сађе Да вајат клисаров гдегод и њега самога нађе. Пропе се на једно окно, а кмету буктињу даде, Ал' отуд нагло се сроза и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
бити, а ако ли не могу се довити право о тому, нека и изостане пак и на други пут за почистије време, докле магла сађе с мозга и свест се поизбистри бољма.